Sagledavanja

ISSN 
UDK  

Slobodan Škerović

Poetika genija

Sklonost eksperimentu bez prestanka primarno je načelo
signalističke prakse.

Milivoje Pavlović
Srbija i svet: četiri decenije signalizma (2010)^*

 

U kratkom opitu O govoru i jeziku (2006) nisam se dotakao poetskog jezika (mada je on, valjda, pisao taj tekst). To je zbog toga što poetskom jeziku, u hronološkoj projekciji, prethodi nepoetski jezik, jezik brbljanja, trabunjanja, ozakonjivanja, uređivanja, opisivanja, ekonomije, vlasništva: nad rečima...

Poetski jezik se javlja tek kao dekonstrukcija jezika i izraz "poetski jezik" treba shvatiti kao jedan pojam, jednu reč, pošto "jezik" u poetskom smislu uopšte nije skup reči organizovan uz pomoć gramatike i izvesnih zakonitosti i pravila koje se javljaju u govornim jezicima.

Gore navedeni citat Milivoja Pavlovića je u načelu istovetan mojoj privatnoj definiciji genija – da je genije onaj koji neprestano uči, spoznaje.¹ Eksperiment je, svakako, ključni momenat (ili akcija) spoznavanja – njime se uništava predmet proučavanja i umesto tog predmeta pojavljuje se znak koji objašnjava njegovu "prirodu", tj. nastanak, trajanje i prestanak.

Poetski jezik nije ograničen na konkretan, govorni jezik. Pesnik se obraća svima: ljudima, stvarima, nepoznatim mogućim i nemogućim bićima, bogovima... i to na svaki, njemu dostupan, način (signalizam).

Jezik poezije je neposredan, brutalan, razarajući, nemilosrdan, prolaz, tok, put u nepoznato. Poetski jezik je jezik transformacije, metamorfoze, slobode od oblika, telesnih i čulnih, prostornih i vremenskih, vizija i opsesija...

Problem koji se javlja kod primene poetskog jezika jeste taj što se tim činom sve zaustavlja, urušava se oslonac stvarnosti, sama stvarnost. Da bi poetski jezik imao smisla i "funkcionisao" on mora da se stalno govori – rafalno. Ukoliko nije tako, on se s pravom može izjednačiti s terorističkim činom narušavanja "reda i poretka", besmislenim, pojedinačnim aktom nekreativnog i osvetničkog rušenja.

Ovakav "udri i beži" metod je često korišćen u poeziji. Neki to čine tek da bi privukli pažnju na sebe, a zatim se "smire", upokoje, uklope i skoro potpuno zaneme hraneći svojim utihnulim genijem bližnje – na kašičicu, tek da podsete na svoje, ustvari, neiskorištene potencijale.

Genije, ili moć genija, narasta.

Spoznavanje čini da iskustvo narasta na štetu spoznatih, ustoličenih oblika, agregata znanja – genije se ne može smiriti u nečemu što je već upoznao i prošao uzduž i popreko – šta će njemu takav dom kada ga već sledećeg trenutka nadrasta, rukavi i nogavice mu okraćaju? Otud: "nemir" genija – nemiran duh. Otud otpor prema tradiciji – divanima i kaučima, bogatoj trpezi pretovarenoj ratlukom, rakijom i nargilama.

Jezik poezije je jezik nemirnog duha. Ali, svašta se potura pod istom firmom. Treba imati u vidu da je pojam poezije sistematski urušen i ugušen gomilom đubreta koje je karakterističan produkt civilizacije (ne njen nus-produkt).

Civilizacija je proces suprotan poetskom govoru.

U civilizaciji se pokušava da se poezija stavi u "funkciju civilizacijskog stvaralačkog pregnuća" – od nje se očekuju himne i ode, apologije i manipulacija masama pomoću izazivanja i stalnog obnavljanja određenih osećanja – modusa življenja. ("Reality Show" je tipičan proizvod civilizacijske "poetike".)

Zbog ovoga, (falš)poezija je već odavno potrošeno i izgustirano sredstvo vladanja (širenja uticaja). Ljudi se trgnu kao opareni kad im neko ponudi da pročitaju pesmu...
Plaše se dodira ludila, poljupca Meduze... Kazne.

Nije to samo problem profukanog sadržaja. Pisana reč se mora pročitati, treba učiniti napor i shvatiti – a to je u vreme ready-made pečovanih² genija prevelik, nepotreban napor. A, na kraju krajeva, to se mora i platiti...

Sklonost eksperimentu...

kako je to suprotno timskom radu, poštovanju protokola...

U stvari, poezija je zabranjena. U teškim vremenima, koja neminovno nastupaju, neće se više ulagati u umetnost. Vreme recesije i depresije – to je vreme izgona iz Raja. Iz Raja prvi bivaju izbačeni oni koji znaju: da je Raj ne više od praznog obećanja, pothranjivanog glupošću naivčina i plašljivaca.

Kad drvo života prestane da rađa, ljudi se okreću drvetu poznanja... I, to je onda – pobuna!

U sistemu u kojem je Bog – Zakon, krivica je na pobunjenicima. Pobunjenici prebacuju od­go­vor­nost na drugoga: Adam na Evu, Eva na Zmiju... Zmija, međutim, tvrdi da je Bog – lažov.

Šapat genija

Koliko god da je civilizacija brutalna, toliko je poezija još brutalnija. Ova dva mača retko se sukobljavaju neposredno.

Pesnici su potmula, potuljena bića, kriju se u nedozvoljenim oblastima, često u potpunosti izvan društvenih statusa. Pesnici su duhovi među ljudima – jer imaju neljudske osobine. Kroz poetske strukture, građevine i mreže obična riba prolazi kao da ne postoje.

Jezik kojim govori poezija nerazumljiv je, skoro nečujan šum.
Jezik poezije nije jezik marketinga, sveprisutan, nadmen, bespogovorno razumljiv.

Komunikacija koju poezija ostvaruje ne događa se spolja, pomoću pisane reči ili svojih likovnih, zvučnih formi – ova sredstva su pomoćna, spoznaja se dešava u potpunom mraku i tajnosti ličnosti – druga je stvar što spoznaja često oslobađa prevelik naboj energije, koji mora da zasija i zabljesne, pa ponekad nagrnu proroci iz pustinje ili džungle i viču na sav glas svoja otkrovenja.

Znanje je ličnost

Osnovni kvalitet poetskog jezika nije u sposobnosti da aficira, znanje se ne može na silu ili prevaru nametnuti. Kada bi to bilo moguće, svi bi već bili pametni kao najpametniji.

Poetski govor pre svega definiše (samim sobom) ličnost koja crpi iz sopstvenog iskustva (kao iz sebe) – on jeste ličnost.

Iz ovoga je jasno da je jezik poezije mimo društvenog sistema... I više od toga – on je mimo vrste. On je čak i mimo – života.

Komunikacija poetskim jezikom se ostvaruje mimo očiglednog, između redova – spoznaja pre­poz­na­je spoznaju. Nevidljive tragove duha opaža nevidljivi duh.

Što više duh narasta, više toga i otkriva i ta stvarnost duhovnog preraste i pretegne, jer opažajni svet biva potrošen – pošto su ta dva sveta – komplementarni.

Zbog toga je govor poezije neeksplicitan na nivou izgovorenog. Ako je običan jezik marketing, poezija je podsmeh ozbiljnosti ovog. To su dva lica Janusa, ili jedno ili drugo – pitanje je kojem će se carstvu čovek privoleti.

Lažni zakon termodinamike

Tako je ukazivanje na apsurd poetski način govorenja – ali je omražen u onih koji veruju u opstanak projektovanih struktura. Ovo verovanje u strukture proizvodi emocije i ideje (prianjanja) i, energetski posmatrano, čini osnov ekonomije. Da bi predstava opstala, nužna posledica toga je stalni rat za energiju (Heraklit), neprekidno iscrpljivanje i uništavanje svega izvan tog nazovi "izolovanog sistema". Poezija je najmoćnije oružje protiv takvog iživljavanja, jer obesmišljava ustanovljeni smisao.

Ustanovljeni smisao zahteva redukciju, umanjivanje sveopšte energetske ravnoteže. "Toplotna smrt" ili entropija, je projekcija onih koji ne shvataju da nivelisanje energije ne umanjuje ukupnu količinu energije, oni misle kao da se ona razmazuje na hleb i time tanji. Tako je za njih apsolutno uravnotežena energija zapravo smrt – smrt njihove piramide moći. To su opasne igre, čije su posledice katastrofalne. Naučnici su upregnuti u ta kola, umetnici čine kompromise i pokleknu pokatkad...

Uravnilovka je najgora stvar za društvo – naivni idealizam koji previđa činjenicu da je društvo hijerarhija i da energija mora da se, kao voda, sliva k najdubljoj jami.

Mada, oni, jamari, vole da vide sebe kao da su na nekakvom vrhu! Ali, to je prosto pitanje vrednosnog sistema i posmatranja stvari u ogledalu.

Opstanak sistema – iskipelo mleko

Problem sa sistemom je uvek jedan te isti i uvek je previđen! Ništa ne može da opstane nepromenjeno. Upravo zbog te težnje, događa se prerastanje sistema preko kritične tačke raspoložive energije. Sistem se širi kao tumor i zahtevi su mu sve veći. Upravo je to ono što ubija "izolovani sistem" a ne uravnilovka. Uravnilovka samo anticipira neminovno izopačenje, ona je izraz bojazni od kolapsa strukture.

U poeziji, struktura se doživljava kao nešto trenutno, i ne kao nešto što treba da opstaje u vremenu. Umetnik jednu strukturu sagleda i ide dalje. Ne ostaje kod nje da joj služi, da je održava. Shvatanje života u umetnosti je koncentracija energije u jedan trenutak, a "problem" održanja energije uopšte nije problem, jer se energija razlikuje od pojavnog oblika. Oblik je taj koji se ne može održati, njega uvek smenjuje nešto drugo, "drugi" ili "novi" oblik. Neznanje toga je uzrok patnje.

Problem ljudi je u tome što se ljudski oblik zamišlja kao ono što treba da traje. Zaboravljeno je umeće metamorfoze, slobode preoblikovanja, "kretanja" duha. Pokušava se da se to kretanje "ozakoni", liši slobode.

Tako je jezik poezije prilagođen slobodi, transformaciji, promeni "smisla", a jezik zakona teži suprotnom. U svetu zakona promena, sloboda, jesu "smrt", najniža vrednost na vrednosnoj lestvici.

Pokušajte da zamislite poeziju u kojoj smrt, odnosno neshvatanje smrti, nije pokretač drame. Nema ničeg dosadnijeg i mrtvijeg od idile.

Moderno ikonoborstvo

Apsurdno, umetničko delo opstaje kroz vekove, bez obzira na sve (istorijske) promene. Ono to čini jer sve posuvraća u jednu tačku – tačku svog postojanja. U umetničkom delu je pred­stav­lje­no sve kretanje kao iscrpljena mogućnost. Otud umetničko delo inspiriše, jer nikoga ne sprečava da se kreće u poznatom koje je njime dato. Od umetničkog dela može se pozajmiti energija i ne mora se vratiti, umetnost ne uspostavlja ekonomiju (dužničko ropstvo) jer je energija umetnosti neiscrpna.

Danas je, međutim, očigledan napor da se uz pomoć zakona o kopirajtu promeni ovakvo stanje. Lopovi su konačno shvatili da je umetnost neiscrpan izvor energije i da to treba valjano naplatiti!

Nije se uzalud vodio ikonoborački rat protiv onih koji su shvatili na koji način se može stvoriti neiscrpni izvor energije. To je onaj isti izvor energije koji je Tesla ponudio, pa je odbačen jer se nije mogao naći način da se ta energija naplati!

Održavanje umetničkog dela je neuporedivo jeftinije od održavanja stalne proizvodnje novog i novog besmisla koji, svejedno, uvek govori jedno te isto. Pa ipak, čitav postojeći poredak je upravo to. Zbog čega?

Kopirajt se primenjuje i na neumetnička dela, koja količinom svakako prevlađuju – ovde se, prema tom zakonu, zapravo poriče umetnost i uvodi se ono što je "bitno" – da se egzistencija plaća! Da se svaki udisaj mora platiti, pa čak i izdisaj. Da se svaki pogled mora platiti, da se mora platiti za svaku reč koju čujemo. Da se za svako lice koje se pojavi pred nama mora platiti. Da sve što jedan drugom kažemo mora da se precizno izmeri i naplati, i da pritom država uzme svoj porez na promet.

____________
Napomene:
*. http://www.miroljubtodorovic.com/pages/VIDICI_SIGNALIZMA.pdf
1. Ovde se ne postavlja pitanje primogeniture, jer je ovo opšte poznata činjenica, izrečena na mnoge, slične načine. Pitanje shvatljivosti je, međutim, pitanje subjekta koji shvata.
2. Engl. patch – zakrpa.
 

nazad