Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.09–31 Selimović M.
ID: 181549580

Rašid Durić

O antinomiji Hasanova stajališta
o svojemu identitetu i o identitetu muslimana
u “Dervišu i smrti” Meše Selimovića

Ključ­ne ri­je­či: hi­bri­di­tet iden­ti­te­ta al­ter ega i Ha­sa­na; psi­ho­lo­ška ana­to­mi­ja i kri­tič­ka ana­li­za an­ti­no­mič­no­sti ta­kvo­ga iden­ti­te­ta i nje­go­ve (pod)svje­sne knji­žev­ne kom­pen­za­ci­je i tran­sfor­ma­ci­je u li­ku Ha­sa­na; pa­ra­lel­na psi­ho­a­na­li­za al­ter ega, ka­rak­te­ra Ha­sa­na i Dže­ma­i­la; ro­man Der­viš i smrt ne­spor­ne umjet­nič­ke ma­gi­je, za­pad­no­e­u­rop­skog fi­lo­zo­fij­sko­ga fun­da­men­ta u skep­si i ali­je­na­ci­ji, sa de­ko­rom mu­sli­man­sko­ga sen­si­bi­li­te­ta; sa etič­ki i the­o­lo­ški ospo­re­noj objek­tiv­no­sti Ha­sa­no­va sta­va o (sa­mo)“ot­pad­ni­štvu” i “ot­pad­ni­štvu” mu­sli­ma­na od hri­šćan­stva kao su­bjek­tiv­nom sta­vu; sta­ja­li­štu ko­jem je uzrok u na­ve­de­nom hi­bri­di­te­tu al­ter ega, od­no­sno u nje­go­voj (pod)svje­snoj kom­pen­za­ci­ji i tran­sfor­ma­ci­ji u li­ku Ha­sa­na; ate­i­zam al­ter ega i li­ka Ha­sa­na kao (pod)svje­sni  psi­ho­lo­ški uzrok po­manj­ka­nja re­li­gi­o­zne em­pa­ti­je sa po­slje­di­com sta­ja­li­šta o na­vod­nom “ot­pad­ni­štvu” mu­sli­ma­na od hri­šćan­stva

1.1. Hom­ma­ge Me­ši Se­li­mo­vi­ću bi­tan je po­vod da se još jed­nom sa­sta­vi­mo sa­mi sa so­bom u (me­ta)tek­stu Der­vi­ša i smr­ti, u su­bli­ma­tu ko­ji se vi­še pu­ta či­ta da se do kra­ja ne “pro­či­ta.” Dru­gi je po­vod ovoj stu­di­ji u na­ve­de­noj skep­si spram vje­ro­do­stoj­no­sti di­je­la na­ve­de­no­ga Ha­sa­no­va trak­ta­ta o nje­go­vu “ot­pad­ni­štvu” i o “ot­pad­ni­štvu” mu­sli­ma­na od hri­šća­na. Da bi ova sum­nja u vje­ro­do­stoj­nost bi­la ar­gu­men­ti­ra­na, pro­mi­šlje­na u svi­je­sti či­ta­te­lja, na­kon mo­ga uvod­nog di­je­la ci­ti­ram dva vri­jed­no­sno i emo­ci­o­nal­no dis­pa­rat­na trak­ta­ta iz Der­vi­ša i smr­ti. Po­tom Ha­sa­no­vu an­ti­no­mi­ju ana­li­zi­ram (u di­je­lo­vi­ma i u cje­li­ni) u kon­tek­stu si­žea ro­ma­na i ukup­ne psi­ho­lo­gi­je Ha­sa­no­va li­ka. Po­la­zim, na­i­me, od te­ze da sum­nju u vje­ro­do­stoj­nost na­la­že sa­ma pri­ro­da ži­vo­ta i čo­vje­ka. I su­bjek­tiv­na pri­ro­da knji­žev­no­ga iz­ri­ča­ja. Ona ko­ja leb­di na ta­nju­šnoj gra­ni­ci fik­ci­je i zbi­lje. Op­ča­ran ma­gi­jom knji­žev­ne ri­je­či, či­ta­telj se, na­i­me, sa pu­nim po­vje­re­njem pre­pu­šta nje­noj su­ge­stiv­noj sna­zi. Pri­tom ri­jet­ko dvo­ji nad nje­nom vje­ro­do­stoj­no­sti. Knji­žev­na zna­nost i knji­žev­na kri­ti­ka, ako to do­i­sta je­su, ako ho­će vred­no­va­ti knji­žev­ni tekst, mo­ra­ju bi­ti skep­tič­ni pre­ma sna­zi umjet­nič­ke su­ge­sti­je u ko­joj je sa­dr­ža­na vje­ro­do­stoj­nost tek­sta. Da je ov­dje ri­ječ o in­te­lek­tu­al­no-emo­ci­o­nal­nom vri­jed­no­snom sa­mo­o­dre­đe­nju pre­ma vje­ro­do­stoj­no­sti knji­žev­ne ri­je­či, u ko­joj su seg­men­ti te vje­ro­do­stoj­no­sti – tvrd­nje, te­ze i hi­po­te­ze – če­sto u smi­sa­o­noj an­ti­no­mi­ji, me­đu­sob­nom ne­gi­ra­nju – svje­do­či i sam Se­li­mo­vić. Se­li­mo­vić, na­i­me, pr­vo tvr­di da je knji­žev­nost pro­du­ho­vlje­na isti­na o ži­vo­tu, po­tom da knji­žev­nost ni­je ni isti­na ni ne­i­sti­na. Za div­no ču­do, isti­na je upra­vo u toj na­iz­gled pri­vid­noj, za­pra­vo stvar­noj an­ti­no­mi­ji. Upra­vo je u an­ti­no­mi­ji iz­ra­sla knji­žev­na isti­na Der­vi­ša i smr­ti. An­ti­no­mi­ja je in­te­lek­tu­al­na ba­za knji­žev­ne svi­je­sti Der­vi­ša i smr­ti. Ta­ko­đe, i mo­je kri­tič­ke ri­je­či ko­joj je po­la­zi­šte u ovoj Se­li­mo­vi­će­voj sre­di­šnjoj an­ti­no­mi­ji:

Pra­vo knji­žev­no dje­lo je umjet­nič­ki ubje­dlji­va, ani­mi­ra­na, pro­du­ho­vlje­na isti­na o ži­vo­tu, pi­šče­va isti­na, na­rav­no, jer je sum­nji­vo da po­sto­ji dru­ga isti­na osim su­bjek­tiv­na. (...) Knji­žev­nost ni­je ni isti­na ni ne­i­sti­na, ni mu­drost, ni lu­dost, ona ni­je ni mi­sa­o­ni si­stem ni po­u­ka. Ona je, pri­je sve­ga, sna­žan do­ži­vljaj, ko­ji dje­lu­je emo­ci­jom na emo­ci­ju. (...) Emo­ci­ja je lič­na, kao cr­te na dla­nu, a opet pri­hva­tlji­va, mek­ša je ne­go mi­sao, ubje­dlji­vi­ja, su­ge­stiv­ni­ja, jer je ne­po­sred­na. Emo­ci­ja je i ele­men­tar­ni­ja, ni­je iz­ve­de­na i gra­đe­na kao mi­sao, ne pod­li­je­že la­ko vre­men­skoj ko­ro­zi­ji. Emo­ci­ja mo­že da po­sta­ne isti­na ko­ja tra­je. (Me­ša Se­li­mo­vić: Sa­bra­na dje­la u de­set knji­ga.1983. Knji­ga 6. Pi­sci, mi­šlje­nja i raz­go­vo­ri: 252, 253)

Tre­ći po­vod ovom tek­stu je u do­ka­zi­va­nju te­ze da ve­lik dio ob­ja­vlje­ne kri­ti­ke o dje­lu Me­še Se­li­mo­vi­ća ni­je pro­du­ci­ran u ga­mi ili u ma­gi­ji iz­vor­ne umjet­no­sti. Sa po­slje­di­com da u toj kri­ti­ci pre­te­ži­to ot­kri­va­mo in­te­lekt, svi­jest i sa­vjest kri­ti­ča­ra, u ma­njoj mje­ri i pri­ro­du knji­žev­no­ga tek­sta. Raz­log tom kri­tič­kom lar­pur­la­ru jest u ne­spo­sob­no­sti sa­mo­u­tva­ra­nja u knji­žev­nu ri­ječ. U ne­do­stat­ku em­pa­ti­je. Kri­ti­čar­ska ri­ječ u ovoj je stu­di­ji iz­nje­dre­na i pro­fil­tri­ra­na u sen­su­su i u po­li­fo­ni­ji ri­je­či Me­še Se­li­mo­vi­ća. Sa kraj­njom re­zul­tan­tom – du­hov­no-emo­ci­o­nal­no­ga je­din­stva tek­sta i kri­ti­ke.

1.2. Hom­ma­ge Der­vi­šu i smr­ti umje­sno je po­če­ti tač­nom ocje­nom Me­še Se­li­mo­vi­ća o dje­lu Ive An­dri­ća, nje­go­vom do da­nas ak­tu­el­nom kon­stan­ta­ci­jom da od An­dri­će­va osva­ja­nja No­be­lo­ve na­gra­de (1961) ju­žno­sla­ven­ske knji­žev­no­sti rav­no­prav­no su­dje­lu­ju u evrop­sko-svjet­skoj umjet­no­sti ri­je­či. Uz bit­nu do­pu­nu da je po­ja­va Der­vi­ša i smr­ti (1966) pr­vi estet­ski i hro­no­lo­ški is­ko­rak bo­san­ske i bo­šnjač­ke u evrop­sko-svjet­sku umjet­nost ri­je­či. Da eta­bli­ra­nje no­vi­je i bo­san­ske i bo­šnjač­ke (iz­me­đu srp­ske i hr­vat­ske) knji­žev­no­sti po­či­nje Der­vi­šom i smr­ti i Ka­me­nim spa­va­čem Ma­ka Di­zda­ra (ta­ko­dje pr­vo iz­da­nje1966.) Smi­sao je ove stu­di­je ta­ko­dje i u ar­gu­men­ta­ci­ji te­ze o umjet­nič­ko-estet­skom iz­jed­na­ča­va­nju bo­šnjač­ke sa srp­skom i sa hr­vat­skom knji­žev­no­sti. Este­tič­ku za­seb­nost bo­šnjač­ke knji­žev­ne ri­je­či ar­gu­men­ti­ram auten­tič­nim bo­šnjač­kim sen­si­bi­li­te­tim. U jed­nom za­seb­nom do­ži­vlja­ju svi­je­ta i ži­vo­ta autoh­to­nog bo­san­skog čo­vje­ka, u ko­jem se u nje­go­vu bo­san­stvu zr­ca­li uni­ver­zal­na isti­na o čo­vje­ku. Pro­zbo­ri­ti o tom bo­san­skom i bo­šnjač­kom, mu­sli­man­sko-evrop­skom du­hov­nom spo­ju i sen­si­bi­li­te­tu, o nje­go­vu tran­scen­dent­nom spe­ci­fi­ci­te­tu kroz ga­mu i ma­gi­ju Der­vi­ša i smr­ti, pri­tom ot­kri­ti što­god no­vo­ga, či­ni se pre­ten­ci­o­znim. U toj na­ka­ni, ova stu­di­ja ana­li­zi­ra je­dan u se­bi i smi­sle­no i vri­jed­no­sno kon­tra­dik­to­ran i bi­tan seg­ment ro­ma­na – Ha­sa­no­vo sa­mo­o­dre­dje­nje i od­re­dje­nje nje­go­vih su­na­rod­ni­ka mu­sli­ma­na kao “ot­pad­ni­ka” od sta­bla hri­šćan­stva. Po­red ovog, the­o­lo­ški i etič­ki upit­nog (sa­mo)od­re­dje­nja ili opre­dje­lje­nja, u stu­di­ji se do­ka­zu­je da je Der­viš i smrt tekst za­pad­no­e­vrop­ske este­ti­ke. Sa estet­skim fun­da­men­tom u evrop­skoj (post)mo­der­ni. Sa si­ste­mom mi­šlje­nja u eg­zi­sten­ci­ja­li­zmu, ag­no­sti­ci­zmu, skep­ti­ci­zmu, re­la­ti­vi­zmu. Sa du­hov­nim oaza­ma isla­ma. Sa dra­pe­ri­jom mu­sli­man­stva. Sa mar­ka­ci­jom bo­šnjač­ke umjet­no­sti ri­je­či u tim spo­je­vi­ma u ko­ji­ma (me­ta)tekst isi­ja­va bo­san­sko-mu­sli­man­ski sen­si­bi­li­tet, du­hov­nu po­li­fo­ni­ju i du­šev­nu ne­po­sred­nost: u nji­ma se zr­ca­li spe­ci­fi­ci­tet bo­san­ske umjet­no­sti ri­je­či. U tim spo­je­vi­ma, u nji­ho­voj mi­sa­o­noj i du­hov­no-du­šev­noj sin­te­zi, u nji­ho­vu kon­tra­punk­tu, ostva­re­na je knji­žev­na (sa­mo)svi­jest Der­vi­ša i smr­ti. Ori­gi­nal­nost bo­šnjač­ke u ju­žno­sla­ven­skoj knji­žev­noj ri­je­či.

Po­red ove ge­ne­ral­ne estet­ske kva­li­fi­ka­ci­je, bit­no je mar­ki­ra­ti či­nje­ni­cu da je svi­jest li­ko­va ro­ma­na pro­žet svi­je­šću o de­fi­ci­tu na­ci­o­nal­ne kul­tu­re. Ta svi­jest o ne­do­volj­no­sti na­ci­o­nal­ne kul­tu­re u ljud­skoj eman­ci­pa­ci­ji za­pra­vo ci­je­li ro­man Der­viš i smrt pro­ži­ma. Ta je svi­jest bit­no vri­jed­no­sno is­ho­di­šte i gno­se­o­lo­ški ori­jen­tir mo­joj stu­di­ji. Ovo mi­sa­o­no is­ho­di­šte do­ka­zu­jem skep­som Me­še Se­li­mo­vi­ća u po­sto­ja­nje auten­tič­nog na­ci­o­nal­nog du­ha. Sa ospo­ra­va­njem tzv. na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, na­ci­o­nal­nog bi­ća sui ge­ne­ris:

A auten­tič­ni na­ci­o­nal­ni duh, kul­tu­ra i bi­će u cje­li­ni? Pa ne znam šta bih o to­me re­kao, osim da je pra­va auten­tič­nost upra­vo u vi­šem asi­mi­li­ra­nju vr­lo ra­zno­li­kih kul­tu­ra, uti­ca­ja, kr­vi. Svi smo pri­ma­li od sva­ko­ga s kim smo do­la­zi­li u do­ti­caj (a tih do­ti­ca­ja i mi­je­ša­nja bi­lo je kroz isto­ri­ju za­i­sta mno­go) i to pri­mlje­no pre­ta­pa­li ko­li­ko smo mo­gli, pre­tva­ra­ju­ći u svo­je, ma­nje – vi­še oso­be­no. (..) Op­te­re­će­ni smo i mno­gim pred­ra­su­da­ma jed­ni pre­ma dru­gi­ma. Ne­ću ih na­vo­di­ti, one su isto to­li­ko po­zna­te ko­li­ko su smi­je­šne, i plod su ne­po­zna­va­nja. Jer mi se, ustva­ri uop­šte ne po­zna­je­mo, a po­ka­zu­je­mo i ve­o­ma ma­lo vo­lje da se upo­zna­mo, da to po­sta­je fe­no­men bez ob­ja­šnje­nja.

2.1. Ci­ti­ra­na Se­li­mo­vi­će­va spo­znaj­no-vri­jed­no­sna kva­li­fi­ka­ci­ja jest du­hov­ni or­jen­tir mo­joj stu­di­ji. U sre­di­štu stu­di­je je Ha­sa­nov smi­sa­o­no i emo­ci­o­nal­no kon­tra­dik­tor­ni trak­tat o se­bi i o ju­žno­sla­ven­skim mu­sli­ma­ni­ma. Trak­tat u ko­jem Ha­san svoj i iden­ti­tet svo­jih su­na­rod­nja­ka vri­jed­no­sno pot­cje­nju­je, uma­nju­je. Sta­vom o na­vod­nom “ot­pad­ni­štvu” od hri­šćan­stva Ha­san, na­i­me, do­vo­di u pi­ta­nje op­sto­ja­nja ju­žno­sla­ven­skih mu­sli­ma­na kao za­seb­ne za­jed­ni­ce. I po­red ovog ni­hi­li­zma, Ha­san se, na kra­ju svo­jih mi­sli, uli­je­va u bo­san­sko­mu­sli­man­sko iz­vo­ri­šte svo­je­ga iden­ti­te­ta po­put ka­pi vo­de u ri­je­ci.

Ha­sa­no­vo mi­šlje­nje o na­vod­nom “ot­pad­ni­štvu” mu­sli­ma­na od hri­šćan­stva (ko­je na­pri­jed ci­ti­ram) u isti mah je i osob­no i na­ci­o­nal­no afir­mi­ra­ju­ća i di­fa­mi­ru­ju­ća! Sa ko­nač­nim uti­skom: te dvi­je knji­žev­ne isti­ne se po­ti­ru! Da bi se ra­zu­mje­li raz­lo­zi toj bi­po­lar­no­sti, tre­ba ukrat­ko re­kon­stru­i­ra­ti psi­ho­lo­gi­ju Se­li­mo­vi­će­va Ha­sa­na. Kroz ve­dri­nu, do­bro­sti­vost i slo­bo­dan ži­vot pod ve­drim ne­bom i sun­cem, u Ha­sa­nu va­lja ras­po­zna­ti bo­lju po­lo­vi­nu Ah­me­da Nu­ru­di­na. Bo­lji dio neo­stva­re­nog i žu­dje­nog al­ter ega i če­sti­to­ga der­vi­ša Nu­ru­di­na ko­ji će se ubr­zo sur­va­ti u mo­ral­nu ru­i­nu, u ni­šta­ri­ju, usljed stra­ha od smr­ti. Dže­lep­či­ja i me­dre­sli­ja Ha­san je na­i­me žu­đe­ni, neo­stva­re­ni Nu­ru­di­nov dvoj­nik: Ha­san je pro­šao kroz va­tru vjer­skog za­no­sa Abu-Si­na­o­ve ško­le.”(Me­ša Se­li­mo­vić:Sa­bra­na dje­la. Pr­va knji­ga. Der­viš i smrt, 1983: 211) Ha­san je in­kar­na­ci­ja žu­đe­na, u iz­vje­snoj mje­ri do­stig­nu­tog ide­a­la slo­bo­de, za ko­jim nje­gov dvoj­nik Nu­ru­din če­zne. Ta­ko­đe i Nu­ru­di­nov ideal i ide­a­li­za­ci­ja čo­vje­ka ko­je­mu je naj­ve­će za­do­volj­stvo da dru­ge so­bom ra­do­sti.

Iz­vo­re Ha­sa­no­va afir­mi­ra­ju­će-di­fa­mi­ru­je­ćeg sa­mo­vi­đe­nja i vi­đe­nja svo­jih su­na­rod­nja­ka ta­ko­đe je bit­no ra­zu­mje­ti u kon­tek­stu Ha­sa­no­va ne­do­sljed­nog ka­rak­te­ra u ci­je­lom ro­ma­nu. Vri­jed­no­snu i osje­ćaj­nu bi­po­lar­nost mi­šlje­nja o mu­sli­ma­ni­ma, ta­ko­đe je neo­p­hod­no pro­mi­sli­ti kroz Ha­sa­no­vu psi­ho­lo­gi­ju ple­mi­ća. Ra­zu­mje­ti sa aspek­ta ma­te­ri­jal­no si­tu­i­ra­na, neo­vi­sna čo­vje­ka. Ha­sa­no­vo je na­i­me mi­šlje­nje bit­no su­o­dre­đe­no so­ci­jal­no ple­mić­kim sta­tu­som ma­te­ri­jal­no neo­vi­sna čo­vje­ka. Ri­ječ je o sta­vu ple­mi­ća pre­ma pu­ku, na­ro­du. Ha­san taj na­rod u svo­jem pr­vom mi­šlje­nju afir­mi­ra, u dru­gom ga se sti­di, pre­zi­re. Da bi se, po­tom, po­put ka­pi vo­de u ri­je­ci slio, s na­ro­dom sa­sta­vio.

2.2. Je­dan od bit­nih ar­gu­me­na­ta za cje­lo­vi­to i objek­tiv­no po­i­ma­nje pred­nje kon­tra­ver­ze jest či­nje­ni­ca da se Ha­san po­sli­je za­vr­šet­ka me­dre­se ra­di­je vra­tio u za­vi­čaj­nu Bo­snu ne­go da je ostao u Ca­ri­gra­du. To­mu vra­ća­nju u bo­san­sku “mr­tva­ju” iz sja­ja ca­ri­grad­skog ni­je raz­log u sen­ti­men­tal­nom do­mo­lju­blju već u Ha­sa­no­vu du­bo­kom po­ri­vu za slo­bo­dom. Dru­gi je bi­tan uzrok Ha­sa­no­vu po­vrat­ku u Bo­snu u nje­go­voj če­sti­to­sti. Ha­san, na­i­me, ni­je imao iz­gle­da da sa svo­jom če­sti­to­šću ostva­ri ka­ri­je­ru unu­tar stam­bol­ske eli­te, ko­ja je (kao i sva­ka eli­ta !) ogre­zla u hi­po­kri­zi­ji. Če­sti­ti Ha­san se sa ra­do­šću vra­ća u za­vi­čaj­nu Bo­snu i po­sta­je dže­lep­či­ja, tr­go­vac i vje­či­ti put­nik po ha­no­vi­ma i dru­mo­vi­ma. Pu­tu­ju­ći do­spi­je­va do svo­je su­šti­ne i dra­go­cje­no­sti - u osje­ća­nju slo­bo­de. Nje­go­voj ple­mić­koj po­ro­di­ci za­ni­ma­nje “dže­lep­či­je” do­no­si du­bo­ko po­ni­že­nje. I du­bo­ko raz­o­ča­re­nje Ha­sa­no­va oca si­nom. Otac je to­li­ko du­bo­ko po­vri­je­đen, da Ha­sa­na ho­će li­ši­ti na­sljed­stva. Ovom krat­kom re­kon­struk­ci­jom si­žea, ho­ću po­sta­vi­ti te­zu da je Ha­sa­nov di­fa­mi­ru­ju­ći stav o su­na­rod­nja­ci­ma so­cio-psi­ho­lo­ški uvje­to­van nje­go­vim ple­mić­kim po­ri­je­klom.

Ha­sa­no­vo psi­ho-so­ci­jal­no vi­đe­nje iden­ti­te­ta mu­sli­ma­na Bo­sa­na­ca u nje­go­vom pr­vom raz­mi­šlja­nju jest pre­te­ži­to afir­ma­tiv­no. Bit­nim di­je­lom je ide­a­li­zi­ra­ju­će. Po­di­la­zi ta­šti­ni ili isi­ja­va ta­šti­nom ovo­ga et­no­sa. Ma­da na­zna­če­ni spoj od po­dru­glji­vo­sti i ozbilj­no­sti u Ha­sa­no­vu na­stu­pu dje­lu­je ci­nič­no kroz spoj po­no­sa, ne­u­mje­sne ša­le i iro­ni­je:

– Pa­met­ni su ovo lju­di – re­kao mi je jed­nom, sa onom čud­nom mje­ša­vi­nom po­dru­glji­vo­sti, i ozbilj­no­sti, ko­ja me če­sto zbu­nji­va­la. Pri­ma­ju ne­rad s Is­to­ka, ugo­dan ži­vot sa Za­pa­da; ni­kud ne žu­re, jer sam ži­vot žu­ri; ne za­ni­ma ih da vi­de šta je iza su­tra­šnjeg da­na, do­ći će šta je od­re­đe­no, a od njih ma­lo šta za­vi­si; za­jed­no su sa­mo u ne­vo­lja­ma, za­to i ne vo­le da če­sto bu­du za­jed­no; ma­lo ko­me vje­ru­ju, a naj­lak­še ih je pre­va­ri­ti li­je­pom ri­ječ­ju; ne li­če na ju­na­ke, a naj­te­že ih je upla­šti pri­jet­njom; du­go se ne osvr­ću ni­na­što, sve­jed­no im je što se oko njih de­ša­va, a on­da, od­jed­nom, sve poč­ne da ih se ti­če, sve is­pre­vr­ću i okre­nu na gla­vu, pa opet po­sta­nu spa­va­či, i ne vo­le da se sje­ća­ju ni­čeg što se de­si­lo; bo­je se pro­mje­na jer su im če­sto do­no­si­le zlo, a la­ko im do­sa­di je­dan čo­vjek, ma­kar im či­nio i do­bro. Ču­dan svi­jet, ogo­va­ra te a vo­li, lju­bi te u obraz a mr­zi te, ismi­ja­va ple­me­ni­ta dje­la a pam­ti ih kroz mno­ge pa­so­ve, ži­vi ina­dom i se­va­pom i ne znaš šta nad­ja­ča i ka­da. Zli, do­bri, bla­gi, su­ro­vi, ne­po­kret­ni, oluj­ni, otvo­re­ni, skri­ve­ni, sve su to oni, i sve iz­me­đu to­ga. A po­vrh sve­ga, mo­ji su i ja sam nji­hov, kao ri­je­ka i ka­plja, i sve ovo što go­vo­rim, kao da o se­bi go­vo­rim. Hi­lja­du za­mjer­ki im je na­la­zio, a vo­lio ih je. Vo­lio i gr­dio. (Sa­bra­na dje­la. Knji­ga pr­va. Der­viš i smrt, 1983: 379).

Na­ve­de­noj ski­ci ne mo­že se spo­či­ta­ti iz­vje­sna ra­zi­na objek­ti­vi­te­ta ka­rak­te­ro­lo­gi­je Bo­šnja­ka. Bo­šnja­ci ra­do se­be vi­de u ovoj kon­tra­dik­tor­noj ka­rak­te­ro­lo­gi­ji. Raz­log: po­di­la­zi nji­ho­voj ta­šti­ni. U Bo­šnja­ci­ma je na­i­me ge­ne­ra­ci­ja­ma (od isla­mi­za­ci­je do da­nas) “nje­go­van” i “od­nje­go­van!” bez­da­no jor­da­mli men­ta­li­tet! Sa psi­ho­lo­gi­jom nad­me­no­sti i oho­lo­sti - ti­pič­nog bo­šnjač­kog pro­duk­ta na­ci­o­nal­ne (ili tra­di­ci­o­nal­ne) “kul­tu­re.” Bo­šnja­ci su, na­i­me, svoj po­nos pre­tvo­ri­li u oho­lost! Oho­lo dr­ža­nje im je pre­šlo u ma­nir, u vid sa­mo­od­bra­ne, u is­pra­zno sa­mo­ve­li­ča­nje. (Pre­ma objek­tiv­nom, a ov­dje i iro­nič­nom Bo­san­cu Ivi An­dri­ću - ko­ji je Bo­šnja­ke po­zna­vao bo­lje od nji­ho­vih maj­ki, u nje­go­vu “Omer-pa­ši La­ta­su” – oho­lost bi mo­gao bi­ti naj­ku­rent­ni­ji “bo­san­ski im­port” na Za­pad! Bez kon­ku­ren­ci­je!) U pred­njem je trak­ta­tu ri­ječ o jed­noj re­la­tiv­noj knji­žev­noj isti­ni sa mar­kant­nim cr­ta­ma psi­he Bo­šnja­ka. U toj isti­ni je, me­đu­tim, u ve­ćoj mje­ri su­mi­ra­na ljud­ska psi­ho­lo­gi­ja uop­će. U ma­njoj mje­ri su­mi­ran je za­seb­ni men­ta­li­tet Ha­sa­no­vih su­na­rod­ni­ka! U ovoj, u osno­vi afir­mi­ra­ju­ćoj sin­te­zi, knji­žev­na ri­ječ osva­ja sna­gom su­ge­stiv­no­sti, za­vo­dlji­vo­sti. Una­toč smi­sa­o­noj kon­tra­ver­zi, njen je kraj­nji uti­sak – po­di­la­že­nje nar­ci­so­id­no­sti Bo­šnja­ka. Ni­je li to raz­log da na­ve­de­nu ski­cu Bo­šnja­ci ra­do ci­ti­ra­ju, na­i­zust uče i pam­te kao “ge­ni­us mun­di!” U ko­joj je mje­ri do­pu­sti­vo i mo­guć­no, iz na­ve­de­ne ski­ce pre­te­ži­to ljud­ske ka­rak­te­ro­lo­gi­je, pro­fil­tri­ra­ti, pro­fi­li­ra­ti i iz­dvo­ji­ti mar­kant­na svoj­stva Bo­šnja­ka?  To je di­le­ma ko­ju sva­ko rje­ša­va kroz vla­sti­to ži­vot­no is­ku­stvo.

3.1. Dru­gi psi­ho­lo­ško i etič­ki pre­te­ži­to di­fa­mi­ra­ju­ći dio Ha­sa­no­ve sin­te­ze o se­bi i su­na­rod­ni­ci­ma kao “ot­pad­ni­ci­ma” od hri­šćan­stva pr­ven­stve­no je emo­ci­o­nal­no­ga, a ne ra­ci­o­nal­no­ga re­zo­na. Sa re­zul­tan­tom ili kraj­njim uti­skom da sva­ka na­red­na mi­sao sve du­blje pot­ko­pa­va, po­ni­šta­va i obez­vre­đu­je na­pri­jed ci­ti­ra­nu psi­ho sin­te­zu men­ta­li­te­ta Bo­šnja­ka. Sve pret­hod­ne kva­li­te­te me­ta­li­te­ta su ospo­re­ne. Ne­do­sta­ci ili ma­ha­ne ju­žno­sla­ven­skih mu­sli­ma­na sa­bra­ne su u stvar­noj i u sim­bo­lič­noj sli­ci bo­ga­lja Dže­ma­i­la:

Jed­nom mi je po­ka­zao bo­ga­lja Dže­ma­i­la, ko­ga su dje­ca vu­kla u ko­li­ci­ma, a iz­ba­tr­ga­vao se u svo­ju ter­zij­sku rad­nju na dva šta­pa, vu­ku­ći sa­ka­te osu­še­ne no­ge. Dok je sje­dio, iz­ne­na­đi­vao je sva­ko­ga lje­po­tom i sna­gom, mu­škim li­cem, sr­dač­no­šću osmi­je­ha, ši­ro­kim ra­me­ni­ma, ja­kim ru­ka­ma, sta­som kao u pe­hli­va­na. Ali čim bi ustao, sva bi se ta lje­po­ta po­ru­ši­la, a pre­ma ko­li­ci­ma se ba­tr­gao bo­galj ko­ga je bi­lo ne­mo­gu­će gle­da­ti bez ža­lje­nja. Obo­ga­ljio se sam. U pi­ću je oštrim no­žem uda­rao u svo­ja steg­na, dok ni­je isje­kao sve ži­le i mi­ši­će, pa je i sad, pi­ju­ći, za­ba­dao nož u sa­su­še­ne pa­trlj­ke ne do­zvo­lja­va­ju­ći ni­ko­me da mu pri­đe, ni­ti je ko mo­gao da ga sa­vla­da, to­li­ka mu je još sna­ga osta­la u ru­ka­ma. – Dže­mail je na­ša pra­va sli­ka i pri­li­ka, bo­san­ska – re­kao je Ha­san. – Sna­ga na pa­trlj­ci­ma. Sam svoj krv­nik. Obi­lje, bez prav­ca i smi­sla. (Me­ša Se­li­mo­vić: Sa­bra­na dje­la. Knji­ga pr­va. Der­viš i smrt, 1983: 445).

Da li je ova sin­te­za na­ci­o­nal­no­ga men­ta­li­te­ta po­slje­di­ca Ha­sa­no­va ple­mić­kog dis­tan­ci­ra­nja od pu­ka? Ra­zu­mi­je­va­nje pred­nje­ga ci­ta­ta pret­po­sta­vlja sa­mo­pi­sto­vje­će­nje u ra­fi­ni­ra­nom Ha­sa­nu. U ono­me Ha­sa­nu ka­ko ga vi­di i do­ži­vlja­va tan­ko­ćut­na Du­brov­ki­nja Ma­ri­ja, u nje­ga za­lju­blje­na. Da li je za­lju­blje­na Du­brov­ki­nja spo­sob­na za ne­pri­stra­snu, objek­tiv­ni sli­ku o svo­joj lju­ba­vi, Ha­sa­nu? Sa Ha­sa­nom u nje­nom vi­dje­nju po­is­to­vi­je­tio bi se sva­ki Bo­šnjak:

Ono što je pri­vu­klo nje­žnu du­bro­vač­ku go­spu, vas­pi­ta­nu u Ma­loj bra­ći, ovom mla­dom Bo­san­cu, ni­je bi­lo to što je na­o­čit, ugla­đen, obra­zo­van, već što je sve to a što je Bo­sa­nac. Za­mi­šlja­la je da je svi­jet iz tih da­le­kih pro­vin­ci­ja grub, lud, pust, za­drt, da ima u nje­mu ju­na­štva ko­je pa­me­tan čo­vjek ne ci­je­ni su­vi­še, ni uvi­jek, i ne­kog smi­je­šnog po­no­sa zbog vjer­ne slu­žbe ono­me ko mu ni­je pri­ja­telj. (Der­viš i smrt, 1983: 364)

Ta­kav Ha­san me­đu­tim po­ti­re ono­ga Ha­sa­na ko­ji se­be i svo­je su­na­rod­ni­ke ot­kri­va u na­pri­jed na­ve­de­noj ski­ci. I u sim­bo­li­ci bo­ga­lja Dže­ma­i­la:
– Šta smo to on­da mi? Lu­de? Ne­sreć­ni­ci? – Naj­za­mr­še­ni­ji lju­di na svi­je­tu. Ni s kim isto­ri­ja ni­je na­pra­vi­la ta­kvu ša­lu kao s na­ma. Do ju­če smo bi­li ono što da­nas že­li­mo da za­bo­ra­vi­mo. Ali ni­smo po­sta­li ni ne­što dru­go. Sta­li smo na po­la pu­ta, za­be­zek­nu­ti. Ne mo­že­mo vi­še ni­kud. Otrg­nu­ti smo, a ni­smo pri­hva­će­ni. Kao ru­ka­vac što ga je bu­ji­ca odvo­ji­la od maj­ke ri­je­ke, i ne­ma vi­še to­ka ni ušća, su­vi­še ma­len da bu­de je­ze­ro, su­vi­še ve­lik da ga ze­mlja upi­je. S ne­ja­snim osje­ća­njem sti­da zbog po­ri­je­kla, i kri­vi­ce zbog ot­pad­ni­štva, ne­će­mo da gle­da­mo una­pri­jed, za­to za­dr­ža­va­mo vri­je­me u stra­hu od ma ka­kvog rje­še­nja. Pre­zi­ru nas i bra­ća i do­šlja­ci, a mi se bra­ni­mo po­no­som i mr­žnjom. Htje­li smo da se sa­ču­va­mo, a ta­ko smo se iz­gu­bi­li, da vi­še ne zna­mo ni šta smo. Ne­sre­ća je što smo za­vo­lje­li ovu svo­ju mr­tva­ju i ne­će­mo iz nje. A sve se pla­ća, pa i ova lju­bav. Zar smo mi slu­čaj­no ova­ko pre­tje­ra­no me­ka­ni i pre­tje­ra­no su­ro­vi, raz­nje­že­ni i tvr­di, ve­se­li i tu­žni, sprem­ni uvi­jek da iz­ne­na­di­mo sva­ko­ga, pa i se­be? Zar se slu­čaj­no za­kla­nja­mo za lju­bav, je­di­nu iz­vje­snost u ovoj neo­d­re­đe­no­sti? Zar bez raz­lo­ga pu­šta­mo da ži­vot pre­la­zi pre­ko nas, zar se bez raz­lo­ga uni­šta­va­mo druk­či­je ne­go Dže­mail, ali isto ta­ko si­gur­no? A za­što to či­ni­mo? Za­to što nam ni­je sve­jed­no. A kad nam ni­je sve­jed­no, zna­či da smo po­šte­ni. A kad smo po­šte­ni, sva­ka čat na­šoj lu­do­sti!” (Der­viš i smrt, 1983: 445, 446)

3. 2. Sre­di­šnja je nit Ha­sa­no­va ka­rak­te­ra – ne­do­sljed­nost. Osob­nu ne­do­sljed­nost Ha­san tran­smu­ti­ra na za­jed­ni­cu. Sa po­slje­di­com knji­žev­ne ne­u­vjer­lji­vo­sti. U knji­žev­nu ne­u­vjer­lji­vost u Dže­ma­i­lo­vu ma­zo­hi­zmu – ski­ci sim­bo­li­ke sa­mo­u­ni­šta­va­nja ci­je­log na­ro­da! Ta knji­žev­na “vje­ro­do­stoj­nost” je osob­ne a ne objek­tiv­ne, op­će­pri­hva­tlji­ve ra­zi­ne. Da li je po psi­ho­lo­škim za­ko­ni­to­sti­ma ljud­ske psi­he mo­gu­će osob­ni ka­rak­ter “udje­nu­ti” u za­jed­ni­cu, na­rod? Iz­jed­na­či­ti ih ka­ko to či­ni Ha­san u na­ve­de­nom trak­ta­tu? Taj spoj osob­nog i na­ci­o­nal­nog u Ha­sa­no­voj svi­je­sti re­zul­ti­ra sa­mo­po­ni­ža­va­njem. Su­ge­ri­ra “tam­ni vi­la­jet” bo­san­sko­mu­sli­man­sko-tur­ske pro­šlo­sti u ko­joj se ta­lio bo­šnjač­ki iden­ti­tet. Spoj gra­di su­ge­sti­ju da su mu­sli­ma­ni ne­do­no­šče, ba­stard (...) (“ot­pad”) tam­no-vi­la­jet­ske tur­sko-bo­san­ske pro­šlo­sti. Iver­je od dr­ve­ta. Ba­ru­šti­na. Mu­tljag. Sa vr­hun­cem ci­ni­zma u zad­nje če­ti­ri re­če­ni­ce: u sim­bo­li­ci bo­ga­lja Dže­ma­i­la - na­vod­ne “sli­ke i pri­li­ke” mu­sli­man­ske u sa­mo­u­ni­šta­va­nju no­žem! Što je uzrok tom ma­zo­hi­zmu, toj psi­ho­pa­tlo­gi­ji? Da bi raz­mr­si­li uzro­ke toj na­stra­no­sti, va­lja se za­mi­sli­ti nad sli­je­de­ćim Ha­sa­no­vim ri­je­či­ma:

A za­što to či­ni­mo? Za­to što nam ni­je sve­jed­no. A kad nam ni­je sve­jed­no, zna­či da smo po­šte­ni. A kad smo po­šte­ni, sva­ka čast na­šoj lu­do­sti. (Der­viš i smrt, 446).

Dže­mail (iz­ve­de­ni­ca iz arap­skog Cem­malüddin – lje­po­ta vje­re isla­ma!) sim­bol je na­ci­je mu­sli­man­ske: Dže­ma­lu­din je na­i­me – “lud, ali – po­šten!“ Je­dan sa­svim bi­za­ran i pa­ra­dok­sa­lan spoj! Sa sa­mo­u­vje­re­njem Ha­sa­na da su lu­dost i po­šte­nje do­bar spoj. Da u tom spo­ju jest srž ka­rak­te­ro­lo­gi­je Bo­šnja­ka! Da u tom spo­ju (ili usljed tog spo­ja!) jed­na­ko stra­da­ju Dže­mail i Bo­san­ci. Da je u na­vod­noj sra­slo­sti lu­do­sti i po­šte­nja uzrok Dže­ma­i­lo­vu ma­zo­hi­zmu u ko­jem stra­da­va­ju mu­sli­ma­ni! Ko­li­ko­god se čo­vjek upi­njao pro­mi­sli­ti ili do­mi­sli­ti na­ve­de­nu po­an­tu, ra­ci­o­nal­no ra­zu­mje­ti raz­log ma­zo­hi­zmu, “is­ko­pa­ti” taj raz­log iz pod­svi­je­sti, sva­ki re­zon vo­di u ap­sur­di­tet. Ap­sur­di­tet pro­du­ci­ra sna­žnu knji­žev­nu su­ge­sti­ju da je ma­zo­hi­zam po­slje­di­ca bo­le­sne de­pre­si­je ju­žno­sla­ven­skih mu­sli­ma­na. Su­ge­sti­ju da je uzrok ma­zo­hi­zmu u “ot­pad­ni­štvom” od hri­šćan­stva. Ri­ječ je o su­ge­sti­ji gri­žnje sa­vje­sti. O sa­mo­ka­ja­nju ko­je je (pod)svje­sni uzrok ma­zo­hi­zmu - pro­duk­to­ru sa­mo­u­ni­šta­va­nja. Ri­ječ je da­kle o psi­ho­pa­to­lo­gi­ji uzro­ko­va­noj “ot­pad­ni­štvom” mu­sli­ma­na od hri­šćan­stva.

Iz ko­je­ga je (i)ra­ci­o­nal­no­ga iz­vo­ra mo­gao po­te­ći ovaj ma­zo­hi­zam? Iz ko­jih pre­ti­na­ca pod­svi­je­sti je mo­gla šik­nu­ti vi­lo­len­ci­ja Dže­ma­i­lo­va sa­mo­u­ni­šta­va­nja i kr­vi? Po psi­ho­lo­škim za­ko­ni­to­sti­ma za­čet­ka, na­sta­ja­nja i oslo­ba­đa­nja emo­ci­ja, mo­ra­lo se na­i­me u Dže­ma­i­lu (in­kar­na­ci­ji su­na­rod­ni­ka) go­di­na­ma ta­lo­ži­ti ne­za­do­volj­stvo. Da bi u od­re­đe­nom mo­men­tu, iz na­ta­lo­že­nih fru­stra­ci­ja, iz du­bo­ke de­pre­si­je šik­nuo, erup­ti­rao ma­zo­hi­zam. Sa no­žem u vla­sti­tom ti­je­lu – psi­ho­pa­to­lo­škom sa­mo­o­slo­ba­đa­nju od oča­ja­nja. Sa stal­nim po­na­vlja­njem istog či­na sa­mo­mu­če­nja u kr­vi. U ner­je­ši­voj kva­dra­tu­ri kru­ga. Taj je me­dju­tim Dže­ma­i­lov krug ma­zo­hi­zma ne­spo­jiv sa pri­ro­dom zdra­ve ! ljud­ske psi­he uop­će! Po psi­ho­lo­škim za­ko­ni­ma, zdra­va ljud­ska svi­jest na­i­me dje­la ili re­a­gi­ra kroz pro­ces sa­mo­o­slo­ba­đa­nja ne­ga­tiv­nih emo­ci­ja i fru­stra­ci­ja. Pro­ces sa­mo­o­slo­ba­đa­nja fru­stra­ci­ja ima­nen­tan je ljud­skoj psi­hi ko­ja upra­vo kroz taj pro­ces op­sta­je zdra­vom ili (re­la­tiv­no!) nor­mal­nom. U Ha­sa­no­vu me­đu­tim sa­mo­vi­đe­nju se­be i svo­jih su­na­rod­ni­ka u sim­bo­li­ci bo­ga­lja Dže­ma­i­la, taj op­će­ljud­ski psi­ho­lo­ški cur­ri­cu­lum vi­ti­o­sus ne funk­ci­o­ni­ra, već se ostva­ru­je kroz traj­ni pro­ces sa­mo­u­ni­šta­va­nja. U Ha­sa­no­vu sa­mo­vi­đe­nju ni­je na vi­di­ku taj bi­je­li dan. Ne­iz­lje­či­vi ma­zo­hi­zam Dže­ma­i­la – sum­ma je i ka­rak­te­ro­lo­gi­je i na­vod­ne po­vi­je­sne sud­bi­ne mu­sli­ma­na. Pre­ma za­ko­ni­to­sti­ma ljud­ske psi­he, na­ve­de­na je Ha­sa­no­va knji­žev­na ski­ca, nje­na vje­ro­do­stoj­nost su­bjek­tiv­ne a ne objek­tiv­ne, op­će­pri­hva­tlji­ve ra­zi­ne. Ta je knji­žev­na isti­na usljed na­pri­jed na­ve­de­nih op­ćih psi­ho­lo­ških za­ko­ni­to­sti u pro­ce­su sa­mo­o­slo­ba­dja­nja od fru­stra­ci­ja ne­pri­mje­nji­va na psi­ho­lo­gi­ju bi­lo ko­je so­ci­jal­ne za­jed­ni­ce.

4. 1. Ko­ji su mo­gu­ći psi­ho­lo­ško­e­mo­ci­o­nal­ni uzro­ci na­ve­de­nu ma­zo­hi­zmu, ci­ti­ra­noj i ko­men­ti­ra­noj ski­ci ka­rak­te­ro­lo­gi­je Ha­sa­na i nje­go­vih mu­sli­ma­na kao “ot­pad­ni­ka”? Je­dan je od uzro­ka u al­ter egu. Me­ša Se­li­mo­vić je na­i­me de­ce­ni­ja­ma po­ti­ski­vao vla­sti­tu stva­ra­lač­ku strast, iskre­nost i ra­dost stva­ra­nja. Da bi, po vla­sti­tom pri­zna­nju, tek u zre­lim go­di­na­ma sa Der­vi­šom pro­go­vo­rio iskre­no i spon­ta­no. Sa­sta­vljao ro­man sa­sta­vlja­ju­ći se sa sa­mim so­bom. Sa osje­ća­njem sa­mo­o­slo­ba­dja­nja stra­sti i emo­ci­ja. U ci­ti­ra­noj sin­te­zi sa Dže­ma­i­lom – sim­bo­lom na­ci­o­nal­no­ga bi­ća – u osno­vi je ri­ječ o sa­mo­o­slo­ba­đa­nja od svog (mu­sli­man­skog) iden­ti­te­ta. O pi­šče­vom po­ku­ša­ju sa­mo­li­kvi­da­ci­je na­vod­nog her­ma­fro­dit­stva u se­bi. O pre­vla­da­va­nju vla­sti­te psi­ho­lo­ške ras­po­lu­će­no­sti. Ri­ječ je o podsvje­snoj i iskon­skoj po­tre­bi da se (du­go po­ti­ski­va­ne) ne­ga­tiv­ne emo­ci­je o sa­mo­i­den­ti­te­tu knji­žev­nom ri­ječ­ju oslo­bo­de:

Ne znam ka­ko je kod dru­gih pi­sa­ca, ali ja se ra­dom “špa­nu­jem” in­ten­ziv­nom kon­cen­tra­ci­jom do­vo­dim se u sta­nje ka­da pre­sta­je stro­ga ra­zum­na kon­tro­la i kad po­či­nju da is­pli­va­va­ju sli­ke iz po­ti­snu­tih i za­tvo­re­nih pre­ti­na­ca svi­je­sti. To sma­tram naj­sreć­ni­jim tre­nut­kom pi­sa­nja. Na ža­lost, to ne tra­je du­go. (...) Ina­če u sva­kom čo­vje­ku, pa i u me­ni za­pre­ta­no je mno­go ne­ja­snih stva­ri. Ot­kri­vam ih pi­šu­ći: po­ne­što ot­kri­jem, ali će ogrom­na ve­ći­na osta­ti ne­sa­zna­ta ili sa­mo na­slu­će­na. (Me­ša Se­li­mo­vić: Sje­ća­nja. Knji­ga 7. 1983: 367, 369)

Umjet­nič­ku su­ge­sti­ju va­lja tu­ma­či­ti knji­žev­nim či­nje­ni­ca­ma. Nje­nom vla­sti­tom psi­ho­lo­gi­jom, even­tu­al­no i psi­ho­pa­to­lo­gi­jom, ko­ju sam pri­mi­je­nio u pret­hod­nom po­gla­vlju. Ako ni te či­nje­ni­ce ni­su do­stat­ne da se ostva­ri ra­ci­o­nal­ni uvid u mo­ti­ve i u ka­rak­ter knji­žev­no­ga iz­ri­ča­ja, va­lja po­seg­nu­ti za či­nje­ni­ca­ma iz stvar­no­ga ži­vo­ta umjet­ni­ka. U tom smi­slu iz bi­o­graf­skih za­pi­sa u Se­li­mo­vi­će­vim Sje­ća­nji­ma ko­ri­stit će­mo dva bit­na iz­vo­ra ko­ja osvje­tlja­va­ju mo­ti­ve smi­sa­o­no i emo­ci­o­nal­no kon­tra­verz­no­ga Ha­sa­no­va sa­mo­po­i­ma­nja i po­i­ma­nja “ot­pad­ni­štva” su­na­rod­ni­ka. Kon­fron­ti­ra­ju­će afir­mi­ra­ju­će i di­fa­mi­ra­ju­će Ha­sa­no­vo sa­mo­vi­dje­nje i vi­dje­nje su­na­rod­ni­ka u svo­joj dis­pa­rat­no­sti po­ka­zu­ju se na­i­me ja­sni­jim kroz iz­ja­vu Me­še Se­li­mo­vi­ća na­kon nje­go­va pre­se­lja­va­nja iz Sa­ra­je­va u Be­o­grad (1972):

...da je iz mu­sli­man­ske po­ro­di­ce iz Bo­sne, ali po na­ci­o­nal­no­sti sam Sr­bin. Pri­pa­dam srp­skoj li­te­ra­tu­ri ko­li­ko i bo­san­skoj, jer jed­na­ko po­štu­jem i svo­je po­ri­je­klo i svo­je opre­dje­lje­nje, i jed­na­ko sam emo­tiv­no i du­hov­no ve­zan i za jed­no i za dru­go. (Sje­ća­nja 1983: 343).

Iste 1972. go­di­ne Se­li­mo­vić tvr­di da je “Mu­sli­man.” (Po­gle­da­ti na­pri­jed u ovoj stu­di­ji sa­dr­žaj raz­go­vo­ra Me­še Se­li­mo­vi­ća i Ab­du­la­ha Ška­lji­ća po­vo­dom “ne­zgod­ne ri­je­či” za isla­mi­za­ci­ju ko­ju je Se­li­mo­vić ozna­čio “ot­pad­ni­štvom.”). Ova je na­ci­o­nal­no srp­ska i kul­tu­ro­lo­ški-psi­ho­lo­ški mu­sli­man­ska (bo­šnjač­ka) dis­pa­rat­nost bi­tan psi­ho­lo­ški i so­ci­o­lo­ški raz­log an­ti­no­mi­ji u ka­rak­te­ro­lo­gi­ji li­ka Ha­sa­na i u ka­rak­te­ro­lo­gi­ji Ha­sa­no­vih su­na­rod­ni­ka kao na­vod­nih “ot­pad­ni­ka” od hri­šćan­stva. Lik Ha­sa­na je al­ter ego Me­še Se­li­mo­vi­ća od­no­sno oca Me­še Se­li­mo­vi­ća. Za ar­gu­men­ta­ci­ju ove te­ze po­gle­da­ti Se­li­mo­vi­će­vo svje­do­če­nje u Sje­ća­nji­ma. (Sje­ća­nja 1983: 343). Ri­ječ je o jed­na­če­nju dva za­seb­na osje­ća­nja – po­ro­dič­no­ga i kul­tu­ro­lo­ško-mu­sli­man­sko­ga sa srp­skim na­ci­o­nal­nim osje­ća­njem. Se­li­mo­vić ih u pred­njem ci­ta­tu spa­ja. Da li ih je mo­gu­će u je­din­stve­no osje­ća­nje spo­ji­ti, bez po­slje­di­ca fru­stra­ci­je, gri­žnje sa­vje­sti? To je du­bi­o­zno i psi­ho­lo­ško i mo­ral­no pi­ta­nje. Le­gi­tim­no je i lo­gič­no da na­ci­o­nal­nost ne mo­ra iz­ra­sti iz vjer­sko­ga (je­zič­kog, etc.) osje­ća­nja. Ta­ko­dje, le­gi­tim­no je se­be osje­ća­ti na­ci­o­nal­no Sr­bi­nom mu­sli­man­skog du­hov­no­ga is­ku­stva i ko­da kao Me­ša Se­li­mo­vić. Jed­na­ko je le­gi­tim­no na­ci­o­nal­no sa­mo­o­sje­ća­nje Me­še Se­li­mo­vi­ća kao na­vod­nog “Mu­sli­ma­na.” (Po­gle­da­ti na­pri­jed in­ter­vju sa A. Ška­lji­ćem ta­kvo sa­mo­o­dre­dje­nje ili sa­mo­o­sje­ća­nje Meh­me­da Se­li­mo­vi­ća – Me­še!). Ako na­vod­no Se­li­mo­vić se­be et­nič­ki ili na­ci­o­nal­no osje­ća i “Sr­bi­nom” i “Mu­sli­ma­nom”, to je osje­ća­nje, ta­ko­đe, le­gi­tim­no. Iz ta­kvog sa­mo­o­sje­ća­nja dvo­stru­ko­sti mo­gla je re­zul­tu­ra­ti du­hov­no srp­ska i kul­tu­ro­lo­ška mu­sli­man­ska po­dvo­je­nost al­ter ega Se­li­mo­vi­ća, od­no­sno na­vod­ni “hi­bri­di­tet” nje­go­va li­ka Ha­sa­na. Ha­san je al­ter ego svo­ga kre­a­to­ra. U Sje­ća­nji­ma Se­li­mo­vi­ća sa­zna­je­mo da je Ha­sa­nov pro­to­tip Se­li­mo­vi­ćev otac, ra­van sva­ko­me u sve­mu či­me se ba­vio, a opet pro­ma­šen u sve­mu: Tog za­ni­mlji­vog, spo­sob­nog, pa­met­nog, ve­drog, anar­hič­nog, ne­prak­tič­nog sli­ko­vi­tog čo­vje­ka uzeo sam kao pro­to­tip za lik Ha­sa­na u ro­ma­nu Der­viš i smrt. (Sje­ća­nja 1983: 31, 32, 33).

Ci­ti­ra­ni Ha­sa­nov trak­tat sa na­pri­jed ko­men­ti­ra­nim osje­ća­njem sti­da usljed “ot­pad­ni­štva” mu­sli­ma­na od hri­šćan­stva, su­ge­ri­ra men­tal­nu, so­ci­jal­nu i mo­ral­nu pro­va­li­ju (!) u ko­ju su Ha­sa­no­vi su­na­rod­ni­ci, na­vod­no, “za­lu­ta­li.” Ovoj psi­ho-mo­ral­noj knji­žev­noj anam­ne­zi do­da­jem de­talj iz Sje­ća­nja M. Se­li­mo­vi­ća, ko­ji pod­u­pi­re i ozbilj­nost i du­bi­nu na­vod­nog Ha­sa­no­va “ot­pad­ni­štva” i na­vod­nog hi­bri­di­te­ta su­na­rod­ni­ka:

Či­ni mi se da su uzro­ci tog ne­sna­la­že­nja mo­ral­no-psi­hlo­ške pri­ro­de, po­slje­di­ca isto­rij­ske si­tu­a­ci­je mu­sli­ma­na na ovom pro­sto­ru. Na­ci­o­nal­na neo­d­re­đe­nost, lu­ta­nje iz­me­đu et­nič­kog i re­li­gi­o­znog iden­ti­fi­ko­va­nja, ne­i­ma­nje ko­lek­tiv­nog smje­ra i ne­do­sta­tak po­vi­je­sne per­spek­ti­ve, re­zul­ti­ra­li su ko­lek­tiv­nim ne­sna­la­že­njem, i pa­siv­nim od­no­som pre­ma ži­vo­tu, ko­ji, po­sli­je 1878., ni­su sma­tra­li svo­jim (Sje­ća­nja, 1983: 34).

Se­li­mo­vić je u pred­njem ci­ta­tu za­si­gur­no objek­ti­van u pro­ni­ca­nju stvar­nih uzro­ka psi­ho­lo­ške pa­siv­no­sti ju­žno­sla­ven­skih mu­sli­ma­na, po­se­bi­ce u po­stu­tur­skom do­bu, sve do raz­do­blja ko­mu­ni­stič­ke Ju­go­sla­vi­je i nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne afir­ma­ci­je. Ta je pa­siv­nost u knji­žev­noj ski­ci iz­ra­že­na u dra­stič­noj sli­ci de­pre­si­je i ma­zo­hi­zma Dže­ma­i­la. Pa­siv­nost je, na­i­me, uzro­ko­va­na po­vi­je­sno-so­ci­jal­nim pre­vra­tom tur­skog austro-ugar­skim ko­lo­ni­ja­li­zmom. Sa po­slje­di­com pre­ki­nu­te pup­ča­ne vrp­ce u du­hov­no­sti, u tur­skom su­vla­da­nja Bo­snom so­ci­jal­no pri­vi­le­gi­ra­ne po­li­tič­ke eli­te Bo­šnja­ka.

4.2. Sli­je­di ko­men­tar na­pri­jed ne­vi­je­šte­na raz­go­vo­ra iz­me­đu Me­še Se­li­mo­vi­ća i Ab­du­la­ha Ška­lji­ća. Umje­sto ri­je­či ot­pad­ni­štvo Ška­ljić su­ge­ri­ra Se­li­mo­vi­ću ne­ku ne­u­tral­ni­ju ri­ječ za pre­vje­ra­va­nje, isla­mi­za­ci­ju. Ška­ljić na­vod­no u ime Islam­ske za­jed­ni­ce za­hva­lju­je Se­li­mo­vi­ću za ro­man Der­viš i smrt, ri­je­či­ma da:

...ni­ko u na­šoj li­te­ra­tu­ri, go­vo­rim o pra­voj li­te­ra­tu­ri, ni­je s to­li­ko po­što­va­nja i s to­li­ko su­štin­skog po­zna­va­nja go­vo­rio o mu­sli­man­skom svi­je­tu.
I ja sam Mu­sli­man.
Znam. To se po sve­mu vi­di.
Re­kao je ta­da ne­ko­li­ko in­te­li­gent­nih i bit­nih stva­ri o Der­vi­šu, sta­vio je sa­mo je­dan pri­go­vor:
– Je­di­no mi­slim (za­stao je, tra­ži ri­ječ) da se mo­žda mo­gla na­ći ne­ka dru­ga ri­ječ umje­sto ot­pad­ni­štvo, zvu­či ne­zgod­no.
– Mi­slim da je ri­ječ tač­na: ot­pad­nik, kon­ver­tit, čo­vjek ko­ji je pro­mi­je­nio vje­ru. Bi­li smo hri­šća­ni, pa smo osta­vi­li sta­ru vje­ru i uze­li no­vu, oku­pa­to­ro­vu. Zar to ni­je ot­pad­ni­štvo? (Sje­ća­nja, 1983: 21).

Za smi­sao ovo­ga raz­go­vo­ra bi­tan je kraj­nji is­hod – da Se­li­mo­vić osta­je pri svo­jem ate­i­stič­kom (!) po­i­ma­nju pre­vje­ra­va­nja kao ot­pad­ni­štva. Ška­ljić za­stu­pa stav iz Ku­ra­na da sa sta­no­vi­šta vjer­ni­ka – mu­sli­ma­na uzi­ma­nje isla­ma ni­je ot­pad­ni­štvo, već pra­vi put i pra­va vje­ra. (Sje­ća­nja,1983:21).

Se­li­mo­vić bra­ni svoj ter­min ot­pad­ni­štvo za isla­mi­za­ci­ju svo­jim svje­to­na­zo­rom ate­i­zma i ide­o­lo­gi­jom ko­mu­ni­zma:

– Za­i­sta ne mo­že­te od me­ne zah­ti­je­va­ti ni ta­kav na­čin mi­šlje­nja ni ta­kav na­čin iz­ra­ža­va­nja. Ja sam mu­sli­man po ro­đe­nju, maj­ka mi je kla­nja­la pet va­ka­ta na­ma­za dnev­no sve do svo­je smr­ti. Vo­lim taj svi­jet iz ko­jeg sam po­te­kao, ali ja sam ko­mu­ni­sta i ate­i­sta. Ne že­lim ni­jed­nom ri­ječ­ju da po­vri­je­dim mu­sli­ma­ne, jer bih po­vri­je­dio sam se­be, ali mi je ne­mo­gu­će da go­vo­rim kao vjer­nik sa­mog.
– Ima­te pra­vo, si­gur­no.
– Pred­la­že­te li ne­ku po­god­ni­ju ri­ječ umje­sto ot­pad­ni­štva?
– Mo­žda: pro­mje­na vje­re.
– To ni­je isto.
– I je­ste i ni­je, ka­ko ho­će­te.
– Raz­mi­sli­ću.
Ras­ta­li smo se kao pri­ja­te­lji, ali ni­sam uspio da na­đem po­god­ni­ju ri­ječ. (Sje­ća­nja 1983: 21, 22).

Raz­go­vor za­vr­ša­va hi­po­kri­zi­jom: da će Se­li­mo­vić “raz­mi­sli­ti” o spor­nom poj­mu “ot­pad­ni­štva.” Raz­go­vor ot­kri­va be­no­ve­lent­nost Islam­ske za­jed­ni­ce, nje­na iza­sla­ni­ka Ška­lji­ća. Tu be­no­ve­lent­nost me­đu­tim ov­dje jor­da­mli (oho­li) Se­li­mo­vić ne uz­vra­ća. Ne­uz­vra­ća­nju po­što­va­nja ni­je uzrok u ta­šti­ni već u Se­li­mo­vi­će­vu ate­i­zmu, u nje­go­vu osje­ća­nju rav­no­du­šno­sti pre­ma sva­koj vje­ri. (Sje­ća­nja, 1983: 22) Svi­jest ate­i­stič­ka ov­dje se, na­i­me, do­ka­zu­je ne­spo­ji­vom sa vjer­nič­kom, mu­sli­man­skom svi­je­sti. Ri­ječ je o ner­je­ši­voj an­ti­no­mi­ji dva­ju svje­to­na­zo­ra. To je je­dan od bit­nih psi­ho­lo­ških raz­lo­ga, u ovoj stu­di­ji do­ka­za­noj an­ti­no­mi­ji, kon­tra­ver­za­ma i ne­do­sljed­no­sti­ma u ka­rak­te­ru knji­žev­nih li­ko­va. Ta­ko­đe, ate­i­zam je raz­log uni­ža­va­nju vjer­sko­ga do­sto­jan­stva mu­sli­man­sko­ga ko­je su­ge­ri­ra na­pri­jed na­ve­de­ni Ha­sa­nov trak­tat. Osta­ju­ći na poj­mu ot­pad­ni­štva, Se­li­mo­vić do­ka­zu­je da ni­je imao ne sa­mo do­volj­no em­pa­ti­je već ni po­što­va­nja pre­ma vjer­ni­ci­ma mu­sli­ma­ni­ma. Pre­pre­ka tom po­što­va­nju bio je Se­li­mo­vi­ćev ate­i­zam. Sa po­slje­di­com u Se­li­mo­vi­ću sko­ro usa­hla osje­ća­nja sa neo­tu­đi­vim pra­vom na slo­bo­du vje­ro­va­nja. Da je Se­li­mo­vić u se­bi imao du­bljeg i de­li­kat­ni­jeg vjer­skog su­o­sje­ća­nja, za­si­gur­no bi ova pre­ja­ka, za­pra­vo, mo­ral­no uvre­dlji­va ri­ječ “ot­pad­ni­štvo” bi­la za­mi­je­nje­na ne­u­tral­ni­jom. Onom ri­ječ­ju ko­ja ne do­vo­di u pi­ta­nje vjer­sko do­sto­jan­stvo, vjer­sku slo­bo­du i neo­tu­đi­vo pra­vo čo­vje­ka na sa­mo­i­zbor vje­re. Tre­bao bi se hri­šća­nin utvo­ri­ti u po­zi­ci­ju mu­sli­ma­na, pa sam pro­o­sje­ća­ti po­jam “ot­pad­ni­štva” kroz fo­kus vla­sti­te re­li­gi­o­zno­sti, od­no­sno hri­šćan­skog “ot­pad­ni­štva.”

Una­toč obe­ća­nju (na­pri­jed ime­no­va­nom Ab­du­la­hu Ška­lji­ću) da će raz­mi­sli­ti o uvre­dlji­vom poj­mu “ot­pad­ni­štvo”, Se­li­mo­vić osta­je pri nje­mu. I la­i­ku je, na­i­me, ja­sno da “ot­pad­ni­štvo” u kon­tek­stu re­li­gi­o­zno-vjer­skom zna­či i su­ge­ri­ra upra­vo to što pi­sac ho­će re­ći – ono što je ot­pa­lo, po­sta­lo ma­nje vri­jed­nim ili bez­vri­jed­nim. Da­ka­ko, kroz bal­ka­no­id­nu re­cep­ci­ju hri­šćan­sko-kr­šćan­sku za re­li­gi­ju mu­sli­man­sku. Sa po­slje­di­com hri­šćan­skog pri­je­zi­ra mu­sli­ma­na. U mu­sli­man­skog vjer­ni­ka se pod­ra­zu­mi­je­va da je islam istin­ska vje­ra.

IV 2. Psi­ho­lo­ške uzro­ke Dže­ma­i­lo­vu ma­zo­hi­zmu mo­gu­će je do­ku­či­ti i iz Sje­ća­nja sa po­gla­vljem Ro­di­te­lji (19-45). U ovom po­gla­vlju­je, na­i­me, ri­ječ je o podsvje­snoj sa­mo­de­struk­ci­ji ko­ju na­la­zi­mo u ma­zo­hi­zmu bo­ga­lja Dže­ma­i­lu, po­ku­ša­ju oslo­ba­dja­nja na­go­mi­la­nih fru­stra­ci­ja. Ri­ječ je, na­i­me, o stal­nom osje­ća­nju sa­mo­po­vri­je­đe­no­sti, ko­je se ni­kad i ni­čim ne mo­že re­kom­pen­zi­ra­ti. (Sje­ća­nja, 1983: 38) Sa­mo­po­vri­je­đe­nost je po­slje­di­ca us­kra­ći­va­nja lju­ba­vi, ka­ko oče­ve, ta­ko i maj­či­ne:

To pa­tri­jar­hal­no stra­ho­po­što­va­nje bi­lo je vi­še po­slje­di­ca pa­tri­jar­hal­ne rav­no­du­šno­sti pre­ma dje­ci ne­go oče­ve stro­go­sti, jer se ne sje­ćam da je ne­ko­ga od nas uda­rio. Ali nas ni­kad ni­je ni po­lju­bio. Bio je iz­nad nas, da­lek i odvo­jen kao Bog. Ako nas je slu­čaj­no i vo­lio, mi to ni­smo zna­li, a če­znu­li smo i za naj­ma­njim zna­kom lju­ba­vi, želj­ni­je ne­go gla­dan čo­vjek za ko­ma­dom hlje­ba.(...)

To što nam je otac us­kra­ći­vao že­lje­nu lju­bav, bi­la je na­ša mo­žda i nje­go­va ne­sre­ća. (Ide­a­li­zo­van očev lik, Ha­sa­na, ni­sam ni­ma­lo slu­čaj­no osta­vio bez dje­ce: li­šio sam ga raz­lo­ga da ga op­te­re­tim jed­nom te­škom kri­vi­com). Ali je ta pra­zni­na me­đu na­ma mo­gla da bu­de raz­log i iz­vor mno­gih kom­plek­sa kod nas, dje­ce. Emo­ci­o­nal­na po­zli­je­đe­nost i ošte­će­nost mo­gla se u na­ma okre­nu­ti u pot­pu­ni ni­hi­li­zam i ci­ni­zam, ili u bun­tov­ni­štvo (...) I za­u­vi­jek sam ostao gla­dan lju­ba­vi i pa­žnje: ni­ko me u ži­vo­tu ni­je mo­gao iz­ne­na­di­ti gru­bo­šću, uvi­jek sam je oče­ki­vao, a sva­ko me mo­gao pri­do­bi­ti pa i pre­va­ri­ti pi­to­mo­šću, nje­žno­šću, pri­ja­telj­stvom; pa i kad bih se pre­va­rio, opet sam bio spre­man da na­le­tim na isti ma­mac. (...) Ta­ko se me­đu na­ma ni­kad ni­je stvo­ri­la pra­va lju­bav, ni s nje­ne ni s na­še stra­ne. Iz­gu­bi­li smo mno­go i ona i mi. Ću­ta­la je odvo­je­na i usa­mlje­na, bez sna­ge i vo­lje da svo­ju tu­gu ubla­ži bri­gom za naš ži­vot. Ni­šta nam ni­je ne­do­sta­ja­lo od ono­ga što tu­đe ru­ke mo­gu da pru­že, ali nam je bi­lo žao što je maj­čin i naš ži­vot to­li­ko raz­dvo­jen. (Sje­ća­nja, 1983: 36, 37, 38, 39).

Ako pred­nje ci­ta­te spo­ji­mo sa sa­dr­ža­jem oba Ha­sa­no­va trak­ta­ta o se­bi i svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma, sli­je­di opet za Se­li­mo­vi­ća ka­rak­te­ri­stič­ni ap­surd u spo­ju apo­ri­je i ni­hi­li­zma. Ap­surd u ko­jem ne­ma knji­žev­ne vje­ro­do­stoj­nost. Ha­sa­no­va vri­jed­no­sno pro­tur­ječ­na ski­ca sva­ka­ko je i iz­raz nje­go­ve ne­do­sljed­no­sti u ko­ji­ma se po­ti­ru vr­li­ne i ne­do­sta­ci nje­go­vih su­na­rod­ni­ka. Ta­kva sin­te­za je kom­plek­sna u po­je­di­no­sti­ma, ali je u glo­ba­lu, ili kao sin­te­za, smi­sa­o­no i vri­jed­no­sno pro­tur­ječ­na. U spo­znaj­no-vri­jed­no­snoj sin­te­zi na­i­me vr­hu­ni su­ge­sti­ja ana­te­me ka­rak­te­ro­lo­gi­je i so­ci­jal­no-etič­ke po­vi­je­sti ju­žno­sla­ven­skih mu­sli­ma­na – na­vod­nog uzroč­ni­ka kom­plek­sa, slo­že­no­sti i ošte­će­no­sti. (Pi­sci, mi­šlje­nja, raz­go­vo­ri, 1983: 286)

V 1. Jed­na od pri­mar­nih vri­jed­no­sti Der­vi­ša i smr­ti jest u nje­go­va­nju pri­ja­telj­stva iz­me­đu Ha­sa­na i Nu­ru­di­na. Ri­ječ je o istin­skoj me­đu­lju­ba­vi bez ika­ka­va in­te­re­sa ili ra­ču­na. Ni zbog če­ga, ni zbog ka­kve ko­ri­sti,, iz či­sta sr­ca... (Der­viš i smrt, 1983: 127) Lju­ba­vi ko­ju ni­čim ne tre­ba za­slu­ži­ti. U mo­men­ti­ma ka­da mu se ta­kva lju­bav neo­če­ki­va­no ot­kri­va, Nu­ru­din ras­po­zna­je da je istin­ska pri­ja­telj­stvo naj­smi­sle­ni­ja vri­jed­nost. Nu­ru­din se upra­vo u lju­ba­vi pre­ma Ha­sa­nu sa­mo­o­stva­ru­je, po­sta­je istin­skim ljud­skim bi­ćem. Ri­jet­ke tre­nut­ke sa­mo­o­lju­dje­nja Nu­ru­din do­ži­vlja­va pa­žnjom, do­ka­zom Ha­sa­no­ve lju­ba­vi. Nu­ru­din je sam so­bom iz­ne­na­đen usljed spon­ta­nog bu­đe­nja naj­fi­nih osje­ća­nja nje­žno­sti u nje­mu. Do su­za bi­va ga­nut nad sit­nom pa­žnjom – Ha­sa­no­vim po­klo­nom:

Iz­ne­na­di­lo me što su i na svi­le­noj ma­ra­mi u ko­ju je knji­ga za­mo­ta­na bi­le iz­ve­ze­ne če­ti­ri zlat­ne pti­ce. To ni­je bi­lo ku­plje­no us­put. Jed­nom sam u u raz­go­vo­ru po­me­nuo Abul Fa­ra­dža, sje­ća­ju­ći se mla­do­sti. Po­me­nuo i za­bo­ra­vio. On ni­je.

Sjeo sam na klu­pu i dr­že­ći knji­gu u kri­lu, gla­de­ći pr­sti­ma glat­ki sa­fi­jan, gle­dao mje­se­či­nom umrt­vlje­nu ri­je­ku, slu­šao ka­ko na ot­ku­ca­va vri­je­me na sa­hat ku­li, i čud­no sti­šan, že­lio da za­pla­čem. Od da­le­kog dje­ti­njeg Baj­ra­ma što se već iz­gu­bio u pam­će­nju, ovo je pr­vi put da mi je ne­ko do­nio dar, pr­vi put da je ne­ko mi­slio na me­ne. Za­pam­tio je mo­ju ri­ječ, i sje­tio se ne­gdje u da­le­koj ze­mlji. (...) Osje­ća­nje je sa­svim neo­bič­no: kao da je svje­že sun­ča­no ju­tro, kao da sam se s da­le­kog pu­ta vra­tio ku­ći, kao da me oba­sja­la bez­raz­lo­žna a ja­ka ra­dost, kao da je tmi­ne ne­sta­lo.” (Der­viš i smrt, 1983: 127,128)

U ras­po­zna­va­nju i u nje­go­va­nju pri­ja­telj­stva jest put sa­mo­o­smi­šlje­nja. Istin­ska vri­jed­nost ži­vo­ta. Nu­ru­din je kroz ci­je­li svoj der­vi­ški ži­vot na tra­gu za­do­bi­ja­nja Bo­žan­ske lju­ba­vi, i u stal­noj po­tre­bi da ne­kom da­ru­je svo­ju lju­bav. Da se kroz lju­bav do­ka­že ljud­skim bi­ćem. Nu­ru­din ci­je­lim bi­ćem gra­di pri­ja­telj­stvo sa dje­ča­kom u ha­nu u vri­je­me ra­ta. Još us­traj­ni­je i in­ten­ziv­ni­je je Nu­ru­di­no­vo osje­ća­nje pri­ja­telj­stva pre­ma Ha­sa­nu . U Ha­sa­nu i nje­go­voj do­bro­ti ras­po­zna­je i do­sti­že naj­dra­go­cje­ni­ju vri­jed­nost – Bo­ži­ji znak Bo­ži­je­ga, svo­ga i Ha­sa­no­va za­do­volj­stva u tu­đoj sre­ći:

(... ) Bog je po­slao Ha­sa­na da me ohra­bri i po­dig­ne. Nje­go­va pa­žnja i do­bro­ta, a mo­žda smi­jem da ka­žem i lju­bav, vra­tli su mi vje­ru u se­be i u ži­vot. Zna­ci te pa­žnje mo­gu ne­ko­me iz­gle­da­ti sit­ni, ali su za me­ne ima­li ne­pro­cje­nji­vu vri­jed­nost. (...) Bio sam usa­mljen, na­pu­šten od svih lju­di, osta­vljen u pra­znoj ti­ši­ni svo­je ne­sre­će, da se ne­prav­da iz­vr­ši na me­ni do kra­ja, na gra­ni­ci da po­sum­njam u sve što sam vje­ro­vao, jer sve se ru­ši­lo za­tr­pa­va­ju­ći me. Ali eto, bi­lo je do­volj­no da znam ka­ko po­sto­ji je­dan do­bar čo­vjek na svi­je­tu, pa ne­ka je i je­di­ni, da bi me po­mi­rio sa osta­lim lju­di­ma. (...) Re­kao sam Ha­sa­nu da su lju­di, kao što je on, pra­va bla­go­dat, po­klon ko­ji nam sam Bog ša­lje, i za­i­sta mi­slim ta­ko. (... (...) Naj­ljep­še je to što nje­go­vu lju­bav ne tre­ba ni za­slu­ži­ti. Da je tre­ba­lo da je za­slu­žim, ne bih je ni imao, ili bih je dav­no iz­gu­bio. On je ču­va sam, on je ne po­kla­nja, ne tra­že­ći dru­gi raz­log osim po­tre­be ko­ju sam osje­ća, ni dru­ge na­kna­de osim svog za­do­volj­stva, i tu­đe sre­će. Pri­hva­tio sam na­uk ko­ji mi je dao, da čo­vjek do­bi­ja ka­da da­je. (Der­viš i smrt, 1983: 297, 298, 299)

Pri­ja­telj­stvo kao na­su­šna po­tre­ba za lju­ba­vlju, za sa­mo­o­smi­šlje­njem i očo­vje­če­njem, u po­sljed­njem po­gla­vlju ro­ma­na sta­vlje­no na is­pit mo­ral­ne sa­vje­sti. Nu­ru­din je na­i­me u ulo­zi ka­di­je do­ve­den u šah-mat po­zi­ci­ju. On pot­pi­su­je na­log za hap­še­nje Ha­sa­na, je­di­ne svje­tlo­sti u nje­go­vu mra­ku. Strah i po­riv za ži­vlje­njem nad­ja­čao je hu­ma­num pri­ja­telj­stva i lju­ba­vi. Ri­ječ je o pot­pi­su ko­jim Nu­ru­din, pri­ti­snut stra­hom za vla­sti­ti ži­vot, u se­bi sa­ži­že po­sljed­nju ži­šku če­sti­to­sti i sa­mo­po­što­va­nja. Nje­gov se mo­ra­li­tet tim pot­pi­som pot­pu­no iz­glo­blju­je. Nu­ru­din po­sta­je ru­i­na, gad, mo­ral­na omr­lji­na:

Od­lu­či­ću po stra­hu, od­lu­či­ću po uža­su, i di­ći ću ru­ke od se­be sa­nja­nog. Bi­ću ono što mo­ram: đu­bre. Sra­mo­ta ne­ka pad­ne na njih, na­tje­ra­li su me da bu­dem ono če­ga sam se ga­dio. Ali ni to ni­sam mi­slio ta­da. Bi­lo mi je te­ško, osje­ćao sam da se do­ga­đa ne­što stra­šno, to­li­ko ne­čo­vječ­no da se ni do­mi­sli­ti ne mo­že. Sa­mo je i to po­ti­snu­to, po­kri­ve­no stra­hom što me pro­žeo kao oma­ma, i di­vljim klo­ko­ta­njem kr­vi što me gu­ši­la na­bu­ja­lo­šću i vre­li­nom. Že­lio sam na­po­lje da udah­nem va­zdu­ha, da se oslo­bo­dim cr­ne oma­gli­ce ... (Der­viš i smrt, 1983: 464)

V 2. U Der­vi­šu i smr­ti, po­se­bi­ce u ap­surd­noj eg­zi­sten­ci­ji Ah­me­da Nu­ru­di­na, pre­po­zna­tljiv je utje­caj knji­žev­ne lek­ti­re, kom­plet­nog i kom­plek­snog du­hov­nog uobru­ča­va­nja Me­še Se­li­mo­vi­ća u europ­skom post­mo­der­ni­zmu. Pre­po­zna­tljiv je utje­caj Sar­tra, Kaf­ke, Ka­mi­ja, Ki­er­ke­gar­da, Do­sto­jev­skog ... Sa pre­vla­da­va­ju­ćom tje­sko­bom, ne­spo­koj­stvom i ap­sur­di­te­tom:

Lič­no, svi­đa mi se fi­lo­zo­fi­ja eg­zi­sten­ci­ja­li­zma. Ži­vot je ap­sur­dan, a ipak ću da ži­vim, upr­kos sve­mu. Tu ja na­la­zim onu je­dru, ener­gič­nu od­bra­nu od sva­ke sla­bo­sti ko­ju bi te­ži­na ži­vot mo­gla da na­met­ne. Vo­lim ono Ka­mi­je­vo: imam pra­vo da se ubi­jem, ali ne­ću. Ži­vje­ti mu­ci u inat, ka­ko bi ka­za­li mo­ji bo­sasnki se­lja­ci. (Pi­sci, mi­šlje­nja, raz­go­vo­ri, 1983: 271)

Od svih evrop­skih pi­sa­ca (ori­jen­tal­no-islam­sko­ga ne­ma ni­jed­nog) Se­li­mo­vić na vi­še mje­sta iz­dva­ja Do­sto­jev­skog kao svog ve­li­kog uzo­ra:

Moj ve­li­ki uzor je Do­sto­jev­ski. Im­pre­si­o­ni­ra me nje­go­va ne­po­no­vlji­va spo­sob­nost da pro­di­re u psi­ho­lo­gi­ju lju­di. Ne­do­sti­žan je kad ot­kri­va taj­ne du­še, i u to­me mu ne vi­dim rav­na. Mno­gi pi­sci, pa i da­na­šnji, nje­mu du­gu­ju za sla­vu ko­ju su ste­kli, i za spo­sob­nost da osvje­tlja­va­ju ta­mu ljud­ske unu­tra­šnjo­sti. (Pi­sci, mi­šlje­nja, raz­go­vo­ri, 1983: 293)

Ovim či­nje­ni­ca­ma ho­ću da pod­u­prem mo­ju sre­di­šnju te­zu da du­hov­no-estet­ska ma­gi­ja Der­vi­ša i smr­ti zra­či iz eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, ag­no­sti­ci­zma, skep­se i re­la­ti­vi­zma. Ta je nje­go­va du­hov­na ga­ma pre­kri­ve­na ve­lom isla­ma kao jed­nim fi­nim omo­tom: islam­skim ozrač­jem pre­kri­ve­na je za­pad­no­e­vrop­ska si­zi­fov­šti­na i ali­je­na­ci­ja. Der­viš i smrt odi­še sen­si­bi­li­te­tom mu­sli­man­stva ko­je do­ži­vlja­va­mo u Nu­ru­di­nu, u auri te­ki­je, u nje­noj ti­ši­ni i iz­dvo­je­no­sti, u Mu­la Ju­su­fu, u ka­di­ji, u bje­gun­cu Is­ha­ku, u Si­na­nu­di­nu, u ukup­nom ozrač­ju ka­sa­be, u men­ta­li­te­tu ka­sa­bli­ja. Ovaj slo­že­ni sen­si­bi­li­tet pr­ven­stve­no se pod­svi­je­šću raz­ot­kri­va, i mi ga pro­o­sje­ća­mo u svoj nje­go­voj sup­til­no­sti i ra­fi­ni­ra­no­sti. Svi su li­ko­vi Der­vi­ša mu­sli­ma­ni po isi­ja­va­nju sen­si­bi­li­te­ta mu­sli­man­ske kul­tu­re i islam­ske prak­se, na­či­na ži­vlje­nja. Je­su li oni do­i­sta du­hov­no mu­sli­ma­ni? Ovom pro­vo­ka­ci­jom ho­ću mar­ki­ra­ti evrop­sko-islam­ski i spoj i an­ti­no­mi­ju na spo­znaj­noj i na vri­jed­no­snoj ra­zi­ni u Der­vi­šu i smr­ti. Mar­ki­ra­ti nje­go­vu mi­sa­o­nu i osje­ćaj­nu po­li­fo­nič­nost. U gru­bim cr­ta­ma sve­sti ovu po­li­fo­ni­ju na te­zu da su sre­di­šnji li­ko­vi ro­ma­na Nu­ru­din i Ha­san du­hov­no pro­fi­li­ra­ni egz­si­ten­ci­ja­li­zmom, skep­som i re­la­ti­vi­zmom, i da su u isti mah mu­sli­ma­ni sen­si­bi­li­te­tom i mu­sli­man­skom vjer­skom i ži­vot­nom prak­som. Ova stvar­na ili pri­vid­na pro­tur­ječ­nost ni­je iz­raz sla­bo­sti već bo­gat­stva ka­rak­te­ra Se­li­mo­vi­će­vih Bo­sa­na­ca ko­ji isi­ja­va­ju svoj iden­ti­tet u tom spo­ju ili an­ti­no­mi­ji. Oni (re)kre­i­ra­ju te pri­vid­ne pro­tiv­no­sti i ti­me ostva­ru­ju sa­mo­o­smi­šlje­nje. Dru­ga ge­ne­ral­na te­za gla­si da islam­sko ozrač­je i na­čin mi­šlje­nja u ka­rak­te­ru li­ko­va Der­vi­ša i smr­ti ni­su ba­zič­no­ga islam­sko­ga dis­kur­sa već su to za­pad­no­e­u­rop­ski eg­zi­sten­ci­ja­li­zam, ag­no­sti­ci­zam i skep­sa. Islam jest esen­ci­ja­lan, po­se­bi­ce u prak­si šejh Ah­me­da, ali je ve­ći­na sa­dr­ža­ja Nu­ru­di­no­va ži­vlje­nja ne­do­sljed­na isla­mu. Po­se­bi­ce nje­gov obe­smi­šljen ži­vot i smrt ko­ji su pre­pla­vlje­ni ni­hi­li­zmom i za­vr­ša­va­ju u ap­sur­du. Der­viš i smrt je po sen­si­bi­li­te­tu bo­san­sko­mu­sli­man­ski ro­man u ko­jem do­mi­ni­ra post­mo­der­ni­zam i skep­ti­ci­zam. Taj spoj pro­du­ci­ra uni­ver­zal­ne mo­ti­ve i sa­dr­ža­je esen­ci­je – no­si­vu kva­li­te­tu Der­vi­ša i smr­ti. Pre­o­bli­ko­va­nje sur­ra iz Ku­ra­na kroz ci­je­li ro­man jest bi­tan ar­gu­ment stva­ra­lač­kog ko­ri­šte­nja ku­ran­sko­ga tek­sta ko­ji, eo ip­so, ne mo­že bi­ti uzro­kom the­o­lo­ško­ga gri­je­ha. Pro­blem tran­sfor­ma­ci­je Bo­ži­je ri­je­či je, me­dju­tim, du­blji od ono­ga ka­ko nam Se­li­mo­vić be­no­ve­lent­no tu­ma­či:

U uvod­nom mo­tu Der­vi­ša i smr­ti pre­ki­nuo sam ku­ran­ski ci­tat, ali se nje­gov smi­sao, po mo­me mi­šlje­nju ši­ri, na­la­zi u kon­tek­stu ci­je­lo­ga ro­ma­na: sva­ki je čo­vjek na gu­bit­ku, ako u ži­vo­tu ne na­đe lju­bav. Tom mi­šlju ni­sam iz­ne­vje­rio Ku­ran, i ne­pra­ved­na je kri­ti­ka u Gla­sni­ku Islam­ske za­jed­ni­ce, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, ko­ji mi taj gri­jeh pre­ba­cu­je. (Pi­sci, mi­šlje­nja, raz­go­vo­ri, 1983: 377)

Ne ula­ze­ći de­talj­ni­je u the­o­lo­šku ar­gu­men­ta­ci­ju Se­li­mo­vi­će­ve tran­sfor­ma­ci­je sur­ra kroz nji­ho­vu za­pad­no­e­u­rop­sku ag­no­sti­ci­stič­ko-skep­tič­nu adap­ta­ci­ju, ov­dje je, kao ar­gu­ment ta­kvoj adap­ta­ci­ji u slu­ča­ju sur­re Vel asri na po­čet­ku i na kra­ju ro­ma­na, u oba ci­ti­ra­na slu­ča­ja bit­no od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje raz­lo­ga iz­o­sta­vlje­ne su­šti­ne sur­re:
Osim ono­ga ko­ji vje­ru­ju i ra­de do­bra dje­la i ko­ji pre­po­ru­ču­ju isti­nu.

Ovaj iz­o­sta­vlje­ni aj­jet iz na­ve­de­ne sur­re Se­li­mo­vić u svo­jem na­knad­nom tu­ma­če­nju kom­pen­zi­ra lju­ba­vlju. (Up. Der­viš i smrt, 1983: 377). Pri­tom je oči­gled­no ri­ječ o smi­sa­o­no dva sa­svim raz­li­či­ta sa­dr­ža­ja sur­re Al asri: u nje­noj cje­li­ni (ori­gi­na­lu) i u knji­žev­noj tran­sfor­ma­ci­ji. Po­sta­vlja se da­kle te­melj­no etič­ko, estet­sko i the­o­lo­ško-dog­mat­sko pi­ta­nje o od­no­su ljud­ske slo­bo­de pre­ma sve­to­sti – Bo­ži­joj ri­je­či. Raz­log iz­o­sta­vlja­nja di­je­lo­va sur­ra, od­no­sno kon­ti­nu­i­ra­ne knji­žev­ne tran­sfor­ma­ci­je ku­ran­skih sur­ra u svih še­sna­est po­gla­vlja ro­ma­na, po na­šoj ocje­ni le­ži u knji­žev­nom po­de­ša­va­nju sur­ra na­ve­de­noj za­pad­no­e­u­rop­skoj fi­lo­zof­skoj mi­sli i du­hov­no­sti: da knji­žev­no tran­sfor­mi­ra­ne sur­re i aje­ti ima­ju smi­sao (ili funk­ci­ju) po­tvr­dji­va­nja sa­dr­ža­ja sva­kog po­gla­vlja ro­ma­na. U ovoj je slo­bod­noj knji­žev­noj tran­sfor­ma­ci­ji ta­ko­đe bit­no mar­ki­ra­ti da je sa­mo u tri­na­e­stom po­gla­vlju, do­slov­no iz Kur'ana ci­ti­ra­na sa­mo jed­na sur­ra. Sve osta­le su tran­sfor­mi­ra­ne ci­ti­ra­njem jed­nog ili ne­ko­li­ci­ne aj­je­ta. Ne­ka po­gla­vlja ro­ma­na ne tran­sfor­mi­ra­ju ni aj­je­te već su plod vla­sti­tog knji­žev­nog ob­li­ko­va­nja; na­pr. u po­gla­vlju šest, de­vet i če­tr­na­est, u ko­ji­ma ni­je mo­gu­će pre­po­zna­ti Bo­ži­ju ri­ječ. Ovim te­za­ma mar­ki­ram fi­lo­zo­fij­sko i du­hov­no sa­zri­je­va­nje Der­vi­ša i smr­ti u za­pad­no­e­vrop­skom skep­ti­ci­zmu i ag­no­sti­ci­zmu. Sa oaza­ma isla­ma. Sa kraj­njim uti­skom i spo­zna­jom da su ta­ko tran­sfor­mi­ra­ne sur­re i aje­ti mot­to ili na­go­vje­štaj knji­žev­nom svje­do­če­nju ag­no­sti­ci­zma i skep­ti­ci­zma, re­la­ti­vi­zma. Ko­li­ko su sur­re kao seg­men­ti islam­ske du­hov­no­sti i dok­tri­ne kroz ta­kvu adap­ta­ci­ju do­i­sta stva­ra­lač­ki udje­nu­te u pre­vla­da­va­ju­ću fi­lo­zo­fi­ju i gno­se­o­lo­gi­ju evrop­ske fi­lo­zo­fi­je i este­ti­ke u ro­ma­nu, jest sa­svim du­bi­o­zno. Da­ka­ko i umje­sno pi­ta­nje ko­je iz­i­sku­je kom­pa­ra­tiv­na is­tra­ži­va­nja. U tom smi­slu bit­no je kao po­la­zi­šte mo­gu­će kom­pa­ra­ci­je mar­ki­ra­ti an­ti­no­mi­ju: da su u Der­vi­šu i smr­ti ta­ko tran­sfor­mi­ra­ne sur­re i aj­je­ti, da je dje­lo pre­te­ži­to ate­i­stič­ko­ga, a tek ma­njim di­je­lom vjer­nič­ko­ga svje­to­na­zo­ra. Der­viš i smrt ta­ko is­klju­ču­je ap­so­lut­nost isti­ne bi­lo ko­jeg auto­ri­te­ta, bi­lo ko­je od vjer­skih knji­ga. Der­viš i smrt je in­spi­ri­ran Kur'anom. Dvoj­be­no je u ko­joj mje­ri the­o­lo­ško zna­lač­ki. I u ko­joj mje­ri iskre­no. Se­li­mo­vić Kur'an vred­nu­je rav­no­prav­no sa dru­gim iz­vo­ri­ma isti­ne. Kur'an uvr­šta­va u svo­ju pr­vo­ra­zred­nu lek­ti­ru. Vri­jed­no­sno iz­jed­na­ča­va­ju­ći Kur'an sa ni­zom iz­vo­ra:

Svoj ro­man ne bih na­pi­sao da ni­je bi­lo Ku­ra­na, Bi­bli­je, Lao Ce-a, Es­hi­la, Šek­spi­ra, Do­sto­jev­skog, To­ma­sa Vul­fa, An­dri­ća i to­li­ko dru­gih pi­sa­ca i tek­sto­va. A ko­ri­šće­nje de­se­tak re­če­ni­ca Ku­ra­na u mo­me ro­ma­nu iza­zva­lo je čud­ne ne­spo­ra­zu­me. Ku­ran ci­je­nim kao je­dan od stu­bo­va ljud­ske mi­sli u raz­vo­ju i tra­že­nju, ni­ka­ko kao ap­so­lut­nu isti­nu, jer je ne­ma. Me­đu­tim mno­gi kri­ti­ča­ri ni­su vi­dje­li da ja ne ci­ti­ram Ku­ran da bih afir­mi­sao ku­ran­sku isti­nu, ili da une­sem u ro­man is­toč­njač­ku fi­lo­zo­fi­ju i slič­no, već da uka­žem na na­vi­ku i po­tre­bu ne­si­gur­nih lju­di da se uvi­jek osla­nja­ju na ne­ki ja­či auto­ri­tet i da svo­ju mr­tvu, ša­blon­sku mi­sao pot­kre­plju­ju ja­čom, ka­no­ni­zi­ra­nom, ste­ri­li­zi­ra­ju­ći svoj i tu­đi duh. (Pi­sci ..., 1983:  324, 325) (...) Ci­ta­te iz Ku­ra­na ne tre­ba shva­ti­ti su­vi­še ozbilj­no, ja se pre­ma nji­ma od­no­sim iro­nič­no, kao pre­ma te­žnji ne­si­gur­nih lju­di, ko­ji ne­ma­ju svog mi­šlje­nja, da se oslo­ne na auto­ri­tet.( Pi­sci ..., 1983: 285)

Da Der­viš i smrt eo ip­so ni­je tekst islam­ske dok­tri­ne i este­ti­ke, ar­gu­men­ti­ra Se­li­mo­vić:

Ni­sam po­seb­no iz­u­ča­vao islam­sku fi­lo­zo­fi­ju, osim ko­li­ko je neo­p­hod­no da se čo­vjek in­for­mi­še. Ali ako u mom dje­lu ima fi­lo­zo­fi­je, ona je sva iz ovog tla, iz mog mu­sli­man­skog ko­ri­je­na, iz na­še tra­di­ci­je, iz na­še­ga du­ha. To se upi­lo u me­ne i sve­ga me pro­že­lo ta­ko da tim du­hom pro­sto ema­ni­ram. Dra­go mi je, ve­o­ma dra­go, što ta mi­sao ko­ja je na­sta­la na ovom tlu, u okvi­ru jed­nog na­ro­da, to­li­ko op­šte­ljud­ska da je la­ko i ra­do pri­hva­ta­ju lju­di ši­rom svi­je­ta. (Pi­sci ..., 1983: 375)

6. 1. Te­zu da ro­man ni­je du­hov­no iz­ra­stao u islam­skoj este­ti­ci, da u seg­men­ti­ma zra­či islam­skom du­hov­no­šću i bo­san­sko­mu­sli­man­skim sen­si­bi­li­te­tom, mo­gu­će je do­ka­za­ti udu­blji­va­njem u bi­lo ko­je po­gla­vlje ro­ma­na. Za ar­gu­men­ta­ci­ju na­ve­de­ne te­ze krat­ko ko­men­ti­ram tre­će po­gla­vlje, u či­jem je sre­di­štu du­hov­no ras­po­lu­će­ni Nu­ru­din. Sa stra­hom od Bo­ga usljed ži­vo­ta kr­vi, erot­sko­plot­sko­ga na­go­na, ko­je­ga su­zbi­ja na na­čin ko­ji ni­je der­vi­ški već ti­pič­no kr­šćan­ski. Sa su­ge­sti­jom kr­šćan­sko­ga gri­je­ha u ero­su. Nu­ru­din se na­i­me po­put mo­na­ha uža­sa­va isi­ja­va­nja ero­sa u dje­vo­ja­ka i u mla­di­ća ka­sa­be, ko­ji se, uoči Jur­jev­da­na, pre­pu­šta­ju drev­nom pa­gan­stvu: bu­đe­nju pro­lje­ća i plo­ti. Op­sjed­nut mi­ri­som plo­ti i mi­lo­du­ha, Nu­ru­din je oča­jan. Nje­mu se ga­di isi­ja­va­nje plo­ti mla­do­ga svi­je­ta ko­ji svet­ku­je uoči Jur­jev­da­na. U sce­ni sa Jur­je­vom ri­ječ je o mo­na­ško-ce­li­bat­skom, a ne o der­vi­škom do­ži­vlja­ju. U isla­mu eros i sfe­ra plo­ti ni­su po­ti­snu­ti (ili “umo­ta­ni” u mo­ral­nu hi­po­kri­zi­ju) već su sa­stav­ni­com pri­rod­no­sti ljud­sko­ga bi­ća. Po­ri­vi, eo ip­so, ne iza­zi­va­ju gri­jeh, već se pri­rod­no za­do­vo­lja­va­ju i di­sci­pli­ni­ra­ju.

Da Der­viš i smrt ni­je iz­gra­đen u islam­skoj du­hov­no­sti ni­ti u nje­noj este­ti­ci, ar­gu­men­ti­ram kroz ko­men­tar smi­sla isla­ma u po­i­ma­nju Bo­ga kao je­din­stva, je­din­stve­nog prin­ci­pa, sve­pro­ži­ma­ju­će re­al­no­sti. Ovo ku­ran­sko-islam­sko ima­nent­no po­i­ma­nje, osje­ća­nje i uvje­re­nje sve­pro­ži­ma­ju­ćeg je­din­stva u Bo­gu, u Der­vi­šu i smr­ti bit­no je po­re­me­će­no. Po­se­bi­ce u Ah­me­du Nu­ru­di­nu ko­ji kao šejh ne isi­ja­va ovo Je­din­stvo. Nu­ru­din na­i­me pe­hli­va­ni iz­me­đu vječ­nih Bo­gom da­nih vri­jed­no­sti i ma­te­ri­jal­no­sti. Iz­me­đu tev­hi­da (je­din­stva) i tek­si­ra (mno­štva). Nu­ru­din ne uspi­je­va ostva­ri­ti gajb (je­din­stvo) od mo­men­ta ka­da pod­li­je­že po­ri­vi­ma osve­te i vla­sti. Ra­zu­mi­je­va­nje Bo­ga kao sve­pro­ži­ma­ju­ćeg je­din­stva, ko­je je do tran­sfor­ma­ci­je Nu­ru­di­na u nje­mu iz sr­ca (ta­li­ba) ni­ca­lo, je od mo­men­ta po­bu­ne i po­pu­šta­nja na­go­ni­ma – di­fu­zno. To je osje­ća­nje Je­din­stva u Nu­ru­di­nu stra­sti­ma po­ti­snu­to, ne­po­vrat­no po­to­nu­lo, ne­sta­lo. Od tog po­to­nu­ća u stra­sti, Nu­ru­din je ma­nje u tev­hi­du vi­še u tek­si­ru. Raz­lo­zi nje­go­vu raz­dvo­je­nju i po­sve­ma­šnje dvoj­no­sti su u po­ri­vi­ma za osve­tom, za mo­ći, ili za sa­mo­a­fir­ma­ci­jom.

6. 2. Na­či­nom mi­šlje­nja, este­ti­kom, eti­kom i psi­ho­lo­gi­jom li­ko­va Der­viš i smrt pri­mar­no je tekst ag­no­sti­ci­zma, skep­ti­ci­zma i ate­i­zma. Se­kun­dar­ne mu­sli­man­ske du­hov­no­sti, sa ni­jan­sa­ma i sa mar­ka­ci­ja­ma bo­šnjač­ke psi­ho­lo­gi­je i men­tal­no­ga sklo­pa. Ah­med Nu­ru­din, kao i li­ko­vi Ro­ber­ta Mu­si­la, is­tra­ja­va na pu­tu ko­ji čo­vjek sam ni­je iza­brao, ko­ji ne po­zna­je, i ko­jim ni­je htio ići. Der­viš kao “po­bu­nje­ni čo­vjek” (na­slov zbir­ke pro­za M. Se­li­mo­vi­ća) za­vr­ša­va afo­ri­zmom Al­be­ra Ca­mu­sa u Po­bu­nje­nu čo­vje­ku (1951): A na po­zor­ni­ci, kao i u ži­vo­tu, mo­no­log pret­ho­di smr­ti. Der­viš i smrt iz­ra­stao je u re­la­ti­vi­zmu, kri­ti­ci to­ta­li­ta­ri­zma i kri­ti­ci ra­ci­o­na­li­za­ci­je zla kao i naj­bo­lja dje­la Al­ber Ca­mu­sa. Ono što je me­đu­tim bit­ni­je za umjet­nič­ko dje­lo od nje­go­va svje­to­na­zo­ra ili iz­vo­ri­šta i sa­mo­ga ka­rak­te­ra i sa­dr­ža­ja du­hov­no­sti ili kul­tu­ral­no­sti – za­pad­njač­kog ili islam­sko-or­je­natlno­ga iz­vo­ri­šta – jest u nje­go­voj (s)mi­sa­o­noj sup­til­no­sti. U spo­znaj­noj i u osje­ćaj­noj ra­fi­ni­ra­no­sti. Čo­vjek na­i­me ne­mi­nov­no stra­da od dru­go­ga čo­vje­ka, ali isto­vre­me­no svoj hu­ma­num ostva­ru­je po­sre­do­va­njem ili žud­njom za lju­ba­vi, pri­ja­telj­stvom, po­vje­re­njem u čo­vje­ka. Sa ovom uni­ver­zal­nom ide­jom, sa ne­mi­nov­no­šću nje­ne an­ti­no­mi­je, ura­nja­mo u svi­jet Der­vi­ša sa uvi­jek no­vim ne­raz­lu­či­vim osje­ća­njem gor­či­ne i du­hov­nog užit­ka. Sa za­hval­no­šću usljed istin­skih oza­re­nja. Sa za­hval­no­šću pi­scu usljed (s)mi­sa­o­ne kom­plek­sno­sti i an­ti­no­mič­ne osje­ćaj­no­sti, u ko­ji­ma ni­jed­na ni mi­sao ni­ti emo­ci­ja ni­je bez nje­ne vla­sti­te su­prot­no­sti, upit­no­sti, re­la­tiv­ne isti­ni­to­sti. Nji­ho­va ljud­sko­ga ka­rak­te­ra. Ako čo­vjek tra­ga za do­sljed­no­šću, stal­no­šću i ne­kim čvr­stim oslon­cem, mo­gu­ćim sa­mo­or­jen­ti­rom, te­ško će ih na­ći u Der­vi­šu i smr­ti. To­mu je raz­log u kom­plek­sno­sti čo­vje­ka, u re­la­ti­vi­zmu esen­ci­je:

Sta­ri prin­cip do­bra i zla, svje­tla i tmi­ne, an­đe­la i đa­vo­la osno­va je svih re­li­gi­ja i ve­ći­ne fi­lo­zof­skih si­ste­ma, za­to što mu je osno­va u ži­vo­tu. Sa­mo ja se pri­kla­njam oni­ma ko­ji sma­tra­ju da do­bro i zlo ni­su odvo­je­ni i me­ha­nič­ki su­prot­sta­vlje­ni, one su neo­dvo­ji­va čo­vje­ko­va oso­bi­na i ve­o­ma su iz­mi­je­ša­ni kao mi­ri­si. Lju­di su do­bri i zli. (Pi­sci , ... 1983: 360).

U tra­ga­nju za sa­mo­o­smi­šlje­njem, je­di­na je iz­vje­snost lju­bav, osje­ća­nje sa­mo­i­spu­nje­nja usre­ći­va­njem dru­go­ga. Bez vla­sti­te ko­ri­sti ili ko­ri­sto­lju­blja.

Za me­ne lju­bav zna­či sa­mo jed­no ra­zu­mi­je­va­nje me­đu lju­di­ma. (Pi­sci, ... 1983: 371)

7. Za­vr­šne mi­sli
U ne­ko­li­ko za­vr­šnih mi­sli mo­glo bi se Ha­sa­no­vo sa­mo­vi­đe­nje i vi­đe­nje nje­go­vih su­na­rod­ni­ka ge­ne­ral­no sa­že­ti iz­me­đu ta­šti­ne i sa­mo­u­ljep­ša­va­nja, ci­nič­ko­ga ni­hi­li­zma i ma­zo­hi­stič­ko­ga kri­ti­ci­zma. Sa kraj­njom po­an­tom u hi­brid­noj, di­fu­znoj i ras­po­lu­će­noj sa­mo­svi­je­sti. Ri­ječ je o jed­noj apo­rij­sko-ni­hi­li­stič­koj knji­žev­noj sli­ci. Sa do­pu­šta­njem dva­ju su­prot­nih su­do­va. Sa hi­po­kri­zi­jom smje­šte­nom iz­me­đu ide­a­li­za­ci­je, sa­mo­u­zvi­si­va­nja i po­di­la­že­nja ta­šti­ni Bo­sa­na­ca. U sli­ci nji­ho­va men­ta­li­te­ta sa­sta­vlje­nog od iz­me­dju oho­lo­sti i fru­stra­ci­ja i de­fe­ti­zma, sa psi­ho­de­pre­si­jom ko­ja pre­la­zi u oča­ja­nje, i kul­mi­ni­ra u pa­rok­si­zmu sa­mo­u­ni­šta­va­nja.
Gdje je u ovoj du­bo­koj an­ti­no­mi­ji isti­na? Ima li pra­vo­ri­je­ka? Je­su li to jed­no, oba vi­đe­nja, ili vi­še njih, vi­đe­nje iz­me­đu njih? Na­ve­de­noj je su­bjek­tiv­noj knji­žev­noj isti­ni bit­no do­da­ti či­nje­ni­cu da je Der­viš i smrt, po­red nje­go­ve uni­ver­zal­no­sti i sve­vre­me­no­sti, u svo­jem me­ta­tek­stu neo­p­hod­no re­ce­pi­ra­ti i kao ro­man sa hi­sto­rij­skom aurom. Sa bo­san­skim mu­sli­ma­ni­ma u do­ba osman­sko­ga ko­lo­ni­ja­li­zma. Sa su­bjek­tiv­nim sa­mo­o­dre­đe­njem Ha­sa­na i nje­go­vih su­na­rod­ni­ka kao “ot­pad­ni­ka” od hri­šćan­stva. U Ha­sa­no­vu trak­ta­tu ni­je ri­ječ o ne­u­tral­nom sta­vu već na­pro­tiv o sti­le­mu ko­ji po­i­ma i su­ge­ri­ra mu­sli­man­stvo bez­vri­jed­nim ot­pa­dom u od­no­su na hri­šćan­stvo. Ri­ječ je o pri­stra­snom od­no­su ko­jim se ospo­ra­va an­tro­po­lo­ška či­nje­ni­ca (vjer­ske) kul­tu­re kao sa­mo­i­zbo­ra. Kroz opojm­lje­nje zna­če­nja ri­je­či “ot­pad­ni­švo” lek­sič­ki pri­ruč­ni­ci ta­ko­đe na in­di­rek­tan na­čin po­tvr­đu­ju na­pri­jed sin­te­ti­zi­ra­nu sre­di­šnju te­zu mo­je stu­di­je. Ta­ko na­pr. U Vu­ka S. Ka­ra­dži­ća je “ot­pad­nik – Abfällige, Ab­trünni­ge, de­fec­tor, apo­sta­ta.“ U Gu­sta­va Šam­ša­lo­vi­ća je “ot­pad, ot­pa­dak – Ab­fall; ot­pa­ci – Abfälle.“ U S. Ri­sti­ća – J. Kan­gr­ge je “ot­pad, ot­pa­da­nje – Ab­fall; od­me­ta­nje, od­met­ni­štvo, ot­pad­ni­štvo od ne­ke ve­re, ot­pa­ci, okre­si­ne, ogre­zi­ne.” U Hr­vat­skom en­ci­klo­pe­dij­skom rječ­ni­ku je “ot­pa­dak ono što je ot­pa­lo od ne­če­ga, što je su­vi­šno, bes­ko­ri­sno, ot­pad­ni pri­djev ko­ji se od­no­si na ot­pad; ot­pad­ni­ca, ot­pad­nik 1. onaj ko­ji se odvo­jio od sku­pi­ne  ko­joj je idej­no pri­pa­dao, 2. onaj ko­ji je pro­mi­je­nio vje­ru ili po­stao ne­vjer­nik; ot­pad­ni­štvo – čin ot­pad­ni­ka.”¹

Se­li­mo­vi­ćev stav u ci­ti­ra­nom raz­go­vo­ru i Ha­sa­no­vu sa­mo­po­ni­ža­va­nju kroz čin “ot­pad­ni­štva” neo­p­hod­no je, ra­di isti­ni­to­sti i objek­tiv­nog etič­ko­vri­jed­no­snog po­i­ma­nja na­vod­nog či­na “ot­pad­ni­štva,” pro­mi­sli­ti ra­zu­mi­je­va­njem kon­ver­ti­ra­nja u svje­tlu Abra­ha­mo­vih ob­ja­va. U sva če­ti­ri mo­no­te­i­zma, na­i­me, čin pre­vje­ra­va­nja je u jed­noj the­o­lo­ško-dog­mat­skoj dis­kre­pan­ci: iz­me­đu osu­de pre­vje­re­ni­ka, i iz­me­đu Bo­gom po­sre­do­va­na pra­va na sa­mo­i­zbor Bo­go­spo­zna­nja. Ovoj the­o­lo­škoj dis­kre­pan­ci do­da­jem dru­gi fi­lo­lo­ški ar­gu­ment: pre­vje­ra­va­nje u la­tin­skoj ri­je­či “con­ver­sio” ima pr­vot­no ili iz­vor­no zna­če­nje pro­mje­ne du­hov­no­sti. Sa pret­po­sta­vlje­nim jed­na­ko­vri­jed­nim sa­dr­ža­ji­ma iz­me­đu pret­hod­ne (ra­ni­je) i no­vo­pri­mlje­ne du­hov­no­sti ili re­li­gi­o­zno­sti. Ta jed­na­ka vri­jed­nost pret­hod­ne i no­ve re­li­gi­o­zno­sti u psi­ho­lo­škom je smi­slu naj­bli­ža us­po­red­bi kon­ver­ti­ra­noj va­lu­ti, jed­na­ko­vri­jed­noj nov­ča­ni­ci. Sa psi­ho­lo­ško­ga aspek­ta je na­ve­de­noj us­po­red­bi o jed­na­koj vri­jed­no­sti bit­no do­da­ti či­nje­ni­cu, da u slu­ča­ju re­li­gi­o­zno­ga kon­ver­ti­ra­nja, pre­vje­re­nik, kon­ver­tit ili obra­će­nik, u pra­vi­lu, dr­ži no­vo­pri­mlje­nu re­li­gi­o­znost vi­še­vri­jed­nom od pret­hod­ne. U ta­kvim po­i­ma­nji­ma jed­na­ke ili vi­še vri­jed­no­sti kroz za­mje­nu du­hov­no­sti ili kroz kon­ver­ti­ra­nje, od­no­sno kroz pro­mje­nu re­li­gi­o­zno­sti, čin isla­mi­za­ci­je kao na­vod­nog “ot­pad­ni­štva” od hri­šćan­stva u Der­vi­šu i smr­ti po­sta­je go­to­vo bes­pred­met­nim. Kon­ze­kvent­no ta­kvoj te­zi, ta­ko­đe, iz­li­šni su i Ha­sa­nov trak­tat i moj dis­kurs na taj trak­tat. Iz­li­šni ozbilj­nog i knji­žev­nog i znan­stve­nog dis­kur­sa. Jer je i u ovom “knji­žev­nom slu­ča­ju” u osno­vi ri­ječ o ljud­skoj (zlo)upo­tre­bi Bo­gom po­sre­do­va­ne slo­bo­de re­li­gi­o­zno­sti. Kon­ver­tit­stvo u svo­jem iz­vo­ru zna­či­lo je, i tre­ba­lo bi zna­či­ti, pro­mje­nu du­hov­no­sti, dru­ga­či­jeg ku­ta pro­mi­šlja­nja i pu­ta ka Bo­žan­stvu. Pre­vje­re­nik je na­i­me uvje­ren u is­prav­nost svo­ga pu­ta Bo­gu, u mo­ra­li­tet na­vod­nog “pre­vje­ra­va­nja.” U re­li­gij­skoj prak­si i u the­o­lo­ško-so­ci­o­lo­škoj te­o­ri­ji ta­kav, iz­vor­ni po­jam “con­ver­sio” je – kon­ver­ti­rao! Lju­di su na­i­me taj po­jam u re­li­gi­o­znoj zbi­lji i mo­ral­no i psi­ho­lo­ški de­gra­di­ra­li. Nje­go­vo pr­vot­no zna­če­nje pro­mje­ne du­hov­no­sti iz­o­pa­ča­no je u po­i­ma­nje na­vod­no sum­nji­ve, du­hov­no ne­vri­jed­ne, sa po­slje­di­com oma­lo­va­ža­va­nja i pre­zi­ra­nja. To je i vjer­nič­ko i the­o­lo­ško i so­ci­o­lo­ško op­će­pri­hva­će­no su­vre­me­no po­i­ma­nje kon­ver­ti­ra­nja kao ma­nje vri­jed­na re­li­gi­o­zno­ga “ot­pad­ni­štva.” Ta­kva je se­man­ti­ka kon­ver­ti­ra­nja kao ma­nje­vri­jed­na, pre­zri­va “ot­pad­ni­štva” i u Der­vi­šu i smr­ti. Osa­vre­me­nje­no, iz­vor­no iz­o­kre­nu­to ili kri­vo po­i­ma­nje kon­ver­tit­stva kao “ot­pad­ni­štva” jest za­pra­vo psi­ho­lo­ški mo­vens mo­joj stu­di­ji. Na­kon us­po­red­be Ha­sa­no­vih trak­ta­ta o “ot­pad­ni­štvu i mo­je psi­ho­lo­ške, etič­ke, so­ci­o­lo­ško-po­vi­je­sne i the­o­lo­ške pro­tu­ar­gu­men­ta­ci­je o “ot­pad­ni­štvu,” po­sta­vlja se lo­gič­no pi­ta­nje da li je i u ko­joj je mje­ri taj fe­no­men “ot­pad­ni­štva” bi­tan (pod)svje­sno psi­ho­lo­ški mo­vens Der­vi­ša i smr­ti? Tom fe­no­me­nu u mo­joj stu­di­ji su­prot­sta­vljen je po­stu­lat neo­tu­dji­va pra­va na sa­mo­i­zbor. Ljud­sko bi­će je na­i­me pod­vrg­nu­to nu­žno­sti bo­žan­sko-pri­rod­nih za­ko­na. Na ta­kvu sa­mo­o­gra­ni­če­nost i nu­žnost čo­vjek od­go­vo­ra na ri­ječ Bo­ži­ju sa DA i sa NE. Čo­vjek je svo­jom esen­ci­jom u isti mah pod­vrg­nut i su­prot­sta­vljen nu­žno­sti Bo­ga i vla­sti­te ogra­ni­če­ne pri­ro­de. Čo­vjek je nu­žno na traj­nom pu­tu Bo­gu, pri­sta­ja­njem i ot­pa­da­njem. Pre­vje­ra­va­njem i iz­bo­rom vla­sti­ta pu­ta Bo­gu. Ti­me se čo­vjek sa­mo­o­stva­ru­je, po­sta­je slo­bo­dan.

Sa po­an­tom u mo­joj stu­di­ji da se Der­vi­šu i smr­ti va­lja i spon­ta­no i s lju­ba­vlju vra­ća­ti. Vra­ća­ti se ro­ma­nu kao i Se­li­mo­vić nje­go­voj Bo­sni – is­ho­di­štu umjet­nič­ko­ga osvje­šte­nja: onoj Me­ši­noj Bo­sni ko­ja je i nje­mu i Bo­san­ci­ma traj­na lju­bav i po­vre­me­na bol­na mr­žnja.
 

REZIME

Rašid Durić

O ANTINOMIJI HASANOVA STAJALIŠTA O SVOJEMU IDENTITETU I O IDENTITETU MUSLIMANA U “DERVIŠU I SMRTI” MEŠE SELIMOVIĆA

U stu­di­ji je ri­ječ o vri­jed­no­snoj i etič­ko-the­o­lo­škoj an­ti­no­mi­ji u Ha­sa­no­vu sta­ja­li­štu o svo­jem i o iden­ti­te­tu mu­sli­ma­na kao “ot­pad­ni­ka” od hri­šćan­stva. Psi­ho­lo­ški iz­vor ta­kvom (sa­mo)od­re­đe­nju u stu­di­ji se ar­gu­men­ti­ra kroz dvoj­nost ili u ras­po­lu­će­no­sti al­ter ega Me­še Se­li­mo­vi­ća da je iz mu­sli­man­ske po­ro­di­ce iz Bo­sne, ali po na­ci­o­nal­no­sti sam Sr­bin. Pri­pa­dam srp­skoj kul­tu­ri ko­li­ko i bo­san­skoj... (Se­li­mo­vić Me­ša: Sje­ća­nja, 1983: 343). U mo­joj stu­di­ji je ova dvoj­nost al­ter ega pro­du­blje­na i do­ka­za­na bi­o­graf­skim či­nje­ni­ca­ma iz Se­li­mo­vi­će­vih Sje­ća­nja. Dvoj­nost ili udvo­stru­če­nost al­ter ega iz Sje­ća­nja su tran­sfor­mi­ra­ne u ro­ma­nu Der­viš i  smrt, tj. u mo­joj ana­li­zi na­po­re­đe­ne su i do­ka­za­ne u li­ku Ha­sa­na. Po­se­bi­ce je ova dvoj­nost ili ras­po­lu­će­nost do­ka­za­na u ne­do­sljed­no­sti – te­melj­noj cr­ti Ha­sa­no­va ka­rak­te­ra. U stu­di­ji je do­ka­za­no da je hi­bri­di­tet ili Ha­sa­no­va ras­po­lu­će­nost naj­sna­žni­je iz­ra­že­na u nje­go­vu sta­vu o svo­jem iden­ti­te­tu i o iden­ti­te­tu mu­sli­ma­na. Hi­bri­di­tet Ha­sa­no­vu iden­ti­te­ta je psi­ho­de­mi­urg Ha­sa­no­vu sa­mo­o­dre­đe­nju kao “ot­pad­ni­ka”, od­no­sno uzrok Ha­sa­no­vu sta­vu o “ot­pad­ni­štvu” mu­sli­ma­na od sta­bla hri­šćan­stva. Upo­red­nom ana­li­zom Se­li­mo­vi­će­vih Sje­ća­nja i na­ve­de­na Ha­sa­no­va sta­ja­li­šta, u stu­di­ji  je do­ka­za­no da je ras­po­lu­će­nost al­ter ega tran­sfo­r­mi­ra­na u Ha­sa­nu, po­tom ta­ko­đe u ob­li­ko­va­nju bo­ga­lja Dže­ma­i­la – na­vod­ne “sli­ke i pri­li­ke” bo­san­skih mu­sli­ma­na.

Hi­bri­di­tet iden­ti­te­ta je uzrok ne sa­mo nje­go­voj Ha­sa­no­voj osob­noj ras­po­lu­će­no­sti, već je i uzrok an­ti­no­mij­skom vred­no­va­nju mu­sli­ma­ni­ma. Sa pre­te­ži­tom emo­ci­o­nal­no ne­ga­tiv­nom, i etič­ki di­fa­mi­ra­ju­ćom ski­com. Sa su­ge­sti­jom na­vod­ne za­lu­ta­lo­sti, bes­pu­ća mu­sli­ma­na. U sli­ci ru­kav­ca što ga je bu­ji­ca odvo­ji­la od maj­ke ri­je­ke, pa ne­ma vi­še ni to­ka ni ušća ...” (Se­li­mo­vić Me­ša: Der­viš i smrt, 1983: 446). To je bes­pu­će mu­sli­ma­na i kon­kret­no i sim­bo­lič­ki pred­sta­vlje­no u li­ku bo­ga­lja Dže­ma­i­la. Kroz pa­rok­si­zam traj­nog sa­mo­u­ni­šta­va­nja Dže­ma­i­la no­žem: “Dže­mail je na­ša pra­va sli­ka i pri­li­ka, bo­san­ska – re­kao je Ha­san. Sna­ga na pa­trlj­ci­ma. Obi­lje bez prav­ca i smi­sla. (Der­viš i smrt, 1983: 445)

U stu­di­ji je upo­red­nom psi­ho­a­na­li­zom Ha­sa­na i Sje­ća­nja Me­še Se­li­mo­vi­ća ar­gu­men­ti­ra­no da je u Ha­sa­no­vu trak­ta­tu o “ot­pad­ni­štvu” ri­ječ o ate­i­stič­kom, a ne o re­li­gi­o­znom po­i­ma­nju pre­vje­ra­va­nja. Do­ka­za­no je da al­ter ego i sam Ha­san ne­ma­ju u se­bi du­bljeg re­li­gi­o­znog (su)osje­ća­nja. Taj ne­do­sta­tak du­bljeg re­li­gi­o­zno­ga (su)osje­ća­nja uzro­kom je Ha­sa­no­va ate­i­stič­ko­ga  po­i­ma­nja mu­sli­man­sko­ga “ot­pad­ni­štva” u od­no­su na hri­šćan­stvo. Ta­kav ate­i­stič­ki stav su­ge­ri­ra hri­šćan­ski pri­je­zir spram (bo­san­skih) mu­sli­ma­na, od­no­sno osje­ća­nje ma­nje vri­jed­no­sti u mu­sli­man­skoj re­cep­ci­ji. U ta dva emo­ci­o­nal­no, etič­ki, the­o­lo­ški i vri­jed­no­sno su­prot­sta­vlje­na osje­ća­nja, na­ve­de­ni trak­tat Se­li­mo­vi­će­va Ha­sa­na po­du­da­ra se sa ne­kim (!) pro­za­ma  Ive An­dri­ća – Se­li­mo­vi­će­va knji­žev­no­ga uzo­ra. U mo­joj stu­di­ji do­ka­zu­jem da je iz­vor na­ve­de­noj vri­jed­no­sno ne­ga­tiv­noj knji­žev­noj su­ge­sti­ji u re­la­tiv­no tan­kom zna­nju isla­ma Me­še Se­li­mo­vi­ća. I u nje­go­voj, ta­ko­đe, tan­koj em­pa­ti­ji pre­ma du­hov­nom ko­du islam­skom. Ta­ko­đe i u pre­te­ži­tom  fi­lo­zof­sko-ate­i­stič­kom fun­da­men­tu Der­vi­ša i smr­ti. Sa po­slje­di­com ne­iz­gra­đe­no­sti du­blje re­li­gi­o­zne sa­mo­svi­je­sti – uzro­ka po­manj­ka­nju na­ve­de­ne em­pa­ti­je.

Ha­sa­no­vu po­i­ma­nju i vred­no­va­nju pre­vje­ra­va­nja kao “ot­pad­ni­štva” u stu­di­ji su na­po­re­đe­ni ar­gu­men­ti ne­spo­ri­va pra­va na sa­mo­i­zbor re­li­gi­o­zno­sti. Da je Ha­sa­no­vo vred­no­va­nje či­na pre­vje­ra­va­nja kao “ot­pad­ni­štva” po­slje­di­ca isto­ga sta­va nje­go­va al­ter ega do­ka­zu­jem upo­red­nom psi­ho­a­na­li­zom li­ka Ha­sa­na i nje­go­va al­ter ega (Sje­ća­nja, 1983, 21–22; 31–3).  U stu­di­ji se po­red ate­i­stič­ke du­hov­ne ba­ze Der­vi­ša i smr­ti, ta­ko­đe, do­ka­zu­je za­pad­no­e­vrop­ski i fi­lo­zof­ski i estet­ski du­hov­ni kod Der­vi­ša i smr­ti. Sa sen­si­bi­li­te­tom bo­san­sko­ga isla­ma u auri “Der­vi­ša i smr­ti.” Sa  knji­žev­nom tran­sfor­ma­ci­jom Kur'ana na la­ič­koj, ne na the­o­lo­ško fun­di­ra­noj islam­skoj ra­zi­ni. U stu­di­ji se pa­ra­lel­no ar­gu­men­ti­ra ne­spor­ni umjet­nič­ki dig­ni­tet Der­vi­ša i smr­ti. Po­se­bi­ce u smi­sa­o­noj sup­til­no­sti, u ra­fi­ni­ra­noj osje­ćaj­no­sti. I u re­cep­cij­skom plu­ra­li­te­tu ko­ji­ma nas ovaj ro­man traj­no oza­ru­je.

Pa­ra­lel­no se ob­ra­đu­je ne­spor­na umjet­nič­ka ma­gi­ja ro­ma­na Der­viš i smr­ti. Ta­ko­đe i etič­ki i the­o­lo­ški ana­hro­na, iz te­me­lja ate­i­stič­kih fun­di­ra­na Ha­sa­no­va te­za o na­vod­nom  re­li­gi­o­znom “ot­pad­ni­štvu” i isto ta­kvom “ot­pad­ni­štva” nje­go­vih su­na­rod­ni­ka. Za­što pa­ra­lel­na ana­li­za umjet­nič­ke ma­gi­je i ospo­ra­va­nje na­ve­de­ne Ha­sa­no­ve te­ze sa etič­ko-the­o­lo­škim ana­hro­ni­zmom? Pa­si­o­ni­ra­ni či­ta­telj u pra­vi­lu je, na­i­me, op­či­njen umjet­nič­kom su­ge­sti­jom. Sa po­slje­di­com re­cep­ci­je umjet­nič­ke ener­gi­je u na­vod­no ne­u­pit­nu isti­nost. Mo­ja stu­di­ja u ana­li­zi­ra­nu sta­vu Ha­sa­na o “ot­pad­ni­štvu” ar­gu­men­ti­ra su­bjek­tiv­nost ta­kve knji­žev­ne isti­ne. Ta je “knji­žev­na isti­na”, me­đu­tim, u po­i­ma­nju pro­sječ­no­ga ili pa­si­o­ni­ra­no­ga či­ta­te­lja “isti­ni­ti­ja od sva­ke isti­ne.” Mo­ja ana­li­za po­la­zi, na­i­me, od či­nje­ni­ce da pa­si­o­ni­ra­ni, ne­ri­jet­ko i pro­sječ­ni či­ta­telj, umjet­nič­ku isti­nu pre­tva­ra ili jed­na­či sa ne­pri­je­por­nim objek­ti­vi­te­tom. Da knji­žev­nu ri­ječ po­i­ma kao to­tal­ni va­li­di­tet. Ta­kvoj, po­ten­ci­jal­no to­tal­noj vje­ro­do­stoj­no­sti Ha­sa­no­va sa­mo­i­den­ti­te­ta i iden­ti­te­ta mu­sli­ma­na Bo­šnja­ka u nji­ho­vu na­vod­nom “ot­pad­ni­štvu”, u mo­joj su stu­di­ji su­prot­sta­vlje­ni kon­tra­ar­gu­men­ti. Ana­li­zi­ra­ni su uzro­ci Ha­sa­no­voj su­bjek­tiv­noj knji­žev­noj isti­ni, uzro­ci su­bjek­tiv­noj isti­ni Ha­sa­no­va “al­ter ega,” za­tim so­ci­jal­no-po­vi­je­sni či­ni­te­lji, ko­ji Ha­sa­nov sa­mo­vi­đe­nje i vi­đe­nje nje­go­vih su­na­rod­ni­ka kao “ot­pad­ni­ka” od hri­šćan­stva svo­de na su­bjek­tiv­nu isti­ni­tost. Kroz upo­red­nu ana­li­zu ne­spor­ne umjet­nič­ke ma­gi­je i ar­gu­men­ti­ra­no ospo­re­ne na­ve­de­na sta­ja­li­šta Se­li­mo­vi­će­va Ha­sa­na, ostva­ren je smi­sao mo­je knji­žev­ne kri­ti­ke od­no­sno ove stu­di­je.

______________
Napomene:

1. Vuk. S. Karadžić, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima. U Biogradu 1898, 492, 493;  Gustav Šamšalović, Njemačko-hrvatskosrpski rječnik, Zagreb 1964, 618, 619; S. Ristić – J. Kangrga, Enciklopedijski nemačko-srpskohrvatski rečnik. Beograd 1936, 8-9; Hrvatski enciklopedijski rječnik. Zagreb 2002, 898.
 

nazad