***
Ćirilo i Metodije režu kolač.
Oni u usta Bogu
ne stavljaju reči
ko pesnici ludaci,
niti izmišljaju,
niti trampe večnost za vreme.
Režu kolač na trideset
i kriške ređaju
ko rane na krstu
Istim jezikom govore s prisutnom vatrom.
Na kraju blago brišu
pepeo s čela
i zažeženi predaju poglavarima
Hleb slovenski da ga ozvaniče.
Od svih postojećih slova
samo su se za ova bili pričestili.
Taj blagoslov preosvećenih umetnika-svetaca
spao je na nas.
Jer sve manje i manje imamo prijatelja
a neprijatelja tušta i tma.
***
Drveće u srpskoj zemlji
dobiće noge.
Najzad će grobovi odlučiti
da laju i na mesec, nemirni
u odbranu sebe.
Drugih promena na bolje
neće biti.
Sem toga uzeće se
vreme đavolu.
Ukinuće se pravo na reč
kao i pravo na tišinu.
Ostaće svetu neprijatelji njeni
živi i zdravi.
Njima neće da fali ni dlaka s glave
Moliće Boga, po prvi put,
to je sigurno.
Moliće Boga za smrt.
Milost će tražiti na njima
nepoznatom jeziku.
Da nije na srpskom?!
***
Prokleta ljubav – najtanja žica.
Kako je strašno imati krila.
A nisi Anđeo. A nisi ptica.
