NAŠA
AGORA
A onda su se pojavila moja tačna priviđenja.
Ja sam arheolog koji ne zna zašto kopa.
Probudio sam se u čekaonici železničke stanice.
U pet sati ujutru, kad svitanje razgrće tamu
i budi ruže u prozorima, ova čekaonica je
naša agora, grčko naše sastajalište gde svako
besedi svojim priviđenjima.
Žene su nam ovde svima zajedničke.
Na klupama polegla su tela beskućnika.
Iz memljivog bifea izlazi lupež i, lica mrkog
kao konjak, pilji u začudne putnike.
Ciganka, prekomerno mlada, izvadila je iz košulje
dojku, šiljatu kao kruška i dete sad sisa,
sve dok ne utone u san.
Bolno je poznanstvo sa ogledalom u staničnom
zahodu; ovo je ogledalo ispred koga nema nikoga.
Nijedan putnik nije nigde stigao, ni skrivač se
nigde nije sakrio; godine u kojima je izgledalo
da postojimo korenje su koje svako može iščupati.
Nije ostalo ništa što bi se moglo staviti na vagu.
Ova čekaonica je naša agora i dom naš,
a i dom je mesto izgnanstva na kome se seta,
kao ravnica, širi do konačnog nedostajanja.
Ništa ne može ugušiti neizbežne reči,
jer one su nečujne i uporne kao vreme.
Zašto su baš ovde morale biti neizgovorene?
SPALJIVANJE RUKOPISA
Pesnik, kao i gavran, rađa se već star!
Sto mi je godina i vreme je
da u spokojnoj ovoj žurbi spalim
rukopise koji su bili deo mog tela.
Ne može se u ruci držati reč.
Niti napolju treba da ostane ono
što potiče iznutra. Osvetlio sam svoje tamnice.
Dugo sam drhtao i činio da drugi drhte.
Sada se vraćam svojim stopama u snegu
da izbrišem tragove prolaza.
Spaljujem pesme kao varke
koje svetlucaju da bi me podsetile na sebe.
Nikog ne zanima ničiji bol, eto,
zato sam sebi priredio zabavu.
Veliki mir okružuje ovu vatru. Gore pesme
kao izaslanici koje uvek šalje neko drugi.
Gore najlepše moguće reči, da više ne bude tragova.
Nedovršen je svaki pokušaj.
Na koga se ovaj zid srušio?
Ni poslednje želje pred pogubljenje nemam.
Spaljujem sve rukopise osim ovog.
Ko me u ovom trenutku ne vidi,
taj me nikada nije video.
