BAŠ SADA
Danas si plava tama
u daljini.
U kišnu noć
moja duša drhti
kao voda u malom jezeru
zelenog sela.
Ja zaista želim da zaboravim
zvuk reke u proleće -
da zaboravim sve.
Ali, kako to mogu
u opčinjenosti koja se svuda širi?
U ovom trenutku izgledaš
kao draga tama, čaroban oblak.
Možda, kao oblak, gubim sebe
na putu da sretnem svoju ljubav
i otkrijem pred sobom
tekuće vode –
koje se kao život kreću.
LETO
Grozno izgleda leto,
užasna tišina uronjena je u beskraj,
do granica upaljenog sunca.
Udaljeno žito kao da zvoni umorom
dok oskudno lišće okleva da se kreće
na vrelom povetarcu.
Ni ptice ne pevaju
u očajnom prstenu koji zvoni od vatre,
sve se kreće u krug,
nepodnošljiv strah širi letnje popodne.
Kako je prijatna svetla noć.
Mesec sedi pored plavetnila
i poziva nas u nebesku tišinu.
Zemlja se kupa u svežini mesečevog sjaja.
Uz takvu letnju noć
ljubav vraća uspomene
koje su samo moje.
ČAK I DANAS
Čak i danas, krećeš se kroz moju dušu.
Svako veče, kao zelena šuma, ti tako topla
uvlačiš se u moju dušu u zakazano vreme.
Kao Čaitra nebo, nasuprot plave tame,
postepeno postaješ svetlost. Grabim
svoj dan iz detinjstva sa tvoga lica.
U svojoj čistoj želji svuda raspoređujem
moje izjave ljubavi.
Zašto ne dolaziš svakog dana?
Zašto u tami moga srca
pališ neustrašive želje?
