|
Iz rukopisa
Dušan Đorđević
NASTASOV LEB
(odlomak iz romana „Živa u grob nesam mogla“)
Narod neće Bugari, krivo mu za šajkaču. Sas oči ne može da gi
gleda. Golema mržnja se uvukla u napatenu dušu. Zlotvori
poklaše grdan narod. A nekoj digne grkljan, a sevne nož. Jove ga
jedva sakrismo, č’s u podrum, č’s na tavan. Spira, načelnik
pandurski, podvija rep, pa sas zlotvori ruku pod ruku. Pišti
Vranje. Crnina zavi mloge kuće. Spira je bija drugar sas tate sve
dok imaše fajdu, k’d tate nastrada ostavi ga na cedilo. Uzede ni
najbolju njivu, pupak pored Moravu, na doboš. Mislija pod glavu
će gu ponese. Neje bija čovek, nego prava pačavra, najglotna što
može da bidne.
– Najede se gladna v’ška, pa misli da je fatila Boga za bradu –
pateše mama.
Spira me sretna kude pijac, pa vikna:
– Danice, znaješ li koj je glavni u Vranje za školu bugarsku.
– Ne me se tiče – teše da pobegnem. Našja crkvu u koju da se
prekrsti.
A, on:
– Će te se tiče, pa će još pitaš! Nastas! Pobratim vaš! Došja da
overi vašo bugarsko pobratimstvo – kida se od smešku, a onija
njegovi žuti i kvarni zubi i s’g su mi u pamet. Smuči mi se k’d
pomislim. Ode ala pandurska, pomete me skroz. Kako Nastas? Pa on je
naš, Srbin iz Veles!
– Prav Srbin, rođak mi je Marko Kraljević – zbori i smeje se. Oće
Spira da napakosti, uape za srce, što li? Znali smo da pravo zbori
samo k’d pogreši, ama... Ne me drži mesto, što da pravim, će idem pred
načelstvo da vidim, pitam.
Tam, pred vrata, oglas. Gledam, zadzrćam, čitam. Nastas Krstov,
glavni upravnik za bugarsko školstvo u Vranje. Možda neje on, ov’j
je Krstov, a naš je Krstić. Sakrijem se pozadi lipu, čekam. Završi
se rabota, bidna pladne, vreme za ručak. Izlaziv Bugari, lele,
izlazi i on. Pozdravljav ga stražari, stojiv mirno. Teše da se
onesvestim. Nastas, bugarska golema glava! Zar ti, pobro? Zašto,
am’n? Zašto pogazi svetinju, krv izmešanu? Zar odozgor zlato, a
odozdol đubre? Znaš li za Boga, kaznu? Ne li te je stra? Tugo, pobro,
što li ti se desi, što te natera, što te akna u til? Brgo se
rasvesti, obrisa znoj od čelo, pa okolo kroz park, tursko grobje,
nadole kroz bašče, pobego doma. Izmešalo mi se u glavu, ne znajem
što da mislim, buncam. Kako na Jove da kažem, kako će podnese?
Nemoj da iskoči na golemo.
Dom se pribra, reši da kažem na ručak, k’d se svi saberemo.
Nastana teška, golema tišina. Samo se čuje mljackanje i
žvakanje, mumuruznica sas gra igra po usta.
Jove prestana da jede. Ćuti kako nem. Trgna se, prekrsti triput,
i prozbori:
– Gotovo je, sarani ga Nastasa, pobratima, Srbina, učitelja.
Nek mu je lako na on’j svet. Ovoga Bugarina ne poznavam, neću da
čujem za njega. On je Ništa Ništov. U ovuj kuću neću da se od Ništa
pravi Svašta. Ako samo proviri, gotov je! Sas ovuj jednu ruku
grkljan će mu izvadim i vrnem krv koju sam pomešaja sas njegovu.
Svi ćutimo, uzdišemo. E, Nastase, Nastase, aram da ti je! Nađe
meko, pa iskaš da probiješ. Arno mu gu zasoljuješ ranu na Jove.
“Gospode slatak, otrgni se od nas sirotinju, eve ti ga Nastas,
udari mu kršče koje je zaslužija. Neka ga ponese, da vidi kolko
je teško, mučno, bolno“ – os’mnem s’s molitve.
Nastana golemo nemanje. Vrtimo se po kuću kako ulavi, r’žimo
kako kučiki, poslednja troška se probira po kredenci.
Svekar navukja šajkaču na uši, stra ga da mu gi poganci ne izedev.
Jedva prozbori:
– Gotovo je! Bez d’n se mreje.
Svekrva bi se trgla iz dremku i počela da bunca:
– Danice, mori, pogledaj u rernu, nemoj da zagori leb!
Tane bi pošja prema šporet, a ja, brgo, zaustavljam ga, prigrćam,
duvam u usta; pilče da naranim.
“Gladan-ladan” – zvoneše mi u uši.
Izgubi sram, počo da idem kude gazde, na tate drugari, da kukam,
molim za dete. Dadev po komat leb, vrtiv sas glavu, žaliv se, nema
ni kude nji.
– Eve, zadnje ti, od usta, odvajamo. Ostanaše još jabuke
kiseljačke – izvodiv besne gliste.
More, na vas nek vi je zadnje, znam za puni podrumi i ambari, nego
semka vi takva, stiskava, skržljiva, bogataška.
Glad ni snagu izede. Dođem dom, gledam, svekar i svekrva
pometeni, sediv po cel d’n pored šporet i kunev sve po red. Jove
ćuti, oseća, vene. Za nos da ga ufatiš, duša će mu iskoči.
Tane plačljivo, a kako i neće k’d je uvek gladno. Stiska se u mene,
zeva sas usta kako pilče. Oči mu svetli, al žalni. Svuda gi osećam,
prativ me danju i noću. Ne davav mi mir, samo bol, muku, jad. Ni
jednu noć neće da zaspije bez mene.
– Mamo, stra me, zagrli me, stegni jako, ako otidneš, će ti umrem.
Kako klube zalepi se uz stomak, među grudi. Diša krupno, štreca
se, kolko put silno jekne. Topenica, mumuruznica, nema se više
što. Jadno dete, usitni se kako ministra pod gušu. Bidna prce,
koska i koža kako i svi što besmo. Što sam jadna mogla. Čekam da se
uspije pa da plačem do milu volju. Najbolje godine potroši na
plakanje. Iscedi se sluza iz ispijeni oči, iz presušeni bunari.
Sluza teška, oštra kako vr na nož. A majčino srce je najmeko, kako
pamuk. Detinja ljubav je tuj, a k’d se ona rčka cela se tresem,
raspamećujem. Zora me zatekne sas otvoreni oči, kako nasadeni.
Trepka nema da mrdne. Da me neki vidi pomislija bi ovoj ženče
skrena, gotovo je.
Zadnje dođe, al ne se davam. Što me drži ne znajem. Na Tane
ispucani usta, što prelaziv duri u rane?! Oči, svetli koštančiki
što oćev da ugasnev?! Rebra što mu se brojiv kako tarabe pred kuću!
Tiho, piskavo plakanje od koje kosa ne beli nego odma opada i
uvodi u staros!
– Mamo, stra me, će ti umrem, mamče milo... – samo toj čujem, a uši
dz’vniv, reživ od bolovi.
– Koj da mreje? Nećeš, sinko, ne dava majka! Ti si mi sve, mlogo
poviše od dete. Krv, snaga, duša, nastavak, čas, ponos, svetlilo –
cunem ga u čelo i ripnem na noge.
Dignem se ujutro, stavim svekra i svekrvu uz astal, pripremim Jove
da ne znaje, pa zborim:
– Tate, mamo, drememo kako sojke, ništa ne preduzimamo, am’n?
Mrejemo natanal’k, aj mi, al Tane!? Što da pravimo, slatki?
– Ne znajemo – tiho cviliv, a sluze gi puniv skut. – Jadno Tane –
počnev da skubev kosu.
– Stanite, ima izlaz! – izlete mi samo iz grudi.
Zanemeše.
– Nastas, on je izlaz. Ako je čovek i barem malka oseća, će pruži.
Pobratimi smo, zbog Jove, dete... Neje katil! Gladna ruka spremna
je kravaj iz oganj da vadi. Ja će idem da tražim, pa ako ima srce neka
odbije. Samo, vodite račun, Jove da ne znaje. L’žite, pravite što
oćete, samo njega ne potrišajte.
– Pokušaj, ćerko, inače paučina i čičke će bidnev beleg na kuću
– moli mama Dobrinka.
– Narod vika: K’d nađeš, jedi; k’d ne naćeš traži. Što narod zbori
Bog čuje. Što je od Boga neje gre. Za Jove ne brini, tuj sam ja –
zbori umilno tate.
Izmi se na bunar, očešlja, obuko u čisto, pa u načelstvo. Al, idi
dođi do Nastasa. Golema glava, ima žandara ispred vrata. Kako
bik, kolko visok, tolko širok, neće ni da sasluša. Vika, dere se,
oće i da tepa. Al, i ja znajem rabotu, nadadem tak’v vik da
gospodin, unutra, ne može više da izdrži, nego ga kopka da vidi
što je. K’d me vide, reče na žandara da me pušti. Ulego u
kancelariju. Nove prostirke, nov nameštaj, nov i Nastas.
Prostirke i nameštaj ubavi, al Nastas neje. Star beše saglam, nov
kako slana da ga poparila. Na najbolju negu, vlas ga obukla da
c’kli, al on nikak’v. Usukaja se u pantalone kako pritka za
patlidžani, podgrbavija kako čeperaga što drži sušnicu sas
duvan, a u lice bled kako mesec u nekrsteni d’ni. Da se naježiš i
oplašiš. Gledamo se, merkamo, ćutimo. Na usta katanci! Na kolko gi
se natepa po Vranje, na kolko šajkače iscepi, a možda je propaja
dok je skidaja IĆ na ljudi i kačija OV. Sas naši ljudi muka i k’d
tepaš i k’d maziš, pa ne biva. E, Nastase, Nastase! Pošja si da
tražiš rogovi, a ne znaješ da će ostaneš i bez uši. E, tak’v silnik,
za koga se od stra zboreše noću pod jorgan, stoji naspram mene, a
ruke mu igrav kako na komšiju Savu Vince k’d se, rano na sabajle,
razbudi. Oće da gi sakrije, snebiva se, ne znaje što će sas nji.
Snaga mu potklecnuje. Oplaši se da ga ne faća neki urok, da mu se
nešto ne desi, a ja sam došla...
– Nastase, dete će ni umre od glad, dođo da zamolim, ako si čovek,
pomagaj.
– Danče, oću – zanese se i zadrža za astal.
– Daj što daš, pa poza uši nek ni puca. Će izlipčemo, čoveku...
– Moram da sednem – sede, more, pade na stolicu.
Raskopča bluzu, vidim grudi, runtavi, mokri. Utanaja u vodu. Što
li mu je? Upiljija se u mene, oči stakleni, mutni. Režev kako
zimnji vetar. Jedev iznutra džigericu, srce, sve. Ustreso se.
Kak’v je ov’j Nastas? Neje čovek! Više liči na dzver što ne znaje
kude mu je legalo, na izgubljenu životinjku, bolnu, pred
lipsuvanje. Gledam mu oči, samo što se ne otvoriv i jurnev sluze.
Teško, žalno je u njega. Sas sve strane sasukla ga golema patnja,
oće da prepukne i napravi kalabl’k. Počo da se snebivam, oseti
nešto strano, a poznato, iz daleko da se približuje, pa reši da
prekinem slutnju.
– Nastase, zašto pogazi sve?
– Zbog tebe!
– Zbog mene!?
– Ti si moja sudbina, Danče. Moja crna Petka, suđenica
dodelena na rođenje, kršče na čelo, urezano naopački.
– Ne mi je jasno?
– I na mene! Što gu zaduži tolko sudbinu da mi dodeli crnu
t’mninu. Zagleda se u tuđi oči i vido početak i kraj. Bol i patnju,
na zdravlje, na život!
– Plašiš me, Nastase?
– Nema ništa za plašenje. Sve može da se sabere u jedno, u
pljunku, pa direk u oči. U nji, one su krive za sve, vidiv onakoj kako
ne treba.
– Svaćam li ja, da me ti...
– Volim te, Danče! Bez ikakvu nadu, skroz sas propas. Gasim se pol’k
kako kandilo k’d utuluje i jedva čekam da nestanem. Da mi l’kne.
– Zašto bre, Nastase, kude će ti duša?
– Nemam dušu, đavol gu uzeja. Nateraja me da idem po njegov trag, a
on se ne vidi. Da neje takoj, ne bi se u tebe zagledaja, pogazija
pobratimstvo, ime, sve. Sve je ubavo uređeno, da trpim i patim,
pustosujem i ispaštam.
– Al, zašto, dobar si čovek. Zar ti, grešan?
– Još pitaš! K’d me gledaš spolja možda nesam, al iznutra, ne
valjam, ama b’š ništa. Koj sam ja? Č’s Maćedonac, č’s Srbin, č’s
Bugarin, Grk, Cincar, sve toj smešano zajedno. Robija bez osudu –
toj sam ja! Po mušku lozu znajem do pradedu, po žensku do babu.
Nemam čvrs koren, ime, familiju. Na što da se potpiram, za što da se
zakačim, iždžikljam, raskrupnim, olistam. Popovi bugarski,
srpski, grčki. Svi vikav – naš si. Agitujev za istu veru. U ruke mi
turav nožovi. Da ubodem Bugarina, Srbina, Grka, Maćedonca!
Razbiraš li? Da ubodem samoga sebe! Što napravi!? Bodem, tepam, od
svi po malka, al sebe ne! E, toj Bog ne dava! Oće pravdinu, u moj
slučaj kaznu, po Njegovu meru. Toj si ti, Danče. Božji nož, koji je
došja po svoje.
– Lele, crna li sam! Zar ja – Božji nož?
– Ne se plaši, nesi kriva ič. Pomagaš na Boga, a On znaje toj da
ceni.
– Nastase, Tane, uf, jadna, što dođo?
– Će spasimo Tane i svi vas, a ti, navrni, barem jemput u mesec.
Toj je molba, al i uslov. Kako k’d doodiš kude bolesnika u posetu.
Samo, bez ponudu. Bidni mirna, ne se sekiraj. Pogodba je jeftina.
Jedenje, pijenje, sve, a za uzvrat, da vidim tvoji oči, da
razblažim bolovi i olakšam mrenje. Ne brzaj, razmisli.
– Nemam vreme da razmišljam. Bog mi je svedok! Sve što pravim, toj je
zbog dete. Slatki moj Bože, preslatka Bogorodice, cela žrtva je u
Vašu slavu. Neje Tane obično dete, kako svako drugo. Možda za
drugi jes, al za mene ne! Za mene je pobeda na nesreću, imanje pa
nemanje, pobeda na smrt bez red i broj. Pomognite mu da bidne ikona
na Vaskrsenje, da zasvetli i razgori Božji oganj, da zaživi
zdrava, familijarna semka, sas rados i sas veselje.
– Danče, rasplaka me!
– I ja, eve, plačem, cel život plačem, al s’g sas rados. Tane je,
Nastase, kesa sas dukati spremna da plati sve što ostaviše u dug i
južarska i grnčarska i kakva ti ne sorta iz familiju.
Plakasmo odvojeno, tiho, sas prekid od bolno uzdisanje. Soba u
Načalstvo kriješe teške, crne ljudske sudbine. Da ne besmo ljudi,
ne bi znali da smo nigde i ništa.
Rasvesti se, rastreso, dođo do ma, pa izleto iz Načelstvo kako
luda. Što pre da stignem doma. Idem, duri letim. Odokle snaga? Do
malo pre samo što ne padnem, nestanem. Tane je spasen! Fala ti
Bože, fala Bogorodice! Dođo doma, a ne znajem ni kude sam prošla,
ni kude sam išla.
Sakletije me nesu ostavljale mirnu. Tam’n pomislim – će živnem, a
one navaliv štomogajaće. Kakva nevolja naiđe, pamet da ti
štukne. Gazi me, kida, drobi, al da dotepa jok. Bog ne dava. Tane je
njegova nada, a ja moram da trajem, da zaživi nada i postane
Božja rabota.
Nastas davaše, mi firajemo. Puniv se grobja sas ljudi, dan’s
vidiš čoveka, sutra crnu zemlju. Najviše deca mrejev, od glad.
Naše Tane živo, smića na komšije, rodbinu, na mlogi što ne znajev.
Š‘pkav po sokaci:
– Zašto nikoj ne mreje od nji? Pa i onoj njino, malečko, nema kuče
za što da ga uape, a živo.
Živi će se izedev što je takoj. Al, đavol ne lega bez rabotu. Jed’n
d’n, pred ručak, utrča tate pijan i drekna:
– A-a-a-a-a, tuj si. Vido te, sve vido – izbuljija oči pravo u mene.
– Što, bre, tate?
– Kako, mori, što?! Opušti ni teraježa u gaće, pa me još vikaš –
tate! Od s’g sam za tebe nož andžar! Vikav ljudi po čaršju, božem
š‘pkav, a ja nesam gluv: Danica Jovanova, na Stojana Južara
snaška, kurvosuje se sas Bugarina. A, ne li je takoj, zbori?!
– Čekaj, bre, tate, neje. L’žev, oćev da ne snemav. Sve će ti
objasnim.
– Kasno, darodajke, objašnjenje ne treba. Da neje Tane, ne bi te
bilo na belo videlo.
– Ne se kurvosujem, žimi koj mi najmil! Znaš da idem kude Nastasa
da tražim korku leb. Toj što ste živi na mene da zafalite.
– Da mogu, svak zalak bi izvadija iz stomak. Zar se kod Bugarina
ide često da moli?
– Povremeno, jer takoj traži, al nema ništa među nas. Kako će se
kurvosujem, ličim li na takvu? Pogledaj me, gora sam od Ciganku
čergarku, od muku i boleži kamen bidna. Kamen za vatru li je? Što
zboriš toj, svesan li si?
– Da l’ jesam, il nesam, ne znam. Al znam da si stupila na lajno i da
ti noge smrdiv. Ljudi toj videli, zboriv, pečat udarili. Gotovo
je sve, sramota, samo toj ne čeka – zaplaka tate.
Gotovo ga ubedi u onoj što je stvarno bilo, k’d ulegna svekrva
Dobrinka. Seva sas oči, usta iskrivila kako pred šlogiranje.
Oseti da će pukne grom na Gorešnjak.
– Kurviče belosvetsko! Raščepilo noge da narani familiju, a
najviše njum. Aram da ti je, sramoto!
– Laj, laj, kučko, ja te ne slušam.
Rasplaka se, dizam ruke, molim sas oči.
– Ćutiš, ništa ne znaješ. A znaješ da se oblizuješ kako kuče pred
kasapnicu – digna se stara ala, otvori fijoku na kredenac,
izvadi nož i pruži mi ga.
– Brgo, utepuj se, drugo nesi zaslužila.
– E, neću! – k’d vrisnem kuća se zatrese.
– Nesam ništa lošo napravila, Bog mi je svedok. A ti, lošotinjo
stara, ruke mi liza do jučer, a s’g pljuješ u nji! Jednu glavu imaš,
a sto jezika, pregrizla gi dabogda! Ako ti je do utepuvanje, ti se
utepaj!
– Gospod te porazija, nemaš ič sram.
– Nemoj da vređaš. Toj nesam zaslužila, seti se...
– Za mene više ne postojiš, bugarsku gazenu kokošku neću pred
oči da gledam. Vikam li, Stojane, šarena je bila oduvek, semka
loša, Gligor lopov...
– Ne mi diraj mrtvu familiju, ne spominji Gligora, alapačo
stara!
– Šopske ale, pčinjske divlje svinje! Usmrdoste Vranje sas
prostakluk, kurvaluk. Nemijenčine, rđe Božje.
– Koj će mi kaže. Građanka iz okolo Bujanovac. Vi li ne smrdite,
južarska sorto? Smrdite na konoplja, na močku bivolešku sas koju
ste se mili. Smrdite sas poganl’k, sas jezik kvaran spreman na
prevaru i l’žanje.
– Dosta, da ne manem sas sukaljku.
– Samo probaj, pa t’g će brojiš svitke do sto i jed’n.
– E nećeš, šmizlo! Stojane, idemo, begajmo odovde, od sramotu.
Ajmo u Sobinu, u trlu, ovde više ne. Po Jove i Tane će dođemo.
– Samo preko mene mrtvu!
Otidnaše u jed’n ma. Ostana da plačem, da vijem kako sinja
kukavica. Plašila sam se od Dobrinku. Od k’d sam došla u njinu
kuću beše kako pritvorna maznakuša. Čekaše iz prikrajku da
ripne i živu me izede.
Dokle, bre, Bože, dokle da patim, ne mogu više. Rasvesti se tek na
sabajle, k’d Tane dođe do mene, cuna me, i zbori:
– Mamo, gladan sam.
– S’g će majka, sine – a on grli, celiva u obrazi, š‘pka:
– Mlogo te volim, mamo.
– Zbog tebe Tanče, majka, ako treba, ima da bidne raspeti Petak,
samo da te spasi.
nazad
|