|
O knjigama
Zlatko Pangarić
LETIM U VIDU MENE (Natalija Ž. Živković:
U aorti mog srca, „Centar za djelatnosti kulture Vojislav Bulatović – Strunjo“, Bijelo Polje, 2010)
|
Knjiga
pesama Natalije Ž. Živković (1982) „U aorti mog
srca“ sadrži trideset pet pesama raspoređenih u
pet poetskih celina. Rukopis knjige je dobio
nagradu „Risto Ratković – za mlade autore“ (2009,
Bijelo Polje), i to je za mene, koji sam čitao i znao
nekoliko njenih pesama, bila lepa vest, čak
olakšanje. Zašto? Knjiga kao celina popunila je
utiske, zapravo, mislim da su pesme dobile „celinu“
koja teško da se može sagledati/nazreti iz
pojedinačnih pesama. Kada sam pre nekoliko
godina prvi put čitao pesme, nisam nalazio „ključ“
za Natalijinu poeziju, a opet bilo je u njima
„nešto“.
Svojevremeno, na stranicama sajta Prozaonline,
pisao sam (kao komentar pesama) da je
karakteristika njene poezije jedan „nemaran
odnos prema jeziku“! Ostajem i dalje kod te ocene.
Jednostavno ne nalazim prikladniju reč.
Recenzentkinja, Nađa Milković Ćuruvija, kaže
„naizgled naivno i mangupski nekonvencionalno“.
Može i tako da se kaže. Možemo postaviti i
paralele prema poeziji za decu, paralelu prema
Dušku Radoviću, npr. Ali, to je površan uvid. Ne piše
Natalija pesme kao što su „Strašan lav“ ili: „Jedna
Jelena iz V Beogradske / najzad je našla dečka.
Pitala ga je: Ko si ti? A on joj je lepo rekao: Ja sam
tvoj dečko.“, itd. Živkovićeva peva: „Zašto su ti
ruke i noge / zalepljene za zid?“ (Udah), ili: „U šumi
Panjskoga Koža / sretoh Ježinog Ježa“ (Čudo), ili:
„Poznajem jednu osobu / Uvek je postavim pored
saksije / da joj u saksiji ne bude neudobno“
(Cvetna peripetija), ili: „Zdravlje je u rečima /
koje se otržu s mojih usana“, ili: „Na primer, Neko
Nepoznat veseli se sa „decama“ iza / predalekih
prozora...“ (Udah III), itd. Nije to ono Duškovo
„nećem“.
Živkovićeva peva na svoj dečiji način (lagodan,
nemaran), ali ne peva o dečijim temama niti je
perspektiva knjige dečija, naivna, naprotiv.
Dakle, to nije poezija za decu – i zbog toga se ne
može povući paralela prema Dušku Radoviću.
U knjizi
postoji ona presedna „količina“ dobrih stihova,
lepih, dubokih i misaonih, koji daju/funkcionišu
kao „celina“ ili ključ za razumevanje i prihvatanje
pesama kao što je npr. prva pesma „Udah“, „Literarna
mjačka“, i još neke.
Čitajući ove „neprecizne“ („lepršave“ – kaže
recenzetkinja) stihove, dešava se čudo ili malo
otkriće gotovo u svakoj pesmi. Novi/neobično sveži
uvidi, raspoloženja, slike, duboke i uspele
misli. U pesmi „Udah“: „A ja se osećam ispunjeno / kao
da govorim reči / pune vazduha / kao da recitujem
vrlo važnu pesmu“. U pesmi „Udah II“: „Ova čovečica
blesava je. Ne vidi: Svet je u strukturama. Misli:
onakav je kakvim ga ugleda odojče kad krikne, udahne
vazduh.“ Pesma „Pisci jure čitaoce“ jeste pravo
malo ironično-dirljivo remek delo, kao i Pesme
„Iza“ ili „Vojna omaška“.
Pesme
„Čudo“ ili „Španci“ ili „Zašto mi rušiš Sneška“ mogu
se uslovno svrstati u dečije, ali ponovo na
Natalijin način – i mislim da je to prava poezija
za decu (kao da ih je dete napisalo) – a sa druge
strane imaju i zrelost koja se nije pokazala u
metrici, rimi itd. nego se radi o nekom osećaju, o
sitnim naznakama, izboru reči, itd.
„Pesma o
meni“ jeste nesumljivo najbolja pesma u zbirci, a
ujedno nosi u sebi sve što smo primetili o stilu i
sadržaju poezije Natalije Ž. Živković.
Karakteristična je strofa:
„Ponekad
Letim u vidu mene nad gradom
I gledam kroz prozore“
U pesmi
„Udah III“ pesnikinja je odlično ispevala svoju
(mladenačku) vlastitu poziciju, valjda, a tu je
valjda i spona prema „nastavku“, prema knjigama
koje će Natalija Ž. Živković tek napisati. Ne mogu
da se setim boljih stihova na tu temu.
„Kartu moju na sto:
– nisam još stigla da
crvljam u zatvoru.
– nisam još stigla
da kockarka budem.
– nisam stigla
da budem svirač orgulja.
– nisam stigla
da bez noge budem.
– nisam stigla da imam osmoro dece ili
jedno.
– nisam stigla da budem
„neka Todora“.
Na primer.
Druge stvari dobre i loše što stigle me
odsmejah il otplakah
što jače.
nazad
|