|
Iz novih knjiga
Vladimir Radić
POSLE SVIH OVIH GODINA
(„Alma“, Beograd, 2010)
PRAVA DEVOJKA
Bilo je dobro, u stvari nije bilo loše, moglo je i tako, naročito
kada prođe nekoliko dana, kao što je prošlo sada ... sedmica ili
dve ... i ako bi se još malo popilo, i ako bi se noć spustila, i ako bi
svirala neka tiha, prijatna melodija... Njena su stopala bila
čvrsto oslonjena na ćebe na kojem su ležali, noge povijene u
kolenima, njegove između njih i oni su pomerali kukove
ravnomerno u krug i onda: napred i nazad, i napred i nazad, i ona je
malo zastenjala, nekoliko grčevitih pokreta, sve bržih i
bržih, kratkih, neki nemir i slutnja, drhtaj i grč, i jedan još, i
još, i tama. I onda olakšanje i smiraj.
Razdvojili su se, daske ispod njih su krckale.
„Tvrdo je“, kaže Saša. „Žulja.“ Trlja rame. „Ipak je bilo lepo, na
neki svoj način.“ Ležali su na ćebetu, na podu. Bili su u
baštenskoj kućici. Bilo je popodne i zraci sunca prolazili su
kroz uske proreze na drvenim kapcima. Tamnoplave zavese bile su
prošarane uskim trakama svetlosti.
„Ne bi se baš moglo reći kako se zemlja pokrenula“, primeti
Tanja. Zabacila je kosu visoko iznad glave.
Saša je otišao do lavaboa, skinuo prezervativ i bacio ga u kantu
za otpatke, oprao se.
Tanja je prebacila ćebe preko kukova, okrenula se zidu.
Saša se vratio. „U početku je tako, ali posle bude bolje, to svi
kažu.“
Okrenula se njemu. Na obrazu naborane linije – tragovi jastuka.
„Nije baš toplo“, reče Tanja. Navukla je ćebe preko grudi. Bila
je bleda. „Nije mi jasno čemu bajke o tome“, kaže.
„Govori se kako to ide postepeno, onako kako se partneri
upoznaju. Malo po malo, korak po korak. Kažu kako posle bude
divno. Treba li, ipak, raširiti kamp-ležaj?“, pita Saša.
„Ne znam, treba ići. Rekli smo.“
„Biće nam udobnije“, reče Saša. Gleda Tanju. „To neće biti
prekršaj našeg dogovora. Neće ... zar ne? Tu neće biti ništa.“
„To je sada svejedno.“ Tanja je ustala. Umotala se u ćebe. On raširi ležaj, i oni sednu na njega, zagrli Tanju. „Konačno smo
zaista zajedno. Moja prava devojka!“
„Samo neka se tvoja prava devojka ne spotakne na jednu pravu
plastičnu čašicu sa jednim pravim poklopčićem na kome stoji
njeno pravo ime, kod jedne prave doktorke, i na kraju ne bude jedan
pravi, veseli nalaz“, kaže Tanja.
Tanja se prva spremila, Saša je još uvek otezao, požurivala ga je.
Stavila sunčane naočare i onda su izašli napolje. Prošli su
nekoliko ulica, prošli pored parka, pored fakulteta. Ukoso,
preko puta glavne zgrade sa skelama, cvećara – još otvorena.
Ispred njih u cvećari, žena u crnini, imala je blede naborane
obraze i koža joj je bila mlitava, naborana. Nije mogla da se
odluči oko cveća. Imala je sedu kosu dignutu u punđu. Kupi jedan
buket i izađe napolje.
Bili su na redu.
Tanja i prodavačica su pažljivo odabirale cveće i zelene
grančice koje bi išle najbolje uz taj buket. Tanja govori: „Ne,
nije nikakav rođendan ...“, i kaže: „Starija gospođa ...“ i,
dalje: „Mislim, ne ... nije alergična, ne, sigurno nije, znala bih
ako jeste ... “ i prodavačica je mogla preporučiti ovo cveće i
mogla je preporučiti ono šiblje i te trake, kao i mašnu i providni
papir s tačkicama. „Jako je tražen“, kaže.
Iza ograde, iza cvećare – redovi spomenika. Na nekim ovalne
pločice sa slikama, na drugim samo tekst. Slova pozlaćena. Na
jednom spomeniku, ispod krsta gori sveća. Ispred sveće – žena u
crnini. Imala je sedu kosu dignutu u punđu. Mlitavi, naborani
obrazi.
„Ti mene uopšte ne slušaš“, kaže Tanja. „Priznaj!“
„Kako ne slušam? Slušam te.“
„Šta sam zadnje rekla?“
„Kako je haljina bila duga ... s kratkim rukavima ... na volane.“
„A boja?“
„Bela, naravno.“
„Šta sam još rekla za boju?“
„Ništa, samo kako je bela.“
„Šta sam rekla s čim se slaže?“
„Sa njenim cipelama.“
„Ne to, posle cipela. Šta sam rekla sa čime se jako dobro slagala?“
Tanja je stala, stade i on. Njegov lik se ogleda u njenim sunčanim
naočarima. „Najbolje od svega! Šta je to bilo?“
„Sa ... buketićem u njenoj ruci koji je bacila prema vama, ali ga
ti nisi uhvatila ... i ... sa bojom ... bojom ... njene kose“,
govori Saša nesigurno.
„Vidiš kako ne slušaš. Divno se slagala s njegovim tamnosivim,
gotovo crnim, odelom!“
Išli su dalje. Nije ga više držala ispod ruke. Gledala je u
trotoar.
„Tanja, ti to moraš razumeti. Nisam ja bio tamo. Nije lako
dočarati sebi nešto ako nisi tamo. Sve te detalje.“
„Radi se o tome kako to tebe ne interesuje, i kako ti uopšte ne
slušaš kada se o tome priča, i kako ti ne bi tamo otišao i da si bio
pozvan. O tome se radi.“
Saša zasta. „Ali, šta bih ja tamo? Šta je ona meni? Šta je on meni? Šta
su meni svi oni ljudi tamo? Šta sam ja njima? Šta ja imam s tim
njihovim ...“
Tanja je otišla još nekoliko koraka dalje, onda i ona zasta.
„Ništa“, doda Saša.
„A neka pravila? Neki običaji? Neki red i sigurnost? Ono čega se
držiš i bude ti lakše, jasnije. Ne lutaš, ne grešiš. I drugi to
vide, cene to, pomažu ti, uz tebe su, paze na tebe, štite te,
pohvale te. Sve je to za tebe ništa!“
Išli su dalje.
„A vidiš, drugi su došli na venčanje“, reče Tanja. „I to rado. Bilo
je mnogo parova.“
„Mogla si i ti naći nekoga ko bi ti pravio društvo, neko s kim bi
plesala. Onda ne bi bila sama.“
„Nisam ni bila.“
„Eto, vidiš.“
„Društvo mi je pravio jedan Igor.“
„Lepo od njega.“
„I izgledao je lepo.“
„Onda je sve bilo u redu. Nije bilo dosadno.“
„Ne, nimalo. Bio je sladak. Bio je jako zabavan.“
„I, u čemu je onda problem?“
„Moglo je sve to otići i dalje od toga. Nije moralo ostati samo
tako ... na plesanju. On je hteo. Ne misliš kako bi to, onda, ipak,
bio neki problem?“
„Ne znam, možda. Šta misliš ti?“
„Ti misliš kako sam ja, možda, ipak, trebala pustiti neka to ide
dalje?“
„Ništa ja ne mislim, nisam bio tamo. Ja samo velim, ako ti je tamo
bilo tako lepo, kako ti kažeš da je bilo .... ako je on hteo ... Ako
je bilo i toliko drugih lepih parova ... “
Stajali su na semaforu. Svetlo za pešake je bilo crveno.
„Šta bi ti da sam ja zaista otišla s njim? Tako ... jednostavno.“
„To se dešava.“
„Dešava se? Pa onda ... neka se desi, možemo pustiti ... “
„Ako ti tako želiš.“
Na semaforu zeleno svetlo. Pešaci prelaze preko raskrsnice.
Semafor je ponovo crven. Ispred njih prolaze automobili. Njih
dvoje ćute. Automobili su stali. Opet se upali zeleno svetlo za
pešake.
„Ja ću sada preći ovu ulicu“, kaže Tanja. Nije ga gledala. „Ako je i
ti pređeš zajedno sa mnom, onda imam momka. Ako je ne pređeš, onda ga
više nemam.“
„Dobro“, kaže Saša. „To je u redu.“
Tanja je prešla na drugu stranu. Nije se osvrtala.
On postoja malo. Onda se okrenu i vrati nazad.
Teta Lenka je otvorila vrata. „Tanja ... dušo moja!“ kaže
ozareno. „Došla si! Mislila sam ... “ Tanja joj pruži buket. „Ruže
... Nije trebalo. A Saša?“ pita Lenka, mirišući ruže.
„Od njega su. I od mene“, kaže Tanja. „On se izvinjava, što nije
mogao danas. Nešto kod kuće ... neki gosti.“
Lenka je uvela Tanju u predsoblje.
„Donela sam vam slike s venčanja Zdenke Baroš“, kaže Tanja.
Sele su u gostinjsku sobu i pile čaj. Tanja je izvadila
fotografije i raširila po čipkanom stolnjaku.
„Jako lep par“, kaže Lenka. „Krasno. I kod matičara, i u crkvi ...
krasno. Najpre gimnazija, onda fakultet, sada lekari ... kažeš.
Posle će deca. Tako će biti i kod tebe i Saše.“
Tanja se zacrveni i Lenka je pomilova po kosi. „Biće to. Ti si to
zaslužila. Sve on vidi i sve on zna“, pokazuje gore prema nebu.
nazad
|