O knjigama

Milovan Vržina

SATIRIČNE OPOMENE

(Radivoje Rale Damjanović: Jahanje na tigru. „Alma“, Beograd, 2010)

O afo­ri­zmi­ma Ra­di­vo­ja Da­mja­no­vi­ća pi­sao sam i ra­ni­je. Se­ćam se da je ru­ko­pis nje­go­ve knji­ge „Sti­dak“ bio ne­ko vre­me na mom sto­lu, i da sam ga iš­či­ta­vao. Bi­lo je to obo­stra­no upo­zna­va­nje; ja sam od­go­ne­tao taj­ne nje­go­vih po­ru­ka, a on je ne­str­plji­vo če­kao šta ću ja tu pro­na­ći...

A u toj knji­zi, za­pi­sao sam sle­de­će: „Sa­ti­rom, kao što se zna, ne mo­gu da se ba­ve lju­di i na­ro­di ko­ji su ostva­ri­li sno­ve, i sa­ču­va­li ja­vu. Za­to sa­ti­ra i je­ste du­go pu­to­va­nje u no­stal­gi­ju, i no­stal­gič­no do­la­že­nje se­bi, sa ri­zi­kom da če­sto pro­na­đe­te na tim vra­ti­ma – pro­me­nje­nu bra­vu... Je­dan od mo­ma­ka ko­ji je oda­brao put da se što ma­nje re­če­ni­ca ka­že sve što mu je na du­ši je i Ra­le Da­mja­no­vić. Nje­gov sa­ti­ri­čar­ski nerv je neo­b­u­zdan i ne­u­kro­tiv, či­ni se da pri eks­plo­zi­ji uhva­će­nog mi­sa­o­nog ap­sur­da du­go ti­nja...“

Bi­lo je to pre pet­na­e­stak go­di­na.
Od ta­da, sa­mo je vre­me le­te­lo... Mi smo, u tom istom na­šem vre­me­nu, ti­nja­li i go­re­li, pa­da­li i po­sr­ta­li, po­ku­ša­va­li da se do­zo­ve­mo pa­me­ti, ali – kao da ni­smo ima­li do­me­ta. Ili nam je glas bio slab, ili nam je pa­met oti­šla (po­be­gla!) ta­ko da­le­ko, da joj vi­še i ni­je bi­lo do na­ših gla­so­va i gla­si­ća. A i kre­di­ta je po­ne­sta­ja­lo...

A na srp­skoj sa­ti­rič­noj sce­ni za to vre­me afir­mi­sa­li su se auto­ri ko­ji su u ne­kim no­vim cen­tri­ma ozbilj­no ra­di­li, kat­kad upor­ni­je i is­traj­ni­je, i svo­je do­me­te pro­ve­ra­va­li u Be­o­gra­du, ali i u li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma ši­rom Sr­bi­je. No­vi Sad, Uži­ce, Sme­de­re­vo, Kru­še­vac, Bor, sa­mo su ne­ki od pri­me­ra.

Do ove no­ve knji­ge afo­ri­za­ma „Ja­ha­nje na ti­gru“ autor se ba­vio po­sve obič­nim, a ta­ko dra­go­ce­nim stva­ri­ma: pi­sao je po­e­zi­ju, knji­žev­nu kri­ti­ku, angažovao se na ured­nič­kim i an­to­lo­gij­skim po­slo­vi­ma, a tre­ni­rao je i u ha­i­ku po­e­zi­ji i zam­ka­ma ka­ri­ka­tu­re... To mu je oštri­lo kri­te­ri­ju­me, da­va­lo mu neo­p­hod­nu mir­no­ću i ši­ri­nu u ot­kri­va­nju po­et­skih i sa­ti­ri­čar­skih na­sla­ga one dra­go­ce­ne ru­de za ko­jom svi mi tra­ga­mo.

I, već na pr­vo či­ta­nje, mo­že se za­pa­zi­ti da je sve to bi­lo do­bro smi­šlje­no, jer su re­zul­ta­ti vi­dlji­vi. Od na­še stvar­no­sti, pre­bo­ga­te ap­sur­di­ma i po­de­la­ma, do­ga­đa­nji­ma i od­ga­đa­nji­ma, oko­li­še­nji­ma i br­zo­ple­to­sti­ma, pa­do­vi­ma i ot­kli­za­va­nji­ma, sa­pli­ta­nji­ma i sum­nji­če­nji­ma sva­ke vr­ste, Da­mja­no­vić sme­lo i ve­što kom­po­nu­je knji­gu sa­ti­rič­nih opo­me­na. A te opo­me­ne, za pa­žlji­vog či­ta­o­ca, ima­ju i adre­su i pri­ma­o­ca, baš kao što ima­ju i po­ši­lja­o­ca. Sli­ke sme­nju­ju jed­na dru­gu, br­zi­nom sa­ti­rič­ne mi­sli, kao da že­le da što pre bu­du uru­če­ne, ka­ko bi se mo­glo de­lo­va­ti.

Ali, bo­lest od ko­je mi bo­lu­je­mo, i ko­ja je na­ša na­ci­o­nal­na oso­bi­na je – ka­šnje­nje. Gde god smo kre­nu­li, svu­da smo za­ka­sni­li. Ta­ko i upo­zo­re­nja ko­ja sti­žu od sa­ti­ri­ča­ra, sti­žu u ru­ke onih ko­ji od­lu­ču­ju o na­šem vre­me­nu de­lo­va­nja. A nji­ma se ne žu­ri, le­po im je na me­sti­ma ko­ja ne za­slu­žu­ju, i ra­di­je bi još ko­ji sat ne­či­nje­nja do­če­ka­li tu gde su, mo­žda će se ne­što de­si­ti sa­mo od se­be... Afori­zam Si­la­zak sa vla­sti ne bi bio opa­san, da ne pod­ra­zu­me­va si­la­zak u na­rod, sa­mo po­tvr­đu­je da sa­ti­ri­čar ja­sno vi­di i sa­ži­ma ot­por i strah slu­ga na­ro­da ko­ji su, kao, za pro­me­ne, ali da se oni ne me­nja­ju.

A na­rod, kao na­rod. Ne­vin i la­ko­ve­ran, na­i­van i odan sva­koj vla­sti, tr­pi li, tr­pi. Otu­da, kad autor na­pi­še: Svi zna­ju da smo ne­vi­ni. Za­to i na­va­lju­ju!, po­ku­ša­va tom istom na­ro­du da otvo­ri oči i uka­že bar na stram­pu­ti­ce i ćor­so­ka­ke to­bo­žnje mo­ći, na ko­ji­ma će ne­ki ma­ni­ja­ci po­ku­ša­ti da mu odu­zmu ne­vi­nost.

Afo­ri­zmi Ra­di­vo­ja Da­mja­no­vi­ća, sa­bra­ni u ovoj knji­zi, do­pa­šće se oni­ma ko­ji ce­ne oštri­nu, hra­brost i pra­vo­vre­me­nost pi­šče­vog ka­zi­va­nja. A on je, u to ne­ma sum­nje, ovom knji­gom svo­jih mi­sli is­pu­­nio istin­sko umet­nič­ko za­ve­šta­nje: re­kao je!
Jer, pro­sto re­če­no, ni­je vi­še mo­gao da ću­ti.
 

nazad