Iz rukopisa

Nenad Grujičić

BERLINSKI NOTES

Putopis

22.11.2002.

Iz No­vog Sa­da kre­ćem u 11,45 ča­so­va. Na sur­čin­skom aero­dro­mu sam u 13,30. Let za Ber­lin je na vre­me, u 15,25. Lep, ve­dar dan. Ja sam na se­di­štu 14F Bo­in­ga 737-300. Lju­ba­zni stju­ar­di i stju­ar­de­se. Ča­ste nas bo­ga­tom za­ku­skom i pi­ćem. Le­tim iz­nad obla­ka, be­lih i ži­vih: da, oni su bi­ća!

U Ber­lin sti­žem za de­ve­de­set mi­nu­ta. Na aero­dro­mu Še­ne­feld do­če­ku­ju me Ste­van Ton­tić i Mla­den Ma­noj­lo­vić, naš uspe­šni ze­mljak kod ko­jeg ću bo­ra­vi­ti dva-tri da­na. On je po­re­klom iz Pri­je­do­ra. Na vra­ti­ma ku­će do­če­ku­je nas nje­go­va le­pa i na­sme­ja­na že­na Mi­ra. Od­mah nas ugo­šća­va­ju ra­ki­jom i cr­nim vi­nom uz bo­gat sto hra­ne. Ku­ća im je na sprat, ve­li­ka, ima­ju pod­sta­na­re Nem­ce.

Na­stu­pam iste ve­če­ri, u 20 ča­so­va, u Srp­skom kul­tur­nom klu­bu, jed­nom od mno­gih sa ra­znim ime­ni­ma. Ovaj je po svo­jim ak­tiv­no­sti­ma naj­vred­ni­ji, oku­plja mno­go na­šeg sve­ta.. Knji­žev­no ve­če se odr­ža­va u sa­lon­skom pro­sto­ru. U pu­bli­ci su in­te­lek­tu­al­ci, pi­sci – na­še go­re vu­ko­vi i lju­bi­te­lji po­e­zi­je. Le­po me pri­ma­ju.. Pred­sta­vlja me Ste­van Ton­tić. Go­vo­rim pe­sme ma­hom iz knji­ge I otac i ma­ti. Po­či­njem pe­smom Ne­de­lja. Ose­ćam da pri­ma­ju po­e­zi­ju, vi­dim to po do­šap­ta­va­nji­ma, po apla­u­zi­ma. U dru­gom de­lu go­vo­rim lju­bav­ne pe­sme. Opet do­bro, jed­ni dru­gi­ma na­mi­gu­ju na uvo. Ste­van me mo­li da ka­žem ko­ju reč i o na­rod­nom bla­gu Kra­ji­ne, o oj­ka­či. Ka­zu­jem ne­ke pri­me­re. Mo­le me da ot­pe­vam ako umem. Ste­van pod­sti­če, pri­hva­tam: Sit­no pje­vam, da­le­ko se ču­je,/ ima l` iko da mi se ra­du­je. Za­te­čen sam ko­li­či­nom odu­še­vlje­nja. On­da pi­ta­nja, ra­zna, i od­go­vo­ri. At­mos­fe­ra na­dah­nu­ta i to­pla, kre­a­tiv­na, neo­bič­na, ta­kvu ne do­ži­veh.

Pri­re­đu­ju mi ma­li kok­tel. Svi že­le kon­takt, raz­go­vor, da se bo­lje upo­zna­mo. Tra­že knji­ge. Do­bi­jam i nji­ho­ve zbir­ke na po­klon. Je­dan ze­mljak ča­sti ra­ki­jom iz Pot­ko­zar­ja. Raz­go­va­ram i sa ljup­kom sli­kar­kom ro­dom iz Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke. Do­šla u Ber­lin pre če­tvrt ve­ka. Raz­vo­di se, ve­li. Tu je i jed­na Ba­nja­lu­čan­ka, le­pe ze­le­ne sve­tlo­sti iz krup­nih oči­ju. Tu je već tri­de­set go­di­na. Go­vo­re da Ne­mač­ka ni­je vi­še ja­ka i da će pro­pa­sti.

Mla­den nas vo­zi ku­ći. S na­ma je i ze­mljak Đor­đe ko­ji je ča­stio ra­ki­jom. Pri­jat­na ve­če­ra, raz­go­vor o knji­žev­no­sti pa o ži­vot­nim sud­bi­na­ma. Ste­van s osme­hu­je, za­do­vo­ljan. Ka­zu­ju mi do­sta po­je­di­no­sti o Ber­li­nu ko­je ret­ko gde mo­gu pro­či­ta­ti. Ali, na­rav­no, is­ti­ču i da tu ži­vi tri i po mi­li­o­na lju­di. Sr­ba ima oko tri­de­set hi­lja­da, Ru­sa sto­ti­nu hi­lja­da. Za Ru­se ka­žu da su ja­ki u Ber­li­nu, da ima­ju ogran­ke moć­ne ma­fi­je, da su im zi­do­vi od mra­mo­ra, da u ku­ći dr­že po­slu­gu. Ima i Po­lja­ka oko sto hi­lja­da, Tu­ra­ka – vi­še, a on­da i Šip­ta­ra, i ko­ga sve ne. Me­tro­po­la sa obi­ljem lju­di oda­svud. Ste­van go­vo­ri o Ti­šmi­noj sla­vi u Ne­mač­koj. Naj­ve­ći ne­mač­ki knji­žev­ni kri­ti­čar, Ra­nic­ki, u vi­še ma­ho­va je u gle­da­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji Li­te­rar­ni kvar­tet, i ne sa­mo tu, po­hval­no go­vo­rio o po­zna­tom mo­me su­gra­đa­ni­nu.

*

23. 11. 2002.

Do­ma­ći­ni su pro­bu­di­li Ste­va­na i me­ne oko 11 ča­so­va. Ka­sno smo sti­gli, a do zo­re raz­go­va­ra­li. Le­po nas go­ste. Sr­dač­ni su i mi­li. Do­la­ze im kom­ši­je Nem­ci, ro­đa­ci i nji­ho­va de­ca. Kćer­ka sa mom­kom iz Nju­jor­ka, mla­di­ćem ko­ji je, po­red osta­log, ži­veo u Pe­ruu če­ti­ri go­di­ne. Ru­ča­mo u sta­nu, od­ma­ra­mo ma­lo opet.

Knji­žev­no ve­če po­či­nje u 19 ča­so­va u Cr­kve­no­na­rod­nom do­mu. Vo­zi nas Mla­den kroz Ber­lin sa­sta­vljen od ve­li­kih če­tvr­ti i ce­li­na. Ši­ro­ki bu­le­va­ri, im­po­zant­ne zgra­de i ar­hi­tek­tu­ra. Ose­ća se da je iz ovo­ga gra­da gr­me­la isto­ri­ja.

Uma­lo da za­ka­sni­mo. Lju­ba­zno nas pri­ma Otac Dra­gan Se­ku­lić, po­re­klom iz Lo­zni­ce, i s njim mla­đi sve­šte­nik, Otac Velj­ko Ga­čić, ro­dom iz Te­sli­ća, ško­lo­van u Kar­lo­vač­koj bo­go­slo­vi­ji. Pet­na­e­stak mi­nu­ta ka­sni i Ko­stas Pa­pa­na­sta­siu, glu­mac, pe­snik i mu­zi­čar, po­znat u Ne­mač­koj po te­le­vi­zij­skoj se­ri­ji u ko­joj je igrao Gr­ka, onog ko­ji i je­ste.

U pre­pu­noj sa­li za­po­či­njem knji­žev­no ve­če. Go­vo­rim de­se­tak pe­sa­ma. Tu je i do­bro ozvu­če­nje. Opet me le­po pu­bli­ka pri­ma. Za­tim Ste­van ka­zu­je če­ti­ri mo­je pe­sme na ne­mač­kom je­zi­ku. Utom, go­vo­ri i tri-če­ti­ri svo­je. Ko­stas uzi­ma gi­ta­ru i pe­va na­šu pe­smu Bo­lu­jem ja, bo­lu­ješ ti. Ka­zu­je i svo­je pe­sme. Pe­va i vra­njan­ske: Zaj­di, zaj­di... Kao Grk u Ne­mač­koj, on nas ča­sti srp­skom du­šom. Na kra­ju pe­va i grč­ke pe­sme. Ste­van me mo­li da ot­pe­vam jed­nu oj­ka­ču. Kud ću po­red Ko­sta­sa da pe­vam? On još ima i gi­ta­ru. I iz pu­bli­ke Mla­den mi uz­bu­đe­no da­je zna­ke da ot­pe­vam, to či­ni ta­ko da – mo­ram ot­pe­va­ti. Pri­hva­tim pred­log, ot­pe­vam dvo­stih: Ko­ga mo­je oči­ce na­ma­me,/ ma­mi­će ga i sa`raniće ga. Pro­la­ma se dug apla­uz, ne pre­sta­je. Kla­njam se pu­bli­ci, apla­uz ne je­nja­va. Pri­la­zim mi­kro­fo­nu i ot­pe­vam: Oj, ba­ra­bo, ko ti ku­ću ču­va?/ Vje­tar du­va pa mi ku­ću ču­va! Apla­uz još ja­či! Šta da ra­dim? Pe­vam i tre­ću oj­ka­ču. Apla­uz na­lik po­zi­vu na bis. Od­lu­ču­jem u tre­nu da ne ot­pe­vam, već da sad ka­žem na­rod­ne sti­ho­ve: Evo do­đe da za­pje­vam ođe,/ kod ovo­ga do­ma po­šte­no­ga,/ evo sa­da pa opet ne­ka­da. Opet sna­žan i dug apla­uz, za kraj mo­ga na­stu­pa. Kok­tel! Pu­bli­ka tra­ži knji­ge. Imao sam sa­mo tri pri­mer­ka Oj­ka­če. Da ih je bi­lo ne znam ko­li­ko, sve bi bi­lo raz­gra­blje­no.

Ko­stas nas vo­di u svoj ču­ve­ni re­sto­ran-ga­le­ri­ju Ter­co mon­do u cen­tru Ber­li­na. Ča­sti pi­le­ti­nom. Ja že­lim pi­vo, ne­mač­ko baš. Tokom no­ći, do dva sa­ta, pri­klju­ču­ju se i do­la­ze za sto mno­gi na­ši lju­di ko­ji su bi­li na knji­žev­noj ve­če­ri. Već nas je pet­na­e­stak: no­vi­na­ri, fi­lo­zo­fi, pro­fe­so­ri, le­ka­ri, te­le­vi­zij­ski mon­ta­že­ri... Ne­ki su u Ber­li­nu de­ce­ni­ja­ma, ima i no­vi­jih. Ra­dost u raz­go­vo­ru, pe­va­nje. Ste­van tra­ži da ot­pe­vam jed­nu ko­sov­sku pe­smu. Da, ali vra­njan­sku – Ma­gla pad­na­la v do­li­na. Fi­lo­zof Zla­to­mir, ko­ji je pre če­tvrt sto­le­ća oti­šao iz Sr­bi­je, une­se­no ko­men­ta­ri­še i ana­li­zi­ra. Svi se di­ve le­po­ti tek­sta: Kroz trep­ke bra­šno da se­ješ, so slzi da go za­me­siš, na gru­di da go raz­vi­ješ, so du­ša da go is­pe­češ... Oba­sja­nja u car­skom egle­nu. Smeh. Oči pu­ne pri­ja­telj­ske va­tre i za­čas stvo­re­ne lju­ba­vi. U re­sto­ran stal­no ula­ze no­vi lju­di. Ko­no­ba­ri­ce le­pe, iz Gru­zi­je, ve­li mi Ste­van, jer Ko­stas u tu ze­mlju če­sto no­si hu­ma­ni­tar­nu po­moć. I Ko­sta­sov sin je ko­no­bar, vi­sok, na­o­čit, sa fa­zo­ni­ra­nom bra­di­com, pit­ko na­sme­jan, sna­žan, sli­čan ocu. Le­po, sve po me­ri su­sre­ta.

*

24. 11. 2002.

Da­nas je u Cr­kve­no­na­rod­nom do­mu sla­va ho­ra Sve­ti Sa­va iz Ber­li­na. Moj do­ma­ćin Mla­den Ma­noj­lo­vić vo­zi me kroz pro­stra­ni Ber­lin. Pod­ne je i dan je ve­dar. Sad bo­lje vi­dim ovaj grad u ko­jem se ose­ća ču­do isto­ri­je i kul­tu­re. Mla­den mi pri­ča o Nem­ci­ma, o nji­ho­vom ego­i­zmu, o raz­li­ka­ma ko­je i da­lje po­sto­je iz­me­đu is­toč­nih i za­pad­nih Ne­ma­ca po­sle ru­še­nja ču­ve­nog Zi­da. Us­put me vo­di u svo­ju fir­mu Ma­ze­ka. Po­ka­zu­je mi ve­li­ko skla­di­šte za­či­na la­ti­no­a­me­rič­ke hra­ne. On se spe­ci­ja­li­zo­vao za taj po­sao: za­či­ni za mek­sič­ke i ar­gen­tin­ske re­sto­ra­ne.

Uvo­di me u ogrom­nu pro­sto­ri­ju ko­ja je, ustva­ri, ve­li­ki za­mr­zi­vač. Za­tim u dru­gu ko­ja je ve­li­ka so­ba-fri­ži­der. Ka­že da se tu tre­nut­no na­la­zi ro­ba u vred­no­sti od po­la mi­li­o­na ma­ra­ka. Za­lju­bljen je u svoj po­sao i pre­ci­zno ga vo­di. Vi­deh i dve sa­vre­me­no opre­mlje­ne kan­ce­la­ri­je u ko­ji­ma ra­di se­dam lju­di. Mla­den po­se­du­je i tri ka­mi­o­na-za­mr­zi­va­ča. Ka­že, ni­kad ni­je že­leo da uni­šti svo­ga kon­ku­ren­ta, već uvek gle­da da na­pra­vi kom­pro­mis i, ta­ko, po­la­ko te­če za­ra­da, ne br­zo – pre­ko no­ći.

U na­šoj cr­kvi, ko­ja je ku­plje­na od evan­ge­li­sta, pre­u­re­đe­na i do­te­ra­na – naj­ve­ći hram srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u di­ja­spo­ri, do­mi­ni­ra iko­na Sve­te Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce, ina­če, od pre dve go­di­ne, i za­štit­ni­ce srp­ske po­e­zi­je i pe­sni­ka. Ste­van nas je već če­kao is­pred cr­kve, pu­še­ći. Unu­tra se upra­vo za­vr­ša­va­la li­tur­gi­ja. Mno­go na­šeg sve­ta. Mo­me do­ma­ći­nu pri­la­ze se­stra i brat, ima­ju oko dva­de­se­tak go­di­na. Ona se zo­ve Du­brav­ka, sti­gla si­noć iz Ham­bur­ga. Po­kla­njam joj Sno­vi­lje.

Otac Dra­gan po­zi­va na ru­čak. Upo­zna­jem de­voj­ku iz Kni­na, ro­dom iz Vr­li­ke. U Be­o­gra­du za­vr­ši­la fa­kul­tet, sa­da ra­di kao se­kre­ta­ri­ca kod jed­nog ru­skog le­ka­ra. Že­li da ku­pi ne­ku mo­ju knji­gu, uzi­ma Sno­vi­lje. Ste­van pri­la­zi sa jed­nim sta­ri­jim psi­hi­ja­trom ko­ji, ta­ko­đe, pi­ta za knji­gu. Da­jem mu s po­sve­tom, a on iz nov­ča­ni­ka va­di pe­de­set evra. Ja od­bi­jam, ali on in­si­sti­ra i uspe­va da me ube­di. Ka­že da mu po­e­zi­ja po­ma­že da le­či bo­le­sni­ke. Ste­van ve­li da­je i nje­mu s nov­cem isto pri­re­dio. Ste­va­nov ska­ku­ta­vi smeh, pri­tom.

Ru­čak je pri­pre­mljen u vi­du bo­ga­tog šved­skog sto­la. Uzi­mam dve vr­ste sar­me, ne­mač­ko pe­nu­ša­vo pi­vo i do­bre ko­la­če. Tu, uz de­se­ti­nu vr­sta je­la, sme­ška­ju se na­še že­ne, ma­hom čla­ni­ce ho­ra. One su pri­pre­mi­le ovo obi­lje hra­ne. Uz me­ne se­da­ju Pe­ra Bo­na­se­ra, uspe­šan bi­zni­smen, go­vor­ljiv i vr­cav, biv­ši bok­ser iz Šap­ca, i Du­šan Jo­va­no­vić, sto­ma­to­log i vi­o­li­ni­sta, ro­dom iz Lo­zni­ce. Ka­žem Bo­na­se­ri da sam pre de­se­tak da­na imao pe­snič­ko ve­če u Šap­cu, po­se­će­no i le­po. Vi­deo je, ve­li, u Pod­rin­skom gla­su ko­ji mu re­dov­no sti­že u Ber­lin. Pro­či­tao je in­ter­vju sa mnom. Ci­ti­ra mi de­talj da se ta­le­nat ne sme iz­da­ti. Kad je, ka­že, čuo istu re­če­ni­cu to­kom mo­je knji­žev­ne ve­če­ri ov­de, uči­ni­lo mu sa da sam ukrao mi­sao iz tog in­ter­vjua ta­mo ne­kom pe­sni­ku. Kad, ono – ja taj! To ga je otvo­ri­lo pre­ma me­ni još vi­še. Pred­sta­vlja se kao biv­ši mla­di kri­mi­na­lac iz po­prav­nog do­ma u Kra­lje­vu. Hva­li se da je tad tu­kao, po­red osta­lih, i ču­ve­nog Ze­mun­ca. Po­no­san je na svoj na­di­mak. Imao je, is­ti­če, sre­će sa že­nom Lju­bi­com iz Si­je­kov­ca, rod­nog me­sta Du­ška Tri­fu­no­vi­ća kod Bo­san­skog Bro­da. Ima­ju dve kćer­ke, od tri­de­set i dva­de­set go­di­na. Lju­bi­ca mo­li da po­zdra­vim Du­ška. In­si­sti­ra­ju da se za dva da­na na­đe­mo, da me iz­ve­du na ve­če­ru, gde god že­lim. Pri­hva­tam.

Du­šan Jo­va­no­vić, neo­bič­no du­ho­vit, sko­ro pa če­tr­de­se­to­go­di­šnjak, fan­ta­stič­no svi­ra vi­o­li­nu. Ubr­zo je sa dvo­ji­com har­mo­ni­ka­ša to i po­ka­zao. On pri­ka­zu­je vi­so­ku mu­zič­ku umet­nost. Go­di­na­ma je svi­rao na Ska­dar­li­ji. Na­sme­ja­no, po­put glum­ca, pri­ča ži­vot­ne aneg­do­te. Crn­pu­rast, mr­šu­ljav, a po­vi­sok, zvon­kog gla­sa, ka­že da je u vre­me naj­ve­će omra­ze na Sr­be, u pro­sto­ri­ja­ma Raj­hsta­ga, na jed­noj sve­ča­no­sti, od­svi­rao na vi­o­li­ni Marš na Dri­nu i da mu ni­ko ni­šta ni­je re­kao, ni­ti je bi­lo ika­kvih pro­ble­ma zbog to­ga. Za­pa­zi­la ga je pre de­se­tak go­di­na mla­da Ne­mi­ca ka­ko svi­ra vi­o­li­nu i re­kla se­bi da će baš on bi­ti njen muž.

Mla­den ni­je mo­gao osta­ti na ruč­ku. Do nje­go­ve ku­će, ka­sni­je, vo­zi me Du­šan. Na zad­njem se­di­štu je nje­gov sin Ni­ko­la ko­ji od­lič­no svi­ra kla­vir. Us­put mi Du­šan in­te­li­gent­no pri­ča o po­li­ti­ci. Po­mi­nje i jed­nog svog pri­ja­te­lja ko­ji je, ože­niv­ši ta­ko­đe Ne­mi­cu, uzeo nje­no pre­zi­me.

Od su­tra ću bi­ti sme­šten u re­sto­ra­nu Mo­ra­va, u cen­tru Ber­li­na, ko­ji je vla­sni­štvo Le­skov­ča­ni­na Sla­vo­lju­ba Dan­ko­vi­ća – ta­ko mi je da­nas re­kao Otac Dra­gan. U ku­ći Ma­noj­lo­vi­ća če­ka­ju me Mar­ko Bun­da­lo i nje­go­va su­pru­ga, Ma­đa­ri­ca ro­dom iz Ku­le. Raz­me­nju­je­mo re­če­ni­ce o za­vi­ča­ji­ma. Pri­me­ću­ju da sam umo­ran. Po­pod­ne je, od­la­zim da leg­nem. Od­ma­ram se pun uti­sa­ka, na tren za­spim. Mla­den mi pred­la­že da po­gle­dam ve­čer­nju emi­si­ju srp­ske te­le­vi­zi­je u Ber­li­nu u ko­joj će bi­ti i pri­log o mom na­stu­pu si­noć. Pri­log je ve­o­ma lep, op­se­žan, go­vo­rim ce­lu pe­smu Kra­ji­na, ču­je se ne­ko­li­ko me­lo­di­ja oj­ka­če, za­pra­vo sve što sam po že­lji pu­bli­ke ot­pe­vao. U pri­lo­gu su za­stu­plje­ni i Ste­van i Ko­stas.

Od­mah po­sle od­gle­da­ne emi­si­je od­la­zi­mo u cen­tar Ber­li­na, u re­sto­ran Ter­co mon­do. Us­put pe­va­mo sev­da­lin­ke. Mi­ra ima od­li­čan sluh. Kod Ko­sta­sa za­ti­če­mo Ste­va­na, film­skog mon­ta­že­ra Pe­tra Mar­ko­vi­ća, ro­dom iz Zre­nja­ni­na, i Ne­boj­šu, ne znam mu pre­zi­me, nje­go­vog po­moć­ni­ka, mr­šu­lja­vog mom­ka pa­le­stin­ski tam­ka­stog li­ca, ro­dom iz Tu­zle. Pla­vo­o­ki Mar­ko­vić, bo­em­ski, ru­men u li­cu od ko­je ča­ši­ce vi­na, pri­ča aneg­do­te iz svo­ga mon­ta­žer­skog is­ku­stva. Po­mi­nje Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća, ve­li­kog glum­ca ko­ji je od­bio da go­vo­ri tekst ka­da ga ka­me­ra sli­ka od­o­zgo. Pri­la­zi nam Ko­stas, po­kla­njam mu Sno­vi­nje. On li­sta i pi­ta o če­mu pi­šem. Go­vo­rim, a Ton­tić mu po­ja­šnja­va. Ko­stas su­tra pu­tu­je u Am­ster­dam.

Za sto­lom je i Vla­dan Ra­kić, no­vi­nar i pe­snik, do­pi­snik na­ših li­sto­va i elek­tron­skih me­di­ja. Od­jed­nom mi ovaj če­tr­de­se­to­go­di­šnji mla­dac, ode­ven u sve­tle i sve­ča­ne bo­je, po­kla­nja ni ma­nje ni vi­še no če­ti­ri svo­je knji­ge i is­ti­če da su mu još če­ti­ri u štam­pi u otadž­bi­ni. Avaj! Ka­že da su ga ojadili ne­ki pi­sci i iz­da­va­či iz Sr­bi­je i Re­pu­bli­ke Srp­ske. Uze­li mu ve­li­ki no­vac za štam­pa­nje. Jed­nu knji­gu je u ce­lo­sti po­sve­tio Ru­ski­nji Emi­li­ji za ko­jom je iz­gu­bio gla­vu. Pe­sme su mu, u me­ri ka­ko te­ma če­sto na­la­že, po­do­sta pa­te­tič­ne, pu­ne lju­bav­nog bola, istin­skog, ne­pre­vre­log, i čud­nih is­ko­ra­če­nja u ču­du je­zi­ka. U knji­zi Ber­lin­ska bo­žu­re­nja ima na­slov Srp­sko ve­či­li­šte. Pred­la­žem: Srp­sko le­či­li­šte! Ton­tić se sme­je na sav glas, kao da oj­ka. Vla­dan, upi­ru­ći na­pa­će­ni od lju­bav­nih ja­da po­gled u me­ne, ve­li da pra­vi pe­snik od­mah re­a­gu­je na re­či. Gr­li­mo se i ve­se­li­mo za­jed­nič­kom dru­že­nju, uži­va­mo u tre­nu­ci­ma raz­dra­ga­nih upa­di­ca.

Vla­dan do­da­je da je nje­go­va lju­blje­na Emi­li­ja bi­la uvu­če­na u ru­sku ma­fi­ju u Ber­li­nu i da mu je re­kla da će ne­ko od njih dvo­je iz­gu­bi­ti gla­vu ako se ne ra­zi­đu. Pro­pa­tio je za nje­nom du­gom ko­som i još du­žim no­ga­ma i, ve­li, pi­še ro­man a nje­nim ime­nom u na­slo­vu, opet. Od­vra­ćam ga od po­nov­ne upo­tre­be nje­nog ime­na u na­slo­vu. Pod­se­ćam ga na zbir­ku Emi­li­ja­de ču­ve­nog po­pa Đu­ji­ća, ko­ja je tridesetih go­di­na pro­šlog ve­ka iza­šla u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, gde je mla­di pe­snik po­ha­đao Bo­go­slo­vi­ju. Vla­dan pred­la­že za su­tra raz­go­vor sa mnom za Ra­dio Be­o­grad.

*

25. 11. 2002.

Da­nas bi tre­ba­lo da pre­đem u cen­tar Ber­li­na gde ću bi­ti sme­šten na no­vom me­stu. Usta­jem opet po­ka­sno, u po­la je­da­na­est. U pra­znom sam sta­nu Ma­noj­lo­vi­ća, u le­pom i či­stom. Mla­den i Mi­ra su na po­slu. Ona će do­ći ne­što pre dva­na­est. Na sto­lu, u ku­hi­nji, u ob­li­ku ve­li­kog elip­sa­stog pra­vo­u­ga­o­ni­ka, če­ka do­ru­čak: med, ki­se­lo mle­ko i cr­ni hleb. Dru­žim se sa mač­kom To­mom ko­jeg su do­ne­li iz Pri­je­do­ra. Pa­me­tan je i umi­ljat. Ve­lik, se­de­fast. Mač­ke či­sti ne­ga­tiv­ne i urav­no­te­žu­ju po­zi­tiv­ne sil­ni­ce u ku­ći. Dva­put se sklup­čao na mom kre­ve­tu dok sam bio u gra­du. Za­te­kli smo ga na kre­ve­tu gde spa­va­hu mo­je gru­di. Ener­get­ska taj­na.

Mi­ra je sti­gla. Če­ka­mo i sve­šte­ni­ka Dra­ga­na Se­ku­li­ća da do­đe do po­la dva pa da me od­ve­ze do re­sto­ra­na Mo­ra­va gde ću na­sta­vi­ti bo­ra­vak. Ne­što ga ne­ma, ka­sni. Re­kao mi je da će u de­set ča­so­va na aero­dro­mu do­če­ka­ti je­da­na­e­sto­go­di­šnjeg de­ča­ka iz No­vog Sa­da ko­jem će u Ber­li­nu bi­ti pre­sa­đe­no sr­ce. To ko­šta če­tr­de­set hi­lja­da evra. Eto, na­ša cr­kva i u to­me ple­me­ni­to po­ma­že.

Do­la­zi Mla­den. Po­zi­va mo­bil­nim te­le­fo­nom Oca Dra­ga­na. Do­go­va­ra­ju se da me, ipak, Mla­den pre­ba­ci do Mo­ra­ve gde će­mo se po­tom na­ći svi. Sti­že­mo po­sle če­tr­na­est ča­so­va. Još ne­ma Ton­ti­ća. Pri­ma nas lju­ba­zna ga­zda­ri­ca Lju­bi­ca u ure­đe­nom re­sto­ra­nu. Na­sme­ja­na je, le­pa i krup­nih cr­nih oči­ju, a po­re­klom iz Lak­ta­ša kod Ba­nja­lu­ke, mo­ja ze­mlja­ki­nja.

Na sa­mim vra­ti­ma, pri ula­sku, čo­vek na­lik Vas­ku Po­pi, ma­lo mla­đi, iz­la­ze­ći pred­sta­vlja se set­no, spi­ker­ski le­pog bar­šu­na­stog gla­sa: I ja sam pe­snik! Iako je kre­nuo iz re­sto­ra­na, pro­sto se za­le­pio, za­dr­žao i seo uz nas. Ele­gant­no ob­u­čen, skoc­ka­no, osme­hu­je se kao tu­žno de­te. Ža­li što se ni­je ostva­rio kao pe­snik. Sve go­vo­ri sti­dlji­vo, obe­še­nog tam­nog po­gle­da, umi­ljat, ali me­lan­ho­li­čan do du­bi­ne sr­ca. U krup­nim oči­ma sve mu se vi­di, i do­bro­ta i ne­ka­kva ve­li­čan­stve­na na­i­va. Da li? He­mi­čar je, ve­li, ra­di za jed­nu fir­mu iz Grč­ke. Čas je u Ber­li­nu, čas u Be­o­gra­du. Ka­že da je na­pi­sao oko če­tr­de­se­tak pe­sa­ma, ali da ne že­li da ob­ja­vi knji­gu. Pla­ši se da mu pe­sme ni­su za­vr­še­ne i da ih tek mo­ra do­ra­đi­va­ti. Vi­dim u nje­mu do­bri­či­nu, ne­ko­ga ko­ga je ne­što go­le­mo od­vu­klo od po­e­zi­je, mo­žda že­na, mo­žda po­sao, ko zna šta. To­li­ko ža­la na ne­či­jem li­cu ne vi­deh odav­no. Oba­zri­vo tra­ži pri­me­rak mo­je knji­ge, Da­jem mu Sno­vi­lje. On pla­ća de­set evra, ja od­bi­jam, on in­si­sti­ra. Či­ta dve mo­je pe­sme u se­bi, po­di­že gla­vu i kao de­čak trep­će i di­vi se. Pa­te­tič­no, ali istin­ski, vi­di se – iz du­še. Ili mi se sa­mo či­ni. Ka­že, opet, kao de­ča­rac ko­ji pr­vi put vi­di auto­ra knji­ge: Vi ste ve­li­ki pe­snik. Joj, od­mah­nem. On­da, in­spi­ri­san i oja­čan pro­či­ta­nim pe­sma­ma, on is­pi­su­je dve svo­je. Či­ta ih i po­kla­nja mi. Ko li je taj čo­vek?

U tom sti­že Ste­van. I on upa­da u ovaj neo­bič­ni raz­go­vor. Naš no­vi po­e­ta se pred­sta­vlja kao Stan­ko, ali do­da­je da mu je pra­vo ime Mi­lu­tin Pa­no­vić. Ima i unu­čad od si­na i kćer­ke, u Be­o­gra­du. Ka­že da ih sve iz­dr­ža­va i da mu to, sad u nji­ho­vim go­di­na­ma, vi­še ni­je mi­lo. Ja već ru­čam pe­če­nu gu­šče­ti­nu i pi­jem, eto ti ču­da, ko­ka-ko­lu.

Do­la­zi ga­zda Re­sto­ra­na, Sla­vo­ljub Dan­ko­vić, ju­tros je u de­vet sti­gao iz Sr­bi­je. U Ber­li­nu je već tri­de­set pet go­di­na. Obo­ga­tio se, vre­dan i do­vi­tljiv. Čud­no po­ska­ku­je kad go­vo­ri, po­ma­lo se kri­vi i kla­ti, i stal­no aneg­dot­ski po­ja­šnja­va sva­ki po­kret. Ima dva si­na i unu­čad u Ber­li­nu. Upo­znao sam mu si­na Oli­ve­ra, stu­den­ta, ve­o­ma le­pog mom­ka u ure­đe­noj bra­di­ci, li­či na maj­ku. Slav­ko je na­rod­ni ko­zer, ša­ljiv­dži­ja, na pot­pu­no ori­gi­na­lan, me­ni do­sad ne­vi­đen na­čin. Od­mah či­ta svo­ju zdra­vi­cu za na­šim sto­lom, već je na­čuo da mi ka­zu­je­mo pe­sme. Kli­ma se le­vo-de­sno dok go­vo­ri, zdra­vi­cu je do­neo sad iz za­vi­ča­ja. Po­tom pri­ča vi­ce­ve, a on­da nam či­ta ime­na na­ših biv­ših po­li­ti­ča­ra, ko­ja, sve do jed­no­ga, ima­ju aso­ci­ja­ci­ju na ne­što po­sprd­no: Ubi­pa­rip, Si­rot­ko­vić, Po­zde­rac... (Eh, ka­kvih sve pre­zi­me­na ima u mom za­vi­ča­ju. Išao sam u isti raz­red sa Du­ša­nom Ke­nja­lom.)

Ga­zda Mo­ra­ve pre­pri­ča­va pri­li­ke u ko­ji­ma se za­ti­cao, a da ni­kad ni­je bio pre­va­ren, već on je po­be­đi­vao i iz­vla­čio do­bit. Ka­že da je reč lo­kal na­sta­la od gla­go­la lo­ka­ti. Vi­dev­ši ka­kav je čo­vek, še­ret i do­bri ba­ra­ba, bez dvo­u­mlje­nja po­kla­njam mu je­dan je­di­ni pri­me­rak Oj­ka­če. Od­mah je za­vi­rio u nju, a uve­če, dok smo, mi pre­o­sta­li, se­de­li i ve­če­ra­li, on je za šan­kom, sa ogrom­nom pa­žnjom, sa ve­li­kim na­o­ča­ri­ma, ali i is­pod lu­pe, sto­je­ći či­tao knji­gu ko­ja ga je, oči­gled­no, za­ne­la. Fo­to­gra­fi­sao sam ga dok či­ta sa lu­pom.

Po­sle dva­de­set ča­so­va u Mo­ra­vi se oku­pi­lo dru­štvo od si­noć, iz Ko­sta­so­vog re­sto­ra­na. Raz­go­vo­ri na­su­šni u le­pim tre­pa­vi­ca­ma. Sad naj­vi­še pri­čam sa Vla­da­nom Ra­ki­ćem ko­ji je pu­nih dva­na­est go­di­na u Ber­li­nu. Že­li da osnu­je svo­ju te­le­vi­zi­ju. Po­ka­zu­je mi pa­pi­re za to. Po­no­vo mi se ža­li na ne­ke na­še pi­sce ko­ji su mu uze­li do­sta no­va­ca za štam­pa­nje pe­snič­kih knji­ga. Opet pri­ča o Emi­li­ji, fa­tal­noj Ru­ski­nji ko­ja mu je ži­vot ras­tu­ri­la, a on­da o Ma­ri­ji, na­šoj Ga­li­jan­ki od Pr­nja­vo­ra iz Bo­sne, s ko­jom se le­čio od pro­pa­le lju­ba­vi, a ne­dav­no, takođe, i s njom ras­ki­nuo, jer je bi­la u in­ce­sto­id­noj ve­zi s bra­tom. Ulo­vio na nje­noj te­le­fon­skoj se­kre­ta­ri­ci la­sciv­nu po­ru­ku bra­ta.

Ste­van upor­no pi­je cr­no vi­no. Su­tra po­pod­ne tre­ba­lo bi da vi­di­mo Ri­har­da Pi­tra­sa, pe­sni­ka ko­jem Ste­van pre­vo­di pe­sme. Pla­ni­ra­mo da mu kod me­ne u Bran­ko­vom ko­lu štam­pa­mo knji­gu. Oku­plje­ni­ma pri­čam o Bran­ku Ra­di­če­vi­ću, o Mi­ni Ka­ra­džić, o pre­no­su Bran­ko­vih ko­sti­ju iz Be­ča na Stra­ži­lo­vo... Slu­ša­ju pa­žlji­vo, pra­te pi­kan­te­ri­je iz ro­man­tič­ne epo­he. Do­go­va­ram sa Vla­da­nom da mi u če­tvr­tak po­ka­že Ber­lin. Su­tra sam na Hum­bol­to­vom uni­ver­zi­te­tu, na sla­vi­stič­koj ka­te­dri. Ra­sta­je­mo se, od­la­zim na še­sti sprat da spa­vam. Dva su sa­ta po­sle po­no­ći. Kroz pro­zor vi­dim ve­li­ku zgra­du na ko­joj se okre­će ogrom­ni sve­tle­ći znak Mer­ce­de­sa.

*

26. 11. 2002.

Od­mah po­sle do­ruč­ka u Mo­ra­vi, pro­še­tao sam do cen­tra Ber­li­na. Ured­no je i či­sto. Sa­o­bra­ćaj pe­dan­tan, ge­o­me­trij­ski ta­čan. Svi po­štu­ju se­ma­fo­re, čak i u sle­pim uli­či­ca­ma gde auto ne za­la­zi. Grad već ukra­šen Bo­žić­nim po­zla­ta­ma, me­sec da­na ra­ni­je. Niz sta­bla pu­šte­ne stru­ne i lan­ci ve­o­ma sit­nih ža­ru­lja. Kr­vo­tok dr­ve­ća iz­ba­čen na ko­re sta­ba­la!
Vra­ćam se na­kon ne­pun sat u Mo­ra­vu. Tek ću da obi­la­zim su­tra Ber­lin u prat­nji Vla­da­na Ra­ki­ća. U tri­na­est ča­so­va se u Mo­ra­vi na­la­zim sa Ton­ti­ćem i Pi­tra­som. Utvr­đu­je­mo stva­ri za štam­pa­nje Pi­tra­so­ve knji­ge u Ton­ti­će­vom pre­pe­vu. Pi­tras po­mi­nje da će i Ge­te­ov in­sti­tut bi­ti uklju­čen. Ra­du­je­mo se pri­pre­mi nje­go­ve knji­ge iza­bra­nih pe­sa­ma Me­de­na ši­ba. Ru­ča­mo, Ri­hard pla­ća tri­de­set evra, a ga­zda ča­sti pi­ćem. Već je še­sna­est ča­so­va.

Pi­tras me vo­zi svo­joj ku­ći. S na­ma u ko­li­ma je i Ste­van ko­ji će us­put iza­ći do ne­mač­kih pri­ja­te­lja gde je bio ne­ko­li­ko da­na sme­šten. To je fi­ni mla­đi brač­ni par ko­ji pro­u­ča­va i na ne­mač­ki je­zik pre­vo­di tek­sto­ve mo­na­ha Isaije. Stevan u de­vet­na­est ča­so­va ima voz za Bre­men, bo­lje re­ći, za jed­no se­lo kod ovo­ga gra­da, ko­je je svo­je­vr­sna umet­nič­ka ko­lo­ni­ja gde se na­la­zi de­se­tak sti­pen­di­sta iz ra­znih ze­ma­lja me­đu ko­ji­ma je i on kao pe­snik. Osta­li su sli­ka­ri, fi­lo­zo­fi, in­te­lek­tu­al­ci...

Pi­tras me vo­zi, da­lje, do sta­na u is­toč­nom de­lu Ber­li­na. Če­sto mu je na­sme­ja­na setkasta bra­da. Ima tro­je ve­li­ke de­ce, dvo­je ži­vi sa­mo­stal­no, a on je sa mla­đim si­nom. Že­na Mo­ni­ka mu je umr­la pre šest go­di­na. To sam sa­znao od Stevana. Ulazimo u ob­no­vlje­nu le­pu zgra­du, sve­že oker bo­je. Na dru­gom i pô spra­tu, vra­ta nam otva­ra, slu­čaj­no za­te­če­na u sta­nu, Pi­tra­so­va dva­de­se­to­go­di­šnja kćer­ka ko­ja te­le­fon­ski raz­go­va­ra s ne­kim. Ri­hard me je upo­zo­rio pre do­la­ska da je stan ne­u­re­dan.

Avaj, u tri-če­ti­ri pro­sto­ri­je – hi­lja­de i hi­lja­de knji­ga. I u kar­ton­skim ve­li­kim ku­ti­ja­ma na sred so­be. Pre­tr­pa­ne po­li­ce uza zid i ne ra­ču­nam. Knji­ge, knji­ge, sa­mo knji­ge, br­da raz­ba­ca­nih ko­je si­la­ze sa po­li­ca i for­mi­ra­ju bre­žulj­ke. Je­dva pro­la­zim kroz to­va­re na­slo­va. Tu ne­ma pro­sto­ra za nor­mal­no sta­no­va­nje. U pred­so­blju, po­red te­le­fon­skog sto­či­ća, opet knji­ge, ali i ne­u­o­bi­ča­je­no mno­go sta­rih ci­pe­la i či­za­ma jed­nih pre­ko dru­gih. Ne znam gde Ri­hard spa­va, nig­de ne vi­deh kre­vet, ni sto za ru­čak, ne­ma ku­hinj­skog ni de­li­ća na­me­šta­ja. U naj­ve­ćoj so­bi sa hi­lja­da­ma knji­ga i de­se­ti­na­ma ve­li­kih kar­ton­skih ku­ti­ja, se­dam na br­da­šce. Pi­tras mi pokazuje svo­ju no­vu neo­bič­nih di­men­zi­ja knji­gu, 70 x 70 cm. Ona je, u stva­ri, me­ša­vi­na pe­sa­ma i gra­fi­ka. Oko de­se­tak na de­be­loj žut­ka­stoj har­ti­ji, ko­ri­ce si­ve. Knji­ga pre­do­ča­va svo­je­vr­snu pe­snič­ku i li­kov­nu pri­ču o osta­ci­ma ber­lin­skog zi­da. Oči­gled­no, zid je i da­lje op­se­siv­ni mo­tiv, ne sa­mo Pi­tra­sov.

Po­ka­zu­je mi Ri­hard, za­tim, sta­re bro­šu­re po­e­zi­je ko­je su pre ko­ju de­ce­ni­ju, u is­toč­nom Ber­li­nu, iz­la­zi­le u edi­ci­ji Pe­snič­ki al­bum. To je za­pra­vo bo­ga­ta ni­ska svet­skih pe­sni­ka – pre­ko sto­ti­nu pe­de­set na ne­mač­kom je­zi­ku. Pi­tras je bio ured­nik edi­ci­je. Po­kla­nja mi pe­sme Oska­ra Da­vi­ča. Vi­dim i bro­šu­re Ne­ru­de, Vi­li­jam­sa, Se­fe­ri­sa... Od­ne­kud do­la­zi u te­tra­pa­ku svež sok od ja­bu­ke.

Po­ka­zao mi je no­vi kom­pju­ter ko­ji je po­čeo da ko­ri­sti pre po­la go­di­ne i ko­ji ga či­ni sreć­nim iako ga je, kao fe­no­men no­vog vre­me­na, na sve na­či­ne iz­be­ga­vao. Na­po­kon iz­la­zi­mo iz ka­ta­kom­bi knji­ga. Vo­zi me na­zad, ali ubr­zo za­sta­je­mo kod je­di­nog pre­o­sta­log de­la Ber­lin­skog zi­da u du­ži­ni od oko pe­de­se­tak me­ta­ra, ni to­li­ko od sto­ti­nu ki­lo­me­ta­ra sru­še­nog. Fo­to­gra­fi­še me tik is­pred isto­rij­ske mu­ke ne­mač­kog na­ro­da. Vo­zi me za­tim do Mo­ra­ve i tu se ra­sta­je­mo. Pri­želj­ku­je­mo da se po­no­vo sret­ne­mo, eto baš u No­vom Sa­du gde smo se, za­pra­vo, i pr­vi put sre­li u re­sto­ra­nu Li­pa pre pet­na­est go­di­na. Tu su se Ste­van i on, ta­ko­đe, upo­zna­li. Imam jed­nu fo­to­gra­fi­ju iz to­ga vre­me­na na ko­joj se po­red nje­ga vi­de go­spo­đa Sto­ja­no­vić – pre­vo­di­lac s ne­mač­kog, Du­ško Tri­fu­no­vić i Ivan Ne­gri­šo­rac.

Od­ma­ram se sa­mo po­la ča­sa. U de­vet­na­est i tri­de­set do­la­zi Pe­ra Bo­na­se­ra. Že­leo je da me ugo­sti. Bi­će to baš u Mo­ra­vi. Bo­na­se­ra je ob­u­čen u le­po i no­vo tam­no­pla­vo ode­lo sa slič­nom kra­va­tom, sa be­lim sit­nim de­ta­lji­ma. Uz nje­ga me kraj sto­la če­ka i nezaobilazni Vla­dan Ra­kić. Ve­če­ra­mo ri­bu i ve­se­li­ča­sto raz­go­va­ra­mo. Po­na­vlja mi da po­zdra­vim bok­se­ra Ta­di­ju Ka­ča­ra. Pe­ra je vla­snik fir­me ko­ja se ba­vi ven­ti­la­ci­jom. Sad upra­vo ra­di po­slo­ve u dre­zden­skoj Ope­ri po­sle ve­li­kih po­pla­va. Od­lič­na za­ra­da. Ka­že da su mu rad­ni­ci Nem­ci, a ne Sr­bi, jer na­ši ne­će da slu­ša­ju Sr­bi­na-ga­zdu. Pri­ča ka­ko je i ro­đe­noj kćer­ki dao ot­kaz baš zbog to­ga što je pod­ra­zu­me­va­la vla­sni­ka oca. Bi­lo mu je te­ško, gr­lo se ste­za­lo, ali po­sao je po­sao, a ra­ki­ja – ra­ki­ja. Ot­kaz!

Iz­ne­na­da nam se pri­klju­ču­je, ti­ho i go­spod­ski, no­vo­ot­kri­ve­ni po­e­ta Pa­no­vić, Stan­ko. Bled je i ne­i­spa­van, is­pi­jen. Po­ja­šnja­va da ce­lu noć ni­je spa­vao pre­me­ću­ći pi­ta­nja o po­e­zi­ji, ko­ja su mu se, eto, na­kon du­žeg vre­me­na, na­šom za­slu­gom, na­met­nu­la. Ra­sta­je­mo se pre po­no­ći. Že­lim ra­ni­je da leg­nem, su­tra imam va­žan na­stup na Hum­bol­to­vom univerzitetu.

*

27. 11. 2002.

Po­sle le­pog do­ruč­ka ko­ji mi pri­pre­ma Lju­bi­ca, oko po­la je­da­na­est uzi­mam tak­si, ko­ji je od­mah tu uz Mo­ra­vu, i od­la­zim na Hum­bol­tov uni­ver­zi­tet. Tak­si­sta je Tur­čin ko­ji mi uzi­ma de­set evra, ne­što ma­lo vi­še, no ja ne­mam sit­no, on se lju­ti, ali ipak od­u­sta­je da po­tra­žu­je sit­niš. Po­pri­mio Tur­čin ne­mač­ku ce­pi­dlač­ku pre­ci­znost. Hum­bol­tov uni­ver­zi­tet je u is­toč­nom de­lu Ber­li­na. Po iz­la­sku iz auta, za­klju­ču­jem da me je do­ve­zao ne­ko­li­ko bro­je­va ra­ni­je na adre­si Do­rot­heen str. 65. No, sna­la­zim se, vra­ćam se tri­sta me­ta­ra na­zad. Ve­sna Ci­dil­ko me če­ka do po­la dva­na­est, a na­stup za stu­den­te sla­vi­sti­ke tre­ba­lo bi da tra­je od dva­na­est do če­tr­na­est ča­so­va.

Na pe­tom spra­tu pro­na­la­zim Ve­snu ko­ja ov­de već ne­ko­li­ko go­di­na ra­di kao lek­tor. Ku­cam na vra­ta broj 411. Za­ti­čem je sa dve stu­dent­ki­nje. Po na­gla­sku pre­po­zna­jem da su iz Bo­sne. Raz­go­va­ram krat­ko s Ta­ma­rom i Oljom, ko­je od­la­ze da za­vr­še ne­ki po­slić da bi sti­gle na pe­snič­ki su­sret. Ve­sna po­ka­zu­je na po­li­ci dve mo­je knji­ge, Či­stac i Ži­vu du­šu. Pre ko­ju go­di­nu do­bi­la od Ton­ti­ća. Ja joj pot­pi­su­jem Sno­vi­lje i I otac i ma­ti. Ve­sna po­mi­nje da joj je gost bio i Mi­haj­lo Pan­tić. Ma­lo pri­ča­mo o Po­pi, ona je dok­to­ri­ra­la na nje­go­voj po­e­zi­ji. Od­la­zi­mo u dru­gu zgra­du ko­ja je, is­po­sta­vlja se, ta­mo gde me je tak­si­sta osta­vio. Tu se na­la­zi se­mi­nar. Stu­den­ti ma­hom Nem­ci, pa Po­lja­ci, te ne­što sa na­ših stra­na. Uglav­nom de­voj­ke, tek ne­ko­li­ko mla­di­ća. Me­đu nji­ma i je­dan se­dam­de­se­to­go­di­šnjak, Al­do, po­la Ne­mac, po­la Cr­no­go­rac, ta­ko se pred­sta­vlja. Za­pra­vo, ne­ko­li­ko go­di­na je pro­veo u Cr­noj Go­ri, do­pa­la mu se do ne­ba.

Ve­sna Ci­dil­ko me pred­sta­vlja stu­den­ti­ma. Go­vo­ri na ne­mač­kom o mo­joj po­e­zi­ji. Za­mo­li­la me je da pe­sme na srp­skom go­vo­rim po­la­ko. Svi su do­bi­li fo­to­ko­pi­ra­ne pe­sme na srp­skom, ukup­no se­dam: Ne­de­lja, La­bud, Se­sti­na li­ri­ca (Lju­bav­na ska­ska), Olov­ka, Na ko­le­ni­ma, Sve­tli­ca i za­vr­šni so­net iz ven­ca Ta­jac. Na­pa­met ih ka­zu­jem. Us­put po­ne­što do­dam o sva­koj pe­smi. Za­tim, Ve­sna či­ta pe­sme na ne­mač­kom. Go­vo­rim no­vih se­dam-osam pe­sa­ma. Stu­den­ti za­in­te­re­so­va­ni, Olja pi­ta da li je so­net ogra­ni­če­na for­ma. Od­go­va­ram – ne, i sli­ko­vi­to po­re­dim so­net sa pe­ha­rom vi­na ko­je če­sto dru­ga­či­je, be­lo, cr­no, fru­ško­gor­sko, ita­li­jan­sko, fran­cu­sko, is­pi­ja­no u raz­li­či­tim pri­li­ka­ma, ni­kad istim, iz ra­znih ru­ku i uvek pre­ko dru­ga­či­jih usa­na. Do­pa­da im se to. Po­mi­njem i zvo­no so­ne­ta, mu­zi­ku ko­ju ova for­ma mo­ra ima­ti. Ta­ma­ra na­dah­nu­to ko­men­ta­ri­še i pi­ta ko­li­ko je pre­vod auten­tič­na sli­ka ori­gi­na­la. Sa­ma za­klju­ču­je da je ne­mo­gu­će do­slov­no pre­ve­sti, od­no­sno, pre­pe­va­ti pe­smu. Uklju­ču­je se i sta­ri Ne­mac ko­ji is­ti­če da ni­je pe­si­mi­sta i da ve­ru­je da je mo­guć pre­vod pe­sme. Ni­je bi­lo te­ško po­ne­što do­da­ti sve­mu ovo­me.

Stu­den­ti uzi­ma­ju ne­ko­li­ko mo­jih knji­ga. Pri­la­zi mi Bo­ja­na iz No­vog Sa­da. Na­sme­ja­noj i le­pu­ška­stoj, sa tam­nom ko­som sve­za­nom u rep, pot­pi­su­jem knji­gu. Osta­vljam i te­le­fon da se ja­vi kad do­đe u No­vi Sad. Ka­že da pla­ni­ra za No­vu go­di­nu. Sta­ri Al­do me fo­to­gra­fi­še, ras­po­lo­že­no, kao da će­mo ži­ve­ti hi­lja­du go­di­na.

Ve­sna, Ta­ma­ra i Olja od­vo­de me u ka­fić u pro­sto­ru se­mi­na­ra. Uz mu­zi­ku pi­juc­ka­ju ka­fu, ja ko­ka-ko­lu i ko­njak, raz­go­va­ra­mo o sve­mu. I tu se fo­to­gra­fi­še­mo. Ve­sna mo­ra na čas, Olja ide kod mom­ka, a Ta­ma­ra osta­je. Na­sta­vlja­mo pri­ču o je­zi­ku i pre­vo­đe­nju. Ta­ma­ra pa­ti od ne­do­stat­ka ži­vog srp­skog je­zi­ka u Ber­li­nu, ma­lo joj je to što sret­ne po­ne­kog iz za­vi­ča­ja. Iz­ne­na­đu­je me lu­cid­nim za­pa­ža­nji­ma. Pred­la­že mi da ode­mo do Iva­ne, nje­ne pri­ja­te­lji­ce ko­ja su­tra vo­di pro­gram po­sve­ćen Bal­ka­nu. Od­la­zi­mo u Stu­dent­ski grad. Ide­mo že­le­zni­com – gor­njom. Ima i pod­zem­na – me­tro. Sa­o­bra­ćaj di­še u mi­li­na­ma tač­no­sti, kao sat.

Pro­na­la­zi­mo Iva­nu na dru­gom spra­tu stu­dent­skog do­ma. Iva­na, mr­šu­lja­va, cr­na, le­pa, ra­do­snih lir­skih oči­ju, iz­ne­na­đe­na. Ta­ma­ra joj je pri­re­di­la moj do­la­zak kao iz­ne­na­đe­nje. Do­la­zi i jed­na vi­so­ka Ne­mi­ca, stu­dent­ki­nja fi­lo­zo­fi­je. Pla­va, vi­so­ka, ve­se­li se su­sre­tu. Iva­na stu­di­ra ger­ma­ni­sti­ku, na post­di­plom­skim je pre­da­va­nji­ma. Iz Be­o­gra­da je sti­gla ov­de. Okret­na je i pri­jat­na. Su­tra vo­di bal­kan­sko ve­če za­mi­šlje­no kao pro­gram ka­le­i­do­skop­skog sa­dr­ža­ja. Po­zi­va me da na­stu­pim – sa dve pe­sme. Pi­ta me da li ću da po­pi­jem šlji­vo­vi­cu, be­lu ili žu­tu. Tra­žim ovu dru­gu. Pi­je­mo po ča­ši­cu. Do­bra je, oho-ho. Ra­ki­ju je is­pe­kao njen otac, a de­da joj je bio pin­ter. Po­mi­njem i svo­ga oca ba­čva­ra, i pe­smu Ka­ca ko­ju, za­tim, go­vo­rim. Vi­dim da im se do­pa­da. Ka­zu­jem još ne­ko­li­ko. Ta­ma­ra že­li da ot­pe­vam ne­ko­li­ko sta­rih srp­skih pe­sa­ma. Iva­na je pod­sti­če. Pe­vam, one raz­ga­lju­ju­će, bo­ne. Tu bu­de još jed­na ča­ši­ca ra­ki­je. Iva­na se za­ru­me­ne­la. Ka­že da ra­ki­ju do­no­si zbog pre­hla­de. Ta­ma­ra ni­je po­pi­la ni kap. Do­go­va­ra­mo se za su­tra­šnji na­stup.

Ta­ma­ra me vo­zi na­zad. Pri­ča­mo o lju­ba­vi. Po­ve­ra­va mi se o ve­zi sa mu­škar­cem sta­ri­jim od nje dva­de­set osam go­di­na. Raz­u­me­vam je i slu­šam. Po­ne­što i ka­žem, ali pa­žlji­vo i do­bro­na­mer­no, ona­ko da se ose­ti da mi je sve to od­ne­kud po­zna­to. Le­pe su joj krup­ne pla­ve oči is­pod na­o­ča­ra što joj do­bro sto­je na pra­vil­nom no­su iz­nad na­pu­će­nih usa­na. Do­vo­zi me tač­no do Mo­ra­ve. Po­zdra­vlja­mo se, nje­na ru­ka hlad­na, mo­ja to­pla. Ma­lo ih za­dr­ža­va­mo, no Ta­ma­ra mi­sli, vi­dim, na svog mno­go sta­ri­jeg lju­bav­ni­ka. Na­sta­vlja autom da­lje, ve­ro­vat­no kod nje­ga.

Vla­dan Ra­kić sti­že u Mo­ra­vu oko dva­de­set ča­so­va. Ve­če­ra­mo iako ovaj re­sto­ran sre­du uzi­ma za ne­rad­ni dan. Ga­zda pro­ce­nio da se u taj dan od­i­gra­va­ju mno­gi sport­ski do­ga­đa­ji, za­tvo­re­no. Ali, Slav­ko i Lju­bi­ca su to­li­ko do­bri i pa­žlji­vi da ne da­ju da ve­če­ra­mo dru­gde. Vla­dan ras­pa­ku­je ka­me­ru i pra­vi sa mnom po­lu­sat­ni raz­go­vor za srp­sku te­le­vi­zi­ju u Ber­li­nu.

Od­la­zi­mo do Ko­sta­sa. Us­put mi po­ka­zu­je naj­po­zna­ti­je re­sto­ra­ne i me­sta u cen­tru Ber­li­na. Ne­ki su pra­zni. Ni­je kao ne­kad. Ne­mač­ka je sve vi­še u kri­zi. Mi pre­te­ru­je­mo kad iz Sr­bi­je gle­da­mo na Ne­mač­ku mi­sle­ći da ta­mo te­ku med i mle­ko. Evro-no­vac je iza­zvao sku­po­ću. Upa­dom evra, ne­ko je za­ra­dio go­le­me pa­re. No­ću vi­še ne go­re sva grad­ska sve­tla, ne­ma ni osve­tlje­nja ve­li­kih rob­nih ku­ća do zo­re. Ni bo­žić­ni ukra­si na uli­ca­ma ne sve­tle svu noć. Oni naj­ve­ći ga­se se oko po­no­ći. Znak da Za­pad bo­lu­je.

Kod Ko­sta­sa ko­ji, ka­ko je us­tvr­dio Ste­van, li­či na Zev­sa, se­da­mo za ga­zdin sto. Ru­ke su nam na ve­li­koj, sko­ro pa rom­bo­id­noj dr­ve­noj po­vr­ši­ni žu­te bo­je. Ko­stas je ot­pu­to­vao u Am­ster­dam. Nedostaje nam nje­go­vo na­sme­ja­no, u se­doj bra­di li­ce sa du­žom, po­ma­lo raš­ču­pa­nom, ko­som u se­dim pra­me­no­vi­ma. Pri­sti­žu Mar­ko­vić i Ne­boj­ša. Bo­em­ski raz­go­vo­ri već te­ku – pred­nja­če ova dvo­ji­ca. Mar­ko­vić se ža­li na Fin­ca ko­ji je sam od­veo dve Ru­ski­nje i jed­nu Bra­zil­ku na ve­če­ru, a ko­je su sti­gle kao pri­po­moć za mon­ti­ra­nje fin­skog fil­ma. U tom, Mar­ko­vi­ću sti­že mo­bil­na po­ru­ka sa De­di­nja. Ja­vlja se nje­go­va no­va de­voj­ka. Po­sla­la la­sciv­nu po­ru­ku. On se sme­ška i že­li da uz­vra­ti istom me­rom, na tren za­sta­je, smi­šlja. Ja mu pi­šem du­ho­vit ri­mo­van dvo­stih ko­ji on, uz smeh i zeb­nju, uz­vra­ća de­voj­ci. Ona opet od­go­va­ra, ja na­no­vo pri­po­ma­žem.

Vla­dan me vo­di kroz noć­ni Ber­lin. Opet mi uka­zu­je na noć­nu šted­nju stru­je, po­ka­zu­je mi naj­ve­ću rob­nu ku­ću Ka­Ve­De bez ijed­nog sve­tla. Ve­trić je la­gan i svež. Pro­la­zi­mo po­red ve­li­kog Mer­ce­de­so­vog iz­lo­ga no­vih auto­mo­bi­la. Čuo sam već da je te­ško pro­da­ti po­lo­van auto, ali i ku­pi­ti nov. Bo­žić­ne jel­ke opet is­kr­sa­va­ju i na­ja­vlju­ju No­vu go­di­nu. Vla­dan mi po­ka­zu­je ne tre­ćem spra­tu jed­ne gra­de uski pro­zor iza ko­jeg ži­vi nje­go­va ope­va­na lju­bav – fa­tal­na mu­za, Ru­ski­nja zbog ko­je se je­dva opo­ra­vio. Ipak do­šao k se­bi. To vi­dim po na­či­nu ka­ko ko­men­ta­ri­še pro­zor. Su­tra će­mo po­sle do­ruč­ka u ce­lo­dnev­ni obi­la­zak Ber­li­na.

*

28. 11. 2002.

Po do­go­vo­ru, u ju­tar­njim sa­ti­ma, Vla­dan i ja kre­će­mo u obi­la­zak Ber­li­na. On će mi bi­ti pra­vi vo­dič. Vla­dan je u tom gra­da pre­ko de­set go­di­na, no­vi­nar je, pu­no zna. Pr­vo sam po­že­leo kćer­ki Mi­li­ci da ku­pim do­bar šal za zi­mu. Vla­dan me vo­di u naj­po­zna­ti­ju rob­nu ku­ću, onu u ko­joj u ka­snim sa­ti­ma ga­se sve­tla. Ogrom­na je, obi­lje sve­ga pa i ša­lo­va sva­ke vr­ste. I ov­de se ose­ća pred­bo­žić­na at­mos­fe­ra – po već uveliko pri­sti­glim no­vo­go­di­šnjim sni­že­nji­ma. Mno­štvo ukra­sa svud uoko­lo. Ne na­la­zim šal ko­ji bi Mi­li­ci od­go­va­rao. To­li­ki je iz­bor da ne prepoznajem pra­vi. Pre­bi­rem po mno­štvu ova­kvih, onakvih, du­gih, krat­kih, ša­re­nih, jed­no­boj­nih, od vu­ne, ka­šmi­ra, me­ša­nih... Mi­li­ci bi, po mo­me, od­go­va­rao šal ko­ji je isto­vre­me­no mo­de­ran i kla­si­čan, sve od­jed­nom, i vi­še od to­ga. Ona se neo­bič­no obla­či, dru­ga­či­je od svo­jih vr­šnja­ki­nja. Ne vo­li mno­go da se uka­zu­je u zna­ku suk­nje. Pri­po­ma­že mi Vla­dan, pro­na­la­zim ko­nač­no je­dan šal od ka­šmi­ra. Po ši­ri­ni je do­po­la bel­ka­sto-drap, a otpola sve­tlo plav i si­vih uz­du­žnih pru­ga što se pre­ta­ču u re­se. Ta­ko će ima­ti dve vr­ste ša­la, za­vi­sno ko­ju stra­nu sa­vi­je uz vrat. Uzi­mam za­do­vo­ljan. Ku­pu­jem joj još ne­ke sit­ni­ce.

Od­la­zi­mo do jed­ne od mnogobrojnih pro­dav­ni­ca su­ve­ni­ra. Tra­žim ko­ma­dič­ke Ber­lin­skog zi­da, ko­ji su i da­lje naj­pro­da­va­ni­ji u gra­du. Zid kao iz­vor bi­zni­sa. Naj­ma­nji ko­mad zi­da, ve­li­či­ne dug­me­ta, ko­šta 3,90 – pa on­da sve do 49,90 evra, sa ra­znim do­dat­nim ukra­si­ma i adi­đa­ri­ma. Tu je i ma­la ma­ke­ta kult­nog is­toč­no­ne­mač­kog auta Tra­bant, i mi­ni-fo­to­si zi­da i dru­gih zna­me­ni­to­sti uz ka­men­čić. Gle, raz­gled­ni­ca na ko­joj se di­rekt­no u usta lju­be Bre­žnjev i Ho­ne­ker, a na sre­di­ni ugra­đe­na pro­vid­na sta­kla­sta okru­gla ku­ti­ji­ca sa de­li­ćem zi­da! Ku­pu­jem pet ko­ma­da ka­men­či­ća u pro­vid­noj, po­put ši­ro­ke pot­ko­vi­ce, sa­vi­je­noj pla­sti­ci. Uzi­mam i tri pro­spek­ta Ber­li­na raznih ve­li­či­na, obe­ćao sam jed­noj pri­ja­te­lji­ci, pro­fe­so­ri­ci ne­mač­kog je­zi­ka ko­ja pet­na­est go­di­na ni­je bi­la u Ber­li­nu. Ku­pu­jem i dve le­pe ma­le ča­še za ra­ki­ju sa ucr­ta­nim am­ble­mi­ma Ber­li­na. Nek se na­đu uz one kra­ji­ške, iz za­vi­ča­ja. On­da, cr­nu ča­šu, ja­ko mi se do­pa­la, za mle­ko ili čaj, na ko­joj, na­rav­no, pi­še – Ber­lin.

Že­lim dra­gim bi­ći­ma da na­pi­šem de­se­tak raz­gled­ni­ca iz Ber­li­na. Ra­kić mi po­ka­zu­je ne­ko­li­ko iz­van­red­nih me­sta gde cve­ta obi­lje ra­znih for­ma­ta raz­gled­ni­ca sa naj­ra­zli­či­ti­jim mo­ti­vi­ma. Ne­ve­ro­va­tan iz­bor. U ra­ju ko­lor-raz­gled­ni­ca, spe­ci­ja­li­te­ti su cr­no-be­le. Ču­de­sna re­še­nja i ob­li­ci. I na nji­ma se ose­ti da se Berlin uvek gra­dio i do­gra­đi­vao, a sa­da, vi­di se, pu­nom pa­rom pri­bi­ra naj­sa­vre­me­ni­ja ur­ba­na i arhitektonska re­še­nja. Ku­pu­jem ra­zno­li­ke i čud­ne. Ra­kić na tren pre­ki­da ri­tu­al ku­po­va­nja i uvo­di me u je­dan in­ter­net-ka­fić, mo­ra da po­ša­lje pri­lo­ge sa di­ske­te u Be­o­grad, u list Na­ci­o­nal. Dok on to ra­di, ja već pi­jem čaj i lo­mim ne baš uku­san, ma­da iz­gle­dom lep, ko­lač ko­jeg ni­sam mo­gao do kra­ja po­je­sti. Is­pi­su­jem raz­gled­ni­ce. Ra­dim to kao de­čak. Na dva me­tra od me­ne se­de i na al­ban­skom je­zi­ku uz­bu­đe­no raz­go­va­ra­ju tro­ji­ca.

Od­la­zi­mo u ve­li­ku po­štu. I tu se ose­ća ne­mač­ka pe­dant­nost. Po raz­gled­ni­ci, tro­šak je za mar­ki­cu po­la evra. Vla­dan mi je kao se­stra pri ru­ci. Po­zna­je Ber­lin kao svoj džep. Još ako mu uspe da po­kre­ne svo­ju te­le­vi­zi­ju, ih! Ali pla­ši se da ne­će do­bi­ti do­zvo­lu: bio je u za­tvo­ru zbog ne­ke Ne­mi­ce ko­ja mu je na­me­sti­la tzv. si­lo­va­nje. Kad je tre­ba­lo da iza­đe iz za­tvo­ra na­kon ne­ko­li­ko me­se­ci, Vla­dan ni­je hteo. To za­pa­nji­lo do­ma­ći­ne – ne­će Sr­bin da iza­đe iz za­tvo­ra, pa eto ti, go­di mu još. Po­ku­ša­va­li su ne­de­lja­ma da ga mi­lo­sti­ve, do­no­si­li ra­zna re­še­nja i va­ri­jan­te nje­go­vog ogre­še­nja, ali Vla­dan Ra­kić – ne i ne, ni­kog ni­je si­lo­vao i - tač­ka! Ni­šta ni­je pot­pi­sao, ni­ka­kav nji­hov pa­pir. Tra­ži iz­vi­nje­nje i od­šte­tu od ne­mač­ke dr­ža­ve. Sad ima ne­ku čud­nu ka­znu, za­bra­nu ne­iz­la­ska iz Ne­mač­ke ne­ko­li­ko go­di­na. A na­ši rad­ni­ci, uz­gred re­če­no, ma­sov­no do­bi­ja­ju ot­ka­ze. Ne­ki se, već osta­re­li, po­ku­ša­va­ju pre­kva­li­fi­ko­va­ti. Kri­za, du­bo­ka i – nji­ho­va. Vla­dan već du­go ni­je bio u za­vi­ča­ju, od tog eks­ce­sa s vla­sti­ma u Ber­li­nu. Neo­bič­no i te­ško. Ka­že da ne pi­še ni­kom u Sr­bi­ju. Is­pri­čao mi je da ga je, iz ne­kih raz­lo­ga, otac uda­rio ve­li­kom da­skom i da je to bio oki­dač da ode u Ne­mač­ku.

Us­put se fo­to­gra­fi­še­mo kod jed­nog od mno­gih me­dve­da, ma­sko­ta u ra­znim iz­ved­ba­ma. Po­zna­ti sim­bo­la Ber­li­na, Zlat­ni me­dved – film­ska na­gra­da, na pri­mer. Ovaj kraj ko­jeg smo sta­li ura­đen je u fa­ra­on­skom sti­lu, egi­pat­ska va­ri­jan­ta ber­lin­skog me­dve­da. Obi­la­zi­mo knji­ža­re. Ne­što se naj­du­že za­dr­ža­va­mo po­red onih sa knji­ga­ma iz li­kov­ne umet­no­sti, iz­bor je fan­ta­sti­čan. Vla­dan na­gla­ša­va da će usko­ro pro­sli­ka­ti, da mo­ra i ta­ko da se iz­ra­zi, umet­nik u svim prav­ci­ma.

Od­la­zi­mo do Bran­den­bur­ške ka­pi­je. Su­mrak uve­li­ko. Pro­la­zi­mo po­red ne­vi­đe­no ve­li­ke i luk­su­zne ru­ske am­ba­sa­de. Zda­nje ko­je se, za­i­sta, mo­ra vi­de­ti da bi se razumela ova­kva opa­ska. Po­mi­šljam na An­dri­ća i Cr­njan­skog ko­ji su, sva­ki na svoj na­čin, bo­ra­vi­li u Ber­li­nu u svo­jim em­ba­ha­da­ma. Ne­ko mi je ne­ki dan iz auta po­ka­zao am­ba­sa­du u ko­joj je sto­lo­vao Ivo An­drić. A po­red Bran­den­bur­ške ka­pi­je – mno­go tu­ri­sta. Svi škljo­ca­ju fo­to­a­pa­ra­ti­ma. Pro­la­zi­mo iz­me­đu ogrom­nih ka­me­nih stu­bo­va i ude­sno ide­mo ka Raj­hsta­gu. I tu se fo­to­gra­fi­še­mo. Za­mi­šljam sli­ku Hi­tle­ro­vih tru­pa ko­je, na vr­hun­cu mo­ći mar­ši­ra­ju ovu­da, pa­rad­no, uz hi­ste­rič­ne uz­vi­ke i ko­man­de svo­ga fi­re­ra. U Ne­mač­koj se sva­ki dan po­ja­vi na sto­ti­ne is­pi­sa­nih stra­ni­ca o nji­ho­vom uče­šću u Dru­gom svet­skom ra­tu, o nji­ho­voj kri­vi­ci za svet­sku ne­sre­ću, o kri­vi­ci ko­ja je pre­ra­sla u gor­ki greh, kom­pleks i ka­ja­nje. Ra­zna se vi­đe­nja ple­tu oko to­ga.

Dan je tmu­ran, ta­kvih ima do­sta u Ber­li­nu. Sa­mo je­dan be­še sun­ča­no pro­ša­ran obla­či­ći­ma ot­kad sam ov­de. Mon­ta­žer Mar­ko­vić mi ne­ki dan re­če da bi sa­mo zbog tog si­vog ne­ba že­leo da ode iz Ber­li­na u ko­ji je po­slom do­šao iz ve­dre Grč­ke. Vla­dan i ja se vra­ća­mo u Mo­ra­vu i odoc­ne­lo ru­ča­mo, opet bo­ga­to za­hva­lju­ju­ći Lju­bi­ci. Na­vra­ća ze­mljak Đor­đe sa že­nom, na­ža­lost, ne mo­gu du­go s nji­ma, jer mo­ram bar po­la sa­ta da od­mo­rim da bih u de­vet­na­est ča­so­va mo­gao na­stu­pi­ti, opet na Hum­bol­to­vom univerzitetu, ali sa­da na Bal­kan­skoj ve­če­ri, u prostorijama internacionalnog klu­ba Or­bis. No, u Mo­ra­vi se po­ja­vlju­je star i kru­pan go­spo­din, na­še go­re list, ko­ji je 1941. go­di­ne do­šao u Ne­mač­ku. Da bih ja čuo, po­mi­nje No­vi Sad i svo­ju ba­bu, i nje­ne kre­ve­te sa de­be­lim po­kri­va­či­ma, i pla­če.

Vla­dan i ja uzi­ma­mo tak­si i žu­ri­mo na Hum­bol­tov uni­ver­zi­tet. Na dru­gom spra­tu le­vog kru­ga zda­nja do­la­zi­mo me­đu pr­vi­ma. Iva­na i Ta­ma­ra u špi­cu pri­pre­ma, le­po ob­u­če­ne, na­šmin­ka­ne i na­mi­ri­sa­ne. Tu su i ve­će ko­li­či­ne hra­ne i pi­ća, sve u zna­ku na­še ga­stro­no­mi­je – da bi se i ta­ko po­ja­ča­lo pri­su­stvo Bal­ka­na. Pu­bli­ka su stu­den­ti ra­znih usme­re­nja i go­di­na. Tu su pred­stav­ni­ci iz­ve­snih di­plo­mat­skih kru­go­va. Jed­na Ne­mi­ca, pred­sed­ni­ca klu­ba, po­zdra­vlja skup, Iva­na Stan­ko­vić otva­ra Bal­kan­sko ve­če slo­vom o te­mi. Sa­la sa sto­lo­vi­ma je pu­na. Dru­ga po­lo­vi­na sa­le ima uz­vi­si­cu, po­dig­nu­ta je po­dom za po­la me­tra. Ta­ma­ra i jed­na ne­mač­ka stu­dent­ki­nja či­ta­ju Ge­te­ov pre­vod na­še Ha­sa­na­gi­ni­ce na srp­skom i ne­mač­kom je­zi­ku. Za­tim slu­ša­mo pro­zu na­šeg no­be­lov­ca An­dri­ća, ta­ko­đe, na srp­skom i ne­mač­kom. Po­zna­ta fla­u­tist­ki­nja Sta­ni­sla­va Ba­rać iz­vo­di dve mu­zič­ke nu­me­re. Na­ša de­voj­ka, Ve­sna ro­dom iz Vr­šca, po­slu­žu­je pri­sut­ne i sta­vlja spe­ci­ja­li­te­te na sto­lo­ve. Vi­dim da pre­ra­no to či­ni, znam da ni­je do­bro ser­vi­ra­ti hra­nu usred pro­gra­ma, već po­či­nje ti­ho ša­pu­ta­nje pa sve ja­či ža­mor uz žva­ka­nje. A pro­gram te­če.

Mo­ra­ću ne­što uči­ni­ti kad na­stu­pim, na me­ne je usko­ro red. Smi­slio sam ka­ko da za­u­sta­vim br­bor gla­so­va ko­ji sve ha­la­plji­vi­je je­de. Pred­la­žem Ta­ma­ri da od dve pred­vi­đe­ne pe­sme ka­žem jed­nu, da će to bi­ti do­volj­no, jer pe­sma će se se ču­ti na dva je­zi­ka. Ona se sla­že, Iva­na me već na­ja­vlju­je, i, avaj – dve mo­je pe­sme: Sneg i Ore­ol na pra­gu. Go­to­vo je, po­mi­slim, ali osta­nem pri svo­joj zamisli. Iva­na obe pe­sme ka­zu­je na ne­mač­kom, ja na srp­skom je­zi­ku, a on­da od­mah na­kon po­sled­nje re­či dru­ge pe­sme, ne pra­ve­ći ni naj­ma­nju pa­u­zu, za­pe­vam oj­kač­ki dvo­stih: Moj dra­ga­ne, mo­ja lu­do­ri­jo,/ sve sam ču­la šta si go­vo­rio!

Apla­uz po­sle ti­ši­ne, ta­kav da sam se ne­ko­li­ko pu­ta za­hva­lji­vao. Po­tom je pu­šten film o biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, onoj iz Ti­to­vog vre­me­na, kao – da pu­bli­ka ose­ti što vi­še Bal­ka­na. Pro­mi­ču predeli svih biv­ših re­pu­bli­ka, mo­re, rav­ni­ca, pla­ni­ne, a uz mu­zi­ku raz­li­či­tih et­no­sa, obi­ča­ji ovi, oni, am­ble­mi, sim­bo­li... Sve u sve­mu le­po i dir­lji­vo, bo­gat­stvo u sli­ci i zvu­ku. Film tra­je pet­na­est mi­nu­ta. A on­da je po­no­vljen? Ču­je se mu­zi­ka Go­ra­na Bre­go­vi­ća iz zvuč­ni­ka sa stra­ne, uz isti film ko­ji je već tre­ći put pu­šten bez zvu­ka. Iva­na mi če­sti­ta što sam iz­ne­na­da ot­pe­vao oj­ka­ču iako ni­je bi­lo pla­ni­ra­no u si­nop­si­su ko­ji je ona sa­sta­vi­la. Ona­kav apla­uz je bio glav­na fo­ra, kre­dit za sve. Ne­ko od pri­sut­nih ne­mač­kih di­plo­ma­ta tra­ži mo­ju pe­smu Sneg. Pri­la­zi mi je­dan Ara­pin, okru­gla­stog li­ca, kao da li­či na svo­ju maj­ku, i ve­li da je i on pe­snik i da pi­še slič­no. Nazdravljamo ča­ša­ma vi­na. Vi­di se da je ma­lo vi­še po­pio. Iva­na me odva­ja.

Ta­ma­ra je sa jed­nim vit­kim crn­pu­ra­stim Nem­cem, na­sme­ja­nim le­po­ta­nom. Zo­ve se Mar­tin. Ne znam za­što, pri­po­mi­njem sti­ho­ve jed­nog ano­nim­nog egi­pat­skog pe­sni­ka od pre tri i po hi­lja­de go­di­na iz spi­sa Raz­go­vor umor­no­ga od ži­vo­ta sa du­šom. Ta­ma­ra, sme­ju­ći se, ka­že da je Mar­ti­nov otac Egipćanin. I on se sme­ška. O, ka­kva pre­kog­ni­tiv­na ko­in­ci­den­ci­ja. Još ne­ki že­le da ču­ju pe­smu Sneg. Iva­na mi do­no­si te ve­sti i od­no­si pe­smu u du­bi­nu sa­le: Pa­da sneg./ Ko to vi­di?/ Ni­ko ni­šta ne vi­di./ A i ako vi­di,/ ne­će da vi­di./ Mi ko­ji za­i­sta vi­di­mo,/ ću­ti­mo i ne vi­di­mo/. Za­što bi­smo vi­de­li?

Na­jed­nom upo­zna­jem Bu­gar­ki­nju Ni­nu, na­sme­ja­nu stu­dent­ki­nju pu­bli­ci­sti­ke. S li­ca joj zra­či pi­to­mi­na i ne­što deč­je što će ce­log ži­vo­ta no­si­ti. Vr­ščan­ka Ve­sna, le­pih zu­ba, si­ću­šna, pri­ča mi o svom mom­ku u Špa­ni­ji. Tu je nje­na dru­ga­ri­ca s mom­kom Nem­cem ko­ji je do­bro na­u­čio srp­ski. Ve­se­la i ru­men­ka­sta jed­na Slo­ven­ka, vo­li da po­pi­je, gr­li me, imam ose­ćaj da će da jodluje po­put ka­kve Šta­jer­ke. Fo­to­gra­fi­še­mo se, sva­ko sa sva­kim, svi ho­će sa mnom, oba­ve­zno. O, jed­na mla­da Fran­cu­ski­nja pi­je mno­go vi­na, više od Slo­ven­ke! Po­vi­la se ni­sko, do pa­sa. Fla­ša joj se kla­ti u ru­ci. Tu je i sup­til­na Ja­pan­ka. Ona bi da ple­še. Mno­go vi­še de­vo­ja­ka ne­go mla­di­ća – oko me­ne. Sve vre­me, Ra­kić sni­ma za te­le­vi­zi­ju Del­ta. Le­po se dru­ži­mo, moj sto je pun ras­po­lo­že­nih bi­ća. U am­bi­jen­tu lu­ci­da in­ter­val­la sti­goh na sal­ve­ti da na­pi­šem so­net, Ber­lin­ski nok­tur­no, sa Iva­ni­nim ime­nom u akro­sti­hu. Ona je bi­la istin­ski za­te­če­na i zbu­nje­na, po­go­to­vo ka­da sam joj po­sle nje­nog i mo­ga či­ta­nja, re­kao da pro­či­ta od­o­zgo na do­le po­čet­na slo­va sti­ho­va. Po­gle­da­la me je ra­ši­re­nih oči­ju i za­hva­lji­va­la ne­ko­li­ko pu­ta. Sal­ve­tu je pa­žlji­vo sta­vi­la u svo­ju ta­šni­cu.

Ta­ma­ra je oti­šla ra­ni­je, umor­na. Po­ka­za­la mi je žulj na ja­go­di­ci ka­ži­pr­sta, bel­kast i na­pu­čen, na­stao od že­sto­kog rit­ma se­če­nja i pri­pre­ma­nja hra­ne. Oti­šla je s Mar­ti­nom ko­ji mi je dao vi­zit-kar­tu i po­že­leo da pro­či­ta mo­je pe­sme na en­gle­skom. Ta­ma­ra je po­zva­la i me­ne, da me pre­ve­ze do Mo­ra­ve, ali hteo sam još da osta­nem. Ta­ko je, ustvari, i na­stao so­net po­sve­ćen Iva­ni. Vla­dan je, ta­ko­đe, pi­sao ra­zno­li­ke sti­ho­ve, me­ni po­sve­tio jed­nu pa još dve pe­sme. Ni­kad kra­ja. Opet vi­deh nje­go­ve čud­no uza­vre­le kon­struk­ci­je re­či pu­ne neo­če­ki­va­nih ko­lo­vr­ta i vol­šeb­nih iz­ne­na­đe­nja sa me­ta­fo­ra­ma što upor­no no­se pa­te­tič­ni ble­sak. Ži­vo tka­nje po­e­zi­je sa ne­ka­kvom deč­jom i bo­em­skom igrom ko­ja ple­ni pri­sut­ne. Od­la­zi­mo bu­som do cen­tra Ber­li­na. Tu se ra­sta­je­mo, ja tak­si­jem do Mo­ra­ve, on no­vim bu­som u dru­gom prav­cu. Do su­tra.

*

29. 11. 2002.

Spre­mam se za po­vra­tak u No­vi Sad. Pa­ku­jem stva­ri, da ne za­bo­ra­vim ne­što. Gle­dam da ured­no na­me­stim kre­vet u so­bi. Po to­me se čo­vek u do­ma­ći­no­vim oči­ma po mno­go če­mu pre­po­zna­je. Lju­bi­ca i Slav­ko su i da­lje sve­tlost­no lju­ba­zni i na­sme­ja­ni. Do­ruč­ku­jem, od­no­sno, ru­čam tek u 12,30 ča­so­va. Pri­sti­že Vla­dan Ra­kić, do­no­si fo­to-apa­rat ko­ji od­mah iz­ra­đu­je fo­to­gra­fi­je. Je­dan od onih ko­je sam kao ču­do do­ži­vlja­vao u pu­ber­te­tu na mo­ru u Ma­kar­skoj dok pla­žom je­zdi fo­to­graf i ma­mi na sli­ka­nje. Vla­dan že­li da ura­di fo­tos za po­pu­lar­ne na­še no­vi­ne u di­ja­spo­ri, Ve­sti, ali i za Na­ci­o­nal. Fo­to­gra­fi­še nas Slav­ko, Vla­dan stimuliše raz­go­vor uz mi­kro­fon. Ne uspeva br­zi fo­tos: obo­ji­ci za­tvo­re­ne oči! Slav­ko do­no­si svoj apa­rat, sli­čan ovo­me. Ra­di ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja. Ra­kić bi­ra dve. U tom sti­že i Mla­den Ma­noj­lo­vić. I o, gle, do­no­si pre­ko tri­de­set sve­žih fo­to­sa ko­je je ura­di­la nje­go­va su­pru­ga Mi­ra dok smo se na­la­zi­li ko­je­ku­da pr­vih da­na. Le­pe fo­to­gra­fi­je, tu su Ton­tić, Ko­stas, Ra­kić, mno­gi po­zna­ti i ne­po­zna­ti li­ko­vi. Za­tim zna­me­ni­to­sti Ber­li­na. Ne­ki snim­ci su i iz auto­mo­bi­la. Ra­du­jem se be­de­ke­ru fo­to­sa.

Mla­den će me vo­zi­ti na aero­drom. Svi su mi pri ru­ci, sr­dač­ni i do­bri. Ose­ćam da su me uze­li kao svo­ga i da že­le do kra­ja da mi bu­du na uslu­zi. Di­van je ose­ćaj da je bo­ra­vak pro­te­kao bez i jed­ne mr­lje. Avi­on po­le­će i 16,05 ča­so­va. Tre­ba­lo bi do­ći bar sat ra­ni­je. Mla­den že­li da ide­mo kraj nje­go­ve ku­će – da po­zdra­vim Mi­ru, to je us­put. No, upra­vo u Mo­ra­vu pri­sti­že Žar­ko Bu­la­jić ko­ji me je pre ko­ji dan za­mo­lio da nje­go­vom bra­tu u No­vi Sad po­ne­sem de­pe­šu. Žar­ko ra­di u ad­mi­ni­stra­ci­ji Bun­de­sta­ga, je­dan je od pet­na­est za­po­sle­nih Sr­ba. Za­du­žen je za uni­for­me za­po­sle­nih, za ode­ću i obu­ću. Ali, on je i di­ri­gent ho­ra Bun­de­sta­ga, ko­ji je osno­van 1951. go­di­ne. Jed­no vre­me hor ni­je ra­dio pa je tek Bu­la­je­vi­će­vim lič­nim an­ga­žo­va­njem po­no­vo kre­nuo. Go­vo­ri mi da je iz­u­ča­vao pro­šlost Ber­li­na – da je to grad ko­ji su u dva­na­e­stom ve­ku sno­va­li Lu­žič­ki Sr­bi. Oni i Pru­si. Ne­ka­da je na tom pro­sto­ru bi­la ve­li­ka stoč­na pi­ja­ca. Iz tog am­bi­jen­ta gde su bo­ga­ti raz­me­nji­va­li i pro­da­va­li svo­je stoč­no bla­go na­stao je ovaj Ber­lin. Pri­ča mi i da je mno­ge oper­ske pe­va­če i mu­zi­ča­re sa na­ših stra­na do­veo u Ber­lin da na­stu­pa­ju. Za­dr­ža­va me vi­še ne­go što sam pla­ni­rao, ali be­še ko­ri­sno.

Mla­den vo­zi. Mi­ru za­ti­če­mo u dvo­ri­štu nji­ho­ve ve­li­ke i le­pe ku­će. Mi­ra ku­pi li­šće. Po­no­vo mi po­ka­zu­je dr­ve­nu zgra­di­cu iza ku­će, u ko­joj su joj stva­ri iz de­tinj­stva i za­vi­ča­ja. Sve li­či na kra­ji­ški am­bi­jent. Pred­la­žem da još pri­ba­vi i pre­sli­cu. Tu su sta­ro po­su­đe, igrač­ke, ple­te­ne stva­ri... Opra­šta­mo se i ra­ču­na­mo na su­sret na pro­le­će.

Do aero­dro­ma Mla­den mi po­ka­zu­je ku­će u pred­gra­đu. Po­ne­gde se dâ vi­de­ti i krov pro­le­ter­skog ti­pa. Ose­ti se da i te ka­ko ima sud­bi­na ko­je se ni­su sna­šle u ur­ba­nom de­lu Ber­li­na. Iz auto­mo­bi­la u br­zi­ni to sve de­lu­je po­ma­lo film­ski i ne­gde da­le­ko od ovo­ga tro­i­po­mi­li­on­skog gra­da. Uka­zu­je mi i na bespravno ura­đe­nu po­ve­ću ku­ću oko ko­je je bi­lo jav­nih skan­da­la.

Sti­že­mo na aero­drom Še­ne­feld. Gr­lim se s Mla­de­nom, obe­ća­va­mo no­vi su­sret, ne­gde. Gre­škom od­la­zim na šal­ter za Skoplje. Če­kam, ipak, na pra­vom me­stu, pr­vi sam na šal­te­ru za Be­o­grad. Ma­lo sam se od­ma­kao od svo­je tor­be. Ubr­zo mi pri­la­zi sta­ri­ji policajac i pi­ta da li­je to mo­ja tor­ba. Po­tvr­đu­jem i shva­tam da Nem­ci ima­ju po­ja­ča­ne me­re bez­bed­no­sti zbog tzv. svet­skog te­ro­ri­zma. Lju­ba­zan je i ne pra­vi mi probleme. Ni na ca­rin­skoj kon­tro­li ni­je bi­lo pro­ble­ma osim što sam mo­rao da ski­nem ko­žni ogr­tač i pu­stim ga kroz rend­gen­ski pro­laz.

Če­ka­ju­ći avi­on, upo­zna­jem Pre­dra­ga, mla­di­ća ko­ji se na­kon tri me­se­ca vra­ća iz Ham­bur­ga. Ni­je mo­gao, ipak, da osta­ne na post­di­plom­skim stu­di­ji­ma jer do kra­ja ne zna do­bro ne­mač­ki je­zik. Te­ško pra­tio pre­da­va­nja. Ču­di se ka­ko je uop­šte do­bio sti­pen­di­ju. Vra­ća se, ve­li, de­voj­ci u Be­o­grad. Pri­la­zi mi mla­đi čo­vek i ka­že: Vi ste pe­snik, bio sam na va­šoj knji­žev­noj ve­če­ri u Cr­kve­no­na­rod­nom do­mu! On se vra­ća sa tro­me­seč­nog kur­sa u Ber­li­nu u okvi­ru sa­o­bra­ćaj­nih post­di­plom­skih usa­vr­ša­va­nja. Za­pra­vo, ra­di u Lon­do­nu oda­kle je sti­gao u Ne­mač­ku. Sa­da se vra­ća u Ru­mu kod svo­jih, na krat­ko. Go­vo­ri o od­lič­noj hra­ni u Ber­li­nu za raz­li­ku od one u Lon­do­nu ko­ja je, ka­ko ve­li, ka­ta­stro­fal­na. Sar­ma u Ne­mač­koj ga je vra­ti­la u ži­vot spram ve­štač­kih ko­ma­di­ča­ka hra­ne u En­gle­skoj. Is­ti­če da Nem­ci ne vo­le en­gle­ski je­zik ko­jim on od­lič­no vla­da. I on ve­li da mu je ne­do­sta­jao ši­ri ger­man­ski vo­ka­bu­lar za uspe­šni­je raz­u­me­va­nje na­u­ke, ali se ne­ka­ko sna­šao. U avi­o­nu po­red me­ne se­da­ju dva mi­ni­ja­tur­na mla­di­ća, vi­si­ne oko me­tar, oni što ra­de po cir­ku­si­ma. Shva­tam da u Ne­mač­koj za­ra­đu­ju za ži­vot upra­vo na svo­me hen­di­ke­pu. Stju­ar­de­se opet lju­ba­zne i opet od­lič­na za­ku­ska. De­le i dnev­ne no­vi­ne. Uzi­mam Po­li­ti­ku. Ne­do­sta­ja­la mi je osam da­na. U Ber­li­nu sam pra­tio list Ve­sti. Tu sam pro­či­tao da je na pu­tu No­vi Sad – Zre­nja­nin po­gi­nuo pe­vač Ha­šim Ku­čuk Ho­ki.

Na sur­čin­ski aero­drom sle­će­mo u 19,45 ča­so­va. Ubr­zo sam u No­vom Sa­du. Pred vra­ti­ma svo­ga sta­na kroz špi­jun­ku na­zi­rem sve­tlo. Da ni­sam za­bo­ra­vio uga­si­ti si­ja­li­cu? Sta­vljam ključ u bra­vu. Ne ide. Vra­ta se sa­ma otva­ra­ju. Iza njih na­sme­ja­na se­stra Na­da. A stan bli­sta, na­no­vo okre­čen, u tri raz­li­či­te sve­že bo­je: sve­tlo pla­va, žu­ta i sve­tlo­ze­len­ka­s­ta. Mno­go iz­ne­na­đen, ra­du­jem se i ču­dim. Ona i Go­ran, njen muž, is­ko­ri­sti­li su da­ne mo­ga od­su­stva da me ob­ra­du­ju i po­ča­ste sve­žim kre­če­njem. Sve bli­sta. Tu je i no­va za­ve­sa na ve­li­kom pro­zo­ru. Ku­pi­la Mia. O, Bo­že, mi­li­ne!

Hva­la im svi­ma na pri­jat­nom iz­ne­na­đe­nju i da­ru. Su­tra do 11 ča­so­va tre­ba­lo bi da pre­dam tekst na dve i po šlajf­ne Đor­đu Pi­sa­re­vu za ne­delj­ni Dnev­nik. O, ka­ko da sta­nu sil­ni uti­sci i sli­ke iz Ber­li­na u ta­ko ma­li tekst? U ne­de­lju će se po­ja­vi­ti tekst pod na­slo­vom Ber­lin, oki­ćen bo­žić­nom po­zla­tom. A na­red­ne su­bo­te još je­dan, slič­ne du­ži­ne, na­ru­čio Zo­ra­na Ra­di­sa­vlje­vić, u Po­li­ti­ci, pod na­slo­vom Pi­smo iz Ber­li­na: Ka­le­i­do­skop sud­bi­na.

Kad li ću po­no­vo u Ber­lin? Mo­žda već na­red­ne go­di­ne.
 

nazad