O knjigama

Tomislav Milošević

SVET U KOME SE ČUJU GLASOVI
I PLAMSAJU VATRE

(Dejan Bogojević, Skica za portret jednog sveta. „Alma“, Beograd, 2010)

De­jan Bo­go­je­vić, pi­sac svih žan­ro­va ko­ji po­sto­je u pi­sa­noj li­te­ra­tu­ri ili će tek po­sto­ja­ti, ži­vi u jed­noj ve­li­koj a sa­svim neo­bič­noj pe­snič­koj ga­lak­si­ji, uni­ver­zu­mu več­nog pla­me­na va­tre i one­o­bi­če­nih gla­so­va. To je svet jed­nog al­tru­i­ste, in­te­lek­tu­al­ca či­je in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti ni­su sa­mo „ove­re­ne“ pa­pi­ri­ma u ob­li­ku di­plo­ma. On svo­ju in­ge­ni­o­znost sva­ko­dnev­no ova­plo­ću­je de­li­ma. Ta­ko je na­sta­la još jed­na knji­ga (te­ško bi se bez bro­ja­nja mo­glo re­ći ko­ja po re­du, a bro­ja­nje sa­mo po se­bi ni­je pre­sud­no u ova­kvim pred­sta­vlja­nji­ma). I na­rav­no, ona je sa­mo ski­ca za por­tret jed­nog sve­ta ko­ji pre­va­zi­la­zi gra­ni­ce obič­nih sa­zna­nja o pi­sci­ma ta­kvog pro­se­dea. I sa­mo ski­ca nje­go­vog ši­ro­kog i uni­ver­zal­nog opu­sa stva­ra­lač­ke vo­ka­ci­je. U re­cen­zi­ji jed­nog od ret­kih ana­li­ti­ča­ra is­tra­ži­va­ča, mr Du­ša­na Stoj­ko­vi­ća se uka­zu­je: da je ve­o­ma te­ško hva­ta­ti se u ko­štac sa pro­zom ili po­e­zi­jom ovog van­se­rij­skog pi­sca či­je su i pe­sme i pri­če, ne sa­mo naj­vi­ši ni­vo post­mo­der­ne, već su one i fu­tu­ri­stič­ke u prav­cu ko­ji pi­sac već tra­si­ra, a oni ko­ji ta­ko­đe tra­že put ka no­vom u sve­ko­li­koj knji­žev­no­sti, sti­dlji­vo ga pra­te ili če­ka­ju da vi­de  do­kle će sti­ći ili ble­snu­ti od­jek nje­go­ve stva­ra­lač­ke re­flek­si­je (pa­ra­fra­zi­ra­no iz kon­tek­sta op­šteg vi­đe­nja D. Stoj­ko­vi­ća). Či­ta­ju­ći an­to­lo­gi­ju krat­kih mi­ni pri­ča ko­ji­ma se dr Đor­đe Ota­še­vić u ku­ći „Al­ma“ ba­vi već du­že vre­me i pred­sta­vlja re­le­vant­nog či­ni­o­ca u tom smi­slu, znam da sko­ro ni­je imao ta­kvih pri­ča, su­šte pro­zne ino­va­ci­je, ko­je ne bi­smo mo­gli od­mah pre­ci­zno da sme­sti­mo u od­re­đe­ni ram. Ina­če, krat­ka pri­ča po­la­ko već na­la­zi me­sto u isto­ri­ji knji­žev­no­sti, ma­da je još uvek te­ško de­fi­ni­sa­ti gra­ni­cu iz­me­đu nje i po­e­zi­je, od­no­sno pe­sme u pro­zi. „Umet­nost pi­sa­nja je umet­nost skra­ći­va­nja“ ve­li A. P. Če­hov. Od nje­ga ina­če za­po­či­nje ozbilj­ni­je ba­vlje­nje krat­kim pri­ča­ma ko­je se raz­li­ku­ju od onih Poa ili Mo­pa­sa­na. Ro­do­na­čel­nik krat­ke krat­ke pri­če u nas je Da­vid Al­ba­ha­ri, Ze­mu­nac ko­ji tre­nut­no ži­vi i pi­še u Ka­na­di. U na­slo­vi­ma pri­ča D. Bo­go­je­vi­ća već su in­vol­vi­ra­ne me­ta­fo­re, po­et­ske sli­ke ko­je se otva­ra­ju, a u nji­ma su ši­ro­ke mo­guć­no­sti da­lje vi­zu­e­li­za­ci­je, za sva­ko­ga po ne­što. „Pro­zir­ni kap­ci otvo­re­nih školj­ki“. Glav­ni ju­na­ci nje­go­vih pri­ča su ne­vi­dlji­vi (mo­že to bi­ti i On), a na­ra­tor (ma­da ga je te­ško ta­ko na­zva­ti jer je ta­kvo ime­no­va­nje ima­nent­no ste­re­o­tip­noj, po­naj­vi­še re­a­li­stič­koj pro­zi ili onoj tur­bo bla-bla) kao de­mi­jurg vla­da u ma­što­vi­toj, kon­den­zo­va­noj pri­či bo­ja­ma jed­nog vr­snog pi­sca i sli­ka­ra. „To­ne lo­ko­mo­ti­va kroz noć / bez jar­bo­la / kroz krik raz­ba­ru­še­nih hod­ni­ka / ob­ja­šnja­va for­mu“/. (Ozvu­če­ni sno­vi stra­ha). Da je M. Pa­vić ro­đen pre Bo­go­je­vi­ća, re­kao bih da je po­ne­što na­u­čio od nje­ga. Te­ško je pro­na­ći pa­ra­le­li­zam i me­đu na­šim do­ma­ćim pi­sci­ma, bez ob­zi­ra na vo­ka­ci­ju. U pro­zi D. Bo­go­je­vi­ća ču­je se i po­e­zi­ja, i obrat­no. To je je­dan zbir ko­he­rent­no­sti u svim sferama pi­sa­ne knji­žev­no­sti, mo­žda umet­no­sti u ši­rem smi­slu i, da bi­ste mu se pri­bli­ži­li ma­kar ma­lo, mo­ra­te po­zna­va­ti nje­gov ce­lo­kup­ni opus. (Moj ose­ćaj je da sam na sa­mom star­tu!). Za Bogojevića je ste­re­o­tip­na na­ra­ci­ja ne sa­mo de­ka­den­ci­ja, ona je sa­svim iza nje­go­ve „vi­di­ko­ve li­ni­je“, a iz­la­zi no­vo stva­ra­lač­ko oza­re­nje na kri­li­ma „zma­ja“ ko­ji je ne­gde u pe­ći­ni pro­šlo­sti če­kao da se bu­duć­nost u no­vom li­ku ja­vi. „Ima slo­bo­dan um“ je auto­bi­o­graf­ska re­mi­ni­scen­ci­ja u tre­ćem li­cu, ali ni­je bit­no „li­ce“, bit­na je su­šti­na, a ona je u slo­bod­nom umu oda­kle iz­bi­ja­ju na­no­si re­či, gej­zir ko­ji iz­ba­cu­je na po­vr­ši­nu bu­ji­cu re­či bo­ga­tih kva­li­tet­nim „mi­ne­ra­li­ma“. Na­rav­no, mi­ne­ra­li su sa­mo pa­ra­dig­ma, aso­ci­ja­ci­ja za obo­ga­će­ne sin­tag­me. On je Go­spo­dar ko­ji od­re­đu­je vre­me, me­sto i na­čin... U  „pe­ći­ni se­be“ du­go je bio za­tvo­ren, sve dok se ni­je „ro­dio“ i od­mah po­tra­žio uto­či­šte u baj­ci li­te­rar­na­ja ži­zn. Ski­ca ili bo­lje re­ći ski­ce su me­di­ta­tiv­ne epi­zo­de pi­šče­ve vi­zu­e­li­za­ci­je, ali „ako ka­žem da je ka­me­nje pla­vo, to je za­to što je pla­vo od­go­va­ra­ju­ća reč, ve­ruj­te mi“ (Gi­stav Flo­ber). Bez sumnje to je pi­ščev al­be­do, a to mo­že bi­ti sve: od­nos pre­ma bi­ći­ma, stva­ri­ma, po­ja­va­ma, sta­nji­ma u vi­du auto­gle­da­nja, ras­po­lo­že­nji­ma... To su i osnov­ne re­flek­si­je D. Bo­go­je­vi­ća, ka­ko u po­e­zi­ji ta­ko i u pro­zi, a obe su kod nje­ga bli­ske se­stre, sko­ro bli­zna­ki­nje. „Du­go je bio za­tvo­ren. Ni­su mu da­li da sli­ka, pa je sli­ke ču­vao du­bo­ko u se­bi, ve­ru­ju­ći da će us­pe­ti da ih, sa­ču­va­ne, pre­ne­se na plat­no“. (U pe­ći­ni se­be). Bo­go­je­vić ma­što­vi­to vo­di svo­je po­et­sko-pro­zne na­ra­ci­je, nji­ho­va osno­va naj­vi­še in­kli­ni­ra u lič­nom. Ka­ko je jed­nom re­kao baš D. Al­ba­ha­ri: „Pri­ča sam ja. Uko­li­ko ne go­vo­ri o me­ni, ne go­vo­ri ni o ko­me. Uko­li­ko go­vo­ri o dru­gom, to ni­je pri­ča”. Re­kao bih da je to mo­to i Bo­go­je­vi­ćeh pri­ča, i ne sa­mo njih! Mno­štvo je aso­ci­ja­ci­ja u ovoj pro­zi. Pri­če su ta­ko kon­ci­pi­ra­ne da či­ta­lac mo­že da vi­di šta se na­la­zi i sa dru­ge stra­ne ogle­da­la, ako je već na jed­noj, pred­njoj, pi­sac sa svo­jim in­te­lek­tu­al­nim Ja, u ko­me je sa­bra­no zna­nje iz vi­še na­uč­nih obla­sti. Bez to­ga bi­smo ima­li is­pra­znu li­te­ra­tu­ru (be­le­tri­sti­ku), ka­kve, na­ža­lost, da­nas ima i pre­vi­še. Si­me­trič­nost iz­me­đu in­te­lek­ta, ta­len­ta i ši­reg obra­zo­va­nja i edu­ka­ci­je, mo­ra da po­sto­ji. U to­me su na­gla­še­ne i op­šte vr­li­ne ovog pi­sca, ko­ji i na ova­kav na­čin ume da se sme­sti u jed­noj op­štoj kon­ste­la­ci­ji pi­sa­ne knji­žev­no­sti u nas, ko­ja je pri­lič­no upro­se­če­na. On ima svoj put, ali ne be­ži iz svog okru­že­nja već, na­pro­tiv, tra­ži u nje­mu opi­plji­ve vred­no­sti za svoj bli­ski kon­takt u ulo­zi is­tra­ži­va­ča, an­to­lo­gi­ča­ra.

„Po­či­nje san. Ne­vi­dlji­vo cve­će pre­po­zna­jem po mi­ri­su, od­la­žem ga. Se­de­će­mo kraj vo­de. Me­so i krv i bar­ske zmi­je... iz­ra­njam ka sve­tlo­sti. Pe­sak je lju­bi­čast. Pli­va­ju sen­ke bez pe­ra­ja; gri­ma­sa tre­nut­ka; spo­koj!” (Iz pri­če „Pe­sak je lju­bi­čast”). U toj sve­ko­li­koj se­man­tič­koj he­te­ro­ge­no­sti, Bo­go­je­vi­će­vi pro­zno-po­et­ski bre­vi­ja­ri su slo­je­vi­to iz­me­ša­ni: po­e­zi­ja, pro­za, sti­ho­vi uz krat­ku for­mu na­ra­ci­je, epi­sto­lar­ni do­da­ci... („Na pu­tu me­đu da­le­kim ma­ho­vi­na­ma”, „Ve­ja­vi­ca”, „Vr­to­gla­vi­ca”, ci­klus „Ko­do­vi, stri­po­vi, ka­dro­vi”...). Ba­ve­ći se do­sta dru­gim, tu­đim ru­ko­pi­si­ma, doj­mio me se ci­klus „Raz­bi­ja­nje for­me”. U ne­kim pri­ča­ma sam se čak i na­šao: „Autor­ska pra­va”, „Raz­bi­ja­nje for­me”. Ovaj pi­sac za ko­ga bi epi­tet eru­di­te bi­la naj­o­bič­ni­ja  ba­na­li­za­ci­ja su­šti­ne i for­me nje­go­vog ukup­nog pro­se­dea, sme­stio je u ovu knji­gu svo­je iza­bra­ne li­te­rar­ne vred­no­sti naj­vi­šeg ni­voa, a za­što nje­go­vo me­sto ni­je na naj­vi­šem an­to­lo­gij­skom ni­vou, od­go­vor je jed­no­sta­van: da­nas ne­ma­mo is­tra­ži­va­če u do­ma­ćoj knji­žev­no­sti po­put B. Po­po­vi­ća, Dža­dži­ća, S. Lu­ki­ća, a uko­li­ko ih i ima (ma­da ih je se te­ško ova­ko ad hoc se­ti­ti), oni su uglav­nom „za­u­ze­ti”  u ne­kom kla­nov­skom kru­gu, u ka­kvi­ma Bo­go­je­vi­ća (a ima ih još), zbog ve­li­ke nje­go­ve mar­lji­vo­sti ne­ma. Pi­sac je frag­men­ti­zo­vao Svet iz svo­je per­spec­ti­ve i ve­o­ma je us­peo u to­me da nam svo­je za­da­te mo­ti­ve ar­ti­ku­li­še „na ta­nji­ru”, sa po­seb­nim uku­som. U ci­klu­su „Trag na oba­li” po­seb­no se iz­dva­ja­ju: „Iz­vo­ri i ča­ro­ban dan”, „Is­po­ve­sti”, „Glu­vo­ne­mi svet”(!), „Ste­na”… Na kra­ju knji­ge, a ka­ko bi dru­ga­či­je i mo­gla da se eks­pli­ci­ra hro­no­lo­gi­ja jed­nog ve­li­kog pi­šče­vog sve­ta, na­la­ze se „dram­ski” tek­sto­vi, pri­če sa vi­še knji­žev­nih di­men­zi­ja, sa za­ple­ti­ma ko­je pi­sac za­pli­će i ras­pli­će pred na­ma, ob­li­ko­va­ne ta­ko da su do­volj­no an­ga­žo­va­ni i upe­ča­tlji­vi da nam se do­pad­nu i da ih upam­ti­mo. Pi­sac je do­volj­no mlad, plo­do­tvo­ran i upo­ran te će taj ne­vi­dlji­vi „su­di­ja” ili Go­spo­dar „ži­vo­ta i smr­ti” u afir­ma­tiv­noj knji­žev­no­sti na ne­kom Saj­mu ta­le­na­ta mo­ra­ti da ga uoči i na­gra­di za­slu­že­nim pri­zna­njem. Nje­gov por­tret i te ka­ko pri­pa­da Sve­tu o ko­me pi­še, ali i sve­to­vi­ma o ko­ji­ma dru­gi pi­šu.
 

nazad