Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.111(73).09-31

Radomir V. Ivanović

RAZVIJENI NARATIVNI OBLICI
U PRIPOVEDAČKOJ PROZI
MIHAILA A. ŠOLOHOVA

Za raz­li­ku od sim­bo­li­sta (Blo­ka, Br­ju­so­va, Be­lo­ga, Me­re­škov­skog), ak­me­i­sta (Gu­mi­ljo­va, Ah­ma­to­ve, Man­delj­šta­ma, Ku­zmi­na), ima­ži­ni­sta (Je­se­nji­na, Ma­ri­en­go­fa, Šer­še­ne­vi­ča, N. Erd­ma­na) i, na­ro­či­to, ru­skih for­ma­li­sta (Šklov­skog, Ej­hen­ba­u­ma, Ja­kob­so­na, Ti­nja­no­va, Bri­ka), za­go­vor­ni­ci kla­sič­nog, kri­tič­kog i in­te­gral­nog re­a­li­zma su is­ti­ca­li knji­žev­nost i umet­nost, kao ob­li­ke ko­ji mo­ra­ju bi­ti "na­ci­o­nal­ni po for­mi, a so­ci­ja­li­stič­ki po sa­dr­ža­ju". Me­đu nji­ma se is­ti­če de­lo Mi­ha­i­la Alek­san­dro­vi­ča Šo­lo­ho­va (1905–1984) po to­me što je već od sâmih po­če­ta­ka ba­vlje­nja knji­žev­no­šću sa­dr­žin­ski i for­mal­no obo­ga­tio i ra­slo­jio "unu­tra­šnji pro­fil" ra­nih na­ra­tiv­nih pro­za (po­seb­no ka­da je reč o ne­raz­vi­je­nim i raz­vi­je­nim pri­po­vet­ka­ma, kao i ne­raz­vi­je­nim po­ve­smi­ma). Ima­ju­ći u vi­du me­đu­za­vi­snost stvar­no­sti i fik­ci­je, Vuk Fi­li­po­vić je u ras­pra­vi Po­e­ti­ka Vik­to­ra Šklov­skog (1970) tim po­vo­dom za­pi­sao: "Gra­đa sâmih mo­ti­va ima svo­ju di­na­mi­ku ko­ja sa svo­je stra­ne uti­če na tok stva­ra­lač­kog pro­ce­sa. Iz tog aspek­ta uka­zu­je se zna­čaj iz­bo­ra mo­ti­va, te­me ili žan­ra, tj. sâme pri­ro­de jed­ne knji­žev­ne ma­te­ri­je od ko­je se gra­di bu­du­ća ce­li­na de­la. Mno­gi to­po­si i kon­ven­ci­je li­te­rar­nih po­stu­pa­ka usme­ra­va­ju, ogra­ni­ča­va­ju ili od­re­đu­ju pu­te­ve stva­ra­lač­ke ma­šte" (str. 190).  Auten­tič­na umet­nič­ka ostva­re­nja mo­gu je­di­no na­sta­ti u plo­do­tvor­nom su­sre­tu re­a­li­ja i ide­a­li­ja (stvar­no­sti i ma­šte). O to­me O. Man­delj­štam sa­op­šta­va jed­nu u sve­mu pri­hva­tlji­vu i odr­ži­vu fi­lo­zof­sku i po­e­to­lo­šku apof­teg­mu: "Sa­mo re­al­nost mo­že da uli­je ži­vot dru­goj re­al­no­sti".¹

Šo­lo­ho­vlje­voj stva­ra­lač­koj pri­ro­di od­go­va­ra­ju raz­vi­je­ni na­ra­tiv­ni ob­li­ci, jer mu omo­gu­ća­va­ju pun raz­mah "ep­skog ga­za" i "pa­ra­le­lo­gra­ma pri­po­ve­da­nja". Ne­gu­ju­ći ste­če­na i raz­vi­ja­ju­ći no­vo­u­svo­je­na kre­a­tiv­na, in­te­lek­tu­al­na i in­tu­i­tiv­na usme­re­nja, Šo­lo­hov iz­be­ga­va for­ma­li­stič­ke iz­le­te u ne­po­zna­to, do­bro upo­znat sa če­ti­ri vr­ste re­a­li­zma (ra­nim, raz­vi­je­nim, vi­so­kim i de­cen­tri­ra­nim), o ko­ji­ma za­ni­mlji­vo pi­še Alek­san­dra Fla­ker u knji­zi Stil­ske for­ma­ci­je (Za­greb, 1976) iz­dva­ja­ju­ći so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam iz op­šteg kor­pu­sa re­a­li­zma kao sa­mo­stal­nu stil­sku for­ma­ci­ju, ma­da je nje­go­va dok­tri­na usvo­je­na tek 1934. go­di­ne, a či­ji je ro­do­na­čel­nik Mak­sim Gor­ki mo­de­lo­tvor­nim ro­ma­nom Ma­ti (Ma­tь,  1906).²  Sa vi­šeg te­o­rij­skog sta­no­vi­šta po­sma­tra­no mo­glo bi se, u pro­du­žet­ku, ras­pra­vlja­ti o si­no­nim­no­sti dve­ju stil­skih for­ma­ci­ja – so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma, s  jed­ne, i mno­go ši­re shva­će­nog so­ci­jal­nog re­a­li­zma,  s dru­ge stra­ne.

U lek­si­ko­graf­skoj od­red­ni­ci so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam dva Fla­ke­ro­va za­pa­ža­nja či­ne nam se po­seb­no za­ni­mlji­vim. Pr­vo se od­no­si na ne­do­volj­nu za­stu­plje­nost no­ve­la u njoj, o če­mu autor pi­še: "No­ve­la u ovoj stil­skoj for­ma­ci­ji za­u­zi­ma re­la­tiv­no ma­lo mje­sta, pa so­vjet­ske tri­de­se­te go­di­ne ni­su sklo­ne ma­lim pro­znim vr­sta­ma kao ni do­ku­men­tar­nom ogle­du (očerk) što ga je pro­pa­gi­ra­la so­vjet­ska avan­gar­da, su­prot­sta­vlja­ju­ći ga upra­vo ro­ma­nu. Od pro­znih dje­la s ma­lim stup­njem be­le­tri­za­ci­je zbilj­sko­ga so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam pri­hva­tio je ipak dje­la ko­ja su ne­po­sred­no iz­ra­ža­va­la vje­ru u mo­guć­nost so­ci­ja­li­stič­kog ,pre­od­ga­ja­nja’ čo­vje­ka i ima­la ne­po­sred­nu so­ci­jal­no-pe­da­go­šku funk­ci­ju (Ma­ka­ren­ko, Pe­da­go­ška po­e­ma i dr.)", str. 306, a dru­go na za­vr­šnu fa­zu  – fa­zu dez­in­te­gra­ci­je dok­tri­ne, ko­ja te­ži ob­no­vi knji­žev­ne tra­di­ci­je ili re­la­tiv­noj ino­va­ci­ji i mo­der­ni­za­ci­ji kao ho­ri­zon­tu oče­ki­va­nja (na što upu­ću­je ob­u­hvat­na stil­ska for­ma­ci­ja in­te­gral­ni re­a­li­zam).³

Pre­vas­hod­ni cilj mla­dog pri­po­ve­da­ča na po­čet­ku pr­ve po­lo­vi­ne uvod­ne fa­ze stva­ra­lač­ke me­ta­mor­fo­ze (1923–1928) sa­sto­ji se u to­me da ne­raz­vi­je­nim i raz­vi­je­nim pri­po­vet­ka­ma uka­že na va­lja­nost, smi­sle­nost i traj­nost oda­bra­nog po­stup­ka, po­seb­no ka­da se ra­di o sin­dro­mu Ko­zač­ka pri­ča, ko­ji pred­sta­vlja in­te­gral­ni deo Le­van­tin­ske pri­če, a ko­ja je za­sno­va­na na in­ter­fe­ren­ci­ji kul­tu­ro­lo­ških, an­tro­po­lo­ških, isto­rij­skih, dru­štve­nih i psi­ho­lo­ških od­no­sa u ko­zač­koj sre­di­ni (tek u dra­ma­tič­nom vi­ho­ru ra­ta, re­vo­lu­ci­je i pre­o­bra­ća­nja sve­sti po­sta­je ja­sno ka­ko je ta sre­di­na vi­še­sloj­na: ko­za­ci – ku­la­ci, ko­za­ci – sred­nja­ci i ko­za­ci – si­ro­ma­si). Osim če­sto is­ka­zi­va­ne kri­tič­ke sve­sti, Šo­lo­ho­va u ovoj fa­zi ka­rak­te­ri­še i vid­no is­ka­za­na stva­ra­lač­ka sa­mo­svest, ta­ko da za­hva­lju­ju­ći pra­vo­vre­me­no is­ka­za­noj te­ži ka raz­vi­je­nom re­a­li­zmu ili in­te­gral­nom re­a­li­zmu, on ni jed­nog ča­sa ne sum­nja u ogra­ni­če­no­sti, ni­ti  u sop­stve­nu da­ro­vi­tost, ni­ti u oda­bra­ne stil­ske for­ma­ci­je, ni­ti pak u pri­me­nje­ne stva­ra­lač­ke pro­se­dee. Oslo­njen na bo­ga­tu ri­zni­cu ru­skog je­zi­ka, Šo­lo­hov u na­ra­tiv­noj pro­zi naj­če­šće ko­ri­sti po­slo­vič­ni je­zik i mu­dro­no­snu pro­zu, što je po­ka­zao por­tre­ti­šu­ći Ig­nja­ta Pro­ko­fje­vi­ča u ne­raz­vi­je­noj pri­po­ve­ci "Naš do­ma­ćin": "Ni­sam ja ta­ko jed­no­sta­van i na­i­van ka­ko mo­že da ti se uči­ni, a sve o če­mu smo raz­go­va­ra­li pri­mi ka­ko ho­ćeš – kao ša­lu, ako ni­je – kao zbi­lju"...

Pr­vu gru­pu či­ne ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke: "Mla­dež" (Ro­din­ka, 1924), "Pa­stir" (Pa­stuh, 1925), "Na po­gre­šnom pu­tu" (Kri­vaя stež­ka, 1925), "Ka­lja­če" (Ka­lo­ši, 1926), "Ždre­be" (Že­re­be­nok, 1926), "Azur­na ste­pa" (La­zo­re­vaя ste­pь, 1926), "Me­ku­šac" (Mяg­ko­te­lый, 1927) i "Naš do­ma­ćin" (Slo­vo o Ro­di­ne, 1948).  Ne­u­jed­na­če­no ostva­re­ne, one uka­zu­ju na ras­ko­rak pri­po­ve­da­če­vih že­lja i mo­guć­no­sti, s ob­zi­rom na to da se sa­mo tri od njih mo­gu uvr­sti­ti u re­pre­zen­ta­tiv­ni iz­bor: "Mla­dež", "Azur­na ste­pa" i "Naš do­ma­ćin". Pre­o­sta­le po­ka­zu­ju pi­šče­vu stva­ra­lač­ku ne­moć, pri če­mu je po­treb­no na­po­me­nu­ti da na­ra­tiv­na pro­za "Naš do­ma­ćin" ni­je pi­sa­na kao sa­mo­sta­lan i čist knji­žev­ni ža­nr, ne­go kao "ume­tak", ka­ko pri­me­ću­je pre­vo­di­lac, "u ve­ću cje­li­nu pod na­slo­vom Ri­ječ o otadž­bi­ni (1948)", ko­ja je  in ex­ten­so ob­ja­vlje­na u iz­bo­ru Slo­vo o Ro­di­ne (Mo­skva, 1965, str. 348-372).

U na­ra­tiv­noj i ge­no­lo­ški za­sno­va­noj ana­li­zi uka­za­li bi­smo na još dva ana­li­ti­čar­ska aspek­ta: pr­vi se od­no­si na oprav­da­nost iz­dva­ja­nja či­sto knji­žev­ne for­me, ka­kva uisti­nu je­ste pro­za "Naš do­ma­ćin" (a), a dru­gi na nje­nu or­gan­sku i for­mal­nu pri­pad­nost hi­brid­noj for­mi, ka­kvu u ce­li­ni uze­to pred­sta­vlja "Slo­vo o Ro­di­ne", u ko­joj pro­za "Naš do­ma­ćin" za­u­zi­ma po­lo­vi­nu ukup­nog tek­sta (str. 352–362) (b). U njoj su, me­đu­tim, za­stu­plje­ni još ne­ki žan­ro­vi (osim pu­bli­ci­sti­ke). Ra­di se o ele­men­ti­ma pu­to­pi­sne, me­mo­ar­ske, evo­ka­tiv­ne i do­ku­men­tar­ne pro­ze, ali oni ne mo­gu bit­ni­je pro­me­ni­ti ko­nač­nu oce­nu o li­te­rar­noj vred­no­sti pro­ze "Naš do­ma­ćin", ma­da su, sa­mi po se­bi, za­ni­mlji­vi, na­ro­či­to ka­da je reč o na­ra­to­lo­škoj i ge­no­lo­škoj ana­li­zi. Sto­ga volj­no od­u­sta­je­mo od da­ljeg ši­re­nja ras­pra­ve, u stra­hu da bi­smo pro­ši­ri­va­njem vi­še do­pri­ne­li za­mu­ći­va­nju ne­go raz­bi­stra­va­nju ela­bo­ri­ra­nih po­ja­va, pro­ce­sa i pro­ble­ma.

Za nas je, me­đu­tim, zna­čaj­ni­ji pro­blem – od če­ga sve za­vi­si da li će se od­re­đe­ni tekst po­ja­vi­ti u okri­lju hi­brid­ne ili či­sto knji­žev­ne for­me, od­no­sno u ko­joj vr­sti i u ka­kvom žan­ru, bu­du­ći da se ra­di o  ho­mo­ge­no­sti ili he­te­ro­ge­no­sti for­me.⁴  Sto­ga po­nov­no va­lja pod­se­ti­ti či­ta­o­ca na zna­čaj pro­ce­sa frag­men­ta­ci­je in­te­gral­ne i in­te­gra­ci­je frag­men­tar­ne pro­ze. Na pro­ces frag­men­ta­ci­je uka­zu­ju ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke: a) mo­de­lom po­de­lje­no­sti na gla­ve – "Mla­dež" (I–VI),  "Pa­stir" (I–VII) i "Ka­lja­če" (I–V); b) uno­še­njem zve­zdi­ca kao gra­fič­kih ozna­ka za obe­le­ža­va­nje ma­njih na­ra­tiv­nih ce­li­na: "Na po­gre­šnom pu­tu" (osam pu­ta) i "Ždre­be" (tri pu­ta); v) dok su ce­lo­vi­to struk­tu­ri­ra­ne: "Azur­na ste­pa", "Me­ku­šac" i "Naš do­ma­ćin" (kao "ume­tak"). Sve vr­ste frag­men­ta­ci­je pri­po­ve­da­ču omo­gu­ća­va­ju za­po­či­nja­nje no­vih na­ra­tiv­nih nu­kle­u­sa, bez upo­tre­be ve­ziv­nog tki­va (Bin­den­ma­te­rial), či­me je znat­no uve­ćan ste­pen pri­po­ve­dač­ke slo­bo­de u do­ga­đaj­nim i aso­ci­ja­tiv­nim ni­zo­vi­ma pri­po­ve­da­ka.

Na­da­lje, ve­o­ma je za­ni­mljiv i iza­zo­van Šo­lo­ho­vljev pre­la­zak li­te­rar­nog pra­ga, oso­bi­to ka­da se ra­di o "to­po­su po­čet­ka". U uvo­du hi­brid­ne pro­ze "Slo­vo o Ro­di­ne" pre­la­zak je ova­plo­ćen na ne­u­o­bi­ča­jen na­čin – tro­pla­no­šću ka­zi­va­nja, ko­ja se pro­ti­vi či­sto­ti knji­žev­nog žan­ra, a po­tom i tro­stru­kom upo­tre­bom tač­ki­ca, kao ozna­ka­ma ode­lje­no­sti i na­po­red­no­sti pla­no­va pri­po­ve­da­nja ko­ji tek slêde (na taj na­čin je Šo­lo­hov ob­je­di­nio ci­lje­ve ko­je že­li da ostva­ri po­vre­me­nom upo­tre­bom ver­bal­ne i gra­fič­ke ener­gi­je):

"Zi­ma. No­čь ..... (pr­vi plan)
Po­bu­dь ne­mno­go v ti­ši­ne i odi­no­če­stve, moй do­ro­goй so­o­te­če­stven­nik i drug, za­kroй gla­za, vspom­ni ne­dav­nee pro­šloe, i mы­slen­nыm vzo­rom tы uvi­di­šь: (dru­gi plan

.....Ho­lod­nый, be­le­sый tu­man pri­zrač­no klu­bit­sя nad le­sa­mi i bo­lo­ta­mi Be­lo­rus­sii, nad pu­stы­mi, dav­no po­ki­nu­tы­mi blin­da­ža­mi, za­ros­ši­mi pa­žu­hlыm pa­po­rot­ni­kom, nad ob­va­liv­ši­mi­sя tran­še­я­mi i na­lы­ti­mi rža­voй vo­doй strel­ko­vы­mi  яče­й­ka­mi. Tu­sklo mer­ca­юt na dne iz po­ze­le­nev­šie ot vre­me­ni gi­lь­zы vin­to­voč­nыh pa­tro­nov"⁵... (str. 348)  (tre­ći plan).

Fla­ke­rov­skim je­zi­kom re­če­no, dve ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Mla­dež" (Ro­din­ka) i "Azur­na ste­pa" (La­zo­re­vaя ste­pь) mo­gu da po­slu­že kao dva no­ve­li­stič­ka obra­sca ko­ja su "mo­de­lo­tvo­rač­ka", bu­du­ći da se oko ih mo­gu gru­pi­sa­ti još ne­ke od na­ra­tiv­nih pro­za srod­ne pro­ve­ni­jen­ci­je ("Pa­stir", "Na po­gre­šnom pu­tu", "Ždre­be" i "Me­ku­šac"). Pr­vi na­ra­tiv­ni ori­jen­tir pred­sta­vlja glo­bal­ni sim­bol mla­dež, ko­ji se mo­že de­fi­ni­sa­ti kao či­sto šo­lo­hov­ski. Pri­po­ve­dač je, ve­ro­vat­no, is­ko­ri­stio ne­ku od li­te­rar­nih aneg­do­ta ko­je je sva­ko­dnev­no slu­šao od ko­za­ka, se­lja­ka i pri­do­šli­ca (otac Ata­nas u dvo­bo­ju ubi­ja si­na Ni­kol­ku, pa se­be), što pred­sta­vlja je­dan od tra­di­ci­o­nal­nih ob­li­ka tra­gič­nog raz­re­še­nja, o če­mu za­ni­mlji­vo pi­še Je­le­a­zar M. Me­le­tin­ski u knji­zi Isto­rij­ska po­e­ti­ka no­ve­le (Mo­skva, 1990).⁶  

Iz­ne­nad­ni obrt (Wen­den­punkt) i na­glu na­ra­tiv­nu pre­kret­ni­cu pred­sta­vlja ka­sno oče­vo pre­po­zna­va­nje ubi­je­nog si­na, što je sa­op­šte­no na im­pre­si­van, su­ge­sti­van i dra­mat­ski efek­tan na­čin od sve­ga ne­ko­li­ko re­da­ka, kao iz­u­zet­no ostva­ren "to­pos za­vr­šet­ka". Oči­gled­no, Šo­lo­hov u naj­ve­ćem bro­ju na­ra­tiv­nih pro­za pom­no bri­ne o "to­po­su po­čet­ka" (još od re­to­ri­ke na­slo­va) i "to­po­su za­vr­šet­ka" (ko­ji mo­ra osta­ti traj­no za­pam­ćen u či­ta­o­če­vom do­ži­vlja­ju kao tra­gič­no fi­na­le čo­ve­ko­ve sud­bi­ne). Sop­stve­no pri­po­ve­dač­ko ume­će Šo­lo­hov naj­če­šće po­ka­zu­je stva­ra­njem ana­li­tič­kog, sin­te­tič­kog ili ana­li­tič­ko-sin­ten­tič­nog pej­za­ža, ko­ji je u ce­lo­sti po­sve­ćen pan­te­i­zmu i vi­zu­e­li­za­ci­ji pe­snič­kih sli­ka (naj­če­šće spo­jem vi­zu­el­ne, aku­stič­ke, me­di­ta­tiv­ne i si­ne­ste­tič­ke):

U pro­zi "Azur­na ste­pa"  sa­op­šten je ana­li­tič­ko-sin­te­tič­ki pej­zaž:

"Iz­nad Do­na, na bre­žulj­ku ogo­le­lom od pri­pe­ke, pod gr­mom di­vljeg tr­na le­ži­mo nas dvo­je: de­da Za­har i ja. Upo­re­do sa zmi­ja­stim lan­cem obla­ka plo­vi mr­ki ja­streb. Li­šće tr­na, pro­ša­ra­no ptič­jim iz­me­tom, ne pru­ža nam hla­do­vi­nu. U uši­ma od že­ge vre­lo bub­nja­nje; kad gle­daš do­le na sit­no na­mre­ška­nu po­vr­ši­nu Do­na, ili pod no­ge na zbrč­ka­ne ko­re od lu­be­ni­ce – u usta ti ku­lja le­plji­va plju­vač­ka, i tu plju­vač­ku mr­zi te da is­plju­neš" (str. 170),

"Pa­de, za­gle­da­ju­ći se u oči ko­je su se ga­si­le; di­žu­ći kap­ke, kr­vlju ob­li­ve­ne, dr­mu­sao je mli­ta­vo, me­ko te­lo.... Ali Ni­kol­ka je čvr­sto za­gri­zao po­mo­dre­li kra­ji­čak je­zi­ka, kao da se bo­jao da ka­že ne­što bes­kraj­no ve­li­ko i va­žno.

Pri­vi­ja­ju­ći ih na gru­di, po­lju­bi Ata­man sle­đe­ne si­no­vlje­ve ru­ke i, sti­snuv­ši iz­me­đu zu­ba ozno­je­ni če­lik ma­u­ze­ra, opa­li se­bi u usta...

* * *

A s ve­če­ri, ka­da se iza šu­mar­ka uka­za­še ko­nja­ni­ci, a ve­tar do­ne­se gla­so­ve, frk­ta­nje ko­nja i zvec­ka­nje uzen­gi­ja – sa ču­pa­ve gla­ve ata­ma­no­ve mr­zo­volj­no se otr­že ja­streb-le­ši­nar. Otr­že se i ne­sta­de u siv­ka­stom, je­se­nje bez­boj­nom ne­bu" (str. 120–121).

Na kra­ju ovog de­la stu­di­je za­klju­či­li bi­smo da je pro­ces ge­ne­ri­ra­nja knjžev­nog tek­sta i po­et­skih ide­ja ne­po­sred­no po­ka­zao rast Šo­lo­ho­vlje­vih stva­ra­lač­kih spo­sob­no­sti. Ovim pro­ce­si­ma je isto­vre­me­no po­ka­za­no i na­slu­će­no ši­ro­ko po­lje no­vih mo­guć­no­sti za iz­ra­ža­va­nje da­ro­va od ko­jih je sa­sta­vljen nje­gov ne­sum­nji­vi stva­ra­lač­ki dar, is­ka­zi­van u ve­o­ma krat­kom vre­men­skom ra­spo­nu (1924–1928). Osim na pi­šče­vu da­ro­vi­tost, isto­vre­me­no va­lja skre­nu­ti pa­žu i na nje­go­vu hu­ma­ni­zmom pro­že­tu stva­ra­lač­ku vi­zi­ju zbog če­ga je u pra­vu Vik­tor Pe­pe­lin ka­da u knji­zi Hu­ma­ni­zam Šo­lo­ho­va pi­še: "Ka­rak­te­ri ne­jed­na­ke du­bi­ne zah­te­va­ju i ne­jed­na­ka sred­stva ova­plo­ći­va­nja" (1965), a u ki­zi Mi­ha­il Šo­lo­hov. Stra­ni­cы ži­zni i tvor­če­stva: "Vse šo­lo­hov­skie ge­roi pro­iz­vo­dяt vpe­ča­tle­nie ži­vыh lю­deй, neo­bы­ča­й­no re­a­lь­nы (....). Šo­lo­hov v svo­ih ran­nih ras­ska­zah  bыl da­lek od rap­pov­sko-pro­let­ku­lь­tov­skoй kon­cep­cii če­lo­ve­ka, sle­duя luč­šim gu­ma­ni­stič­kim tra­di­ci­яm rus­skih klas­si­kov" (1986). Otu­da je neo­p­hod­no po­no­vi­ti već iz­re­če­ni sud –  tek upo­tre­bom du­žih na­ra­tiv­nih ob­li­ka pi­scu bi­va omo­gu­će­no da po­ka­že naj­zna­čaj­ni­je ka­rak­te­ri­sti­ke stva­ra­nja i pro­mi­šlja­nja o ostva­re­nom, bez ob­zi­ra na pri­vid­nu pro­zir­nost i jed­no­stav­nost za­ple­ta i ras­ple­ta na­ra­tiv­nih ana­gra­ma i krip­to­gra­ma, od­su­stva umet­nič­ke pa­te­ti­ke i upo­tre­be pri­me­re­nog po­et­skog go­vo­ra, o ko­me lin­gvi­sta B. A. La­rin pi­še: "Ho­ro­šo is­po­lь­zo­va­tь di­a­lek­ti­zmы trud­nee i va­žnee dlя pi­sa­te­lя čem ih na­й­ti!".

2.

Du­ži na­ra­tiv­ni ob­li­ci ilu­stra­tiv­no po­ka­zu­ju "vo­lju žan­ra" i "vo­lju auto­ra", s ob­zi­rom na to da je u nji­ma znat­no pro­me­njen od­nos sre­di­šne pri­če pre­ma pe­ri­fer­nim pri­ča­ma. For­mal­no obo­ga­ći­va­nje u nji­ma pred­sta­vlja oba­ve­zan za­plet i ras­plet, pri če­mu po­seb­nu va­žnost do­bi­ja "unu­tra­ši pro­fil", od­no­sno "unu­tra­šnje umno­ža­va­nje zna­če­nja", ka­ko bi se pro­ces eks­te­ri­o­ri­za­ci­je po­ti­snuo u ko­rist pro­ce­sa in­ter­i­o­ri­za­ci­je ep­skih su­bje­ka­ta, od­no­sno ka­ko bi  knji­žev­ne kon­ven­ci­je bi­le po­ti­snu­te u ko­rist knji­žev­nih in­ven­ci­ja. U stva­ra­lač­kom po­stup­ku, du­ži ob­li­ci la­ko pod­no­se mo­za­ič­no ši­re­nje "mre­že pri­po­ve­da­nja", što zna­či da je pi­scu po­nu­đen ve­ći broj slo­bo­da na­ra­tiv­nog me­an­dri­ra­nja, pre­la­ska sa jed­nog na dru­go po­lje epič­no­sti (no­ve na­ra­tiv­ne nu­kle­u­se), uvo­đe­nje ve­ćeg bro­ja raz­li­či­tih na­ra­to­ra (lan­ca na­ra­to­ra) i, na­ro­či­to, sve če­šća upo­tre­ba po­stup­ka "pe­da­li­za­ci­je te­me". Upra­vo ovaj po­stu­pak, po na­šem mi­šlje­nju, omo­gu­ća­vao je Šo­lo­ho­vu pri­pre­mu za pi­sa­nje ro­ma­na Ti­hi Don,  bu­du­ći da sa­da po­e­ti­ka pro­sto­ra i po­e­ti­ka vre­me­na pred­sta­vlja­ju istin­ski hro­no­top, shva­ćen u bah­ti­nov­skom smi­slu.

Ana­li­za osnov­nih pa­ra­dig­mat­skih i sin­tag­mat­skih osa u raz­vi­je­nim pri­po­vet­ka­ma: "Aljo­ški­no sr­ce" (Ale­ški­no serd­ce, 1925), "Bo­stan­dži­ja" (Bah­čev­nik, 1925), "Ko­pi­lan" (Na­ha­le­nok, 1925), "U vr­tlo­gu" (Ko­lo­ver­tь, 1925), "Že­na sa dva mu­ža" (Dvuh­mu­žnяя, 1925), "Uvre­da" (Obi­da, 1925. ili 1926), "Smrt­ni ne­pri­ja­telj" (Smert­nый vrag, 1926), "Cr­vo­to­či­na" (Čer­vo­to­či­na, 126), "Tu­đin­ska krv" (Ču­žaя krov, 1926) i ka­sni­je na­pi­sa­na "Na­u­ka mr­žnje" (Na­u­ka ne­na­vi­sti, 1943) – bez po­sred­ni­ka uka­zu­ju na "me­đu­žan­rov­sku pro­hod­nost", na po­zna­te, ma­nje po­zna­te i ne­po­zna­te, psi­ho­lo­ške, na­ra­to­lo­ške i ge­no­lo­ške za­ko­no­mer­no­sti ob­u­hva­će­ne kom­po­zit­nim poj­mo­vi­ma "eg­zi­sten­ci­jal­ni ver­ba­li­zam" ili "ver­bal­ni ener­gi­zam".  Na taj na­čin Šo­lo­hov po­no­vo po­ka­zu­je pri­vr­že­nost in­te­gral­noj vi­zi­ji ži­vo­ta, in­te­gral­noj stva­ra­lač­koj vi­zi­ji i in­te­gral­nom re­a­li­zmu, što se mo­že de­fi­ni­sa­ti kao glo­bal­no ide­o­graf­sko ili pa­ra­dig­mat­sko čvo­ri­šte u ko­me se su­sti­ču naj­bit­ni­ja pi­šče­va fi­lo­zof­ska i etič­ka, od­no­sno este­tič­ka i po­e­tič­ka opre­de­lje­nja. Srod­na sta­no­vi­šta u te­o­rij­skoj i pri­me­nje­noj rav­ni po­sma­tra­no, bra­nio je i F. M. Do­sto­jev­ski tvr­de­ći da ne zna ni­šta fan­ta­stič­ni­je od sa­me stvar­no­sti. Šo­lo­hov je sve­srd­no pri­hva­tio nje­go­vo sta­no­vi­šte: "Imam svoj po­se­ban po­gled na stvar­nost u umet­no­sti, i ono što ve­ći­na na­zi­va go­to­vo fan­ta­stič­nim i iz­u­zet­nim, pred­sta­vlja za me­ne po­ne­kad sâmu su­šti­nu stvar­no­sti".⁷

Na osno­vu vi­še­de­ce­nij­skog ana­li­tič­kog is­ku­stva (mo­no­gra­fi­ja­ma o An­dri­ću, Ma­nu, Eku, Gar­si­ji Mar­ke­su i dru­gim pi­sci­ma) bez te­ško­ća mo­že­mo za­klju­či­ti da se pre­la­skom na du­že pri­po­ved­ne ob­li­ke pro­por­ci­o­nal­no uve­ća­van broj na­ra­to­lo­ških i ge­no­lo­ških pro­ble­ma i apo­ri­ja (kva­li­ta­tiv­no i kvan­ti­ta­tiv­no po­sma­tra­no).⁸  Na tu za­ko­ni­tost vi­še­krat­no uka­zu­je este­ti­čar i te­o­re­ti­čar Mi­lo­slav Šu­tić u za­ni­mlji­vo kon­ci­pi­ra­noj knji­zi Tra­ga­nje za me­to­dom (Be­o­grad, 2010). Slêde­ći re­zul­ta­te na­u­ke o na­u­ci, autor tra­ga za me­to­da­ma ko­ji bi li­te­ra­tu­ro­lo­gi­ji, lin­gvi­sti­ci i kom­pa­ra­ti­sti­ci znat­no uve­ća­li "kri­te­ri­ju­me efi­ka­sno­sti", jer sa­mo od ih za­vi­si ni­vo na­uč­no­sti:

"Ta­ko se, te­že­ći eg­zakt­no­sti pri­rod­nih na­u­ka, me­to­do­lo­gi­ja na­u­ke o knji­žev­no­sti u po­sled­nje vre­me okre­ta­la tek­stu kao kon­kret­noj, čul­noj zna­kov­no­sti knji­žev­nog de­la, sma­tra­ju­ći da će se usred­sre­đi­va­njem pa­žnje is­klju­či­vo na do­ku­men­to­va­nu mer­lji­vost ovog ele­men­ta knji­žev­nog de­la, raz­re­ši­ti svi pro­ble­mi te me­to­do­lo­gi­je. Ali, u su­šti­ni, me­to­do­lo­gi­ja na­u­ke o knji­žev­no­sti mo­ra da ima u vi­du ne sa­mo je­zik, or­ga­ni­zo­van u tekst knji­žev­nog de­la, ko­ji je­ste osnov­ni ob­lik po­sto­ja­nja to­ga de­la, već i ono na šta taj je­zik i tekst ne­mi­nov­no upu­ću­ju, na nji­ho­vo zna­če­nje i nji­hov smi­sao. I to, zna­če­nje i smi­sao po­seb­nog, knji­žev­nog  je­zi­ka, či­ja je struk­tu­ra u knji­žev­no­sti uvek ob­li­ko­va­na ce­li­nom knji­žev­nog de­la.

Ce­li­na knji­žev­nog de­la isto­vre­me­no pri­pa­da ši­rem umet­nič­kom kon­tek­stu. Po­treb­no je, da­kle, da me­to­do­lo­gi­ja na­u­ke o knji­žev­no­sti ima u vi­du ne sa­mo čul­nu, je­zič­ko-tek­stu­al­nu di­men­zi­ju knji­žev­nog de­la, već i sve ono što ob­u­hva­ta je­zič­ko-zna­čenj­ski-smi­sa­o­nu ce­li­nu to­ga de­la, nje­gov čul­no-du­hov­ni, di­ja­hro­nij­sko-sin­hro­nij­ski kon­tekst" (str. 5–6). 

"Kri­te­ri­ju­mi efi­ka­sno­sti" me­đu­sob­no se raz­li­ku­ju u raz­li­či­tim vr­sta­ma du­hov­nih de­lat­no­sti, kao i u od­no­su na to da li se ana­li­ti­čar po­sve­ću­je te­o­rij­skoj ili pri­me­nje­noj rav­ni,  for­mal­nim ili sa­dr­žin­skim kom­po­nen­ta­ma. U dru­goj rav­ni nas po­seb­no in­te­re­su­je kom­po­zi­ci­o­na i kon­struk­ci­o­na she­ma du­žih pri­po­ved­nih ob­li­ka, po­tom od­nos "sre­di­šne pri­če" i "pe­ri­fer­nih pri­ča", od­no­sno pro­ces "ulan­ča­va­nja pri­ča" u du­že na­ra­tiv­ne ce­li­ne, naj­če­šće uz po­moć na­ra­tiv­nih al­ki, uskla­đi­va­nja osnov­nog to­ka i me­an­da­ra pri­po­ve­da­nja, re­tar­da­ci­ja u pri­po­ve­da­nju i umno­ža­va­nju vr­sta pri­ča (od drev­ne i le­van­tin­ske, do fol­klor­ne i umet­nič­ke), na šta uka­zu­ju broj­ni do­ma­ći i stra­ni šo­lo­ho­vo­lo­zi.⁹  Još u ini­ci­jal­noj fa­zi na­sta­ja­nja du­žih pri­po­ved­nih ob­li­ka Šo­lo­hov ne­po­gre­ši­vo bi­ra one "tač­ke gle­di­šta" ili "pla­no­ve pri­po­ve­da­nja", o ko­ji­ma vi­spre­no ras­pra­vlja B. A. Us­pen­ski u knji­zi Po­e­ti­ka kom­po­zi­ci­je (1970), ko­je su u pot­pu­noj sa­gla­sno­sti sa pri­ro­dom stva­ra­lač­kog da­ra i spo­sob­no­šću da pro­jek­ci­ju u užim ili ši­rim okvi­ri­ma sa­o­bra­zi sa sop­stve­nom da­ro­vi­to­šću. Ne sa­op­šta­va on slu­čaj­no svo­jim slu­ša­o­ci­ma 1930. go­di­ne jed­nu od ta­ko kon­ci­pi­ra­nih "ta­ča­ka gle­di­šta" ili apri­or­no oda­bra­nih "ci­lje­va pri­po­ve­da­nja". "Ja opi­su­jem, ka­že Šo­lo­hov po­vo­dom pr­ve dve knji­ge Ti­hog Do­na,  bor­bu be­lih sa cr­ve­ni­ma, a ne cr­ve­nih sa be­li­ma. U to­me je ve­li­ka te­ško­ća."

Naj­kra­će re­če­no, raz­vi­je­ni pri­po­ved­ni ob­li­ci su ta­ko­đe po­sve­će­ni ži­vo­tu ko­za­štva, nji­ho­vim sud­bi­na­ma i sno­vi­ma, uz­le­ti­ma i raz­o­ča­ra­nji­ma, vi­ta­li­zmu i tra­gi­ci, ko­ji sa­mo za­ne­mar­lji­vi­ma de­lom za­vi­se od nji­ho­vog sve­snog i volj­nog na­po­ra, bu­du­ći da ih isto­rij­ske dru­štve­ne i psi­ho­lo­ške okol­no­sti pri­mo­ra­va­ju da če­šće re­a­gu­ju na­gon­ski, kao "de­ca pri­ro­de", ne­go kul­ti­vi­sa­no, kao "de­ca dru­štva". Šo­lo­hov je pra­vo­vre­me­no shva­tio ne­pred­vi­di­ve pri­rod­ne po­ri­ve ep­skih ju­na­ka, sa­kri­ve­nih u du­bo­kim slo­je­vi­ma ljud­ske in­ti­me, sve­sti i sa­ve­sti, te se oni u "stre­snom ve­ku" po­na­ša­ju kao ju­na­ci naj­če­šće vo­đe­ni tre­nut­nim re­a­go­va­nji­ma, u mo­men­tu ka­da im je ve­o­ma su­žen iz­bor. Naj­te­ži je za mla­dog Šo­lo­ho­va bio iz­bor mo­ti­va­ci­je i por­tre­ti­za­ci­je ep­skih su­bje­ka­ta. Od tog po­stup­ka ne­po­sred­no za­vi­si da li se oni eks­te­ri­o­ri­zi­ra­ju (bi­va­ju van stva­ri) ili in­ter­i­o­ri­zi­ra­ju (bi­va­ju u stva­ri­ma), od­no­sno da li se ra­di o prin­ci­pu pri­me­ne eks­ten­zi­je ili in­ten­zi­je pri­po­ve­da­nja.

U po­čet­noj fa­zi knji­žev­nog sa­zre­va­nja Šo­lo­hov je vi­še vo­đen te­o­ri­jom spon­ta­no­sti, dok je doc­ni­je vi­še vo­đen te­o­ri­jom pra­vo­vre­me­ne ili apo­ste­ri­or­ne pro­ver­lji­vo­sti li­te­rar­nog tek­sta, za­hva­lju­ju­ći ve­o­ma raz­vi­je­noj kri­ti­čar­skoj sve­sti i stva­ra­lač­koj sa­mo­sve­sti. Upr­kos to­me, ne či­ni nam se sa­svim pri­hva­tlji­vim mi­šlje­nje D. Ne­delj­ko­vi­ća, sa­op­šte­no u pred­go­vo­ru "Pri­po­vi­jet­ke Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va (Most iz tra­gič­ne sa­vre­me­no­sti ka obe­ća­noj ze­mlji)", 1973.: "Ju­na­ci ra­nih Šo­lo­ho­vlje­vih pri­po­ve­da­ka ta­ko­re­ći ne zna­ju za mo­ral­ne kri­ze i dra­mu sa­vje­sti, a Tol­sto­je­vi ni­kad ni­su bez njih" (str. 11).¹⁰ Auto­ru su, oči­gled­no, za­sme­ta­le efekt­no opi­sa­ne ali ne­do­volj­no mo­ti­vi­sa­ne sce­ne me­đu­sob­nog ubi­ja­nja, ko­je pri­pa­da­ju su­ro­vom re­a­li­zmu, na­tu­ra­li­zmu ili var­var­skom na­tu­ra­li­zmu, a ko­je na­še vre­me ilu­stru­je ta­ko broj­nim pri­me­ri­ma ani­ma­li­zma u azij­skim ra­to­vi­ma i ju­žno­a­me­rič­kim dik­ta­tor­skim ob­ra­ču­ni­ma. Ta­kve sce­ne po­seb­nom kre­a­tiv­nom sna­gom ela­bo­ri­ra­ne su u no­ve­le­ta­ma "Otac" i "Ve­tar", ne­raz­vi­je­nim pri­po­vet­ka­ma "Mla­dež" i "Azur­na ste­pa", kao i raz­vi­je­nim pri­po­vet­ka­ma "Aljo­ški­no sr­ce" i "Uvre­da". Na­gla­še­no is­po­ved­na no­ta si­no­u­bi­ce Mi­ki­ša­re i nje­go­va usa­mlje­nost na dr­ve­tu na po­sre­dan, me­ta­fo­ri­čan na­čin uka­zu­ju na ju­na­ko­vo iz­lu­či­va­nje iz po­ro­dič­ne (su­prot­sta­vlja mu se kći Na­ta­ša) i dru­štve­ne za­jed­ni­ce (po­to­nu­la ske­la ta­ko­đe sim­bo­li­še pre­kid sa po­ro­dič­nom i dru­štve­nom za­jed­ni­com).

Ve­o­ma če­sto pri­po­ve­dač gra­di svo­je pro­ze na do­ku­men­tar­noj osno­vi, u ko­joj vid­no me­sto za­u­zi­ma bi­o­graf­ska i auto­bi­o­graf­ska pro­jek­ci­ja do­ga­đa­ja i do­ži­vlja­ja (na­ro­či­to u Dru­gom de­lu na­ra­zvi­je­ne po­ve­sti "Put u ži­vot"). Mla­di ep­ski ju­na­ci su na ži­vot­noj i sud­bin­skoj pre­kret­ni­ci te od nji­ho­vog iz­bo­ra za­vi­si is­hod po­be­de u su­da­ru sta­rog i no­vog sve­ta, tj. po­be­de no­ve, re­vo­lu­ci­o­nar­ne sve­sti nad tra­di­ci­o­nal­nom, kon­zer­va­tiv­nom. Ta­kvi opi­si in­di­vi­du­al­ne i ko­lek­tiv­ne sve­sti po­tvr­đu­ju upo­tre­bu prin­ci­pa po­no­vlji­vo­sti, kao i iz­ve­sne pri­po­ve­dač­ke mo­no­to­ni­je i mo­no­hro­mi­je, ko­ja se ogle­da u te­mat­skim, mo­tiv­skim, stil­skim, je­zič­kim i teh­nič­kim pa­ra­le­li­zmi­ma. Čak ni ret­ki po­ku­ša­ji uvo­đe­nja fan­ta­stič­nih ele­me­na­ta, ko­je na­la­zi­mo na po­čet­ku us­pe­lo kre­i­ra­ne raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Aljo­ški­no sr­ce", ne re­me­te bit­ni­je po­me­nu­ti prin­cip po­no­vlji­vo­sti pre­la­ska li­te­rar­nog pra­ga:

"Dva le­ta pod­rяd za­su­ha do­čer­na vы­li­zы­va­la mu­žic­kie po­lя. Dva le­ta   pod­rяd že­sto­kiй vo­stoč­nый ve­ter dul s ka­zah­skiй ste­peй, tre­pal po­rы­že­lыe ko­smы hle­bov i su­šil ustre­mlen­nыe na vы­soh­šuю ste­pь gla­za mu­ži­kov i sku­pыe, ko­lю­čie mu­žic­kie sle­zы. Sle­dom ša­gal go­lod. Ale­ška pre­sta­vlяl se­be ego bo­lь­šu­щ­im bez­gla­zыm če­lo­ve­kom: idet on bez­do­ro­žno, ša­rit ru­ka­mi po po­sel­kam, hu­to­ram, sta­ni­cam, du­šit lю­deй i vot-vot čer­stvы­mi pa­lь­ca­mi na­smer­tь sti­snet Ale­ški­no serd­ce" (str. 48).¹¹

Maj­stor­stvo pri­po­ve­da­nja Šo­lo­hov po­ka­zu­je do­brim po­zna­va­njem ži­vot­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja i kraj­njim usa­o­se­ća­va­njem sa ep­skim ju­na­ci­ma ko­ji pod­le­žu kob­noj sud­bi­ni ili joj se mu­ški i hra­bro su­prot­sta­vlja­ju, po­put ju­na­ka iz kla­sič­nih tra­ge­di­ja. Pri­po­ve­dač naj­pre na­sto­ji da de­mi­ti­zi­ra mit o ko­za­štvu, a od­mah po­tom i mit o po­jed­no­sta­vlje­noj sli­ci re­vo­lu­ci­je, s ob­zi­rom na to da su ide­o­lo­gi­je pro­la­zne, ali da su­ko­bi u ljud­skoj za­jed­ni­ci osta­ju ne­raz­re­še­ni i do kra­ja neo­bja­šnje­ni, upr­kos broj­nim ljud­skim na­po­ri­ma u svim sfe­ra­ma ma­te­ri­jal­ne i du­hov­ne kul­tu­re, u svim vre­me­ni­ma i raz­do­blji­ma. Šo­lo­ho­vlje­va sli­ka po­su­vra­će­ne ci­vi­li­za­ci­je ple­ni svo­jom slo­že­no­šću, ak­tu­el­no­šću, isti­ni­to­šću i ot­po­rom la­ki­rov­ci.

Bu­du­ći uvek u sre­di­šnim to­ko­vi­ma ži­vo­ta, pri­po­ve­dač i ro­man­si­jer ne po­jed­no­sta­vlju­ju ni jed­nu cr­tu iz ka­ta­lo­ga do­ba­ra, ali ne za­po­sta­vlja­ju ni jed­nu cr­tu iz ka­ta­lo­ga za­la, o če­mu će vi­še re­či bi­ti u po­seb­noj ce­li­ni mo­no­gra­fi­je ("Zlo kao etič­ka apo­ri­ja u Ti­hom Do­nu"). An­ga­žo­van etič­ki i este­tič­ki pri­stup vo­dio ga je ka istin­skim vre­li­ma in­spi­ra­ci­je, a ta­ko­đe i ka istin­skim za­do­volj­stvi­ma u tek­stu, oso­bi­to u onim seg­men­ti­ma ko­ji pri­pa­da­ju bru­tal­nom re­a­li­zmu (ka­kav na­la­zio u pe­tom na­ra­tiv­nom nu­kle­u­su raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Aljo­ški­no sr­ce"):

"Čo­vek s na­o­ča­ri­ma pre­ble­de i po­no­vo upi­ta:
– Imaš cr­ve?
– U gla­vi.... Ja­ko gri­zu....
Aljo­ška ski­de sa gla­ve od kr­vi is­tru­le­lu gu­žvu ko­no­plje, a čo­vek s na­o­ča­ri­ma za­vi­ri u okru­glu za­gno­je­nu ra­nu na Aljo­ški­noj gla­vi. Vi­de ka­ko be­li cr­vi po­ma­lja­ju iz su­kr­vi­ce oštre gla­vi­ce, i jek­nu nag­nuv­ši se pre­ko ogra­de.
Aljo­ška pri­ku­pi hra­brost i re­če:
– Znaš šta... Iš­če­pr­kaj mi ih šta­pi­ćem a u ru­pu na­lij ga­sa... Ho­će li po­cr­ka­ti od ga­sa?
Čo­vek s na­o­ča­ri­ma je za­ši­lje­nim šta­pi­ćem iš­če­pr­ka­vao iz ra­ne lji­ga­ve cr­ve a Aljo­ška je cvi­lio i ska­ku­tao s no­ge na no­gu. Ta­ko su se i spri­ja­te­lji­li. Sva­kog da­na od­la­zio je Aljo­ška u kan­ce­la­ri­ju za ot­kup, nju­pao ov­se­nu ka­šu iz šo­lje, sr­kao ulje, jeo mno­go i po­hlep­no i uvek s ne­mi­rom ose­ćao na se­bi ra­do­zna­lo-ne­žni po­gled" (str. 41–42).¹²

Po­re­de­ći us­pe­le sa ma­nje uspe­lim ili ne­u­spe­lim pri­po­ved­nim ob­li­ci­ma, za­klju­či­li smo da je mla­di pri­po­ve­dač te­žio ka sa­vr­še­no­sti pri­po­ve­dač­ke for­me, ali da je, ra­zu­mlji­vo, bio da­le­ko od to­ga da ovla­da taj­na­ma knji­žev­ne ume­no­sti. Oči­gled­no, s jed­ne stra­ne je bio li­mi­ti­ran ogra­ni­če­no­šću pro­duk­ci­o­nog mo­de­la, ko­ji je usvo­jio kao vo­de­će tvo­rač­ko opre­de­lje­nje, a s dru­ge stra­ne ne­do­volj­nim zna­njem i ume­njem, ko­je mu je ote­ža­va­lo is­ka­zi­va­nje am­bi­ci­o­znih ci­lje­va. La­vi­ra­ju­ći iz­me­đu breh­tov­ski na­met­nu­tih "za­da­ta­ka da­na" i uro­đe­ne usme­re­no­sti ka slo­bod­ni­jim ob­li­ci­ma stva­ra­lač­kog či­na, ko­ji bi mu omo­gu­ći­li na­sta­ja­nje auten­tič­ni­jeg de­la, Šo­lo­hov je pro­na­la­zio pot­po­ru u ni­zu do­ma­ćih (Go­golj, A. N. Tol­stoj, Lje­skov, Gor­ki, Fa­de­jev, Glat­kov) i stra­nih stva­ra­la­ca i mi­sli­la­ca (to se od­no­si na če­sto pre­vo­đe­na de­la Emi­la Zo­le, Ger­har­ta Ha­up­tma­na, Ep­to­na Sin­kle­ra, Dže­ka Lon­do­na i, na­ro­či­to, Pje­ra Ham­pa, či­ji je ci­klus ro­ma­na pre­ve­den na ru­ski je­zik 1924–1925. go­di­na – La pe­i­ne des hom­mes).

Ne­u­jed­na­če­nost knji­žev­no-estet­skih va­le­ra pri­met­na je i u okvi­ru te­mat­skog ci­klu­sa ko­ji či­ne raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke. Naj­vred­ni­je me­đu ima su: "Aljo­ški­no sr­ce", "Bo­stan­dži­ja" i "Tu­đin­ska krv", na­su­prot oni­ma ko­je se na­la­ze na su­prot­nom po­lu bi­nar­ne opo­zi­ci­je, a u ko­ji­ma se pre­po­zna­ju prin­ci­pi po­no­vlji­vo­sti i ret­ko sre­ću uz­le­ti stva­ra­lač­ke ma­šte: "Ko­pi­lan", "U vr­tlo­gu" i "Že­na sa dva mu­ža". U nji­ma se ose­ća po­stu­pak na­sil­ne po­e­ti­za­ci­je i li­te­ra­ti­za­ci­je knji­žev­nog tek­sta, upr­kos to­me što su one po­sve­će­ne "po­e­ti­ci ži­vo­ta" i "po­e­ti­ci smr­ti". Zna­ča­jan je, me­đu­tim, po­da­tak da Šo­lo­hov volj­no ili, ini­tu­i­tiv­no, osta­je pri­vr­žen osnov­nim in­ten­ci­ja­ma Du­ha epo­he na­kon okon­ča­nja Pr­vog svet­skog ra­ta ne sa­mo u ru­skoj i so­vjet­skoj ne­go isto­vre­me­no i evrop­skoj i svet­skoj knji­žev­no­sti, na­ro­či­to ka­da su u pi­ta­nju de­pri­mi­ra­ju­ća is­ku­stva i sa­zna­nja "po­e­ti­ke smr­ti".  Oto Bi­ha­li Me­rin de­fi­ni­še eru­dit­ni ro­man Ča­rob­ni breg (1924) To­ma­sa Ma­na kao "ču­de­snu fu­gu ži­vo­ta i smr­ti", dok Sve­to­zar Br­kić u po­go­vo­ru po­ve­sti Sta­rac i mo­re (1952) Er­ne­sta He­min­gve­ja pi­še da – "do­ži­vljaj smr­ti po­stao je je­dan od je­zi­ka ve­ka". Per­so­na­li­stič­ki fi­lo­zof Ni­ko­laj Ber­đa­jev u knji­zi O čo­ve­ko­vom rop­stvu (Ogled o per­so­na­li­stič­koj fi­lo­zo­fi­ji), 1939, raz­li­ku­je strah od uža­sa,  dok smrt de­fi­ni­še na sle­de­ći na­čin: "Smrt iza­zi­va ne sa­mo strah pred do­ga­đa­jem ko­ji se od­i­gra­va još u em­pi­rij­skom sva­ki­da­šem sve­tu ne­go i užas pred tran­scen­dent­nim" (str. 63).

U Šo­lo­ho­vlje­vom pri­po­ve­dač­kom kor­pu­su ose­ća se, znat­no iz­ra­že­ni­je ne­go u kor­pu­si­ma dru­gih sa­vre­me­ni­ka istin­ska pul­sa­ci­ja ži­vo­ta i auten­tič­nost knji­žev­ne umet­ni­ne, ka­da se ra­di o de­se­tak re­pre­zen­ta­tiv­nih pro­za ostva­re­nih u raz­li­či­tim vr­sta­ma i žan­ro­vi­ma. Osnov­no stva­ra­lač­ko opre­de­lje­nje auto­ra don­skih pri­po­ve­da­ka ne sa­sto­ji se u to­me da li­te­ra­tu­ru uno­si u ži­vot ne­go, na­su­prot to­me, da ži­vot une­se u li­te­ra­tu­ru ka­ko bi joj obez­be­dio ak­tu­el­nost, auten­tič­nost i traj­nost u knji­žev­nom je­zi­ku na ko­me je ostva­re­na, u pri­mar­noj sfe­ri, a po­tom i u mno­go ši­rem, in­ter­na­ci­o­nal­nom kon­tek­stu, u se­kun­dar­noj sfe­ri. Na sud­bin­ski po­lo­žaj stva­ra­o­ca uka­zu­je no­ve­le­ta "Otac", ko­ja je svr­sta­va­na u an­to­lo­gij­ske iz­bo­re ka­ko u na­ci­o­nal­nim ta­ko i nad­na­ci­o­nal­nim knji­žev­no­sti­ma. Re­pre­zen­ta­tiv­ni pri­me­ri pri­po­ved­nih ob­li­ka odi­šu no­vom sna­gom opi­sa re­al­no­sti, no­vim re­a­li­zmom, upra­vo u onom smi­slu o ko­me je go­vo­rio Ga­bri­jel Gar­si­ja Mar­kes u jed­nom od autor­skih ko­men­ta­ra ko­ji pri­pa­da­ju eks­pli­cit­noj po­e­ti­ci ili auto­po­e­ti­ci:

"Ja ve­ru­jem da ma­šta ni­je ni­šta dru­go do
in­stru­ment za ob­ra­du stvar­no­sti. Ali na kra­ju,
iz­bor stva­ra­la­štva je uvek stvar­nost."

3.

Od svih knji­žev­nih vr­sta i žan­ro­va u sa­vre­me­noj na­ra­to­lo­gi­ji i ge­no­lo­gi­ji naj­ma­nje je pro­u­če­na po­vest. Pri­hva­će­na u ru­skoj i so­vjet­skoj na­u­ci o knji­žev­no­sti, ona se u dru­gim na­ci­o­nal­nim are­a­li­ma ili za­po­sta­vlja ili tu­ma­či u si­no­nim­nom zna­če­nju sa raz­vi­je­nom pri­po­vet­kom, no­ve­lom ili ro­ma­nom naj­če­šće de­fi­ni­sa­na kao "krat­ki ro­man" ili "po­et­ski ro­man". Pro­ble­ma­ti­ka njoj po­sve­će­na po­sta­je slo­že­ni­ja uto­li­ko uko­li­ko se ova vr­sta po­de­li na ne­raz­vi­je­nu i raz­vi­je­nu po­vest pri če­mu je ne­raz­vi­je­na bli­ža pri­po­ve­ci a raz­vi­je­na bli­ža ro­ma­nu. Naj­te­že je de­fi­ni­sa­ti gra­nič­no pod­ruč­je, od­no­sno do­nji i gor­nji prag po­ve­sti. Po­nu­đe­ne de­ob­ne kri­te­ri­ju­me, kva­li­ta­tiv­ne i kvan­ti­ta­tiv­ne, po­ka­za­će­mo ana­li­zom tri Šo­lo­ho­vlje­ve ne­raz­vi­je­ne po­ve­sti¸ ko­je knji­žev­ni ana­li­ti­ča­ri raz­li­či­to de­fi­ni­šu, a ko­je ostva­ru­ju bit­nu ulo­gu u ge­ne­ri­ra­nju knji­žev­nog tek­sta i po­et­ske ide­je.¹⁴

Reč je o na­ra­tiv­nim pro­za­ma – "Put u ži­vot" (Pu­tь-do­ro­že­nь­ka, 1925), "Nad­ni­ča­ri" (Podënщ­i­ki, 1927) i "Čo­ve­ko­va sud­bi­na" (Su­dь­ba če­lo­ve­ka, 1956/1957), ko­je bi­smo na po­čet­ku ras­pra­ve de­fi­ni­sa­li kao auto­bi­o­graf­sku, so­ci­jal­nu, rat­nu ili evo­ka­tiv­nu ne­raz­vi­je­nu po­vest. Pri to­me je neo­p­hod­no iz­dvo­ji­ti "Na pu­tu u ži­vot" kao pro­zu za ko­ju se mo­že bez­re­zer­vno tvr­di­ti da pred­sta­vlja "pro­duk­tiv­no sre­di­šte", da se za pro­za "Nad­ni­ča­ri" mo­že re­ći da pred­sta­vlja eti­mon ro­ma­na Uz­o­ra­na le­di­na (Pod­nя­taя ce­li­na), a "Čo­ve­ko­va sud­bi­na" se mo­že tre­ti­ra­ti kao dvo­stru­ki na­ra­tiv­ni dip­ti­hon – s jed­ne stra­ne Ti­hi Don i "Čo­ve­ko­va sud­bi­na", a s dru­ge stra­ne "Na­u­ka mr­žnje" i "Čo­ve­ko­va sud­bi­na". Bi­lo da se tu­ma­če i raz­u­me­va­ju kao sa­mo­stal­ne pri­po­ved­ne ce­li­ne, bi­lo kao pri­po­ve­dač­ki dip­ti­ho­ni ili trip­ti­ho­ni, Ne­raz­vi­je­ne po­ve­sti  na po­se­ban na­čin po­ka­zu­ju ne­ke od spe­ci­fič­no­sti, od ko­jih bi­smo, za sa­da, iz­dvo­ji­li dve – "zbr­ku žan­ro­va" i "me­đu­žan­rov­sku pro­hod­nost". Ti­me že­li­mo da uka­že­mo na mor­fo­lo­šku i se­man­tič­ku slo­že­nost, jer je po­vest sa­sta­vlje­na od ni­za kra­ćih na­ra­tiv­nih ob­li­ka, s jed­ne, dok isto­vre­me­no te­ži ka ro­ma­nu kao pro­du­že­noj per­spek­ti­vi, s dru­ge stra­ne. Te­žnja ka pre­ra­sta­nju u ro­man osta­je ne­re­a­li­zo­va­na za­hva­lju­ju­ći stva­ra­lač­koj di­sci­pli­ni ("vo­lji auto­ra"), dok je u okvi­ri­ma na­ve­de­nog žan­ra za­dr­ža­va "vo­lja žan­ra", pre­ci­zni­je re­če­no lo­gi­ka na­ra­ci­je ili lo­gi­ka žan­ra.

Lot­ma­nov­skim je­zi­kom re­če­no, naj­bit­ni­ju kom­po­nen­tu po­ve­sti pred­sta­vlja "in­te­gra­tiv­na osa pri­po­ve­da­nja". Ona slu­ži kao pre­pre­ka i kao ko­rek­tor ne­kon­tro­li­sa­nim pri­po­ved­nim me­an­dri­ma i eks­ten­ziv­no­sti pri­me­re­ne ro­ma­nu (na­ro­či­to ro­ma­nu-re­ci). Na­ra­to­lo­zi i ge­no­lo­zi oprav­da­no tvr­de da po­sto­ji op­ti­ma­lan broj epi­zo­da ko­je po­vest  mo­že da in­kor­po­ri­ra u se­be, a da pri to­me bu­de po­što­van od­nos sre­di­šne i pe­ri­fer­nih pri­ča. Po­vest, pri­rod­no i lo­gič­ki, na­me­će eko­no­mi­ju iz­ra­žaj­nim sred­stvi­ma u okvi­ru slo­bo­de žan­ra, ima­ju­ći u vi­du ne sa­mo od­nos tek­stov­nih i van­tek­stov­nih sa­dr­ži­na, ne­go i od­no­se unu­tar tek­sta (kon­tekst, nad­tekst, in­ter­tekst i pa­ra­tekst). Upra­vo sto­ga, po­ve­sni­čar mo­ra vo­di­ti ra­ču­na ko­li­ko o po­zi­tiv­nim to­li­ko i ne­ga­tiv­nim pre­pre­ka­ma pri­li­kom ulan­ča­va­nja pri­ča, iz­bo­ra ti­po­va na­ra­ci­je i ti­po­va na­ra­to­ra, upo­tre­be na­ra­tiv­nih al­ki ko­ji­ma se po­ve­zu­je sre­di­šna i pe­ri­fer­ne pri­če, itd.

Ne­raz­vi­je­na po­vest "Put u ži­vot" kao "pro­duk­tiv­no sre­di­šte" ce­lo­kup­nom struk­tu­rom pret­ho­di po­li­fo­nom ro­ma­nu Ti­hi Don, te se s pu­no pra­va mo­že re­ći da pred­sta­vlja nje­gov eti­mon. Na srod­nost osnov­ni­ce (ne­raz­vi­je­ne po­ve­sti) i iz­ve­de­ni­ce (ro­ma­na) uka­zu­je struk­tur­na slo­že­nost, bu­du­ći da je ne­raz­vi­je­na po­vest sa­sta­vlje­na od dve raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke: "De­la pr­vog" (Ča­stь per­vaя), str. 316–341, i "De­la dru­gog" (Ča­stь vto­raя), str. 342–366. Pr­vi deo je po­de­ljen na de­vet gla­va (I–IX), a dru­gi deo na je­da­na­est (I–XI). Pri­po­ve­dač pa­žlji­vo pra­ti tra­gič­ne sud­bi­ne oca Fo­me Krem­nje­va, si­na Pe­tra Krem­nje­va, ko­va­ča Si­do­ra, de­de Alek­san­dra, si­na Ja­ko­va, šu­ma­ra Da­ni­la Lu­ki­ča i ni­za epi­zod­nih lič­no­sti i li­ko­va. U hro­no­lo­škom slêdu opi­sa­ni su do­ga­đa­ji su­ko­ba cr­ve­nih i be­lih, po­bu­na ko­za­ka ko­je pred­vo­di Ne­stor Mah­no, ra­slo­ja­va­nje po­ro­di­ce, ras­pi­ri­va­nje sta­rih i pro­du­blji­va­nje no­vih mr­žnji (kla­snih, ver­skih, sta­le­ških, po­ro­dič­nih i in­di­vi­du­al­nih). "Put u ži­vot" se sto­ga mo­že in­ter­pre­ti­ra­ti kao svo­je­vr­sni si­nop­sis za na­sta­ja­nje po­li­fo­nog ro­ma­na Ti­hi Don, ko­ji će Šo­lo­hov za­po­če­ti kra­jem 1925, a za­vr­ši­ti tek pet­na­est go­di­na ka­sni­je (1940).

Po­slu­ži­mo se pri­me­ri­ma ge­ne­ri­ra­nja knji­žev­nog tek­sta ko­ji se od­no­si na "to­pos po­čet­ka". U ne­raz­vi­je­noj po­ve­sti on gla­si:

"Duž Do­na, sve do mo­ra, pru­ža se ste­pom Het­man­ski drum. S le­ve sra­ne je bla­go nag­nu­to pe­šča­no Po­do­nje, ze­le­na ble­da iz­ma­gli­ca vo­do­plav­nih li­va­da, gde-gde be­li­ča­ste sve­tle mr­lje bez­i­me­nih je­ze­ra: sa de­sne – str­ma mr­god­na br­da, a iza njih, iza pe­pe­lja­ste tra­ke Het­man­skog dru­ma, iza lan­ca oni­skih hum­ki sa stra­ža­ra­ma – re­či­ce, ve­li­ki i ma­li step­ski ko­zač­ki hu­to­ri i se­la i se­do ko­vr­dža­sto mo­re ko­vi­lja" (str. 316),

dok u po­li­fo­nom ro­ma­nu on gla­si:

"Ku­ća Me­le­ho­vih je na sâmom kra­ju se­la. Vra­tan­ca obo­ra okre­nu­ta su ka se­ve­ru, pre­ma Do­nu. Str­ma, osam hva­ti vi­so­ka pa­di­na iz­me­đu la­po­ro­vog ste­nja ob­ra­slog ze­len­ka­stom ma­ho­vi­nom – i tu je oba­la: ra­su­ti se­def školj­ki­ca, siv zup­ča­sti rub od šljun­ka, ko­ji ta­la­si ve­či­to lju­be, a da­lje – us­ki­pe­la na ve­tru, tma­sta, iz­mre­ška­na ma­ti­ca Do­na. Na is­to­ku – iza vr­bo­vih plo­to­va oko gu­ma­na – het­man­ski drum, sre­br­na­sti pe­len, mr­ki ži­la­vi tro­skot iz­ga­žen konj­skim ko­pi­ta­ma, ka­pe­li­ca na ras­kr­šću; za njom – ste­pa iza ko­pre­ne ne­mir­ne su­ma­gli­ce. S ju­ga – gre­ben br­da la­por­ca. Na za­pa­du – uli­ca pre­se­ca trg i hi­ta pre­ma vo­do­plav­nim li­va­da­ma" (knj.  I, str. 5).¹⁵

Iako se u oba na­ve­de­na pri­me­ra ra­di o ana­li­tič­kim pej­za­ži­ma i evi­dent­nom pro­ce­su vi­zu­e­li­za­ci­je, za­sno­va­nom na vi­zu­el­noj pe­snič­koj sli­ci, evi­dent­no je obi­lje li­kov­nih de­ta­lja u opi­su isto­vet­nog pej­za­ža, ma­da su oba pej­za­ža na­sta­ja­la u isto vre­me (1925). Na­sto­je­ći da po srod­noj she­mi od "to­po­sa po­čet­ka" i "to­po­sa za­vr­šet­ka" ostva­ri kom­po­zi­ci­o­ni pr­sten, Šo­lo­hov je hteo da is­tak­ne zna­čaj do­njeg pra­ga u obe vr­ste. U "Pu­tu u ži­vot" on gla­si:

"U cr­noj le­plji­voj po­mr­či­ni, u gu­stoj ti­ši­ni usnu­le no­ći ja­sno od­zva­nja­ju ko­ra­ci. Krc­ka pod no­ga­ma inje. Ja­mi­ce od konj­skih ko­pi­ta pre­vu­če­ne tan­kom ko­ri­com le­da. Led kr­to od­zva­nja lo­me­ći se, pi­šti le­de­na vo­da.

Iz hum­ke, ko­ja stra­ža­ri na dru­mu, iz­mi­leo me­sec cr­ven od na­pre­za­nja. Ne­pra­vil­ne, is­ko­še­ne sen­ke pro­su­le se i za­plo­vi­le ste­pom. Drum se pre­lio sjaj­nim sre­brom, pla­vet­nim od­sja­ji­ma po­krio se led" (str. 366),

dok u ro­ma­nu  Ti­hi Don  on gla­si:

"Sun­ce je iz­gre­va­lo nad udo­li­nom u dim­noj su­ma­gli­ci od vre­log ve­tra. Nje­go­vi zra­ci su sre­br­ni­li upa­dlji­vo se­du Gri­go­ri­je­vu gla­vu, mi­le­li po li­cu, ble­dom i stra­šnom svo­jom uko­če­no­šću. Kao da se pro­bu­dio iz te­gob­nog sna, po­di­gao je gla­vu i nad so­bom ugle­dao cr­no ne­bo i za­sle­plju­ju­će ble­štav cr­ni ko­lut sun­ca" (knj. III, str. 402),

uz na­po­me­nu da pr­vi pri­mer pred­sta­vlja ana­li­tič­ki, a dru­gi sin­te­tič­ki pej­zaž. 

Za raz­li­ku od in­ten­ziv­nog pri­po­ve­da­nja u po­ve­sti "Put u ži­vot", Šo­lo­hov je u isto­vr­snoj pro­zi "Nad­ni­ča­ri" pri­be­gao eks­ten­ziv­nom pri­po­ve­da­nju, što je vid­no uma­nji­lo knji­žev­no-estet­ske do­me­te. Pro­za je po­de­lje­na na de­vet­na­est gla­va (I–XIX),  str. 244–292, a pre­na­se­lje­na je mno­štvom li­ko­va (Na­um Boj­cov, sin Fjo­dor, pop Alek­san­dar, Za­har De­ni­so­vič, rad­nik Frol Ku­če­ren­ko, Mar­ja Fjo­do­rov­na, Rib­nji­kov, Je­gor, Pan­te­lej Mi­ro­šnji­kov, Mi­trij i mno­gi dru­gi), do­ga­đa­ja i me­snih zbi­va­nja u ši­rem re­gi­o­nu (hu­to­ri, se­o­ca, se­la i sta­ni­ce). Ve­li­ki broj su­ko­ba pre­po­zna­tljiv je još od kla­sič­nog i kri­tič­kog re­a­li­zma, na šta upu­ću­je pre­moć sta­tič­kih mo­ti­va nad di­na­mič­kim, kao i od­su­stvo in­ven­tiv­ni­je mo­ti­va­ci­je ep­ske rad­nje i por­tre­ti­za­ci­je ep­skih ju­na­ka (oni ula­ze u po­vest pot­pu­no for­mi­ra­ni, ume­sto da se vre­me­nom raz­vi­ja­ju). Če­tvr­ta gla­va, na pri­mer, ra­đe­na je u vi­du pro­ze ko­ju sre­će­mo kra­jem  XIX i po­čet­kom  XX ve­ka, ta­ko da Šo­lo­hov gu­bi u po­re­đe­nju sa mno­go ume­šni­jim pri­po­ve­da­či­ma to­ga vre­me­na.¹⁶

Knji­žev­ni isto­ri­ča­ri, te­o­re­ti­ča­ri i kri­ti­ča­ri jed­no­gla­sno tvr­de da je na­kon Ti­hog Do­na Šo­lo­hov naj­vi­še estet­ske do­me­te ostva­rio ne­raz­vi­je­nom po­ve­šću "Čo­ve­ko­va sud­bi­na". Na taj na­čin se za­tva­ra luk iz­me­đu no­ve­le­te "Otac", ko­ja ula­zi u an­to­lo­gij­ske iz­bo­re pri­po­vet­ke na ši­ro­kom pro­sto­ru, i ne­raz­vi­je­ne po­ve­sti "Čo­ve­ko­va sud­bi­na". An­ders Oster­ling je, pre­da­ju­ći No­be­lo­vu na­gra­du M. A. Šo­lo­ho­vu, ve­o­ma in­ven­tiv­no upo­tre­bio stil­sku od­red­ni­cu "oča­ra­va­ju­ći re­a­li­zam", što bi­smo zna­čenj­ski iz­jed­na­či­li sa  doc­ni­je upo­tre­blja­va­nom od­red­ni­com "ča­rob­ni re­a­li­zam". "Čo­ve­ko­va sud­bi­na" je na­pi­sa­na u jed­nom da­hu, za sve­ga ne­ko­li­ko da­na. Ona je uka­za­la na či­nje­ni­cu da pri­po­ve­da­če­ve spo­sob­no­sti ni iz­bli­za ni­su is­cr­pe­ne, čak ni pri po­re­đe­nju dip­ti­ho­na o ko­me je već bi­lo re­či (Ti­hi Don – "Čo­ve­ko­va sud­bi­na"). Na pri­rod­nu i lo­gič­ku po­ve­za­nost dva­ju de­la u naj­bo­ljem sve­tlu uka­zu­je ti­po­lo­ški par Gri­go­ri­je Me­le­hov i An­drej So­ko­lov, ko­ji je ostva­ren u vi­du bi­nar­ne opo­zi­ci­je, uz na­po­me­nu da je pr­vi ep­ski su­bjekt "ju­nak ne na svom  me­stu", a dru­gi – "ju­nak na svom me­stu", ep­ski ju­na­ci ni­su is­pu­ni­li svo­je sno­ve i ži­vot­ne sud­bi­ne,   upr­kos pri­pad­no­sti raz­li­či­tim po­lo­vi­ma bi­nar­ne opo­zi­ci­je.

Po mi­šlje­nju ne­kih od ana­li­ti­ča­ra (V. Pe­te­li­na i D. Ne­delj­ko­vi­ća, iz­me­đu osta­lih), naj­va­žni­je ostva­re­ne vred­no­te na­la­zi­mo u ka­te­go­ri­ja­ma "eg­zi­sten­ci­jal­ne du­bi­ne", "estet­ske su­šti­ne" i "pul­sa­ci­je ži­vo­ta". Uz maj­stor­stvo pri­po­ve­da­nja i pro­zir­nost na­ra­tiv­ne for­me i teh­ni­ke, one pred­sta­vlja­ju ka­ta­log po­zi­tiv­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, te je "Čo­ve­ko­va sud­bi­na" vi­še pu­ta i raz­li­či­tim po­vo­di­ma ana­li­zi­ra­na u kon­tek­stu an­to­lo­gij­skih po­ve­sti ka­kve su: Bi­ser Džo­na Stajn­be­ka, Sta­rac i mo­re Er­ne­sta He­min­gve­ja i Pu­kov­ni­ku ne­ma ko da pi­še Ga­bri­je­la Gar­si­je Mar­ke­sa. Po­hva­lu Šo­lo­ho­vu – maj­sto­ru-pri­po­ve­da­ču iz­ri­ca­li su i oni ana­li­ti­ča­ri ko­ji su nje­go­vo de­lo po­re­di­li sa vr­hun­skim do­me­ti­ma ru­ske i so­vjet­ske knji­žev­no­sti pro­šlo­ga ve­ka, ka­da su u pi­ta­nju: po­ve­sti Gvo­zde­na bu­ji­ca A. Se­ra­fi­mo­vi­ča i Pse­će sr­ce Mi­ha­i­la Bul­ga­ko­va, od­no­sno zbir­ke pri­po­ve­dač­ke pro­ze: Ode­ske pri­če i Ko­njič­ka ar­mi­ja I. Ba­be­lja, Hu­mo­ri­stič­ke pri­če M. Zo­ščen­ka, Tra­va za­bo­ra­va B. Pilj­nja­ka, Ko­ri­to re­ke A. Pla­to­no­va i dru­gih. Tre­ći vid kom­pa­ra­tiv­nog pro­u­ča­va­nja mo­gao bi bi­ti po­sve­ćen po­re­đe­nju Šo­lo­ho­vlje­vih na­ra­tiv­nih pro­za sa ta­da­šnjom emi­grant­skom knji­žev­no­šću (nju či­ne de­la: Iva­na Bu­nji­na, Alek­san­dra Ku­pri­na, Mi­ha­i­la Ar­ci­ba­še­va, Bo­ri­sa Zaj­ce­va, Iva­na Šme­lo­va, Alek­se­ja Re­mi­zo­va, Vla­di­mi­ra Na­bo­ko­va i dru­gih).¹⁷

Po­vest "Čo­ve­ko­vu sud­bi­nu" ka­rak­te­ri­še mak­si­mal­no eko­no­mi­sa­nje iz­ra­žaj­nih sred­stvi­ma, re­la­tiv­no no­va upo­tre­ba je­zi­ka, upro­šće­nost pri­po­ve­dač­kih ob­li­ka i od­su­stvo na­mer­no tra­že­nog li­te­rar­nog efek­ta, bi­lo u seg­men­ti­ma u ko­ji­ma je sa­op­šte­na in­tim­na is­po­vest, bi­lo u seg­men­ti­ma ko­ji su po­sve­će­ni autor­skim ko­men­ta­ri­ma.  Sve je u toj vi­še­sloj­noj ži­vot­noj isto­ri­ji me­đu­sob­no uskla­đe­no, a pro­bir­lji­vo, s me­rom i uku­som sa­op­šte­no: re­tro­spek­ci­je po­sve­će­ne že­ni Iri­ni i po­gi­bi­ji nji­ho­ve de­ce, tra­gi­čan kraj hra­brog, sna­la­žlji­vog i ne­sreć­nog si­na Ana­to­li­ja i nje­go­va smrt u po­sled­njim ča­so­vi­ma ra­ta (pri oslo­ba­đa­nju Ber­li­na), za­tim za­ro­blje­nič­ka odi­se­ja čo­več­nog i he­roj­skog rat­ni­ka i rad­ni­ka An­dre­ja So­ko­lo­va, opis nji­ho­vog stra­da­la­štva u po­rat­nim go­di­na­ma, pro­na­la­že­nje slam­ke spa­se­nja u usva­ja­nju rat­nog si­ro­če­ta Va­nje i pod­no­še­nje sve ve­ćeg bro­ja ži­vot­nih ne­da­ća i ne­prav­di ko­je se mno­že ge­o­me­trij­skom pro­gre­si­jom. Na tra­gič­ni po­lo­žaj glav­ni ep­ski su­bjekt upu­ći­vao je či­ta­o­ca re­če­ni­ca­ma ve­li­ke čuj­no­sti: "Za­što si me, ži­vo­te, ta­ko osa­ka­tio. Šta sam skri­vio, da me ta­ko ka­zniš” (ona je iz­go­vo­re­na u ju­na­ko­vo ime), dok je dru­ga re­če­ni­ca: "Dva si­ro­ta­nja, dva zr­na pe­ska, ko­je je rat­ni ura­gan ne­vi­đe­ne sna­ge za­vi­tlao u tu­đe kra­je­ve" iz­go­vo­re­na u ime stva­ra­lač­kog su­bjek­ta (ona je ob­li­ko­va­na u vi­du autor­skog ko­men­ta­ra). Krat­ka krat­ka pri­ča (is­pri­ča­na na str. 425–428) – o dvo­bo­ju re­či­ma An­dre­ja So­ko­lo­va i ko­man­dan­ta na­ci­stič­kog lo­go­ra Mi­le­ra pred­sta­vlja kli­maks raz­vi­je­ne po­ve­sti i po­tvr­du svih afir­ma­tiv­nih oce­na.

"Pri­ti­snuo ja hleb uza se iz sve sna­ge, dr­žim sla­ni­nu u le­voj ru­ci i to­li­ko se zbu­nio od ta­kvog neo­če­ki­va­nog obr­ta si­tu­a­ci­je, da ni hva­la ni­sam re­kao, okre­nuo sam se na­le­vo krug, po­šao iz­la­zu, a jed­na­ko mi­slim: "Sad će mi on pro­svi­ra­ti kur­šum me­đu lo­pa­ti­ce, ne­ću od­ne­ti mom­ci­ma hra­nu". Ipak, pro­šlo je sve le­po. I ovog pu­ta smrt me je mi­mo­i­šla, sa­mo me je nje­na stu­den za­pah­nu­la".... (str. 429).¹⁸

*  *  *

U za­ključ­ku uvod­ne stu­di­je po­sve­će­ne pro­ce­si­ma ge­ne­ri­ra­nja knji­žev­nog tek­sta  i po­et­ske ide­je u kra­ćim, du­žim i raz­vi­je­nim na­ra­tiv­nim ob­li­ci­ma naj­pre bi­smo uka­za­li na zna­čaj re­pre­zen­ta­tiv­nih de­la ko­ja vi­še de­ce­ni­ja po­tvr­đu­ju auten­tič­nost, ak­tu­el­nost, mo­de­lo­tvor­nost i traj­nost, is­tra­ja­va­ju­ći go­to­vo de­vet de­ce­ni­ja u sve bo­ga­ti­joj i sve zna­čaj­ni­joj be­le­tri­stič­koj pro­iz­vod­nji, ka­ko u na­ci­o­nal­nom ta­ko i u nad­na­ci­o­nal­nom kon­tek­stu. Pri to­me mi­sli­mo na op­šte­pri­zna­te i po­zna­te no­ve­le­te – "Ši­bal­ko­vo se­me" i "Otac" ("Po­ro­dič­ni čo­vek"), po­tom na ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Mla­dež", "Azur­na ste­pa" i "Naš do­ma­ćin", od­no­sno na raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Bo­stan­dži­ja" i "Tu­đin­ska krv", a na­ro­či­to na ne­raz­vi­je­nu po­vest "Čo­ve­ko­va sud­bi­na", ko­ja estet­ski vr­hu­ni u ce­lo­kup­nom Šo­lo­ho­vlje­vom opu­su.

Svi na­ve­de­ni pri­po­ved­ni ob­li­ci po­ka­zu­ju broj­ne stva­ra­lač­ke srod­no­sti sa ro­ma­ni­ma Ti­hi Don  i Uz­o­ra­na le­di­na, jer su sa nji­ma po­ve­za­ni ni­zo­vi­ma ide­o­graf­skih čvo­ri­šta, tač­ni­je re­če­no ni­zo­vi­ma pa­ra­dig­mat­skih i sin­tag­mat­skih osa. Ra­di se, da­kle, o de­se­tak na­ra­tiv­nih pro­za ko­je su zah­te­va­le po­seb­nu tek­sto­lo­šku ana­li­zu ka­ko bi se utvr­dio re­gi­star stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka ko­ji ih spa­ja sa ro­ma­ni­ma kao ši­ro­kom, adap­tiv­nom i pla­stič­nom knji­žev­nom for­mom. Sto­ga je mo­gu­će, hro­no­lo­ški i ti­po­lo­ški, od­no­sno na­ra­to­lo­ški i ge­no­lo­ški, pre­ci­zno od­re­di­ti nji­hov udeo u struk­tu­ri ro­ma­na. Ta­kve ge­no­lo­ške pa­ra­le­le u naj­ve­ćoj me­ri omo­gu­ća­va­ju: no­ve­le­te "Ko­me­sar za ot­kup" i "Za­jed­nič­ki je­zik", ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Pa­stir" "Ždre­be" i "Me­ku­šac", raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Aljo­ški­no sr­ce" i "U vr­tlo­gu". Zna­čaj ne­kih od njih vi­še do­la­zi do iz­ra­za u pa­ra­dig­ma­ti­ci (ka­da se ra­di o re­pre­zen­ta­tiv­nim de­li­ma), dok zna­čaj dru­gih vi­še do­la­zi u sin­tag­ma­ti­ci (ka­da se ra­di o ma­nje re­pre­zen­ta­tiv­nim de­li­ma).¹⁹ Sve vr­ste eti­mo­na ko­je sa­dr­že če­tr­na­est na­ve­de­nih na­ra­tiv­nih pro­za, upr­kos ne­u­jed­na­če­no­sti ostva­re­nih do­me­ta, uve­ra­va­ju nas u odr­ži­vost po­zna­te este­tič­ke i po­e­tič­ke epof­teg­me Lu­i­sa Har­sa, iz­re­če­ne slič­nim po­vo­dom:

"Istina je tamo gde ima životnosti
uvek će biti i autentičnosti".²⁰
 

BELEŠKE

1. Fi­li­po­vić je ohra­bren fi­no ni­jan­si­ra­nim sta­no­vi­štem La­va Vi­got­skog, sa­op­šte­nim u stu­di­ji "Umet­nost i ži­vot":

"Bu­du­ća is­pi­ti­va­nja će, ve­ro­vat­no, po­ka­za­ti da umet­nič­ki čin ni­je ni mi­sti­čan ni bo­žan­ski čin na­še du­še, ne­go isto ta­ko stva­ran čin kao i svi osta­li po­zi­vi na­šeg bi­ća, sa­mo što svo­jom slo­že­no­šću pre­va­zi­la­zi sve osta­le. I na­še is­pi­ti­va­nje je ot­kri­lo, kao što smo go­vo­ri­li ra­ni­je, da je umet­nič­ki čin stva­ra­lač­ki čin i ne mo­že se vas­po­sta­vi­ti is­klju­či­vo sve­snim po­stup­ci­ma, ali ako se ono što je glav­no u umet­no­sti svo­di na ne­sve­sno i stva­ra­lač­ko – zna­či li to da su iz nje pot­pu­no od­stra­nje­ni svi sve­sni či­ni­o­ci i sna­ge", 

ob­ja­vlje­noj u knji­zi Psi­ho­lo­gi­ja umet­no­sti (na ru­skom 1968, a na srp­skom je­zi­ku 1975. go­di­ne).

2. Na Kon­gre­su ru­skih pi­sa­ca 1934. go­di­ne, pi­še Fla­ker, so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam je de­fi­ni­san sta­tu­tar­nom od­red­bom:

"So­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam kao te­melj­na me­to­da so­vjet­ske umjet­nič­ke knji­žev­no­sti i knji­žev­ne kri­ti­ke tra­ži od umjet­ni­ka isti­ni­to, po­vje­sno-kon­kret­no pri­ka­zi­va­nje zbi­lje u nje­zi­nom re­vo­lu­ci­o­nar­nom raz­vit­ku. Pri to­me se isti­ni­tost i po­vi­je­sna kon­kret­nost umjet­nič­ko­ga pri­ka­zi­va­nja zbi­lje mo­ra spa­ja­ti sa za­da­ćom idej­nog pre­stro­ja­va­nja (rus. pe­re­del­ki) i od­go­ja trud­be­ni­ka u du­hu so­ci­ja­li­zma" (str. 303).

Slêde­ći Gor­kog i po­dr­ža­va­ju­ći ta­kvu for­mu­la­ci­ju, Šo­lo­hov se pra­vo­vre­me­no ogla­sio član­kom "Za čest­nuю ra­bo­tu pi­sa­te­lя i kri­ti­ka", ob­ja­vlje­nom u li­stu "Li­te­ra­tur­naя ga­ze­ta", 1. mar­ta 1934. god.

3. Hen­rik Mar­kje­vič se kri­tič­ki osvr­nuo na do­ta­da­šnje in­te­pre­ta­ci­je so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma. Na Mo­skov­skom sla­vi­stič­kom kon­gre­su (1958) on je iz­ja­vio:

"Ako auto­ri­ta­tiv­ni te­o­re­ti­ča­ri so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma da­nas tvr­de da je on ,otvo­ren’ pre­ma svim for­mal­nim re­še­nji­ma ko­ja slu­že so­ci­ja­li­stič­koj ide­ji, on­da tre­ba na to re­ći: to vi­še ni­je onaj so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam ko­ji se kon­sti­tu­i­rao kao knji­žev­na stru­ja [prąd li­te­rac­ki, u zna­če­nju ko­je mu Mar­ki­e­wicz pri­da­je, bli­zak je na­šem poj­mu "stil­ska for­ma­ci­ja"] s od­re­đe­nom prem­da ne i kru­tom po­e­ti­kom dva­de­se­tih i tri­de­se­tih go­di­na, u stva­ra­nju Gor­ko­ga, Šo­lo­ho­va, Glat­ko­va, Alek­se­ja Tol­sto­ja. To je na­pro­sto so­ci­ja­li­stič­ka knji­žev­nost ko­ja ob­u­hva­ta raz­li­či­te knji­žev­ne stru­je, ka­ko re­a­li­stič­ke ta­ko i ne­re­a­li­stič­ke" (ci­ti­ra­no pre­ma knji­zi A. Fla­ke­ra, str. 309).

4. U ne­raz­vi­je­noj pri­po­ve­ci "Naš do­ma­ćin" Šo­lo­hov je iza­brao "ju­na­ka ne na svom me­stu", ka­ko bi re­kao V. B. Šklov­ski. Taj um­ni, is­ku­sni i na­pa­će­ni čo­vek pre­no­si sop­stve­na ži­vot­na is­ku­stva u vi­du mu­dro­no­sne pro­ze: "Po­vr­šan čo­vjek po­vr­šno i ra­su­đu­je" (str. 161); ili: "Ni­ka­ko ne mo­gu da shva­tim ži­vim li ili ne ži­vim, ali znam da bi­je­li svet vi­dim kroz gu­stu ma­glu" (str. 162); ili: "I ta­kva me tu­ga ob­u­ze­la od tog la­kog ži­vo­ta, go­ra od tam­ni­ce naj­cr­nje" (str. 163). Na­po­red­nost na­ra­tiv­nih to­ko­va ogle­da se u pri­ka­zu tri pa­ra­lel­no iz­lo­že­ne sud­bi­ne: pr­vi je po­sve­ćen Mi­he­ju Fo­mi­ču i Je­fro­si­nji Melj­ni­ko­voj (str. 152–154), dru­gi Ig­nja­tu Pro­ko­fje­vi­ču i nje­go­voj že­ni (str. 155–158), a tre­ći star­cu i sta­ri­ci ko­ji su ušli u kol­hoz (str. 158–163).

5. Pri­po­ve­dač je sve­stan ce­lo­vi­to­sti ne­raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Naš do­ma­ćin", umet­nu­te u obim­ni­ju hi­brid­nu for­mu. Na po­čet­ku "umet­ka" (str. 352) i na kra­ju (str. 362) on ju je odvo­jio dve­ma du­gim cr­ta­ma, pre­pu­šta­ju­ći či­ta­o­cu da sâm od­lu­či da li je ona na­sta­la apri­or­no, pra­vo­vre­me­no ili apo­ste­ri­or­no. Hi­brid­nom for­mom "Slo­vo o Ro­di­ne" pi­sac po­ka­zu­je iz­van­red­nu mne­mo­teh­nič­ku moć, ko­ja je ka­rak­te­ri­stič­na za pri­pad­ni­ke na­ra­tiv­nog mo­de­la kul­tu­re, po­tom da de­mon­stri­ra sop­stve­ni po­lo­žaj – uvek se na­la­zio u ma­ti­ci na­rod­nog ži­vo­ta, a na kra­ju – da po­ka­že in­di­vi­du­al­ne spo­sob­no­sti na­ra­to­ra ko­ji se po­sve­ću­je iz­bo­ru i opi­su do­ga­đa­ja iz ne­dav­ne pro­šlo­sti ko­ji su vred­ni pam­će­nja i umet­nič­ke ela­bo­ra­ci­je. Oči­gled­no je Šo­lo­hov u svim ob­li­ci­ma mo­de­lo­va­nja na­la­zio istin­sko "za­do­volj­stvo u tek­stu", što ba­ca no­vu sve­tlost na nje­go­vo po­i­ma­nje od­no­sa na­ra­tiv­ne i skrip­tiv­ne kul­tu­re, pre­ci­zni­je re­če­no star­no­sti i umet­no­sti (ko­lek­tiv­ne i in­di­vi­du­al­ne).

6. Na srp­ski je­zik pre­ve­de­ne su tri dra­go­ce­ne knji­ge J. M. Me­le­tin­skog: Po­e­ti­ka mi­ta ("No­lit", Be­o­grad, 1984, pre­veo Jo­van Ja­ni­ći­je­vić), Isto­rij­ska po­e­ti­ka no­ve­le ("Ma­ti­ca srp­ska", No­vi Sad, 1997, pre­ve­la Rad­mi­la Me­ča­nin) i Uvod u isto­rij­sku po­e­ti­ku epa i ro­ma­na ("Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga", Be­o­grad, 2009, pre­ve­la R. Me­ča­nin, ko­ja je na­pi­sa­la in­struk­tiv­nu "Be­le­šku o pi­scu", str. 471–475).

2.

7. Ko­li­ki zna­čaj ima in­tu­i­ci­ja u stva­ra­lač­kom či­nu po­ka­zao je Ju­rij M. Lot­man tvr­de­ći:

"In­tu­i­ci­ja ni­je su­prot­na zna­nju, ne­go je po­ve­za­na sa njim (.....). In­tu­i­ci­ja je je­dan ob­lik spo­zna­je ko­ji na­sta­je u ta­ko slo­že­nom i na­ma do kra­ja ne­ja­snom in­stru­men­tu kao što je naš mo­zak ka­da se su­sret­ne sa struk­tu­ra­ma či­ja slo­že­nost pre­va­zi­la­zi nje­go­ve lo­gič­ke mo­guć­no­sti i kraj­nji obim zna­nja. U tom slu­ča­ju na­sta­je, oče­vid­no, po­tre­ba da se ve­ru­je u ne­do­ka­za­ne po­ru­ke na­šeg mo­zga, ko­ji za­sad mo­že­mo pro­ve­ra­va­ti sa­mo ana­lo­gi­ja­ma ko­je su na od­re­đen na­čin srod­ne umet­nič­kom mo­de­lo­va­nju. Iz re­če­nog pro­iz­i­la­zi da ulo­ga is­tra­ži­vač­ke in­tu­i­ci­je ra­ste upra­vo pro­por­ci­o­nal­no slo­že­no­sti iz­u­ča­va­nog si­ste­ma" (str. 303).

8. U odelj­ku "Ča­ri i ča­ro­li­je pri­po­ve­da­nja"  mo­no­gra­fi­je o G. Gar­si­ji Mar­ke­su (str. 41–95) na­ve­li smo de­se­ti­nu vr­sta re­a­li­za­ma: su­ro­vi, neo­re­a­li­zam, so­ci­jal­ni, sklad­ni, fan­ta­stič­ni, ro­man­tič­ni, do­ku­men­tar­ni, po­e­tič­ki, kon­tro­li­sa­ni, ma­gij­ski i in­te­gral­ni, do­da­ju­ći im i još ne­ke re­đe sre­ta­ne vr­ste, kao što su: mo­nu­men­tal­ni, di­ja­lek­tič­ki, sin­te­tič­ki, mi­to­lo­ški, bi­blij­ski, itd. Na taj na­čin smo po­tvr­di­li mi­šlje­nje Ro­že Ga­ro­di­ja sa­op­šte­no u knji­zi Re­a­li­zam bez oba­la. U ras­pra­vi Ti­hi Don  Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va. Dva vi­da re­a­li­zma u Ti­hom Do­nu Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va (Sa­ra­je­vo, 1967, Ru­ma, 2002), upr­kos re­to­ri­ci na­slo­va, Dra­gan Ne­delj­ko­vić spo­mi­nje vi­še vr­sta – sim­bo­lič­ki, na­tu­ra­li­zam, eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ki i umet­nič­ki (po­sled­nju de­fi­ni­ci­ju pre­u­zeo je od Auer­ba­ha).

9. U po­me­nu­toj ras­pra­vi Ne­delj­ko­vić na­vo­di sle­de­će knji­ge: Vik­tor Pe­te­len – Gu­ma­nizm Šo­lo­ho­va (Mo­skva,1965), L. Le­žnjov – Pu­tь Šo­lo­ho­va, tvor­če­skaя bi­o­gra­fiя (Mo­skva, 1958), L. Ja­ki­men­ko – Ti­hiй Don M. Šo­lo­ho­va (Mo­skva, 1958), M. So­й­fer – Ma­ster­stvo Šo­lo­ho­va (Ta­škent, 1961), V. Lin­gvi­nov – Tra­ge­diя Gri­go­riя Me­le­ho­va (Mo­skva, 1966), bro­šu­ru Ma­ri­je Vi­tri­sal-Mu­lić – Mi­ha­il Šo­lo­hov (Za­greb, 1966), kao i iz­bor – Tvor­če­stvo M. A. Šo­lo­ho­va. Sbor­nik sta­teй, so­sta­vi­te­lь P. I. Pa­vlov­skiй (Mo­skva, 1964), a od do­ma­ćih šo­lo­ho­vo­lo­ga pri­lo­ge: Mi­lo­sa­va Ba­bo­vi­ća (1954, 1957,  1966), Na­zi­fa Ku­stu­ri­ce (1964), Vi­to­mi­ra Vu­le­ti­ća (1965), Mi­li­vo­ja Jo­va­no­vi­ća (1965), Alek­san­dra Fla­ke­ra (1965), Ra­do­va­na La­li­ća (1959) i Vu­ka Fi­li­po­vi­ća (1966).

10. I sle­de­će auto­ro­vo mi­šlje­nje sma­tra­mo ne­do­zvo­lje­no po­jed­no­sta­vlje­nim: "Šo­lo­ho­vljev čo­vjek je, či­ni se, to­li­ko sto­pljen s pri­ro­dom da se u nje­mu hu­ma­nost još ni­je do­volj­no iz­dvo­ji­la od ani­mal­no­sti. Taj čo­vjek je pod­re­đen i pot­či­njen za­jed­ni­ci; kao je­din­ka ni­je se mo­ral­no osa­mo­sta­lio, pa je ste­pen nje­go­ve lič­ne sa­vje­sti vr­lo skro­man. Pri­mi­tiv­no bi­će ne mo­že, zbog svo­je pri­rod­ne si­ro­vo­sti ko­ja se gra­ni­či sa amo­ral­no­šću, bi­ti uzor mo­der­nom ci­vi­li­zo­va­nom čo­vje­ku, ko­ji tra­ži skla­dan od­nos iz­me­đu lič­ne slo­bo­de i oba­ve­za pre­ma dru­štvu" (str. 11).

11. U pre­vo­du ovaj pa­saž gla­si:

"Dva le­ta uza­stop­ce su­ša je do sr­ži pr­lji­la se­ljač­ka po­lja. Dva le­ta uza­stop­ce ne­mi­lo­srd­ni is­toč­ni ve­tar du­vao je sa kir­gi­skih ste­pa, če­ru­pao ri­đe pra­me­no­ve ži­ta i su­šio se­ljač­ke oči, upe­re­ne u pre­sa­hlu ste­pu, i škr­te, lju­te se­ljač­ke su­ze. Za njim je ko­ra­ča­la glad. Aljo­ška ju je za­mi­šljao kao ogrom­nog sle­pog čo­ve­ka: ide on bes­pu­ćem, pi­pa ru­ka­ma po za­se­o­ci­ma, hu­to­ri­ma, se­li­ma, da­vi lju­de i sva­kog ča­sa mo­že stvrd­nu­tim pr­sti­ma da za­da­vi Aljo­ški­no sr­ce" (str. 35).

12. Za­hva­lju­ju­ći raz­vi­je­noj kri­tič­koj sve­sti, Šo­lo­hov je če­sto in­ter­ve­ni­sao čak i u onim na­ra­tiv­nim pro­za­ma ko­ji­ma je bio za­do­vo­ljan i ko­je je kri­ti­ka po­zi­tiv­no oce­ni­la. Ta­kav je slu­čaj sa fi­na­lom raz­vi­je­ne pri­po­vet­ke "Aljo­ški­no sr­ce", upra­vo sto­ga što je pi­sac po­seb­nu pa­žnju pri­da­vao "to­po­su za­vr­šet­ka". U svim slič­nim in­ter­ven­ci­ja­ma on je naj­pre na­sto­jao da udo­vo­lji zah­te­vi­ma stva­ra­lač­kog na­go­na, pa tek po­tre­ba­ma vre­me­na ote­lo­tvo­re­nim u vla­da­ju­ćem pro­duk­ci­o­nom mo­de­lu. Po­nu­đe­ni kraj pro­ze "Aljo­ški­no sr­ce" de­lu­je ne­li­te­rar­no – kao pro­pa­gan­da pu­bli­ci­sti­ka, ta­ko ne­svoj­stve­na ti­pu stva­ra­la­ca po­put Šo­lo­ho­va.

13. U raz­vi­je­noj pri­po­ve­ci "U vr­tlo­gu" Šo­lo­hov se u dva ma­ha po­slu­žio do­ku­men­ti­ma kao "iseč­ci­ma stvar­no­sti", ka­ko bi ube­dio či­ta­o­ca u ži­vot­nost opi­sa­nih ljud­skih sud­bi­na. U pr­vom slu­ča­ju ra­di se o sud­skoj od­lu­ci, a u dru­gom o iz­vo­du štap­ske na­red­be o una­pre­đe­nju u čin ka­pe­ta­na ko­za­ka za ne­ča­sna de­la (pi­sac sve­do­či o dvoj­no­sti mo­ral­nih nor­mi u rat­nom vre­me­nu). Slič­no će po­stu­pa­ti, u mno­go raz­vi­je­ni­joj for­mi, i u ro­ma­nu Ti­hi Don. U knji­zi Šo­lo­hov v ško­le (Mo­skva, 2002), u odelj­ku "Pi­sa­te­lь i ego kni­gi" (str. 9–40), autor  pi­še o stva­ra­o­če­voj sklo­no­sti da sop­stve­nu fik­ci­ju obo­ga­ti auten­tič­nim ar­hiv­skim po­da­ci­ma (što mu je u ne­ko­li­ko ma­ho­va vlast one­mo­gu­ća­va­la). Na taj na­čin je fik­cij­ska pro­za pre­ra­sta­la u fak­cij­sku.

3.

14. O to­me smo op­šir­no i si­ste­ma­tič­no pi­sa­li u dru­gom de­lu mo­no­gra­fi­je o G. Gar­si­ji Mar­ke­su – "Po­vest kao žan­rov­ska ne­po­zna­ni­ca" (str. 97–152). Po­vest Oha­ra­ska  de­fi­ni­sa­li smo kao "pro­duk­tiv­no sre­di­šte" ce­lo­kup­nog stva­ra­la­štva; Pu­kov­ni­ku ne­ma ko da pi­še kao po­tvr­du pri­po­ve­dač­ke da­ro­vi­to­sti; Hro­ni­ku na­ja­vlje­ne smr­ti kao re­kon­struk­ci­ju star­no­sti; a za­vr­šnu po­vest – Sje­ća­nje na mo­je  tu­žne kur­ve kao in­tim­nu is­po­vest. Pri to­me smo uka­zi­va­li na nji­ho­vu pri­pad­nost raz­li­či­tim vr­sta­ma i žan­ro­vi­ma, kao što su: mo­za­ič­na, frag­men­tar­na, auto­bi­o­graf­ska, kri­mi­na­li­stič­ka, sud­ska, isto­rij­ska, psi­ho­lo­ška, evo­ka­tiv­na, lju­bav­na, rat­na i vi­ta­li­stič­ka  po­vest.

Za­ni­mlji­vo sve­do­čan­stvo pru­ža G. Gar­si­ja Mar­kes tvr­de­ći da mu se po­vest ote­la iz ru­ku, od­no­sno da se u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma ra­di o pro­zi – "ko­ja že­li da po­sta­ne ro­man".

15. U ovom ra­du ko­ri­sti­li smo iz­da­nje Ti­hog Do­na ("VE­GA­me­dia", Be­o­grad, 2004, u tri to­ma, pre­veo M. Ba­bo­vić). O ne­do­sta­ci­ma Mo­sko­vlje­vi­će­vog pre­vo­da (1946), u od­no­su na Ba­bo­vi­ćev (1989) ana­li­tič­ki pre­ci­zno pi­še Bra­ni­mir Čo­vić u pri­lo­gu "O Ti­hom Do­nu Šo­lo­ho­va u pre­vo­du Mi­lo­sa­va Ba­bo­vi­ća", ob­ja­vlje­nom u zbor­ni­ku ra­do­va Na­uč­no dje­lo aka­de­mi­ka Mi­lo­sa­va Ba­bo­vi­ća (Cr­no­gor­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti, Pod­go­ri­ca, 1996, str. 103–118). Uput­no je vi­de­ti i zbor­nik ra­do­va – Po­e­ti­ka stva­ra­la­štva Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va  (Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, In­sti­tut za stra­ne je­zi­ke i knji­žev­no­sti, No­vi Sad, 1985).

16. Pi­šu­ći o pri­ro­di pro­po­ve­dač­kog da­ra Isa­ka Ba­be­lja, Mi­li­vo­je Jo­va­no­vić de­cid­no tvr­di: "U isto­ri­ji ru­ske pro­ze Ba­belj je za­pam­ćen kao je­dan od naj­ve­ćih sti­li­sta i ve­ro­vat­no naj­e­fekt­ni­ji maj­stor no­ve­le. Nje­go­va po­e­ti­ka se za­la­ga­la za akri­bij­ski rad na re­či ka­kav ni­je vi­đen ni u jed­nog dru­gog so­vjet­skog pro­za­i­ste. Uti­caj ovog auto­ra na po­to­nja spi­sa­telj­ska po­ko­lje­nja ogle­da se po­naj­vi­še u ovoj obla­sti, što po­tvr­đu­ju broj­ni is­ka­zi nji­ho­vih pred­stav­ni­ka u no­vi­je do­ba" (Ru­ska knji­žev­nost, 2, 1978, str. 411).

17. Kom­pa­ra­tiv­nu ana­li­zu "Čo­ve­ko­ve sud­bi­ne" (1956/1957), Bi­se­ra (1947), Star­ca i mo­ra (1952) i Pu­kov­ni­ku ne­ma ko da pi­še ob­ja­vi­će­mo u po­seb­nom odelj­ku po­e­to­lo­ške mo­no­gra­fi­je Sno­vi i sud­bi­ne u na­ra­tiv­noj pro­zi Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va (2011). Sli­čan pri­log tre­ba­lo bi ostva­ri­ti po­re­đe­njem auto­ra i de­la u ru­skoj i so­vjet­skoj knji­žev­no­sti ovo­ga do­ba: Bo­ris Pilj­njak – Go­la go­di­na, Alek­sej Tol­stoj – Put kroz pa­kao (de­lu tri­lo­gi­je), Jev­ge­nij Za­mja­tin – Mi (na­pi­sa­nom 1922, ob­ja­vlje­nom tek 1952), Kon­stan­tin Fe­din – Gra­do­vi i go­di­ne, Le­o­nid Le­o­nov – Ja­zav­ci, Mi­ha­il Bul­ga­kov – Be­la gar­da (I-1925, II – 1929), An­drej Be­li – Mo­skva (I–III)  Mak­sim Gor­ki – Ar­ta­mo­no­vi Alek­san­dar Fa­de­jev – Po­raz, Ju­rij Olje­ša – Za­vist,  Ivan Bu­njin – Ar­se­ne­vljev ži­vot (I–IV)  i mno­gih dru­gih.

18. Pred­go­vor Iza­bra­nim pri­po­vjet­ka­ma M. Šo­lo­ho­va (1973) D. Ne­delj­ko­vić je za­vr­šio apo­lo­gi­jom An­dre­ju So­ko­lo­vu kao re­pre­zen­tu čo­ve­ko­lju­blja i mo­ral­no­sti: "Bit­no je da je on pra­vi čo­vjek. – Ne no­si on slu­čaj­no svo­je ime i pre­zi­me ko­ji uka­zu­ju na mu­žev­nost i vi­sok let – i kao ta­kav on sa svo­jom skrom­no­šću, i upra­vo zbog nje, za­slu­žu­je mje­sto u ima­gi­nar­nom pan­te­o­nu, me­đu tra­gič­nim he­ro­ji­ma ljud­skog ro­da i nje­go­ve umjet­no­sti" (str. 39), ima­ju­ći na umu vo­de­će ži­vot­no i stva­ra­lač­ko na­če­lo A. Pla­to­no­va –
                       "pu­stь ka­ždый čuv­stvu­et svo­je imя i zna­če­nie".

19. Broj­ne i nfor­ma­ci­je sa­dr­že bio-bi­bli­o­graf­ski pri­ruč­ni­ci, kao što su: V. V. Gu­ra – Ži­znь i tvor­če­stvo M. A. Šo­lo­ho­va (Mo­skva, 1955) i Mi­ha­il Alek­san­dro­vič Šo­lo­hov. Bi­bli­o­gra­fi­če­skiй spra­voč­nik (Sa­ra­tov, 1950), K. D. Mu­ra­tov – Mi­ha­il Šo­lo­hov. Krat­kiй spra­voč­nik (Le­nin­grad, 1950), L. A. Štav­da­ker – Mi­ha­il Alek­san­dro­vič Šo­lo­hov. Bi­bli­o­gra­fi­če­skiй uka­za­te­lь (Ro­stov, 1980), Doj­či­lo Ru­dan – Bi­bli­o­gra­fi­ja pri­lo­ga o Mi­ha­i­lu Šo­lo­ho­vu na srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku (1976). Ko­ri­sno je vi­de­ti i sle­de­će pu­bli­ka­ci­je: L. Яki­men­ko – Tvor­če­stvo M. A Šo­lo­ho­va (Mo­skva 1964), A. Hva­tov – Hu­do­že­stven­nый mir Šo­lo­ho­va (Mo­skva, 1964), Kon­stan­tin Pri­й­ma – "Ti­hiй Don" sra­ža­et­sя (Mo­skva, 1975), A. Vac­la­vik – M. Za­grad­ka – Sta­tьi o tvor­če­stve Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va (Pra­ha, 1986), Tvor­če­stvo M. A. Šo­lo­ho­va v so­vet­skoй i za­ru­be­žnoй kri­ti­ke. Sbor­nik ob­zo­rov (INI­ON, Mo­skva, 1986), po­red osta­lih, već spo­mi­nja­nih.

20. U ras­pra­vi Po­e­ti­ka Vik­to­ra Šklov­skog (1970), de­li­mič­no ob­ja­vlje­noj i na ru­skom je­zi­ku, Vuk Fi­li­po­vić ras­pra­vlja o od­no­su po­e­ti­ke i no­e­ti­ke i tim po­vo­dom pi­še: "Iz­grad­nja no­ve po­e­ti­ke na­la­že mi­sa­o­nu usred­sre­đe­nost na kon­kret­ne sa­dr­ža­je de­la, na ogro­man knji­žev­no-isto­rij­ski ma­te­ri­jal ko­ji se neo­bič­nom br­zi­nom uve­ća­va. Ne­ma svr­he uop­šta­va­nje pre­ma fi­lo­zo­fi­ji, ako po­e­ti­ka u vlsti­toj ku­ći osta­vlja za­ba­če­nu i ne­is­pi­ta­nu knji­žev­nu gra­đu" (str. 301).
 

nazad