Iz novih knjiga

Lana Bastašić

Trajni pigmenti

(„Studentski kulturni centar“, Kragujevac, 2010)
 

36.

Am­fi­te­a­tar i pro­gre­siv­ni stu­den­ti­zam. In­ku­ba­ci­ja. Ne­ka dje­voj­ka žva­če Bon­ži­tu. Šta ako joj še­ćer puk­ne u gla­vu? Šta ako ne­ko­me pra­sne ane­u­ri­zma? Šta ako se svi­jet pre­po­lo­vi na Gi­bral­ta­ru? Baš sa­da. To se ne­će de­si­ti. Znaš da se to ne­će de­si­ti. Aj­de pro­baj ma­lo da bu­deš nor­ma­li­stič­na.

Pro­fe­sor Vla­di­mir će ući za dvi­je mi­nu­te. Ni ne zna da je ju­tros bio u mo­joj so­bi. Da sam mu po­pra­vlja­la ko­šu­lju. Ne­ka dje­voj­ka osta­vlja sve­mir­ski dik­ta­fon bli­zu ka­te­dre. Že­lim da smr­vim i nju i nje­nog kra­dljiv­ca zvu­ka. Teh­nič­ke stva­ri u bo­ja­ma slo­no­va. Za­što? Tri deč­ka u pr­voj klu­pi raz­go­va­ra­ju o utak­mi­ci Mi­lan – In­ter. Jed­nom sam ima­la pri­ja­te­lja ko­ji je ži­vio za Mi­lan. Mi­slim da sa­da ži­vi u Šved­skoj. Ne znam. Ne­bit­no je. Sa­mo mi je pa­lo na pa­met. Već je še­zde­se­tak lju­di u pro­sto­ri­ji. Osje­ćam pad kon­cen­tra­ci­je ki­se­o­ni­ka. Sar­di­ne. Pro­fe­sor Vla­di­mir. Pro­šli su vje­ko­vi od bo­žan­skog He­o­ro­ta. Po­ha­ba­la mi se ze­le­na ha­lji­na. Pro­fe­sor Vla­di­mir.

37.

Za Na­đu, 16. apri­la 2005. go­di­ne
„And the wo­man of New Bed­ford, they blo­om li­ke the­ir own red ro­ses. But ro­ses only blo­om in sum­mer; whe­re­as the fi­ne car­na­tion of the­ir che­eks is pe­ren­nial as sun­light in the se­venth he­a­vens.”

*

Ta­ta je da­nas obu­kao ma­ji­cu na­o­pa­ko. Vi­dje­li su mu se ša­vo­vi. Iza, na po­tilj­ku, vi­dje­la se ma­la, bi­je­la eti­ke­ta sa ozna­kom L. Da li je moj ta­ta lu­zer? Ja ne mi­slim da je­ste. Mi­slim da je sa­mo ma­lo iz­gu­bljen. Lo­ser. Lost.

U sva­kom slu­ča­ju, ni­sam mu re­kla da mu je ma­ji­ca okre­nu­ta na­o­pač­ke. Mo­žda sam zbog to­ga lo­ša oso­ba, ni­je ni bit­no. Sje­di­li smo i do­ruč­ko­va­li u ti­ši­ni. On­da je on ustao i oti­šao. Lep­tir.

38.

Iz­vu­kla mu se ko­šu­lja mal­či­ce. Mom Ham­ber­tu. Pre­ko­ri me zje­ni­ca­ma. Ja spu­štam oči na svo­je ru­ke i po­či­njem da či­stim nok­te. Pro­fe­sor. Pa­per­ja­sti mu­scu­lus. Mla­dež na po­tilj­ku. No­ra. Da li zna da je ju­tros bio u mo­joj so­bi? Gle­dao u moj tuf­na­sti grud­njak.

Pre­da­va­nje za­vr­ša­va na­kon sat i po vre­me­na. Oči­sti­la sam nok­te. Pro­fe­sor Si­me­u­no­vić pot­pi­su­je ne­ke in­dek­se. Za­bo­ra­vi­la sam na taj dio. Auto­gra­mi. Uzi­mam pla­vu knji­ži­cu. You are the blu­est light. Ku­pim svo­je stva­ri. Osta­vljam cr­ve­ni ro­kov­nik na sto­lu. On me po­sma­tra. Kao da ho­će da pre­ki­ne tu na­šu gnu­snu ro­kov­ni­čar­sku afe­ru. Da ka­že da se de­si­lo jed­nom, oma­klo nam se, ali smo sa­da pa­met­ni­ji. Ne. Ja ne­ću. Osta­vi­la sam cr­ve­ni ro­kov­nik na klu­pi. Po­no­vo. Od­la­zim do ka­te­dre.

Pro­fe­so­re, ja ne­mam vaš pot­pis...

Tre­nu­tak pa­žnje, da­me i go­spo­do. Na­ša pro­ta­go­nist­ki­nja je upra­vo pre­ki­nu­la za­kon jed­ne na­mjer­ne ko­mu­ni­ka­ci­je sa ože­nje­nim pro­fe­so­rom.
 

nazad