Iz novih knjiga

Milivoj Anđelković

Promocija revolucije

(„Filip Višnjić”, Beograd, 2008)
 

DVOSTRUKO UVEĆANJE

Te, 1968. go­di­ne, u dvo­ri­štu be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, pod li­pa­ma i me­đu zi­do­vi­ma pre­kri­ve­nim pa­ro­la­ma, či­ta­li su se bil­te­ni ak­ci­o­nih od­bo­ra. Kon­vent je ne­pre­kid­no za­se­dao, iz­la­zi­li su van­red­ni bro­je­vi Stu­den­ta sa ve­li­kim, uokvi­re­nim na­slo­vi­ma. Ge­ne­ra­ci­ja na ko­ju ni­ko ni­je ra­ču­nao po­sta­vlja­la je pi­ta­nje: ka­ko se me­nja svet?

Zah­te­va­mo da se sme­ne mi­ni­stri unu­tra­šnjih po­slo­va ko­ji su do­zvo­li­li ba­ti­na­nje stu­de­na­ta.
Ve­li­ka vre­me­na ne pod­no­se ma­le eg­zi­sten­ci­je. Ne­ma po­gre­šni­je bit­ke od one ko­ja se ne po­ve­de.

Pr­ve no­ći, u sa­mo svi­ta­nje, ne­ko je do­neo džak vru­ćeg hle­ba – pr­vi obrok po­sle 24 sa­ta. A za­tim su po­če­le da pri­sti­žu po­nu­de, pri­lo­zi, po­dr­ška dru­gih stu­de­na­ta i pro­fe­so­ra.

Iz­gle­da­lo je da je bu­duć­nost već po­če­la. Sa­zna­nja ste­če­na tih da­na i no­ći po­sta­ju rav­na ot­kro­ve­nju a duh op­šte spon­ta­no­sti po­sta­je je­di­ni pra­vi od­nos. No­vo­ste­če­na svest o vla­sti­toj lič­no­sti i pra­vo na nju da­je im po­bed­nič­ki sjaj u oči­ma. Sa­zre­va­li su za noć; re­volt se pre­tvo­rio u ak­ci­ju u ko­joj je tre­ba­lo mi­sli­ti, od­lu­či­va­ti i ja­sno de­fi­ni­sa­ti sta­vo­ve pred dru­gi­ma. Oni – tu­đe ko­pi­je, ko­je su stal­no dru­gi or­ga­ni­zo­va­li i an­ga­žo­va­li, sa­da su sa­mi de­fi­ni­sa­li svet. Ot­kri­li su no­ve di­men­zi­je slo­bo­de u ko­ji­ma je bi­lo po­e­zi­je ko­li­ko i po­li­ti­ke.

Ne­će­mo po­li­tič­ke žon­gle­ra­je. Vra­ti­te ze­če­ve u va­še še­ši­re!
Zah­te­va­mo: ostva­ri­va­nje po­li­tič­kih pro­gra­ma, sma­nje­nje so­ci­jal­nih ne­jed­na­ko­sti i ne­za­po­sle­no­sti, de­mo­kra­ti­za­ci­ju jav­nog ži­vo­ta, slo­bo­du zbo­ra, do­go­vo­ra i de­mon­stri­ra­nja.

Tih da­na vre­me vi­še ni­je po­sto­ja­lo, ono je ne­sta­lo. Ži­ve­li su u svim vre­me­ni­ma če­ka­ju­ći da nji­ho­vi bil­te­ni, Stu­dent, go­vo­ri, da nji­ho­va ve­ra i ener­gi­ja od­jek­nu i iz­van de­be­lih zi­do­va fa­kul­te­ta.

Mla­di film­ski re­di­telj Že­li­mir Žil­nik sva­ko­dnev­no je sni­mao film o stu­dent­skom pro­te­stu. Svoj „spa­ček” je pre­far­bao u bo­je ten­ka sa pre­te­ći is­tu­re­nom ce­vi ume­sto to­pa i ob­ja­šnja­vao da su „Šest ta­ča­ka” sva­kog da­na sve bo­lje jer je to film o sek­su­al­noj, kul­tur­noj i pi­ro­teh­nič­koj re­vo­lu­ci­ji i o de­voj­ci sa naj­lep­šim te­lom u Sr­bi­ji. Ka­sni­je, pod ime­nom „Ra­ni ra­do­vi”, film je na­gra­đen naj­vi­šom na­gra­dom Ber­lin­skog fe­sti­va­la – Zlat­nim me­dve­dom.

Sva­ke ve­če­ri elit­ni deo Be­o­gra­da išao je „kod stu­de­na­ta”, ili je po ku­ća­ma i ka­fa­na­ma raz­go­va­rao o nji­ho­vim zah­te­vi­ma, „pra­vim” raz­lo­zi­ma i na­me­ra­ma.

Dra­ga de­co za­pam­ti­te ka­kvi ste da­nas jer ne­će­te mo­ći da bu­de­te ta­kvi ce­log ži­vo­ta.
Mo­že li ne­ga­ci­ja da bu­de na­čin pri­hva­ta­nja sve­ta? Ovaj so­ci­ja­li­zam vam je sve dao: slo­bo­du, dr­ža­vu, hra­nu, sva­kim da­nom bo­lji ži­vot, ško­le pa i ovaj fa­kul­tet i opet vam ni­je do­sta.
Do­bri ste vi, de­co... Ali - ide­a­li­še­te. Ne­za­vi­snost du­ha, to je le­pa stvar. Ali ka­ko će­te odr­ža­ti ta­kav duh ako za­vi­si­te u svim bit­nim pi­ta­nji­ma eg­zi­sten­ci­je?

Vla­sti za­bra­nju­ju van­red­ne bro­je­ve Stu­den­ta, Ve­čer­nje no­vo­sti ih sum­nji­če za ve­ze sa ino­stran­stvom, Bor­ba ih op­tu­žu­je za tra­že­nje iz­nu­đe­nih re­še­nja ulič­nim ne­re­di­ma i za iz­la­zak mi­li­ci­je na uli­ce što je put ka kon­tra­re­vo­lu­ci­ji i si­ste­mu čvr­ste ru­ke. Sa­mo Rad, Po­bje­da i ma­lo­u­ti­caj­ni omla­din­ski li­sto­vi do­no­se objek­tiv­ne in­for­ma­tiv­ne tek­sto­ve; svi osta­li, čak i Mla­dost, od­boj­ni su, uop­šte­ni, jed­no­stra­ni i – ne­ga­tiv­ni.

On­da je do­šlo vre­me zeb­nje i ne­iz­ve­sno­sti. Pr­vi da­ni, oni u ko­ji­ma se Ste­vo Ži­gon, na bal­ko­nu iz­nad ma­se, tran­sfor­mi­sao u va­tre­nog Ro­be­spje­ra ko­ji plam­ti pro­tiv mar­ki­za re­vo­lu­ci­je, kao da su bi­li da­le­ko već me­se­ci­ma.

Ve­če­ras su pro­va­li­li u zgra­du Li­kov­ne aka­de­mi­je i po hod­ni­ci­ma pen­dre­či­li na­še dru­go­ve, stu­den­te. Tro­ji­ca su po­vre­đe­na, a sta­tui u ho­lu su pre­bi­li ru­ku.
Va­ma pre­te ten­ko­vi­ma? Ne bri­ni­te. Va­ma će ba­ta Gi­dra da ku­pi tenk.

Stra­sti su se sti­ša­va­le, ali pra­vo re­še­nje se ni­je na­zi­ra­lo. Tra­ži­li su isti­nu o dru­štvu oko njih i put u bo­lji svet, a do­ga­đa­ji su se zgu­šnja­va­li u tam­nu sen­ku ne­mo­ći.

„Zar i va­ša de­ca stu­di­ra­ju u ino­stran­stvu”, pi­ta­li su mi­li­ci­o­ne­re u pla­vim šle­mo­vi­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da svo­ju isti­nu pro­ne­su iz­me­đu njih. Vra­ća­li su ih na fa­kul­tet bez re­či, a Be­o­grad je ću­tao. Sva­kog da­na su bi­li sve osa­mlje­ni­ji, ne­i­spa­va­ni i raz­dra­že­ni, po­ne­kad i glad­ni. Dis­kret­no su iz­op­šte­ni iz so­ci­ja­li­stič­ko-sa­mo­u­prav­ne cr­kve par­tij­skog dog­ma­ti­zma – u ime ne­po­gre­ši­vo­sti tog istog so­ci­ja­li­zma i sa­mo­u­pra­vlja­nja za ko­je su se za­la­ga­li.

Zah­te­va­mo da rad­ni­ci i gra­đa­ni bu­du objek­tiv­no in­for­mi­sa­ni o na­šim zah­te­vi­ma. Ho­će­mo isti­nu o sve­mu što se do­go­di­lo i što se do­ga­đa.
Ve­li­ki Le­o­nar­do da Vin­či ka­že da u pri­ro­di po­sto­je če­ti­ri osnov­na to­na: sen­ka, sve­tlost, sjaj i pro­zir­nost. Sen­ka – to je ono gde smo bi­li, sve­tlost – gde smo sa­da, a sjaj i pro­zir­nost su ono što že­li­mo. Za­u­vek smo iza­šli iz sen­ke, bez ob­zi­ra šta se do­go­di sa na­ma.

I do­go­di­lo se, se­ćao se, već su­tra­dan se do­go­di­lo. Pr­vo su po­sla­li va­tro­ga­sce sa ve­li­kim mer­de­vi­na­ma na iz­vla­če­nje da po­ski­da­ju pa­ro­le ko­je su ukra­ša­va­le spolj­ne zi­do­ve fa­kul­te­ta. Pa­da­le su jed­na za dru­gom:

Do­le kne­že­vi so­ci­ja­li­zma
Re­vo­lu­ci­ja još ni­je za­vr­še­na
Stu­den­ti – rad­ni­ci
Ne­će­mo re­ša­va­nje – ho­će­mo re­še­nje
Ne­će­mo de­mo­kra­ti­ju u šle­mo­vi­ma
Bo­ri­mo se za bo­ljeg čo­ve­ka
U su­tra bez onih ko­ji su upro­pa­sti­li ju­če
Pu­ca­li su u nas...

Ali po­sled­nju, naj­ve­ću i naj­vi­šu, onu ko­ja je bi­la ne­ka vr­sta mo­toa či­ta­ve po­bu­ne

DO­LE CR­VE­NA BUR­ŽO­A­ZI­JA

stu­den­ti su dvo­stru­ko obez­be­di­li. I ta­ko, ta­man se mer­de­vi­ne iz­du­že do nje i va­tro­ga­sac po­đe go­re da i nju ski­ne, a oni je ko­nop­ci­ma po­dig­nu još vi­še. Čo­vek si­đe, pa­ro­la se spu­sti. I ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta dok ko­man­dir mi­li­ci­je ni­je od­mah­nuo ru­kom i va­tro­ga­sci oti­šli neo­ba­vlje­na po­sla.

Tog da­na su na­u­či­li naj­ve­ću isti­nu o osva­ja­nju slo­bo­de – re­vo­lu­ci­ja mo­ra bi­ti za­bav­na. Smeh uki­da ogra­de iz­me­đu njih, bri­še na­vik­nu­te bo­ja­žlji­vo­sti i uni­šta­va strah – kroz smeh udru­žu­ju ono što je naj­lep­še u nji­ma, ta­da se nji­ho­vi umo­vi do­di­ru­ju kao i nji­ho­va te­la. Smeh ih uz­di­že i ob­je­di­nju­je, on je je­di­na pra­va ide­o­lo­gi­ja no­ve mla­do­sti.

Uve­če, po­sle Ti­to­vog go­vo­ra, naj­ve­ći deo stu­de­na­ta je od­i­grao ko­za­rač­ko ko­lo; na tro­boj­nim tv-fil­tri­ma ko­ji su „šti­ti­li” od zra­če­nja elek­tro­ni­ke po­bed­nič­ki su se pre­pli­ta­le nji­ho­ve ze­le­ne no­ge i čvr­sto ste­za­le zno­ja­ve, cr­ve­ne ru­ke. Tu noć su pre­spa­va­li u kre­ve­ti­ma, za njih je re­vo­lu­ci­ja bi­la za­vr­še­na jer – Ve­li­ki Ta­ti­dža je re­kao Da!

Na fa­kul­te­tu je osta­lo ne­ko­li­ko sto­ti­na ko­ji su zah­te­va­li da se pr­vo is­pu­ne osnov­ni zah­te­vi i iz­re­če­na obe­ća­nja. Da li je ne­što za­i­sta vi­si­lo u va­zdu­hu ili su taj uti­sak iza­zi­va­li pra­zni hod­ni­ci i slu­ša­o­ni­ce, tek Ne­nad je bio uve­ren da će se ubr­zo ne­što va­žno do­go­di­ti. U dvo­ri­štu, bi­nu je oro­si­la ki­ša i taj epi­cen­tar stu­dent­skog kon­ven­ta sa­da je bio sa­mo bez­o­bli­čan i ne­do­vr­šen po­di­jum, skle­pan od pri­ruč­nog ma­te­ri­ja­la. Ono što su že­le­li isu­vi­še se raz­li­ko­va­lo od ono­ga što su vi­de­li. Ne­nad je zu­rio u bi­nu od­jed­nom osve­šćen tim sa­zna­njem, ne­si­gu­ran da li je to u nje­mu sa­zre­la ne­ka no­va svest, otvo­ri­lo se još jed­no oko spo­sob­no da vi­di re­al­nost ili je to sa­mo strah od ne­iz­ve­sno­sti, od te no­ći i bu­duć­no­sti ko­ja je pred nji­ma, od mra­ka i že­đi.

Či­ta­vi lon­ci ka­fe ko­je je sku­va­la tet­ka De­sa, ka­fe ku­va­ri­ca fa­kul­te­ta već su bi­li po­pi­je­ni, pi­va vi­še ni­je bi­lo, sa­mo ko­njak Da­vid i bren­di Zve­če­vo, do­sta ni­ške Mo­ra­ve, vranj­ske Ze­te, fil­te­ra Be­o­grad i LD sa pla­vim zna­kom pi­ta­nja na ku­ti­ji. Se­de­li su i če­ka­li, usa­mlje­ni i izo­lo­va­ni, a pra­zna bi­na na kra­ju ve­li­kog, pu­stog dvo­ri­šta sve­tlu­ca­la je na ki­ši.

Ne­ko je, uz gi­ta­ru, ti­ho za­pe­vao.

Ka­da su na­pa­li na glav­na vra­ta i pro­zo­re u par­te­ru Ne­nad se ni­je dvo­u­mio, već je znao ka­ko će sve ovo da se za­vr­ši. Go­re su pra­šta­li pen­dre­ci, od­je­ki­va­li ja­u­ci i do­zi­vi, a Ne­nad se spu­stio u po­drum i kroz po­zna­te hod­ni­ke i no­vo­pro­bi­je­ne pro­la­ze iz­bio na dru­gi kraj zgra­de i spo­red­nu uli­cu. Sreć­no se pro­vu­kao po­red pa­tro­la i oko­lo, po­red Ka­le­meg­da­na, oti­šao na auto­bu­sku sta­ni­cu. Ot­pu­to­vao je pr­vim auto­bu­som, bez okle­va­nja, ona­kav ka­kav se za­de­sio.

I, šta je osta­lo od sve­ga to­ga? Nje­gov san o ta­la­si­ma i pri­ča o dvo­stru­kom uve­ća­nju.

Taj san je pr­vi put sa­njao još dok su bi­li za­tvo­re­ni na fa­kul­te­tu – unu­tra re­vo­lu­ci­ja, na­po­lju po­li­ci­ja. No­vo do­ba i sna­ge re­pre­si­je. Znao je da re­žim uvek bra­ni se­be, ali oni ni­su bi­li pro­tiv si­ste­ma, bi­li su za či­sto­tu ide­je na ko­ju se i on po­zi­vao.

U po­čet­ku je još ve­ro­vao da će sna­ge isti­ne i prav­de, da će do­bro, da će rad­ni­ci i omla­di­na... Svu­da u sve­tu se do­ga­đa­lo isto: ’68 je bi­la kao ta­la­si no­vog, ve­li­kog mo­ra ko­je za­plju­sku­je ceo svet. Pr­va pla­ne­tar­na re­vo­lu­ci­ja. Ono što ni­je po­sti­gla ni jed­na re­li­gi­ja ili ide­o­lo­gi­ja, ni hri­šćan­stvo, ni bu­di­zam, čak ni ve­li­ki ba­uk ko­mu­ni­zma – ni­je­dan po­kret ni­je ta­ko in­ten­ziv­no i kon­cen­tri­sa­no za­plju­snuo ceo svet – iz da­na u dan, iz me­se­ca u me­sec, du­že od go­di­nu da­na: Ber­lin, To­kio, Var­ša­va, Rim, Ko­lum­bi­ja, Bon, Pa­riz, Stra­zburg, Nant, To­ri­no, Ma­drid, Mon­te­vi­deo, Mi­la­no, Ve­ne­ci­ja, Se­ne­gal, Bo­go­ta, An­ka­ra, Rio de Že­ne­i­ro, Taj­land i In­di­ja...

Ve­li­ko svet­sko mo­re mla­dih, no­vi svet ko­ji se di­že u ta­la­si­ma, je­dan za dru­gim: ve­li­ki ta­las, ne­ko­li­ko ma­njih, pa opet onaj ogro­man ko­ji po­me­ra oba­le. Do­ga­đa­lo se ne­što iskon­sko, kao bor­ba ele­me­na­ta, po­če­tak stva­ra­nja no­vog sve­ta.

Bu­dio se u zno­ju, sa tut­nja­vom u gla­vi, raz­ma­hu­ju­ći ru­ka­ma kao da pli­va, uve­ren da će ti ta­la­si, ko­ji se va­lja­ju, ko­je svi ču­ju i vi­de, ipak po­kre­nu­ti ovaj usta­ja­li deo sve­ta oko nje­ga.

Tih da­na, fud­bal­ska re­pre­zen­ta­ci­ja Ju­go­sla­vi­je igra­la je sa uvek ja­kim En­gle­zi­ma u po­lu­fi­na­lu Ku­pa na­ci­ja. Osnov­na tak­tič­ka va­ri­jan­ta je bi­la op­štepo­zna­ta: dva na­pa­da­ča, tri igra­ča na sre­di­ni te­re­na, če­ti­ri u od­bra­ni i na kra­ju, is­pred gol­ma­na, ta­ko­zva­ni „či­stač”. Bi­la je to še­ma „igre” ko­ja je ta­da va­ži­la u svim struk­tu­ra­ma dru­štva – svu­da je bi­lo za­du­že­nih „či­sta­ča”, sa­ve­ta i ko­mi­si­ja ovla­šće­nih da ot­klo­ne sve što pred­sta­vlja ma­kar i po­ten­ci­jal­nu opa­snost za ilu­zi­ju sklad­nog, ide­o­lo­ški po­dob­nog raz­vo­ja.

Na utak­mi­ci, Hol­cer je uspe­šno od­i­grao tu ulo­gu a Dža­jić je nad­mu­drio po­zna­tog Bo­bi Mu­ra i po­sti­gao po­be­do­no­sni gol. „Či­sta­či” one dru­ge, dru­štve­ne pod­vr­ste ni bli­zu ni­su bi­li to­li­ko uspe­šni – nji­ho­ve ak­tiv­no­sti su po­če­le pro­za­ič­no, ak­ci­ja­ma po­li­ci­je.

Ne­na­da su pro­na­šli po­sle dve ne­de­lje – me­sni mi­li­ci­o­ner i je­dan ne­po­zna­ti, u ci­vi­lu, sa fo­to­gra­fi­ja­ma u ta­šni.

– Ovo­li­ke su – pri­čao je Ne­na­dov otac po­sle – sa dvo­stru­kim uve­ća­njem. A ti se baš le­po vi­diš, kao da si im po­zi­rao... Taj za­i­sta li­či na mog si­na – re­kao sam – ali on je ta­da bio kod ku­će. Tek ju­če je oti­šao, da vi­di za fa­kul­tet.

Mi­li­ci­o­ner me gle­da i ću­ti, naš čo­vek; ci­vil sa­mo kli­ma gla­vom i gle­da oko­lo kao da ćeš ti da is­ko­čiš iz ne­kog ugla i sve pri­znaš.

– Evo džem­per je za­bo­ra­vio – i po­ka­žem ne­či­ji džem­per ko­ji se za­te­kao na sto­li­ci – mo­ra­ću po ne­kom da mu po­ša­ljem.
– Ja ću mu od­ne­ti – ka­že ci­vil lju­ba­zno i tu me pre­đe – sa­mo mi daj­te adre­su.

Ja ne­ka­ko smu­vam ne­ku tvo­ju biv­šu adre­su i on od­ne­se džem­per, vi­še ni­sam vi­deo ni nje­ga, a bo­ga­mi ni džem­per.

Ubr­zo, na Ne­na­do­vu sre­ću (Sre­ću? Izem ti ta­kvu sre­ću!) Ru­si uđo­še u Če­ho­slo­vač­ku, po Voj­vo­di­ni i svim po­gra­nič­nim op­šti­na­ma raz­le­te­še se re­zer­vi­sti i nje­ga vi­še ni­ko ni­je tra­žio, osim voj­ske, po­ne­kad.

Šta se za­i­sta do­go­di­lo tog ju­na 1968. go­di­ne, šta je pra­va isti­na o tim da­ni­ma? Se­tio se tog pi­ta­nja dok je sa stra­ne po­sma­trao do­go­va­ra­nje stu­de­na­ta o Ve­li­koj Šet­nji kroz grad. Že­leo je, žar­ko je že­leo da po­đu, a bo­jao se da to ne­će uči­ni­ti. Pi­tao se da li to nji­ho­vo odu­go­vla­če­nje i pre­du­go or­ga­ni­zo­va­nje ima ne­ki skri­ve­ni smi­sao? Ho­će li opet do­tut­nja­ti auto­bu­si pu­ni pla­vih oklop­ni­ka? Ili će do­je­zdi­ti sve­tlu­ca­vo ja­to he­li­kop­te­ra kao ve­li­ko po­kret­no sa­zve­žđe i uz tu­tanj mo­to­ra i ši­ba­nje eli­sa, u ni­skom le­tu, za­li­ti uli­ce su­zav­cem i ogor­če­njem? Onim što po­tom da­ni­ma pec­ka u uglo­vi­ma be­o­nja­ča, go­di­na­ma od­je­ku­je u mu­kli­na­ma grud­nog ko­ša? A mo­žda se ne­gde u mra­ku opet po­stro­ja­va­ju na­o­ru­ža­ni od­re­di u luč­noj for­ma­ci­ji, sa boč­nim obez­be­đe­nji­ma, kao ’68, is­pred pod­vo­žnja­ka. Onog ko­ji je sru­šen da ne po­sta­ne no­vo sve­ti­li­šte, pa još i za­tr­pan da mu se trag za­gu­bi. Ko­li­ko se no­vih pre­pre­ka i ogra­da, va­tro­ga­snih ko­la i oklop­nih tran­spor­te­ra, mo­že po­sta­vi­ti na uli­ca­ma grad­skim? Ho­će li se opet isto­ri­ja po­no­vi­ti, kao tra­ge­di­ja ili kao far­sa?

Mo­gao je da za­mi­sli ka­ko iz mra­ka iz­ra­nja čvr­sti zid du­gač­kih, si­vih šti­to­va, re­flek­to­ri za­sle­plju­ju oči a vo­de­ni to­po­vi pre­te­ći okre­ću svo­ja gro­tla. Ho­će li se to, opet, do­go­di­ti?

Po­sle ’68. ras­tu­re­ne su re­dak­ci­je stu­dent­skih i fi­lo­zof­skih ča­so­pi­sa, pre­sta­la je da se oku­plja, u sve­tu po­zna­ta, Kor­ču­lan­ska fi­lo­zof­ska ško­la. Ne­ko­li­ko do­ku­men­tar­nih i po­le­mič­kih knji­ga o vre­lom stu­dent­skom ju­lu za­bra­nje­no je i uni­šte­no. Spa­lje­ne? Ili je i taj čin me­ha­ni­zo­van, efi­ka­sno i ma­nje spek­ta­ku­lar­no? Knji­ge se ma­ši­na­ma isec­ka­ju na uske tra­ke – pa­pir­ne re­zan­ce iz­nad ko­jih još uvek leb­di oma­ma ne­po­dob­nog do­ga­đa­ja. Da li se isti­na mo­že ta­ko jed­no­stav­no usit­ni­ti, do za­bo­ra­va? O tom uni­šta­va­nju knji­ga, či­no­vi­ma bez­u­mlja, ob­ja­vljen je po­ne­ki ko­men­tar u štam­pi, ču­la se jet­ka re­pli­ka na ra­di­ju i – muk. U toj in­te­lek­tu­al­noj pu­sta­ri blo­ka­de pam­će­nja na­ja­vlje­na je stu­dent­ska tri­bi­na o ’68. Kao da se ni­šta ne do­ga­đa. Ili kao iza­zov?

Vre­me stra­ha od za­pi­sa­nog? Od isto­ri­je? Za­pe­nu­šan na­por da se za več­nost od­re­di je­di­no mo­gu­će zna­če­nje sva­kog do­ga­đa­ja? Ali na jav­nim tri­bi­na­ma reč se ni­je mo­gla užle­bi­ti u ko­lo­te­či­ne usme­re­ne isto­ri­je i slu­ša­o­ci su str­plji­vo če­ka­li tre­nu­tak ka­da isti­na po­či­nje da se pro­bi­ja iz­me­đu na­sla­ga već po­zna­tih oce­na i odo­bre­nih či­nje­ni­ca.

Se­ća se: ra­do­zna­lo je po­gle­dao po sa­li – ko­li­ko je u nje­mu ta­da bi­lo pri­ta­je­ne na­de da će tu sre­sti ne­kog od sta­rih dru­ga­ra? Ne­kog ko ta­ko­đe že­li da po­tvr­di se­be iz mla­do­sti. Ili je ’68. osta­la naj­ve­ći do­ga­đaj sa­mo u nje­go­vom ži­vo­tu? Pre­kret­ni­ca na ko­joj se naj­lak­še ra­ci­o­na­li­zu­ju sve neo­stva­re­no­sti? Še­zde­set osma je po­be­đe­na ka­sni­jih go­di­na ka­da su nje­ne vo­đe pri­hva­ti­le sit­ne po­vla­sti­ce i pri­vid­no uče­šće u vla­sti: uprav­nik stu­dent­skog cen­tra, asi­stent na fa­kul­te­tu, sa­rad­nik u in­sti­tu­tu... Nje­ni zah­te­vi su po­tvr­đe­ni kao deo ak­tu­el­nih po­li­tič­kih pro­gra­ma, ali ni­kad ni­su ostva­re­ni: od­lu­ču­ju­ća ulo­ga in­te­li­gen­ci­je u ži­vo­tu, slo­bo­da in­for­mi­sa­nja i go­vo­ra, de­mo­kra­ti­za­ci­ja, prav­da, hu­ma­nost...

U pre­pu­noj sa­li su bi­le no­ve ge­ne­ra­ci­je, mom­ci de­se­tak i vi­še go­di­na mla­đi od Ne­na­da. Ra­do­zna­lo i ne­tr­plji­vo, sa žuč­no­šću ko­ju je pre­po­zna­vao, po­ku­ša­va­li su da pro­nik­nu u taj­nu zva­nu „ju­ni ’68”. Za njih je to bio ide­o­lo­ški ogra­ni­čen stu­dent­ski po­kret sa do­brim na­me­ra­ma i na­iv­nom re­a­li­za­ci­jom, ugu­šen sjaj­nim ma­ne­vrom Ve­li­kog Ta­ti­ce. Jed­nog od uče­sni­ka tri­bi­ne, ured­ni­ka „Stu­den­ta” iz tih da­na, po­naj­vi­še su pi­ta­li. Ne­nad se se­tio van­red­nih bro­je­va ko­ji su za­bra­nji­va­ni čim se po­ja­ve, jar­ko cr­ve­nih na­slov­nih stra­na i pla­kat­ski ve­li­kih na­slo­va. Na Sla­vi­ji kao da je još uvek go­re­la hr­pa bro­je­va od­u­ze­tih stu­den­tu – pro­dav­cu, stra­ni­ce su se ko­vr­dža­le i po­sta­ja­le pro­zir­ne, jed­na za dru­gom, ka­ko ih je va­tra li­sta­la...

Mo­mak je od­go­va­rao škr­to i uz­dr­ža­no, kao čo­vek ko­ji se tu­đom vo­ljom na­šao ov­de pa sa­da o te­mi ko­ja mu je na­met­nu­ta go­vo­ri sa ne­kog svog, unu­tra­šnjeg od­sto­ja­nja. Kao da ovlaš kli­zi niz ru­bo­ve se­ća­nja ne usu­đu­ju­ći se da za­ro­ni u nje­go­ve du­bi­ne. Slu­ša­o­ci su to ose­ti­li i stal­no po­ku­ša­va­li da svo­jom upor­no­šću i emo­tiv­no in­to­ni­ra­nim pi­ta­nji­ma pro­bi­ju ba­ri­je­re ko­je je oko se­be iz­gra­dio. Ka­ko je to, iz­nu­tra, iz epi­cen­tra po­bu­ne iz­gle­da­lo, pi­ta­li su; ti to znaš, bio si ta­mo, sa stu­den­ti­ma i sa po­li­ti­ča­ri­ma, pred po­li­ci­jom i pred dr­žav­nim tu­ži­o­cem? Znaš sve što je ob­ja­vlje­no, i što ni­je, i ono što ni­ka­da ne­će... Ko­je su to po­ru­ke ko­je tre­ba da do­pru i do nas? Šta je to što tra­je du­že od jed­ne ge­ne­ra­ci­je? Zar to ni­je ama­net i oba­ve­za tvo­ja? Ka­kva su bi­la ta­da­šnja te­ška vre­me­na, go­ra ili bo­lja od sa­da­šnjih?

– Ni­su va­žna vre­me­na – re­kao je mo­mak od­seč­no i iz­re­kao re­če­ni­cu ko­ja će sme­ti da bu­de na­pi­sa­na tek kroz tri­de­set go­di­na: – Dok po­sto­je ide­o­lo­gi­je, vre­me­na su uvek ista!
– Ali ka­ko je ta­da za­i­sta bi­lo? – pi­ta­li su, ra­do­zna­li da sa­zna­ju de­ta­lje i do­ži­ve in­stant-re­vo­lu­ci­ju to­kom sle­de­ćih pet mi­nu­ta.

Mo­mak je ose­tio nji­ho­vu že­lju, sle­gao ra­me­ni­ma i la­ga­no po­gle­dom pre­šao pre­ko re­do­va slu­ša­la­ca pred so­bom. Pro­go­vo­ri­će, po­mi­slio je Ne­nad, sa­da će pro­go­vo­ri­ti, Ne­što je pu­klo i u nje­mu.

– Ka­ko je ta­da za­i­sta bi­lo? – po­no­vio je pi­ta­nje i osmeh­nuo se uglo­vi­ma usa­na. –Uz­bu­dlji­vo. Da, baš uz­bu­dlji­vo! Pro­baj­te, pa će­te vi­de­ti!

Za­ža­go­ri­li su a Ne­nad je ras­tvo­rio pr­ste steg­nu­te u pe­sni­cu i za­plje­skao. Iz­dr­žao je za­ču­đe­ne po­gle­de i – iza­šao iz sa­le.

Da, uz­bu­dlji­vo. To je pra­va reč.

Čuo je, i pro­či­tao, mno­go raz­li­či­tih pri­ča o tim da­ni­ma, te­žak od svo­jih se­ća­nja. Ali ni­je ni po­ku­ša­vao da raz­lu­či ko­ja je pra­va, ne sa­mo za­to što to vi­še ni on ni­je znao, već naj­pre za­to što je sva­ki put mo­gao da po­go­di, sa mno­go iz­ve­sno­sti, čija je to isti­na. Uvek je bi­la u ne­či­joj slu­žbi: kao jed­na od mo­guć­no­sti, po­tre­ba tre­nut­ka ili, jed­no­stav­no, ne­kom ko­ri­sna laž. Jer, shva­tio je, laž je mno­go pro­duk­tiv­ni­ja od isti­ne; laž re­ša­va pro­ble­me dok ih „isti­na” obič­no stva­ra.

Is­pred nje­ga, ta­la­sa­la se no­va, ko zna ko­ja ge­ne­ra­ci­ja stu­dent­skog na­ro­da. Tri­de­set go­di­na mla­đa. Šta je nji­ma uz­bu­dlji­vo? Šta je za njih isti­na? Mo­gu li, sme­ju li, ume­ju li – da pro­ba­ju?

Iz da­lji­ne od­jek­nu pe­sma. Ne­pri­zna­ta him­na „Bo­že Prav­de”. Čuo je, go­to­vo vi­deo, ka­ko se mu­nje­vi­to ši­ri, kao let­nji plju­sak. Gru­pe su se sli­va­le ka sre­di­ni ko­lo­vo­za dok je pe­sma tut­nja­la no­še­na hi­lja­da­ma gla­so­va, do­no­se­ći je­zu u dnu sto­ma­ka.

Ko­lo­na kre­nu, iz­du­že­na i raz­dra­ga­na. Ulič­ne sve­tilj­ke su vra­ća­le bo­ju i sjaj ozna­ka­ma i za­sta­va­ma fa­kul­te­ta, tran­spa­ren­ti su se kla­ti­li kao be­li­ča­ste mr­lje. Vi­deo je sto­ti­ne le­đa oku­plje­nih u gru­pi­ce ko­je se kre­ću, pa za­tim sa­mo gla­ve, gla­ve i opet gla­ve u rit­mu ko­ra­ka. Smeh, po­vi­ci i bat no­gu – pa­ti­ke i me­ka obu­ća no­vih ge­ne­ra­ci­ja ima­la je svoj po­se­ban, skli­ski šum, sa­mo­u­ve­re­nu si­gur­nost i slo­bo­du po­kre­ta ko­ja ga je oča­ra­va­la. I no­vi, mla­di gla­so­vi ko­je je čuo oko se­be.

Po­vre­me­ni fle­še­vi sve­tlo­sti vra­ća­li su ga u stvar­nost – stu­dent­ska ko­lo­na se kre­ta­la ka cen­tru gra­da.

Idu! Za­i­sta, idu! – ob­ra­do­vao se Ne­nad.

Po­ku­šao da se se­ti ko­ji je ovo dan i po­gle­dao na sat, po­di­žu­ći ga ka tam­noj sve­tlo­sti no­vog ne­ba.

Vra­ća­ju­ći se ku­ći, još za­net pre­ta­pa­njem pro­šlog i sa­da­šnjeg, Ne­nad ugle­da de­da Živ­ka i Lu­ne­ta. De­da, ušu­škan u sta­rin­ski grom­bi ka­put, no­sio je ve­li­ku ba­te­rij­sku lam­pu u ru­ci. Osmeh­nuo se: no­vi Di­o­gen sa ba­te­ri­jom ume­sto fe­nje­ra! Sta­rac je ku­po­vao od ulič­nog pro­dav­ca ne­ke kar­ton­ske ku­ti­ji­ce a Lu­ne ih je ras­po­re­đi­vao po ve­li­kim dže­po­vi­ma ka­mu­fla­žnih pan­ta­lo­na.

Ne spo­mi­nji ja­nu­ar, opo­me­nuo je Ne­nad se­be i ozbilj­nog li­ca klim­nuo gla­vom.

– Mo­gu li da po­mog­nem?
Lu­ne za­trep­ta oči­ma i od­mah­nu.
– Dru­gi put, Ne­na­de! – po­tvr­di de­da. – Ne­go, šta re­če, šta je bi­lo na onom let­ku ko­ji si iz­gu­bio?
– Po­ziv za iz­la­zak na uli­ce.
– I šta još?
– Cr­tež du­ha. Be­o­grad­skog.
– Aha! – huk­nu de­da i zna­čaj­no iz­me­nja po­gle­de sa Lu­ne­tom. Mah­nu­še mu i po­žu­ri­še ka tram­vaj­skoj sta­ni­ci.

Di­o­gen iz Sin­gi­du­nu­ma i nje­gov uče­nik, po­mi­sli Ne­nad. Dru­štvo u ko­je bi se duh sa let­ka uklo­pio.
 

nazad