O knjigama

Rajko Glibo

EKSPERIMENTIRANI „ISEČCI“

(Zoran Ilić: Isečci. „Alma“, Beograd, 2010)

Obič­no knji­gu po­či­njem od­za­da pa ni ov­dje ni­sam pra­vio iz­nim­ku, iako je knji­ga po mno­go če­mu za ovo na­še vri­je­me iz­nim­ka. Sve su pri­li­ke da ne­će­mo još du­go mo­ći bu­sa­ti se onom „iz­nim­ke ne po­tvr­đu­ju pra­vi­lo“, jer na zad­njoj stra­ni čita­mo: CIP – Ka­ta­lo­gi­za­ci­ja u pu­bli­ka­ci­ji Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, Be­o­grad 821.163.41-38 / ILIĆ, Zo­ran: Iseč­ci – Sli­ke iz ži­vo­ta jed­nog blo­ge­ra : / Zo­ran Ilić. 1. Izd. – Be­o­grad : Al­ma, 2010 (Be­o­grad : Skrip­ta in­ter­na­ci­o­nal), – 117. str. ; 21cm. – Bi­bli­o­te­ka : Sa­vre­me­na knji­žev­nost / Al­ma, Be­o­grad, knj. 92, ti­raž 200 / ISBN 978-86-7974-186-8 / CO­BISS. SR – ID 177750540. Pre­ma di­men­zi­ja­ma re­kli bismo stan­dard­no iz­da­nje, ali pre­ma sa­dr­ža­ju to se ipak ne bi mo­glo re­ći.

Zo­ran eks­pe­ri­men­ti­ra. On že­li po­ka­za­ti ka­ko je mo­gu­će u zbir­ci cr­ti­ca na­zva­noj Iseč­ci po­sti­ći onaj ča­rob­ni po­et­ski efekt ko­ji se da­nas sve rje­đe pro­na­la­zi u srp­skoj ro­ma­nesk­noj for­mi, ali i ši­re na ju­žno­sla­ven­skim pro­sto­ri­ma.

U usme­noj knji­žev­no­sti sva­ko­ga na­ro­da po­na­o­sob i u svjet­skim re­la­ci­ja­ma cje­lo­kup­no gle­da­no dav­no su se u agra­fij­skom pe­ri­o­du i ka­sni­je do­go­di­le i do­ga­đa­le ve­li­ke pro­mje­ne. Pre­sta­lo se sa epo­vi­ma, na­sta­vlja­lo sa kra­ćim for­ma­ma – ep­skim pje­sma­ma, a on­da, kao vječ­no ak­tu­al­ni, osta­li su krat­ki usme­nok­nji­žev­ni ob­li­ci ko­ji ma­nje-vi­še na­sta­ju i da­nas. Ne­ki od njih kao aneg­do­te sto­lje­ći­ma slu­že ne sa­mo kao in­spi­ra­ci­ja ne­go us­put kao ob­li­kov­ni pred­lo­žak za na­sta­vak ro­ma­na i pri­po­v­je­da­ka. Uglav­nom u sva­ko­dnev­noj ži­vot­noj upo­tre­bi ima­mo krat­ke usme­nok­nji­žev­ne ob­li­ke ko­ji idu us­po­re­do sa istim ili slič­nim ob­li­ci­ma pi­sa­ne knji­žev­no­sti. Da­kle, krat­ke for­me u usme­noj knji­žev­no­sti mi­je­nja­le su po­la­ko svi­jet pa da­nas i za nju i za pi­sa­nu knji­žev­nost mo­že­mo us­tvr­di­ti ka­ko je krat­ka for­ma pro­mi­je­ni­la svi­jet. U sfe­ri iz ko­je nam do­la­ze Iseč­ci, to po­tvr­đu­je ak­tu­al­na su­vre­me­nost. Pred na­ma su sta­tu­si na Fa­ce­bo­o­ku, tvi­ta­nje ili po­slo­vi na por­ta­li­ma, a u Ili­će­voj pro­zi upra­vo je o nji­ma – blo­ge­ri­ma i nji­ho­vom ser­vi­si­ra­nju ri­ječ. Tu su još fo­ru­mi i slič­ni blo­ge­ra­ški ob­li­ci u ko­ji­ma se in­for­ma­ci­je ili ko­men­ta­ri pi­šu sa­že­to, kon­ci­zno, zgu­snu­to do pu­ca­nja, kon­den­zi­ra­no do kraj­no­sti, a naj­bo­lji pred­lo­šci nu­de se svo­jom umjet­nič­kom iskri­ča­vom lje­po­tom po­put onih krat­kih lir­sko­ka­za ko­je na­zi­va­mo lir­skim mi­ni­ja­tu­ra­ma. Tu, da­kle, mi ima­mo ili mo­ra­mo ima­ti auto­cen­zu­ru na broj zna­ko­va uz uklju­či­va­nje od­ma­ka i slič­no. U mo­di je elip­tič­no i pro­sto, rje­đe pro­sto-pro­ši­re­no.

No­vo in­ter­net­sko do­ba je do­ni­je­lo svo­je za­ko­ni­to­sti. I kao što smo sve do ne­dav­no (i još uvi­jek) po­u­ča­va­li svo­je đa­ke i stu­den­te o raz­li­ka­ma iz­me­đu knji­žev­nog prav­ca i knji­žev­ne stru­je go­vo­re­ći ka­ko sva­ki knji­žev­ni pra­vac ima svo­ju te­ma­ti­ku, svoj je­zik i svoj stil, a čim jed­na od te tri od­red­ni­ca fa­li, ima­mo knji­žev­nu stru­ju, sa­da se na­la­zi­mo pred no­vim konstruk­ci­ja­ma, no­vim mo­di­fi­ka­ci­ja­ma i ob­li­kov­nim iz­le­ti­ma. Pro­tok in­for­ma­ci­ja br­zo se i ja­ko se ubr­zao i hi­per­bo­lič­no oma­so­vio. Me­đu­tim, ma­sov­nost je do­ni­je­la en­tro­pi­ju i šum. Po­ve­ća­la je ne­red i u mi­kro i u ma­kro sve­mi­ru. En­tro­pi­ja je, zna­no je, odav­na po­sta­la knji­žev­nom te­mom. En­tro­pi­ja je mje­ra ne­si­gur­no­sti ne­ke in­for­ma­ci­je. Što je in­for­ma­ci­ja kra­ća, obr­nu­to pro­por­ci­o­nal­no se uve­ća­va mo­guć­nost da bu­de ne­toč­na. U su­put­ni­štvu „ka­da je­dan od ri­jet­kih ži­vu­ćih pri­pad­ni­ka 'zlat­nog do­ba' europ­skog in­te­lek­tu­a­li­zma dva­de­se­to­ga sto­lje­ća, pro­fe­sor eme­ri­tus Vik­tor Žme­gač ob­ja­vi knji­gu krat­kih re­flek­si­ja i na­zo­ve je SMS ese­ji (Pro­fil, 2010), za­što on­da da se naš Zo­ran Ilić ne ohra­bri i ob­ja­vi svoj „ro­man“ Iseč­ke (Al­ma, 2010). On svo­me dje­lu da­je na­ve­de­no ime, a za­ni­ma­njem je blo­ger i osje­ća da mu je ta sfe­ra naj­pro­ba­vlji­vi­ja i za ob­ra­du naj­pri­jem­či­vi­ja. Na­zva­ti svo­je krat­ke pro­ze, za­pra­vo cr­ti­ce, ta­ko hra­bro Z. Ilić ne ide pre­ma vi­cu ili podsmje­hu. On je do­volj­no is­ku­san blo­ge­raš i ne do­pu­šta da mu se eks­pe­ri­ment iz do­bro mu zna­ne obla­sti vra­ti kao bu­me­rang. On se u iseč­ci­ma ni­je ogra­ni­čio na pre­ci­zan broj zna­ko­va, već od iseč­ka do iseč­ka, tu i ta­mo, me­to­ni­mij­ski upo­tre­blja­va ne­što ši­ri iz­ved­be­ni re­gi­star, ali to ne uma­nju­je do­pa­dlji­vost nje­go­vih pro­zrač­nih krat­kih for­mi. Ako se slo­ži­mo sa Vik­to­rom Žme­ga­čom ko­ji za­klju­ču­je: „Da­nas je naj­ma­nja dru­štve­na je­di­ni­ca čo­vjek s mo­bi­te­lom“, on­da smo se ne­vje­ro­vat­no br­zo na­šli u si­tu­a­ci­ji da mo­bi­te­li i blo­ge­ri bu­du me­đu­sob­ni ovi­sni­ci.

Knji­ge ove ve­li­či­ne i do sa­da smo na­zi­va­li čas pri­po­vi­jest, čas ro­man. Me­đu­tim, struk­tu­ra ise­ča­ka je ta­kva da na ne­ki na­čin ospo­ra­va i je­dan i dru­gi na­ziv. Tre­ba sa­mo ra­di­ti i ra­di­ti, a do kla­si­fi­ka­ci­je će se iona­ko sa­mo od se­be pri­je ili ka­sni­je do­ći.

Zo­ran je svo­je pro­ze na­zvao hra­bro Iseč­ci, po­put Vik­to­ra Žme­ga­ča. I nje­go­vih SMS ese­ja. Pro­ku­ša­ni knji­žev­ni kri­ti­ča­ri za­zi­ru od ova­kvih i slič­nih tek­sto­va, a mno­gi i ne po­ku­ša­va­ju klik­nu­ti u mo­der­ne in­for­ma­tič­ke teh­no­lo­gi­je. Upr­kos tren­du od­lu­čio sam se nje­go­vom dje­lu pri­ći mje­ša­vi­nom na­če­la on­li­ne i kla­sič­ne kri­ti­ke da led su­vre­me­no­sti pro­bi­jam tek­sti­ćem ko­ji je mo­žda ne­do­volj­no za­ču­dan, a opet po­ma­lo bez­na­dan, ako ga mo­tri­mo on­li­ne oči­ma. Ka­ko bi­lo da bi­lo, on­li­ne či­ta­te­lji, ali i oni dru­gi ko­je mla­di dr­že za de­mo­de či­ta­te­lje, sa Zo­ra­no­vim po­du­hva­ti­ma do­hva­ća­ju sla­dak ugo­đaj.
 

nazad