Sagledavanja

ISSN 
UDK  

Vera Janićijević

Blez Paskal i predskazanje tragičnog doba čovečanstva

Da li je Blez Paskal opravdano strahovao da će moderna era biti razdoblje tragičnog i paradoksalnog življenja? Da li se mogu Paskalova strepnja i njegov pesimizam proglasiti profetskim? Nema sumnje da je Paskal u evropskoj misaonosti XVIII veka, bolje nego Dekart, sagledao sve posledice racionalnog utemeljenja filosofije i nauke.

U XIX veku, odvajanjem nauke od filosofije, došlo je do široke praktične primene naučnih dostignuća, a nismo sigurni da je sa njima došlo do poboljšanja ljudskog života i da se smanjila količina zla u svetu. Naučna otkrića su kardinalno izmenila naš život, produžila ljudski vek, ostvarila efikasniju borbu protiv bolesti, jednostavnije prevaljivanje velikih prostranstava, ali da li sve to može održati ravnotežu sa suprotnim tasom na kome se nalaze nesreće izazvane zloupotrebom naučnih otkrića, strepnje u kojoj meri smo prekršili svoje kompetencije i u kojoj meri smo poremetili prirodnu ravnotežu?

Razmotrimo ukratko istoriju evropske učenosti. Presudnu ulogu u nastanku evropske učenosti odigrali su antičkogrčki filosofi. Prelomni momenat, koji je označio otvaranje novog pravca misli i znanja s ciljem da se prevaziđu maštoviti odgovori mitova i saga, ostvario je Tales, filosof VI veka stare ere, koji je napravio prvu petlju u tom tkanju. Zaokret je načinjen tako što je pitanje: "Ko je stvorio svet?" preokrenuto u pitanje: "Iz čega je nastao svet?". Karakter samog pitanja se može smatrati početkom diskurzivnog mišljenja, mišljenja koje diskutuje samo sa sobom i gradi odgovore metodološki celovito i logički argumentovano.

Mnoge istorijske slučajnosti zametale su tragove starog sveta i njegovih tekovina. Prva filosofska tumačenja od Talesa, pa sve do Sokrata, netragom su nestala. Izveštaje o presokraticima dobijamo posredstvom Platonovih i Aristotelovih tekstova, kao i tekstova njihovih nastavljača i komentatora. Treba imati na umu da je sva učenost starog sveta sledila pravac misli i istraživanja ove dvojice antičkih filosofa. U stvari, ma koliko postojala razlika u učenju između njih, oni su podjednako, posredno ili neposredno, bili prisutni na svim univerzitetima perioda helenizma i srednjeg veka.

Znamo da je sistem učenja na tim univerzitetima pretpostavljao obuku u propedevtičkim predmetima: trivium-u, koji podrazumeva obuku iz gramatike, retorike i dijalektike, i quadrivium-u, u okviru koga su bili: aritmetika, geometrija, astronomija i muzika. Obrazovanje se završavalo filosofijom i daljom specijalizacijom u oblasti prava i medicine. U nekim periodima zvanje filosofa je bilo u rangu doktorata i dobijalo se posle odbrane rada iz neke oblasti. Uvidom u istoriju razvoja univerziteta saznajemo da je platonizam u nekoliko navrata obnavljan: u III veku nove ere to je učinio Plotin, profesor na Aleksandrijskoj Akademiji, u XI veku Psel, profesor na Carskom univerzitetu u Carigradu i na kraju u XIV veku, Pliton, profesor visoke škole u Mistri. Pa, ipak, srednjevekovni univerziteti na Zapadu sve do XIII veka, za razliku od univerziteta u Carigradu, Aleksandriji, Nazibi, Bejrutu, Antiohiji, raspolažu sa vrlo malo originalnih tekstova kako Platona, tako i Aristotela. Treba naglasiti da ništa nije trebalo prevoditi, jezik učenosti na tim univerzitetima je bio grčki jezik, atički dijalekt, nazvana "kini".

Platonovi esoterički spisi nisu sačuvani, ali je sačuvan veliki broj egzoteričkih spisa u obliku dijaloga. Sudbina Aristotelovih spisa bila je nešto komplikovanija od sudbine, Platonovih. Posle smrti Aleksandra Makedonskog, Aristotel, zbog svoje privrženosti makedonskom dvoru, 323. g. stare ere, odlazi iz Atine: "da se ne bi Atinjani opet ogrešili o filosofiju", aludirajući na smrtne kazne izricane Sokratu, Protagori i Anaksagori, i seli se sa čitavom porodicom na ostrvo Eubeju. Aristotelovi dijalozi, koji su bili podražavanje Platona nisu sačuvani, ali su sačuvana njegova predavanja, koje su sredili njegovi neposredni učenici: Teofrast i Eudem, izbegavajući da ih obelodane. Priča kaže da su ti spisi nađeni u II veku stare ere, u pergamskoj biblioteci i da je na temelju njih Andronik sa Rodosa u I veku stare ere, u Atini obnovio Aristotelovu filosofiju i prvi objavio Aristotelove esoteričke spise, čija je redakcija danas usvojena kao osnov za klasifikaciju njegovih dela (najverovatnije prema Teofrastovoj redakciji). Aleksandar iz Afrodizije, jedan od poslednjih peripatetičara kome je Septimije Sever u Atini poverio katedru za filosofiju, držao je predavanja iz peripatetičke filosofije, sledeći svoga predhodnika Andronika sa Rodosa.

Spisi Andronika sa Rodosa i Aleksandra iz Afrodizije inkorporirana u gradivo univerziteta helenističkog i srednjevekovnog perioda. U periodu helenizma otvoreni su univerziteti u gradovima Aleksandrovog carstva koji su preživeli kratak vek postojanja ovog carstva i ostali centri učenosti i misaonosti dugi niz vekova. U periodu helenizma, do procvata Carskog univerziteta u Carigradu, mnoge visoke škole bile su poznate kao centri određenih oblasti znanja: Bejrut i Rim po studijama prava, Aleksandrija metematike i astronomije, Atina filosofije, Antiohija književnosti, Naziba i Aleksandrija medicine. Na temelju ovih iskustava sazdani su svi srednjevropski univerziteti na Zapadu, kao što su u Bolonji, kasnije u Parizu i u Oksfordu.

Interesantno je da je Toma Akvinski gradio svoja tumačenja na Aristotelovom učenju. Stoga ga možemo smatrati obnoviteljem Aristotelove filosfije. Otkrivamo da je njegovo znanje Arsitotelovog Organona, spisa iz oblasti dijalektike, mnogo šire nego što je bilo Pjera Abelara, čuvenog predavača dijalektike na Sorboni. Pretpostavljamo da je Toma Akvinski, otišavši posle Pariza, u Keln, Albertu Velikom, tamo došao do nekog izvoda logičkih spisa koje je načinio Pselov učenik Mihajlo iz Efesa.

Budući da je Aristotel smatrao da je conditio sine qua non svake učenosti ovladavanje dijalektikom (logikom¹, kako se sve do kraja XVII veka nazivala logika, može se reći da je ta linija racionalnog zasnivanja znanja ostala sve do kraja XVIII veka. Ovaj pravac filosofije postao je temelj svih evropskih nauka. Dijalektika je bila temelj strukture na osnovu čijih principa je određivan kriterujum istinitosti i sam postupak u istraživanju.

Period srednjevekovne učenosti bremenit je mnogim otkrićima i pored toga što je hrišćanstvo davalo određen okvir tumačenju. Hrišćansko učenje o svetu i čoveku utemeljeno na veri otvorilo je novi način preispitivanja antropološke problematike. Filosfija hrišćanstva jeste sinteza jevrejske monoteističke vere, platonizma i stoicizma. Uprkos tome, okvir učenosti podređen mnogim ograničenjima nije bio održiv. Kritika je došla od strane onih koji su studirali na serdnjevekovnim univerzitetima. Pojedinačna otkrića u oblasti astronomije, matematike i mehanike: Keplera, Tiho de Brahea i Kopernika, nametala su nove principe analize.

Povratak vere u razum i snagu dokaza postao je temelj evropske filosofije i nauke XVII veka. Stoga je Dekartovo objavljivanje Geometrije dalo novi pravac filosofiji. Stav cogito ergo sum, (mislim, dakle, jesam) je temelj nove racionalnosti. Paskal je vrlo jasno razgraničio racionalno od emotivnog i smatrao da znanje i vera imaju različitu logiku i stoga se mi pitamo zašto je Paskal, koji je bio Dekartov savremenik, bio tako uzdržan u predviđanjima, pitamo se mi?

Paskal je živeo u XVII veku, veoma kratko, svega trideset i devet godina, rođen je 1623., a umro 1662. Sa šesanest godina objavio je prvu naučnu raspravu "O koničnim presecima", a sa dvadeset i četiri godine je zaokružio svoj naučni rad. Vrlo bolešljiv, neotporan, slabe konstitucije, od najranije mladosti pokazao je izvanredno pamćenje, izuzetnu maštovitost i neosporno čudnovatu inteligenciju. Godine 1646. oslanjajući se na Toričelijeva istraživanja, Paskal je ogledima izvedenim u Kuli Sen-Žak u Parizu, oborio teoriju "horror vakui" i dokazao da se živa u cevi penje pod pritiskom vazduha. U matematici je došao do epohalnih otkrića: povodom problema cikloida (tražeći zakonitosti u igri na ruletu), postavio je metod vrlo blizak integralnom računu, koji su četvrt veka posle njega ustanovili Lajbnic i Njutn. Naročito je zanačajno što je u saradnji sa prijateljem, Fermaom, otvorio sferu matematičke teorije verovatnoće, kojom je kako to kaže američki naučnik E.T. Bel "otkrio jedan novi svet". Ako je verovati priči, na traženje svojih prijatelja kartaroša, rašavao je mogućnosti predviđanja rasporeda karata u kockarskoj igri zvanoj "hmenne de faire" i tako došao do teorije verovatnoće.

Pripadao je logičkoj školi Port-Rojal, školi jansenista, protivnika jezuita, koju je osnovao flamanski vladika Jansenijus, koji je smatrao da u tumačenju Sv. Avgustina treba tražiti osnove svoje vere, prema kome je čovekova volja posle kušanja sa drveta saznanja izgubila svoju samostalnost da dela bez božanske milosti i zato čovek može samo svojom dobrotom i samoodricanjem da povrati svoju slobodu volje. U stvari ovo učenje je opet vratilo hrišćanstvu stoičku dimenziju. Sukob jezuita i jansenista je sukob dva shvatanja odnosa između vere i svetovnog života. Paskal je imao nameru da napiše Apologiju hrišćanastva, pa je stoga neprestano svoje ideje i zamisli zapisivao i skupljao na žici okačenoj na zidu u svom kabinetu, posle njegove smrti nađeno je hiljadu odlomaka, beležaka, zapisa misli, sugestija za dalju obradu, koje su posle njegove smrti izdate pod naslovom "Misli"².

Pošto delo Apologiju hrišćanstva nije napisao možemo samo preko Pisama provincijalcu i Misli da naslutimo oštrinu Paskalovog pera. Istini za volju, filosofija života, njegovo shvatanje sveta, njegova "vision du monde", sagledivi su samo preko tih usputno nabacanih beležaka. Pažljivom analizom sve te misli su sređene tematski i daju uvid u celinu njegove filosofije.

Paskal je bio naučnik, filosof, književnik, a svrstavaju ga u red mistika, ali nijedan ateista nije uspeo tako jasno da podvuče nedostatke u ispovedanju vere, kao on. Slično su, dva veka posle Paskala, Dostojevski i Kjerkegor, kao i Paskal hrišćani, vernici, stavili na probu čoveka, obelodanili najslabija mesta u hrišćanskoj antropologiji.

Paskal je da bi utemeljio na sigurnim osnovama svoja shvatanja, pošao od psihološke analize ljudskog bića sazdanog na protivurečjima. Sve u nama i sve oko nas obelodanjuje našu nemoć: naše trošno telo, ograničenost naših čula, ograničena moć našeg razuma, nesavršenost društva u kome živimo i nemoć, u konačnom, pred bolešću i smrću. Paskal se pita: Šta je čovek u svemiru? A ogovara: Čovek stoji između dva beskraja. Razumskim naporima tražimo istinu, a samo dospevamo do neizvesnosti u odnosu na bolest i smrt, sanjamo o sreći, a uviđamo da je ona nedokučiva, naša volja je puna slabosti, jer smo mi igračke varljivih sila. I ono što je najvažnije u našem životu, izbor zanimanja, zavisi od slučaja.

Duboko uveren da se moraju razgraničiti stavovi razuma i osećanja on je isticao razliku između matematičkog duha i oštroumnog duha (1§ I odeljak).

"...izvesni oštroumni duhovi nisu matematičari... oni nikako ne mogu da se priviknu matematičkim načelima; ali što čini da neki matematičari nisu oštroumni, to je što oni ne vide ono što je pred njima, i što se oni, budući naviknuti na jasna i očigledna matematička načela, gube u stvarima tananim, gde se načela ne daju tako ispitati. Čovek ih jedva vidi; on ih više oseća no što ih vidi; beskrajno mu je teško da ukaže na njih onima koji ih sami ne osećaju. To su stvari tako tanane, i toliko ih je, da je potreban veoma tanan i veoma bistar um, da bi ih čovek osetio i da bi sudio pravilno i pouzdano po tome osećaju, ne mogući to najčešće dokazati po redu kao u matematici, zato što ne raspolažu njenim načelima i zato što bi to bio beskrajno težak poduhvat... Matematičari hoće da rešavaju matematički te tanane stvari, pa postaju smešni hoteći da počnu definicijama, a potom načelima, što nije postupak za ovu vrstu umovanja."³

Uočivši da "logika srca" sudi na drugi način od "logike uma", Paskal je bio oprezan u veličanju moći uma. Duboko svestan ljudske nemoći Paskal se pita: "Jer šta je, najzad, čovek u prirodi? Ništavilo u pogledu na beskraj, sve u pogledu na ništavilo, sredina između ničega i svega. Beskrajno daleko od toga da shvati krajnosti, njemu su smer stvari i njihov prauzrok nesavladljivo skriveni u jednu nedokučivu tajnu."⁴ Ali ne zaboravimo ni sledeće: "Čovek je trska na vetru, ali trska koja misli!" U tom pravcu treba poći u razumevanju Paskalove apologije vere.

Kako da se objasni splet protivurečnosti u ljudskoj prirodi? Čitava istorija ljudskog duha obelodanjuje nemoć pred paradoksima u kojima se batrga čovek. Nijedna religija, nijedno filosofsko učenje, nijedna naučna teorija ne može da spase čoveka ponora u koji srlja. Hrišćanstvo, smatra Paskal, jedino upućuje na "praroditeljski greh" kojim je čovek upao u ponor. Stoga Paskal smatra Hrista garancijom za čovekovo ozdravljenje i spas. Paskal je, ne samo ukazivao na brojne paradokse, već je i sam bio vrlo protivrečan. Ako Bog uliva veru svojim vernicima, koji su sudbinski određeni, zašto se obraća i nevernicima? Ako je snaga razuma u stanju da zavede nevernika, kakvo mesto ima u svemu tome božanska milost?
Čovek je osuđen da se zlopati, kao što je nemoguće dokazima potvrditi božansko postojanje, isto je tako nemoguće dokazatio da ga nema. "Srce oseća Boga, a ne razum", kaže Paskal. Pošto su u igri razum i osećanja, konačnog rešenja nema, osim odluke: verovati ili ne verovati. Pobožnost se razlikuje od praznoverja. Podržavati pobožnost do praznoverja, znači uništiti je. Ima malo hrišćana, kaže Paskal, čak što se vere tiče, ima ih mnogo koji veruju, ali iz praznoverja, ima ih mnogo koji ne veruju, ali iz raspusnosti, malo ih je između toga dvoga.

Sumnja je ono što nas sapliće, mada teorijsko rešenje nije nam od neke koristi. Na kraju, mi se moramo odlučiti. Postoji ili-ili, stroga disjunkcija. Paskal predlaže opkladu, upoređujući čovekovu sudbinu sa sudbinom na smrt osuđenog koji ima samo jedan čas za odluku, može da izabere veru ili bezverje. Prihvatajući veru dobija opkladu, možda večni život, večno blaženstvo, a ako izgubi, ne gubi u stvari svoju prolaznost, nekoliko godina zadovoljstva pomešano sa razočaranjima.

Postavljajući mnogo zagonetki koje se ne mogu rešiti, ali se za to može dati objašnjenje, kako to veli u predgovoru dela "Misli", profesor Ibrovac: "Ovaj vernik koga mnogi smatraju mističarem, sve vezuje za čoveka; i time je on rođeni moralista. I nauke je proučavao radi njihove primene na čoveka. I religija mu izgleda kao objašnjenje, kao lek, ne kao svet za sebe, metafizika. Pa do Boga dolazi preko Hrista, koji pripada ljudskom rodu. U njegovim mislima otkrivamo bogatstvo psiholoških analiza, moralnih opredeljenja, i na kraju pesnika."

Blez Paskal je izuzetno samostalan, nezavisan duh koji nam otvoreno ukazuje na naličje svake stvari, prirode, čoveka, društva, nauke, bespoštedno ukazujući na njihove nedostatke. Ima tri vrste ljudi: jedni, koji služe Bogu, pošto su ga našli, drugi, koji ga revnosno traže, jer ga nisu našli, treći, koji žive ne tražeći ga, niti našavši ga. Prvi su razumni i srećni, poslednji su bezumni i nesrećni, a oni u sredini su nesrećni i razumni. U stvari postoje dve preteranosti: isključiti razum i priznati samo razum. "Sve naše umovanje svodi se na to da ne popuštamo osećanju." A: "Srce ima svoje umovanje koje um ne priznaje." "Mi saznajemo istinu ne samo razumom, već i srcem."

Na osnovu svih tih mnogobrojnih beležaka možemo sagledati osnovnu koncepciju Paskalove filosofije života, njegova moralna shvatanja, njegovu strepnju i strah usled nemoći da se svet izmeni. Na osnovu njegovih stavova mogu se tematski svrstati njegove misli, što su i učinili priređivači ovog dela. Poslednju verziju je načinio Leon Brenšvik, prema kojoj je i prevod Misli urađen.

Filosofi mu zanemaruju što unosi srce u naučnu analizu, katolici što uvek u svojim analizama polazi od čoveka, a ne od hrišćanskih dogmi. Mnogo se raspravljalo o protivurečnostima u Paskalovom biću između naučnika i protivnika nauke, fanatika i kritičara praznoverja, ali je neosporno da je on tražio načina kako da izmiri stavove hrišćanskog morala sa naučnim istinama.

U ovom svom shvatanju on je blizak Kjerkegoru, koji je u XIX veku, kao i on sagledao egzistencijalnu krizu čoveka uošte, koja postaje kasnije predmet istraživanja Hajdegera, Jaspersa, Sartra, Kamija, Unamuna. U mnogo čemu je svojim paradoksima inspirisao i Kanta za njegovo učenje o antinomijama.

Ako se imaju na umu Paskalovi stavovi onda se može sasvim iz drugog ugla gledati na pravac misli koji je pokazao engleski empirista Frensis Bekon. Smatrajući da je iskustvo temelj nauke i filosofije, u borbi protiv srednjevekovnog veličanja aristotelovskog silogističkog metoda, posebnu pažnju posvećuje razradi induktivnog metoda koji će postati temelj prirodno-naučnog postupka novovekovne filosofije. Bekon, čak želeći da potpuno raščisti sa srednjevekovnom učenošću, nudi novu podelu nauka prema principu ljudskih moći: razumu, odgovara filosofija, sećanju istorija, a osećanjima umetnost, i ne zna da se vraća na Aristotela na koga je bacao sterele svoje kritike.

Interesantno je da je razvoj matematike uslovio i šire filosofsko učenje o svetu. Generalnu sliku sveta na tim osnovama gradili su Dekart, Lajbnic i Spinoza. Veličanje moći razuma je izazvalo generalnu debatu u okviru francuskog prosvetiteljstva o smislu i vrednosti ljudskog znanja. Ali, celovita slika sveta nije se mogla graditi bez filosofije. I Kant, osnivač nemačke klasične filosofije, traži pomoć u starim razgraničenjima, prihvatajući Aristotelovu podelu filosofske (naučne) problematike na teorijsku, praktičnu i poetičnu, daje sjajnu rekapitulaciju dostignuća racionalizma, empirizma i prosvetiteljstva i kardinalnu kritiku svih ljudskih moći: saznanja, morala i umetnosti.

Hegel zatvara krug klasičnofilosofskog učenja o svetu i gradi sistem kojim je uspeo da obuhvati sve oblasti ljudske stvarnosti. U okviru tog sistema našle su mesto sve oblasti znanja. Poslednji veliki sistem prevashodno sazdan na racionalnoj osnovi, sveo je čitavu stvarnost na oblike samoostvarenja apsolutnog duha i postao preuzak za sve novine u nauci.

U novovekovnoj filosofiji nastaju dve struje: prva, racionalistička i druga, iracionalistička. Bolje reći filosofski pravci koji se u svom istraživanju oslanjaju na nauku i sami hoće da od filosofije načine nauku, kao što su pozitivizam i marksizam, a filosofije života unose i iracionalne elemente: volju, strepnju, intuiciju.

Osnivač pozitivizma, Ogist Kont smatra da treba poštovati zahtev da saznanje ostane na "pozitivnim činjenicama", opisu tih datosti i na mogućnostima provere. "Znati da bi se predvidelo, i predvideti da bi se delovalo." Osnovni obrt je u tome, smatra Kont, "što se umesto nedostupnih određenja pravih uzroka, stavi jednostavno traganje za zakonima, to jest, za konstantnim odnosima među posmatranim pojavama." Optimizam sa kojim sam Kont pokušava da sagleda mogućnosti poboljšanja društva, bio je utemeljen na veri da će primena naučnih otkrića doneti kardinalne promene u društvu i kvalitativnu promenu u ljudskom životu.

Sve ove Kontove postavke, ma koliko izgledale prihvatljive, usložile su čitavu logičko-gnoseološku problematiku. Pozitivizam je kao protivstav spekulativnom idealizmu najznačajnije predstavnike dobio u anglosaksonskim zemljama koje su imale jaku empirističku tradiciju, kao što su Džon S. Mil, Herbert Spenser, i u XX veku u brojnim pravcima novopozitivizma, empiriokriticizma, logičkog pozitivizma, filosofije logičke analize, filosofije nauke (Karnap, Rasel, Vitgenštajn, Kolakovski, Rajhenbah, Šlik idr.)

Možda je kardinalne zamerke ograničenostima, kako spekulativne, tako i pozitivističke filosofije dao Vitgenštajn u svom Logičko-filosfskom traktatu:

"Filosofija nije jedna od prirodnih nauka. Reč filosofija mora značiti nešto što stoji iznad ili ispod, ali ne pored prirodnih nauka." Da bi na kraju zaključio: "Osećamo da, čak ako je dat odgovor na sva moguća naučna pitanja, naši životni problemi još uopšte nisu dodirnuti. Naravno, više ne ostaje nikakvo pitanje; i upravo to je odgovor." Ne ulazim u dalju analizu Vitgenštajnovih stavova, to pitanje izlazi iz okvira našeg istraživanja.

Kriza racionalističkog pristupa klasične filosofije nagoveštena je sa Paskalom, a produbljena u Šopenhauerovoj filosofiji života utemeljenoj na principu volje. Svojevrsan prodor u iracionalne sfere ostvariće i Niče, dajući iz sasvim drugog ugla svoje viđenje razvoja evropske kulture. A nagoveštaj tragičnog osnova ljudskog života, razviće Kjerkegor, u veku velikog poleta nauke i kategoričnog odbacivanja filosofije i filosofske spekulacije, kakvu su ostvarili pozitivisti i tako postati inspiracija egzistencijalizmu i filosofijama egzistencije.

Intuicionizam Anrija Brgosna je takođe reakcija na racionalizam i pozitivizam. Njegovo delo "Stvaralačka evolucija" bilo je od podsticaja za filosofiju nauke i kulture. Skoro zaboravljen, on je ipak prisutan posredstvom sjajnog književnog ostavrenja Marsela Prusta "U traganju za izgubljenim vremenom".

Međutim, sa odbacivanjem filosofske spekulacije nije moguće graditi celovitu sliku sveta i stoga će, već u toku XX veka nastati filosofija nauke, kao oblast rešavanja pitanja generalizacije naučnih saznanja. Istina, filosofija nauke će biti prevashodno zainteresovana za metodološki postupak, pitanja opravdanosti postavljanja hipoteza, pitanja matematizacije znanja i efikasnog stvaranja sinteza. Ono što se danas naziva analitičkom strujom u filosofiji, meni po nekad naliči na Igru staklenih perli, kako bi se to moglo sagledati preko poznatog romana Hermana Hesea.

Istina da je razvoj nauka otvorio nove logičke probleme ali, da li se može čitava ljudska stvarnost i sva ljudska interesovanja svesti na ovaj zadatak? Međutim, uprkos razvoju nauke i tehnike, ostaju i dalje pitanja krize savremenog sveta. Kriza u kojoj se našao čovek odbacivši veru u ideale, svodeći sve na pragmatičku korist, kriza u konkretnom životu u kome se ne oseća kao kod kuće, u kojem ga stalno nešto sapliće, u kome ne može da nađe srodnu dušu... "Negiranje filosofije, tvrdio je Paskal, isto je tako neka filosofija". Zato što se u tome očituju određena mišljenja o svetu, a svaki čovek ima neku svoju životnu filosofiju, koja može, ali ne mora da bude u celini prihvatanje određenog filosofskog pravca. Ostaju po strani brojni problemi za koje nije bilo mesta u ovako određenom zadatku filosofije. Stoga se desilo da je umetnost posredstvom intuicije otkrila ozbiljne promašaje nauke i tehnike u ljudskom životu.

I, eto, to su i danas prisutne kontroverze između filosofije i nauke. Jedan deo filosofa smatra da se može sva filosofska problematika svesti na logičku analizu i kritiku polaznih pretpostavki, a drugi deo smatra da u naučnoj problematici izostaju pitanja čovekove egzistencije, smisla i vrednosti života, i smisla i vrednosti ljudske intervencije u svetu.

"Ako čovek ne uviđa da je pun nadmenosti, slavoljublja i pohlepnosti, slabosti, bede i nepravednosti, zaista je slep. A ako uviđa, a ne želi da se toga oslobodi, šta se može reći o jadnom čoveku...?"

Posle svih razočaranja u mogućnosti poboljšanja sveta i ljudskog života putem političkih intervencija, i posle brojnih ratova vođenih posle II svetskog rata, za koje možemo sigurno konstatovati da su bili eksperimentalni poligoni velikih sila za proveru ubojitosti oružja koja su smišljena zahvaljujući visokim dostignućima nauke i tehnike, možemo samo slegnuti ramenima. Da li možemo nešto drugo? I onda šta možemo da kažemo: da li je Paskal bio u pravu?

____________
Napomene:
1. U starom i srednjem veku, sve do XVII veka, logika je nazivana dijalektikom.
2. B. Paskal, Misli, BIGZ, 1980, Beograd, prev. J. Ibrovac Popović i Miodrag Ibrovac
3. Isto, str. 29.
4. Isto, str. 49.
 

nazad