O knjigama

Luka Čuljak

LUTALICA I LOPOV NA PUTU ZA MEXICO

(Mehmed Begić: Savršen metak u stomak. „Naklada Mlinarec & Plavić”, Zagreb, 2010)

Me­ša Be­gić ro­đen je 1977. go­di­ne u Ča­plji­ni, a uz Ča­plji­nu naj­če­šće ga se po­ve­zu­je sa Mo­sta­rom, Sa­ra­je­vom, Spli­tom, Bre­sci­om i Bar­ce­lo­nom. Me­šu, ustva­ri, ne tre­ba odva­ja­ti od bi­lo ko­je­ga gra­da i bi­lo ka­kvog pu­ta jer je sat­kan od to­ga i ša­vo­ve mu mo­že­te pri­mi­je­tit svu­da po ti­je­lu. U svo­ju obra­nu re­kao bih da ovaj pri­kaz za me­ne ni­je jed­no­sta­van za­da­tak i du­go sam ga od­ga­đao, ali ga ra­dim sa za­do­volj­stvom jer osje­ća­je ko­je sam imao po­sli­je pr­vog či­ta­nja Me­sa­ra i osje­ća­je ko­je imam da­nas uve­li­ke su se pro­mi­je­ni­li, ka­ko zbog či­nje­ni­ce da su od pr­vog či­ta­nja pro­šle dvi­je go­di­ne i u te dvi­je go­di­ne Me­sa­ra sam no­sio u dže­pu na sva­ko pu­to­va­nje ko­je je tra­ja­lo vi­še od sat vre­me­na, ali ujed­no i zbog či­nje­ni­ce da sam mno­ge stva­ri na­u­čio baš uz nje­ga. Zbog to­ga pri­kaz ne­ću po­ku­ša­va­ti na­pi­sa­ti objek­tiv­no, što je ujed­no i be­smi­sle­no, na­pro­tiv, mo­žda ću naj­vi­še re­ći o se­bi, a to ću sva­ka­ko po­ku­ša­ti iz­bje­ći, ali si­gur­no ne­će bi­ti sa­mo pri­kaz knji­ge Sa­vr­šen me­tak u sto­mak, što bi tre­bao bi­ti moj osnov­ni za­da­tak, jer je Meh­med po­red Met­ka iz­dao tri za­jed­nič­ke i dvi­je sa­mo­stal­ne zbir­ke po­e­zi­je, ure­dio de­set bro­je­va knji­žev­nog ča­so­pi­sa Ko­laps, ni­ka­da ni­šta ni­je svi­rao iako bi ra­do imao bend, a ra­ni­je je su­dje­lo­vao u ne­če­mu slič­nom gdje mu je po­e­zi­ja ugla­zblje­na od stra­ne fran­cu­skog jazz sa­sta­va – „Ker­ken­nah“.

Me­ši­ne tra­ge­di­je ni­su ve­li­ke!

Čud­ne li re­če­ni­ce. Tra­ge­di­ja da ni­je ve­li­ka – i po­sto­ji li uop­će ta­kva?! Ali su nje­go­ve tra­ge­di­je če­ste, pre­če­ste. Alen Vo­lo­der na­pi­sao je u svom ne­do­vr­še­nom ro­ma­nu, Me­ša bi tre­bao bo­lo­va­ti od tu­ber­ku­lo­ze, ta­ko bi dok re­ci­tu­je svo­je pje­sme, mo­gao ka­šlja­ti krv u bi­je­lu ma­ra­mi­cu. Tre­bao bi no­si­ti du­gi cr­ni iz­li­za­ni ka­put i bi­je­li šal oko vra­ta. Tre­bao bi bi­ti za­lju­bljen u kur­vu i ne ima­ti do­volj­no pa­ra da joj pla­ti. Tre­bao bi bi­ti al­ko­ho­li­čar sa ora­hom umje­sto je­tre. Ne­kim ču­dom – sve je pro­ma­šio, za Me­šu je do­bro što su ga sve te stva­ri za­o­bi­šle, a za nas je lo­še što Alen ni­je za­vr­šio svoj ro­man.

Mo­je uro­te su neo­bo­ri­ve Ubij me ako mo­raš Mo­je utva­re su ne­za­mi­sli­ve Spa­si se ako mo­žeš. Me­ša je na­lik Dyla­no­vom Mr. Jo­ne­su za ko­je­ga je i Len­non re­kao da po­sje­du­je sa­mo­u­bi­lač­ku na­rav, Be­gić je u cr­ni okvir sta­vio da je knji­ga ustva­ri ba­la­da o mr­ša­vom čo­vje­ku ili bar ne­za­ma­ri­vo po­gla­vlje jer Ovo je pre­su­da Ov­dje na­de vi­še ne­ma Ovo je ono po­sljed­nje na­kon če­ga ni­šta ne osta­je.

Još jed­nom nam je dao se­be okr­nje­nog, isje­če­nog i po­je­de­nog ali ipak ostao mi­ste­ri­o­zan i ezo­te­ri­čan. Me­ša nas kroz zbir­ku vo­di kroz svo­je uli­ce, ćor­so­ka­ke, pod­zem­ne la­bi­rin­te i za­tim ba­ca u zrak ka­ko bi pa­no­ram­ski sa­gle­da­li sve što nam je već po­ka­zao. Sam se spu­stio do mo­ra, a va­lo­vi su bi­li ja­ki za ta­ko ugo­dan dan, ba­cio sve fo­to­gra­fi­je dok ih vo­da ni­je pro­gu­ta­la i re­kao So long, Ba­be, i ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta. Mo­je glu­pa­vo sr­ce još uvi­jek po­ku­ša­va da ob­gr­li či­tav svi­jet tvo­jim ru­ka­ma.

Šta ako jed­nom s Ke­ru­a­com, Lha­som, Pre­sleyom, Milj­ko­vi­ćem i Ba­ke­rom iza­đe iz ka­fa­ne, ta­mo ne­kad po­sli­je po­la no­ći, i pre­pri­ča im ka­ko smo na­vik­nu­ti na fa­ši­ste kao na te­le­fon ko­ji sva­ko­dnev­no zvo­ni, i šta ako oni za­u­zmu Ber­lin?! Šta ako im spo­me­ne fo­to­gra­fi­je ko­je smo po­ci­je­pa­li ili pi­sma na ko­ja ni­smo od­go­vo­ri­li?! Ka­ko od­go­vo­ri­ti na iz­bli­je­dje­la sje­ća­nja na aero­dro­me, gra­do­ve, mo­sto­ve, lu­ke, ples i al­ko­hol ili ako im spo­me­ne one har­mo­ni­ke što su do­plu­ta­le na oba­lu mo­ra a ti ni­ko­me o to­me ni­si re­kao?! Ne­moj­te mu ni od­go­vo­ri­ti. Ne­go kre­ni­te. I on je. Dav­no. I jed­no­stav­no na­pi­sao, Bez ob­zi­ra gdje od­la­zi­mo, šta nas tje­ra, ko nas če­ka, bez ob­zi­ra če­mu se mo­ra­mo vra­ti­ti, pu­to­va­nja su uvi­jek do­bra. Ali ne za­bo­ra­vi­te po­ni­je­ti lju­bav i mu­zi­ku. Pu­tuj­te Ame­ri­kom sa is­to­ka pre­ma za­pa­du, po­no­vi­te to ne­ko­li­ko pu­ta jer ka­ko ka­že Lu­cić, Taj put je i be­at i bit. Po­žu­ri­te jer tu­đe ri­je­či po­kre­nu­ti će re­vo­lu­ci­je i ma­hom će vas od­ni­je­ti za­sta­ve i zbog to­ga po­če­ti će­te za­bo­ra­vlja­ti.

Te­ško je re­ći u šta je sve Me­ša za­lju­bljen, ali je iz­vje­sno da je ne­po­pra­vljiv u svim svo­jim lju­ba­vi­ma, sim­ple as that, a nje­go­ve lju­ba­vi ot­kri­va nam Me­tak od pr­ve do po­sljed­nje ko­ri­ce. Bez tu­ge se okre­ni pre­ma pro­zo­ru i po­lju­bi da­lji­nu Za te­be ću ve­če­ras do­zna­ti ko­li­ko ko­ra­ka ima do bes­tra­ga. Zbog to­ga se vra­ćam i ovoj zbir­ci jer se uvi­jek na­dam da ću pro­na­ći još jed­nu pje­smu sa od­go­vo­rom ko­li­ko ko­ra­ka ima do bes­tra­ga. Po­čeo sam da bro­jim bez spo­me­na na Co­he­na, a na va­ma je da za­klju­či­te za­što Lo­pov.

Be­gić je na pu­tu za Me­xi­co, mi smo slje­de­ći.
Me­ši­ne tra­ge­di­je ni­su ve­li­ke, baš kao ni ži­le­ti?!
 

nazad