ODRECI
SE
učini se nevidljivim
toliko da zaspiš
kao da je tvoj san već ispričan
i da ga pamtiš iz drugog života.
učini se odanim
da znaš ono za šta niko nije plaćen
dok sumnja ne razori kamen
na koji ne pada srebrenjak
niti se iko saginje da ga omiriše.
odreci se
tame
odreci se razloga.
bezraložnost je zakon
a sila odoka odmerena
zauzima prostranstva
i deli se među onima koji ne pitaju
koji je dan prvi među jednakima.
ako danas krenem
da li ću danas stići.
šta je važnije
od trenutka kad si pošao
da stegneš srce koje već vidi da prestižeš sebe
i da izbiješ sumnju onih koji ne veruju da si
stigao pre no što si pošao.
odreci se rastojanja
odreci se dokaza
jer znanje služi da se uljuljkaju gluvi
a reči zvone ne da poseju pobunu
nego da se prigrle nepostojanje
i prikriju tamu.
POD OBLACIMA
što više tame
to manje vedrine
glasovi iz daljine i glasovi iza uha
slični su ko utroba utrobi
jedne i druge čuješ
jedne mutno druge nerazgovetno.
i kao da si nahranjen
kad uloviš odziv
potvrdio da si živ.
a oni što propovedaju brzo žvakanje
i pogibao kao oko pravde
sebe vide kao sudije
i kao vračeve i kao u tami zalutale
i sude kao pobednici i oplakuju se
kao gubitnici.
što više tame
to više svetlosti
i kako god
skončaćemo kad zaspimo
i nestaćemo ako se ne probudimo.
pogledaj guske pod oblacima
i bivole na poljima
pogledaj razdražljive na stepenicama
i vrevu na mostovima
mi smo prošli bez zastoja
a osvrće se onaj ko se neće vratiti.
PAMĆENJE
slušao sam stare pesme.
slušao sam nove.
šta ih je povezivalo
zar samo hrapavi glasovi ili oni sa ukrasima.
jednima je nedostajalo vreme
drugima tama
u jednima beše previše pejazaža
ili previše vere
drhtavih napeva koji
su se pozivali na stvar izgubljenu
druge su u rasprsnutom zvučanju potvrđivale same sebe
a razloge su ostavljale na pustoj ledini
tamo negde kao nakaznu sluškinju
ili lažljivu saputnicu.
tako i ja stojim pred kreštavim pticama
jedne pevaju i traže da ih nahranim
druge me zaobilaze u luku.
one koje uzimaju hranu ne znaju šta
pevam. one me vide kao spasioca i kao lovca
i zato su oprezne
moja ih se pesma ne tiče
niti glasovi koje sam slušao
negda gde su se valjali talasi
i dubina hroptala i cvilela
a planete udarale u srce vode.
dok uzimaju hranu one čuju svoje disanje
i vide jednu ruku koja se udaljava i približava
da li vide i pamćenje u čijim se ustima
raspadaju reči.
