Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 82.02 SIGNALIZAM ; 7.038
ID: 181547788

Nikola Cvetković

Tumačenja signalizma

(Povodom četrdeset godina srpskog neoavangardnog pokreta)

U ovom osvr­tu po­sle uka­zi­va­nja na vi­še­znač­nu nu­me­rič­ku sim­bo­li­ku zna­čaj­nog ju­bi­le­ja sig­na­li­zma (če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ca) i nje­go­vog go­to­vo astral­no-eku­men­skog ra­za­sti­ra­nja, skre­nu­li smo pa­žnju, ta­ko­đe, na le­to­pi­sač­ko-re­zi­mi­ra­ju­će de­lo Svet u sig­na­li­ma (tri­de­se­to­go­di­šnji­ca). Po­tom smo iz­dvo­ji­li ne­ke va­žni­je pri­lo­ge, apo­stro­fi­ra­ju­ći do sa­da re­la­tiv­no ma­lo ob­ra­đi­va­ne po­je­di­no­sti, uz iz­ve­sne ino­va­tiv­ne na­zna­ke. Uvod­ni pri­log Džo­na Hel­da isto­rij­sko-po­e­to­lo­ški sa­gle­da­va mejl-art. Ne­ver­bal­na zvuč­na po­e­zi­ja u sa­gle­da­va­nji­ma Dra­ga­na La­tin­či­ća, do­dir­nu­ta je u kon­tek­stu zvuč­no-rit­mič­ke i me­lo­di­o­zne bran­kov­sko-stra­ži­lov­ske li­ri­ke, i Pa­vlo­vi­će­vog vi­đe­nja fo­nič­ke po­e­zi­je. Ukrat­ko smo za­hva­ti­li i raz­ma­tra­nje Ti­ho­mi­ra Pe­tro­vi­ća o knji­žev­no­sti za de­cu i sig­na­li­zmu, da­ju­ći ne­ke na­zna­ke i vi­đe­nja. Sa­že­ti ma­ni­fest­ni pri­log Ke­i­či Na­ka­mu­re otva­ra mo­guć­no­sti za pro­du­blji­va­nje od­no­sa Sig­na­la i Mo­der­ne Sli­ke. (Nje­go­vom im­pe­ra­tiv­nom zah­te­vu: Mo­ra­mo bi­ti  s i g n a l i s t i, pret­ho­dio je Vi­na­ve­rov uz­vik: Svi smo mi eks­pre­si­o­ni­sti). - Ovim su sa­mo ma­lo raz­mak­nu­ti pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, pred­sto­je da­lja is­tra­ži­va­nja u tom sme­ru.

KLJUČNE REČI: sig­na­li­zam, pla­ne­tar­ni po­kret, neo­a­van­gar­da, mejl-art, zvuč­na (fo­nič­ka), kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja, kon­cep­tu­a­li­zam, knji­žev­nost za de­cu, mul­ti­me­di­jal­na kul­tu­ra, elek­tron­ska vi­zu­el­nost i tek­stu­al­nost, ki­ber­ne­tič­ka umet­nost, je­zik no­ve teh­no ci­vi­li­za­ci­je

Pod sim­bo­lič­no-po­et­skim na­slo­vom Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, po­ja­vi­la se ju­bi­lar­no osmi­šlje­na knji­ga, ko­ju je pri­re­dio Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić, u iz­da­nju Fa­kul­te­ta za kul­tu­ru i me­di­je Me­ga­trend uni­ver­zi­te­ta.¹ Vi­še­znač­ni sim­bo­li­zam pla­ne­tar­nog pro­is­ti­če iz upo­re­đe­nja i pa­ra­le­le iz­me­đu ne­be­skog, sve­mir­skog i ze­malj­skog po­ret­ka.² U pi­ta­nju je vi­še­smer­ni pro­ces: po­naj­pre pro­jek­to­va­nja u od­no­su si­ste­ma i sku­pa pla­ne­ta, ana­log­no ono­me što u on­to­lo­škom smi­slu po­sto­ji iz­me­đu lju­di, pa i u sva­kom po­je­din­cu (mi­kro i ma­kro­ko­smos); a za­tim i u ce­lo­vi­to­sti i ob­u­hva­tu Ze­mlji­nog ša­ra; te osmi­šlja­va­nju ko­smo­sa, što je na tra­gu sig­na­la, i naj­zad, vas­ce­log sve­ta u sig­na­li­ma.³

Pre sko­ro de­ce­ni­ju i po Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić je na­či­nio sli­čan po­du­hvat sa knji­gom Svet u sig­na­li­ma, ko­ja je, ta­ko­đe, ozna­či­la ve­li­ki ju­bi­lej: tri de­ce­ni­je sig­na­li­zma 1965-1995.⁴ To je bio vre­dan pri­log svo­je­vr­snom le­to­pi­su sig­na­li­zma. Knji­ga je bi­la plod sko­ro tro­de­ce­nij­skog Pa­vlo­vi­će­vog ba­vlje­nja isto­rij­skom ge­ne­zom, raz­u­đe­nom i ži­vo­tvor­nom po­e­ti­kom ovog pla­ne­tar­nog po­kre­ta, kao i bo­ga­tom umet­nič­ko-stva­ra­lač­kom prak­som, u naj­ra­zli­či­ti­jim vi­do­vi­ma, žan­rov­skim ob­li­ci­ma, de­lo­tvor­nim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma, per­for­man­si­ma, ge­stu­al­nim pe­sma­ma, mejl-art pro­jek­ti­ma i dru­gim mul­ti­me­di­jal­nim ostva­re­nji­ma. Sa is­tra­ži­vač­kim smi­slom on je pri­ku­pio broj­ne na­pi­se, ma­le ese­je, be­le­ške, pu­bli­ci­stič­ke i dru­ge tek­sto­ve, gra­fe­me, pi­sma, fo­to­gra­fi­je, sim­bo­le, li­kov­no-vi­zu­el­na ostva­re­nja, na­slov­ne stra­ne, ski­ce ra­su­te u broj­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma, knji­ga­ma, li­sto­vi­ma, zbor­ni­ci­ma, pe­ri­o­di­ci. A on­da je sve to  kom­po­no­vao u ne­ko­li­ko ce­li­na,⁵ bo­ga­to do­ku­men­tar­no i umet­nič­ki ilu­stro­va­nih, na­ro­či­to ka­da je reč o vr­lo su­ge­stiv­noj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji,⁶ sa pre­gle­dom tek­sto­va u lek­si­ko­gra­fi­ji, pa­no­ra­mom sig­na­li­stič­ke vi­zu­el­ne po­e­zi­je, i vi­še ne­go ko­ri­snim bi­bli­o­gra­fi­ja­ma Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća i bi­bli­o­gra­fi­jom sig­na­li­zma, ko­ja je otvo­ri­la pu­te­ve i mo­guć­no­sti za in­te­gral­ni­je pro­u­ča­va­nje ovog umet­nič­kog po­kre­ta. No, autor Sve­ta u sig­na­li­ma, što pret­ho­de Pla­ne­tar­nim vi­di­ci­ma sig­na­li­zma, ni­je ostao sa­mo na is­tra­ži­vač­kom, sa­ku­pljač­kom i bi­bli­o­graf­skom ra­du, već je po­je­di­ne svo­je pri­lo­ge kre­a­tiv­no pro­du­bio, do­mi­slio i do­ra­dio, ve­ro­vat­no i u sa­rad­nji i kon­sul­ta­ci­ja­ma sa ro­do­na­čel­ni­kom sig­na­li­zma,⁷ mo­žda i ne­kim nje­go­vim i svo­jim sa­rad­ni­ci­ma, da­ju­ći to­me lič­ni kre­a­tiv­ni pe­čat.

I ovi naj­no­vi­ji ju­bi­lar­ski Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, po­vo­dom nje­go­vih bo­ga­tih če­tr­de­set go­di­na⁸ stva­ra­lač­kog pri­su­stva i umet­nič­kog de­lo­va­nja, kao da sle­de mi­sao Re­ne Al­lendy-a⁹ da broj če­tr­de­set, po­red osta­log, mo­že da ozna­ča­va za­vr­še­tak jed­nog ci­klu­sa, ko­ji ni­je usme­ren na po­na­vlja­nje i re­ver­zi­bil­nost, već ka ra­di­kal­ni­joj kre­a­tiv­noj pro­men­lji­vo­sti, ino­va­tiv­no­sti unu­tar se­be, i sko­ro ne­pre­kid­nom sa­mo­ob­na­vlja­nju, po­ne­kad mo­žda i sa ele­men­ti­ma neo­sig­na­li­zma, kod po­je­di­nih te­o­re­ti­ča­ra i umet­ni­ka. Ta unu­tra­šnja pro­men­lji­vost go­to­vo da je ima­nent­na bi­ću sig­na­li­zma, i pod­ra­zu­me­va otvo­re­nu mo­guć­nost pre­la­ska na dru­gi, ak­tiv­ni (de­lat­ni) umet­nič­ko iz­ra­žaj­ni i mul­ti­me­di­jal­ni ni­vo (oslo­bo­đe­ni je­zik).

Zbor­nik Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, ko­ji je pri­re­dio Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić, do­no­si za­ni­mlji­ve i vred­ne pri­lo­ge vi­še do­ma­ćih i stra­nih is­tra­ži­va­ča mul­ti­me­di­jal­ne kul­tu­re i umet­no­sti iz SAD, Ita­li­je, Ru­si­je, Fran­cu­ske, pa čak i iz da­le­kog Ja­pa­na. Naj­ve­ći broj ovih ra­zno­vr­snih tek­sto­va do­bro je stu­dij­ski osmi­šljen, po­e­to­lo­ški ute­me­ljen i ana­li­tič­ki raz­ra­đen, po­je­di­ni i sa pro­gram­skim na­zna­ka­ma. Iz ne­kih stu­di­ja se vi­di da se sig­na­li­zam/neo­sig­na­li­zam slu­ži i te­ma­ti­za­ci­jom teh­no­lo­ških me­di­ja i teh­no­lo­ško in­for­ma­cij­skim sred­stvi­ma sa­vre­me­ne ci­vi­li­za­ci­je u sme­ru hi­pe­re­ste­ti­zma. U no­vim okol­no­sti­ma i kul­tur­noj at­mos­fe­ri, sig­na­li­zam/neo­sig­na­li­zam iz­ra­ža­va naj­ra­zli­či­ti­je umet­nič­ke, estet­ske, emo­tiv­no-te­le­sne (ge­stu­al­ne) efek­te, u skla­du sa vi­zi­jom glo­bal­ne teh­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je. Pri tom se is­po­lja­va­ju vr­lo slo­že­ni i de­li­kat­ni efek­ti na ni­vou teh­no­lo­ški ar­ti­fi­ci­jel­nih kon­cep­ci­ja i si­ste­ma, na pri­mer elek­tron­ska vi­zu­el­nost i tek­stu­al­nost. Skre­će se pa­žnja na umet­nič­ko-na­uč­ne, ma­te­ma­tič­ke i dru­ge slič­ne sim­bo­le i zna­ke teh­no­lo­škog pre­o­bra­ža­ja po­jav­nih vi­do­va stvar­no­sti, u tra­že­nju uni­ver­zal­nog je­zi­ka no­ve teh­no ci­vi­li­za­ci­je.

Ovom pri­li­kom osvr­nu­će­mo se na po­je­di­ne tek­sto­ve, ko­ji pri­vla­če pa­žnju oso­be­ni­jim te­mat­sko-mo­tiv­skim za­hva­tom, ori­gi­nal­ni­jim pri­stu­pom i ana­li­tič­kom ob­ra­dom. Pri tom, ak­ce­nat će­mo sta­vi­ti na ona pi­ta­nja i pro­ble­me što su ma­lo ili tek de­li­mič­no ob­ra­đi­va­na i stu­dij­ski pre­i­spi­ti­va­na, apo­stro­fi­ra­ju­ći, even­tu­al­no, ne­ke no­ve po­je­di­no­sti što su pred­met na­ših is­tra­ži­va­nja i in­te­re­so­va­nja.

Na uvod­nom me­stu u knji­zi je stu­di­ja Džo­na Hel­da iz San Fran­ci­ska o mejl-ar­tu i sig­na­li­zmu, ko­ji je, ta­ko­đe, već pre­ži­veo i na­dži­veo če­tr­de­set go­di­na. Po­sle ne­ko­li­ko isto­rij­skih na­zna­ka (Rej Džon­son¹⁰ i nje­go­va ve­za sa pop-art kul­tu­rom), Held is­ti­če da je še­zde­se­tih i to­kom se­dam­de­se­tih mejl-art sa­gle­da­van kao ve­li­ka stra­te­gi­ja „za ra­se­ja­va­nje no­vih kul­tur­nih ide­ja ko­je su ta­da još uvek bi­le u em­bri­o­nal­nom sta­nju“.¹¹ Za­ni­mlji­vo je da je Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, u ča­so­pi­su za te­o­ri­ju, kri­ti­ku i po­e­zi­ju De­lo, pri­re­dio iz­bor iz obim­nog i pro­vo­ka­tiv­nog ma­te­ri­ja­la mejl-ar­ta, stva­ra­nog na osno­vu raz­li­či­tih vi­do­va PTT ko­mu­ni­ka­ci­je (pi­sma, raz­gled­ni­ce, te­le­gra­mi, faks i sl.), što je pri­sti­za­lo u nje­gov Sig­na­li­stič­ki do­ku­men­ta­ci­o­ni cen­tar.¹² On je, pre­ma re­či­ma Džo­na Hel­da, „sa­ku­pio jed­nu od naj­ve­ćih ar­hi­va ove vr­ste na sve­tu“. A jed­na od pr­vih ak­ci­ja bi­la je sla­nje te­le­graf­skih kom­pju­ter­skih ka­ra­ta. „To­do­ro­vić je do­dao na­lep­ni­ce, ži­go­ve, i dru­ge ozna­ke na te kar­te“. Held po­sve­do­ča­va Pa­vlo­vi­će­ve tvrd­nje da je ro­do­na­čel­nik sig­na­li­zma uče­stvo­vao na vi­še od šest sto­ti­na iz­lo­žbi majl-ar­ta i vi­zu­el­ne po­e­zi­je.

Do­daj­mo ov­de da Pa­vlo­vić po­seb­no pi­še o mejl-ar­tu¹³ i umet­nič­koj ko­mu­ni­ka­ci­ji na da­lji­nu, ne­ver­bal­noj me­ta­fo­ri­ci u tom kon­tek­stu, kao i no­vim pro­sto­ri­ma estet­skog de­lo­va­nja.¹⁴ Raz­ma­tra­nja o mejl-ar­tu i vi­zu­el­noj po­e­zi­ji Pa­vlo­vić ilu­stru­je umet­nič­kim pe­ča­ti­ma An­dre­ja Ti­šme, kao i ra­do­vi­ma Do­bri­ce Kam­pe­re­li­ća, Ma­ri­ne Abra­mo­vić, Ili­je Ba­ki­ća, Zvon­ka Sa­ri­ća, Pop D. Đur­đe­va i dru­gih, uz od­go­va­ra­ju­ću ana­li­zu. I on uka­zu­je na mar­tov­sku sve­sku ča­so­pi­sa De­lo za 1980. go­di­nu, oce­nju­ju­ći da je u za­vr­šnom de­lu, iza te­o­rij­skih pri­lo­ga, ob­ja­vlje­na an­to­lo­gi­ja mejl-ar­ta.¹⁵

Zvuk je vr­lo če­sto no­si­lac po­et­skog iz­ra­za¹⁶ od bran­kov­sko-stra­ži­lov­ske do sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je. Sklad­na zvuč­nost, rit­mič­nost i me­lo­di­o­znost za­ži­ve­la je u pra­sko­zor­ju srp­ske li­ri­ke sa Bran­kom Ra­di­če­vi­ćem, oži­ve­la i pro­du­ži­la sa Stra­ži­lo­vom Cr­njan­skog, i po­no­vo se ova­plo­ti­la u pe­va­nju Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća i Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća.¹⁷ Sig­na­li­zam je tu pe­snič­ku fo­ni­ku kre­a­tiv­no na­do­gra­dio u se­man­tič­kom i ase­man­tič­kom sme­ru, da­ju­ći vi­dan do­pri­nos evrop­skim neo­a­van­gard­nim tra­že­nji­ma i ten­den­ci­ja­ma.¹⁸

Dra­gan La­tin­čić sa Fa­kul­te­ta mu­zič­kih umet­no­sti u Be­o­gra­du, pi­še o fo­nič­no­sti u po­e­zi­ji sig­na­li­zma, uz vi­še od­go­va­ra­ju­ćih ilu­stra­ci­ja. On se, na pri­mer, po­zi­va na Di­ka Hi­gin­sa po­zna­tog po ino­va­tiv­noj an­ti­mu­zič­koj pro­duk­ci­ji i ra­du na mi­xed me­dia i in­ter­me­dij­skoj umet­no­sti. La­tin­čić, na­kon uka­zi­va­nja na do­ži­vljaj zvu­ka u kla­sič­noj pe­snič­koj for­mi To­do­ro­vi­će­ve Ča­ro­tan­ke (1992), da­je krat­ke na­zna­ke o zvu­ku u sig­na­li­stič­kim vi­zu­el­nim, zvuč­nim i kon­kret­nim pe­sma­ma (zbir­ka Ste­pe­ni­šte, 1971), o če­mu je, ina­če, ma­lo pi­sa­no. Po­seb­no je vre­dan pa­žnje za­vr­šni ode­ljak o zvu­ku u ge­stu­al­noj po­e­zi­ji, gde se fo­ni­ka po­ja­vlju­je kao sa­ma ak­ci­ja. Tu se La­tin­čić ba­vi pe­sma­ma Sa­zve­žđa oslu­škuj (1974) i U ca­ra Tro­ja­na ko­zje uši (1979). U pr­voj sli­ka (fo­to­gra­fi­ja) že­ne i mu­škar­ca što le­že na ras­puk­nu­toj mor­skoj ste­ni, sa slo­vi­ma abe­ce­de, upu­ću­je na ide­ju „da ni­šta u ko­smič­koj re­ži­ji ni­je isto“, kao i na raz­li­či­tost u pri­je­mu iš­če­ki­va­nog zvu­ka.

Na­po­me­ni­mo ov­de da Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić sa­dr­žaj­no-ana­li­tič­ki pi­še o zvuč­noj (fo­nič­koj) po­e­zi­ji,¹⁹ naj­pre po­e­to­lo­ški ute­me­lju­ju­ći od­nos zvu­ča­nja i zna­če­nja; a po­tom na pri­me­ru To­do­ro­vi­će­ve pe­sme Vo­lim, gde se gla­sov­ne je­di­ni­ce iz­dva­ja­ju, umno­ža­va­ju i gru­pi­šu, pod­sti­ču­ći sva­ko­vr­sne aso­ci­ja­ci­je i to ne sa­mo fo­nič­ke, ne­go i ver­bal­ne i vi­zu­el­ne. Pri tom, on se, za raz­li­ku od dru­gih is­tra­ži­va­ča, ba­vi i aspek­ti­ma psi­ho­fo­net­skog ko­e­fi­ci­jen­ta, na pri­mer, u pe­smi Ki­ša Žar­ka Đu­ro­vi­ća.²⁰

Od mo­men­ta ka­da se po­jam knji­žev­no­sti za de­cu ce­lo­vi­ti­je uob­li­čio, o če­mu, ina­če, po­naj­vi­še pi­še Ti­ho­mir Pe­tro­vić, pa do epo­he sig­na­li­zma/neo­sig­na­li­zma, do­go­di­le su se ve­o­ma krup­ne pro­me­ne u po­i­ma­nju li­te­ra­tu­re i umet­no­sti, pa i stva­ra­la­štva za mla­de. Ki­ber­ne­tič­ka umet­nost²¹ uop­šte ima­la je, na pri­mer, sna­žnog upli­va na vi­zu­el­nu po­e­zi­ju na­me­nje­nu mla­di­ma. Mul­ti­me­di­jal­nost ko­ja osva­ja na­šu epo­hu ko­ri­sti sig­na­le sva­ke vr­ste (sli­ke-zna­ci, fo­ni­ka, slov­no-iko­nič­ko i dr.) u stva­ra­nju no­vih, ne­zna­nih sa­dr­ža­ja i umet­nič­kih vi­zi­ja, uz ši­re­nje pa i uve­ća­va­nje stva­ra­lač­kih po­ten­ci­ja­la.²²

Na­ša is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da se sig­na­li­stič­ke ten­den­ci­je u knji­žev­no­sti za mla­de²³ i naj­mla­đe, ostva­ru­ju uglav­nom u vi­zu­el­noj po­e­zi­ji, kao i u kon­kret­noj i zvuč­noj, što smo ukrat­ko i do­dir­nu­li u ovom osvr­tu. U sve­mu to­me vi­zu­e­li­za­ci­ja i vi­zu­el­na kul­tu­ra ima­ju ve­o­ma va­žnu ulo­gu, po­seb­no u pro­ce­su tran­sfor­ma­ci­je slov­no-gra­fič­kih ni­zo­va u vi­zu­el­ne ob­li­ke.²⁴ Ova pi­ta­nja do­ne­kle do­di­ru­je i Ti­ho­mir Pe­tro­vić,²⁵ i to u op­šti­jem vi­du, u ve­zi sa ne­ver­bal­nim žan­rov­skim ob­li­ci­ma sig­na­li­stič­ke vi­zu­el­ne i fo­nič­ke po­e­zi­je, uz iz­o­sta­vlja­nje ana­li­ze na kon­kret­ni­jim pri­me­ri­ma, kao i ne­ver­bal­ne objekt-po­e­zi­je i mejl-ar­ta. (Do­du­še, u sig­na­li­stič­kom mejl-ar­tu za de­cu i ne­ma ve­ćih re­zul­ta­ta).

Pe­tro­vić le­po za­pa­ža da ara­be­ska je­zič­kih sim­bo­la i vi­zu­e­li­za­ci­ja re­či, bi­va pri­vlač­na, kao i iko­nič­ki sim­bo­li. Tu on ci­ti­ra Dag­mar Burk­hart (Prof. dr Dag­mar Burk­hart ''Od car­mi­na fi­gu­ra­ta ka vi­zu­el­noj po­e­zi­ji'', In­ter­na­ci­o­nal­na re­vi­ja SIG­NAL, no. 25-26-27), u ve­zi sa „lek­si­kom kao gra­fič­kom sli­kom, te­lom re­či, for­mom iz­ra­za“, po­god­nim da stvo­re za­do­volj­stvo i uži­tak.

Na kra­ju se na­la­zi je­dan vr­lo sa­žet pro­gram­ski pri­log Ke­i­či Na­ka­mu­re iz To­ki­ja, pod na­slo­vom Ma­ni­fest sig­na­li­zma,²⁶ ko­ji ne­dvo­smi­sle­no is­ti­če da je upra­vo „sa­da vre­me SIG­NA­LI­ZMA“. Na­ka­mu­ra se po­zi­va na Ka­re­la Taj­gea, ko­ji je u Pra­gu 20-tih go­di­na pro­šlog ve­ka bio vo­de­ći po­e­ti­čar i ne­u­mor­ni is­tra­ži­vač no­vih umet­nič­ko-stva­ra­lač­kih stra­te­gi­ja i tak­ti­ka, u du­hu kri­tič­ke avan­gar­de, pri­bli­žno ono­me što je kod nas od 60-tih i 70-tih go­di­na bio Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, sa ne­u­po­re­di­vo ve­ćim ra­di­ju­som i op­se­gom de­lo­va­nja. Ja­pan­ski neo­a­van­gar­di­sta, s pu­no raz­lo­ga, u kon­tek­stu „svog“ Ma­ni­fe­sta sig­na­li­zma po­mi­nje Taj­gea, ne sa­mo za­to što je u pro­le­će 1923. stvo­rio kon­cept „PO­E­TI­ZMA“, već i zbog iz­u­zet­no zna­čaj­ne ulo­ge dva zna­me­ni­ta te­o­re­ti­ča­ra mo­der­ne umet­no­sti, do­du­še sa raz­ma­kom od ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Kao što je Taj­ge u svo­me vre­me­nu bio mar­kant­ni po­e­ti­čar i is­tra­ži­vač no­vih umet­nič­kih stra­te­gi­ja i este­tič­kih mo­de­la u če­škoj umet­no­sti,²⁷ ta­ko je i Mi­ro­ljub To­do­ro­vić je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih te­o­re­ti­ča­ra no­vih avan­gard­nih, neo­a­van­gard­nih pa i po­sta­van­gard­nih umet­nič­kih stra­te­gi­ja, pla­ne­tar­nog usme­re­nja, s tim što uspe­šni­je i plo­do­tvor­ni­je spa­ja i pro­ži­ma po­e­ti­ku i stva­ra­lač­ku prak­su. To­do­ro­vić je vi­še i ce­lo­vi­ti­je raz­ra­đi­vao i pro­du­blji­vao sva­ko­vr­sne žan­rov­ske ob­li­ke pri­ka­zi­va­nja i iz­ra­ža­va­nja, uklju­ču­ju­ći tu i sve­ko­li­ki an­ga­žman ne sa­mo na po­lju afir­ma­ci­je no­vih este­tič­kih vred­no­sti i kul­tur­nih mo­de­la, ne­go i so­cio-umet­nič­kih aspe­ka­ta, kao i od­va­žne bor­be pro­tiv raz­li­či­tih vi­do­va agre­si­je na­sr­tlji­vih ali­jan­si, uklju­ču­ju­ći tu i NA­TO. Po­put pret­hod­ni­ka Taj­gea, ko­ji je dao vi­dan do­pri­nos pu­nom oslo­ba­đa­nju i raz­ma­hu če­ške kul­tu­re, i To­do­ro­vić je kao te­o­re­ti­čar i mul­ti­me­di­jal­ni umet­nik u do­ba elek­tron­sko-in­for­ma­tič­ke ere, dao va­žan pri­log astral­noj eman­ci­pa­ci­ji i afir­ma­ci­ji srp­ske kul­tu­re²⁸ i nje­noj kre­a­tiv­noj pro­mo­ci­ji u pla­ne­tar­nim raz­me­ra­ma.²⁹ Iz­neo je na sve­svet­sko vi­de­lo da­na jed­nu na­gla­še­no sa­mo­rod­nu, sve­o­bu­hvat­nu i pro­du­ho­vlje­nu umet­nič­ku ide­ju. Od­va­žna okre­nu­tost i pre­da­nost eks­pe­ri­men­tu i eks­pe­ri­men­tal­no­sti, sko­ro bez pre­stan­ka, usme­re­nost ka ra­di­kal­noj i sub­ver­ziv­noj umet­nič­koj prak­si i po­e­ti­ci kri­tič­ke neo­a­van­gar­de i post-po­sta­van­gar­de,³⁰ bit­ne su kom­po­nen­te sig­na­li­zma/neo­sig­na­li­zma. Dok je Ka­rel Taj­ge za­sno­vao kri­tič­ku ko­re­la­ci­ju iz­me­đu po­e­ti­ke i umet­nič­ke prak­se, To­do­ro­vić je du­blje ute­me­ljio slo­žen od­nos ži­vo­ta kao umet­no­sti i mul­ti­me­di­jal­ne kre­a­ci­je, sa­ži­ma­ju­ći u bi­ću svo­ga opu­sa stra­te­gi­ju i tak­ti­ku pe­sni­ka no­ve epo­he, po­e­ti­ča­ra, pod­stre­ka­ča i ak­ti­vi­ste ko­ji nad­ra­sta pro­tiv­reč­ja i an­ti­no­mi­je iz­me­đu mi­sle­ćeg uma i stvar­no­sti, ospo­lje­ne po­jav­no­sti i su­šti­ne, iz­me­đu ne­su­sta­log ra­da i su­zdr­ža­ne ljud­ske ra­do­sti, te iz­me­đu uni­ver­zal­nog je­zi­ka i me­ta­je­zi­ka i nje­go­vog ova­plo­će­nja u stva­ra­lač­kom či­nu i  delu. Osni­vač sig­na­li­zma je, da ci­ti­ra­mo Pa­vlo­vi­će­vu mi­sao iz pro­lo­ga, da­nas „svet­ski pi­sac srp­skog ime­na i pre­zi­me­na, kao što je sig­na­li­zam jed­na od ključ­nih od­red­ni­ca ko­je ime­nu­ju srp­sku kul­tu­ru u me­đu­na­rod­nim raz­me­ra­ma“.³¹

Či­ni se, da ni­je pre­na­gla­še­no us­tvr­di­ti da sig­na­li­zam/neo­sig­na­li­zam kao po­e­ti­ka, ali i umet­nič­ko-stva­ra­lač­ka prak­sa – u od­no­su na ne­ke „izme“ ko­ji su im pret­ho­di­li, na pri­mer: fu­tu­ri­zam, da­da­i­zam, ze­ni­ti­zam, ko­smi­zam, pa do­ne­kle i u od­no­su na one ko­ji su do­šli ka­sni­je, kao post-post­mo­der­ni­zam i neo­kon­cep­tu­a­li­zam – ima une­ko­li­ko do­mi­nant­ni­je i nad­moć­ni­je me­sto i ulo­gu u umet­no­sti i stva­ra­la­štvu no­vog mi­le­ni­ju­ma. I to u pr­vom re­du zbog sve­u­kup­ne kom­plek­sno­sti, kre­a­tiv­ne raz­u­đe­no­sti, ve­li­ke otvo­re­no­sti i iz­ra­zi­te an­ti­dog­ma­tič­no­sti, vi­še­de­ce­nij­skog plo­do­tvor­nog is­tra­ja­va­nja, ko­je je, evo, već uspe­šno za­po­če­lo pe­tu de­ce­ni­ju; po­tom zbog pla­ne­tar­no-ko­smo­po­lit­skog ob­u­hva­ta, (sig­na­li­sti svih ze­ma­lja, sig­num vas uje­di­nju­je), sko­ro na svim po­lji­ma du­hov­no­sti, te na po­pri­štu glo­bal­ne teh­no­ci­vi­li­za­ci­je i nje­nih si­ste­ma, hi­per­teh­no­lo­gi­je, ki­ber­no, ki­ne­tič­ke i kom­pju­ter­ske umet­no­sti, di­gi­tal­ne umet­no­sti… Tu je i vi­tal­nost i žo­vi­jal­nost po­e­ti­ke i prak­se sa­mog sig­na­li­zma i nje­go­vog ro­do­na­čel­ni­ka Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća.
 

KNJI­GE, AL­MA­NA­SI I ZBOR­NI­CI O SIG­NA­LI­ZMU:  

SUMMARY

Nikola Cvetković

INTERPRETATION OF SIGNALISM

It se­ems that is not outli­ned abo­ve ar­gue that Sig­na­lism / neo­sig­na­lism as po­e­tic, and ar­ti­stic and cre­a­ti­ve prac­ti­ce - in re­la­tion to so­me ¬ the “isms” that pre­ce­ded them, for exam­ple, Fu­tu­rism, Da­da­ism, Ze­nit­hism, co­smism, and partly in com­pa­red to tho­se who ca­me la­ter, as post-post­mo­der­nism and neo-con­cep­tu­a­lism – is so­mew­hat mo­re do­mi­nant and su­per­i­or po­si­tion and ro­le of the arts and cre­a­ti­vity of the new mil­len­ni­um. And that's pri­ma­rily due to the ove­rall com­ple­xity, di­ver­sity of cre­a­ti­ve, high tran­spa­rency and ex­cep­ti­o­nal an­ti-dog­ma­tism, de­ca­des of fru­it­ful per­si­sten­ce, that is, he­re, al­ready suc­cessfully la­un­ched the fifth de­ca­de, then the pla­ne­tary-co­smo­po­li­tan co­vers, (sig­na­lists all co­un­tri­es, uni­te you sig­num) al­most in all fi­elds of spi­ri­tu­a­lity, and in the are­na of glo­bal ci­vi­li­za­tion and its tec­hno­lo­gi­cal systems, hyper, ci­ber­neo, ki­ne­tic and com­pu­ter art, di­gi­tal art ... The­re is a vi­ta­lity and fe­a­tu­res po­e­try and the prac­ti­ce and its fo­un­der Sig­na­lism Mi­ro­ljub To­do­ro­vić.

______________
Napomene:

1. Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, pri­re­dio Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić, se­pa­rat iz Go­di­šnja­ka „Ko­mu­ni­ka­ci­je, me­di­ji, kul­tu­ra“ Fa­kul­te­ta za kul­tu­ru i me­di­je Me­ga­trend uni­ver­zi­te­ta, broj 2, 2010, Bi­bli­o­fil­sko iz­da­nje, Be­o­grad, 2010.
2. Ž. Še­va­li­je, A. Ger­brant, Rječ­nik sim­bo­la – Mi­to­vi, sni, obi­ča­ji, ge­ste, ob­li­ci, li­ko­vi, bo­je, bro­je­vi, Za­greb, Na­klad­ni za­vod MH, 1987, str. 509 (dru­go pro­ši­re­no iz­da­nje).
3. Mi­ro­ljub To­do­ro­vić pro­gram­ski pi­še: „U sig­na­lu je iz­vor, za­če­tak bi­ća, pr­va gla­sni­ca po­sto­ja­nja sve­sti osva­jač­kog sve­mi­ra, znak ži­vo­ta, je­dva vi­dljiv trep­taj u ne­u­hva­tlji­voj ta­mi, po­ma­mi pro­sto­ra i vre­me­na.
Oslu­ški­va­či ko­smo­sa na tra­gu su sig­na­la. On je ne­gde na bes­kraj­nom pu­tu kao zvuk ili sve­tlost, kao sa­že­ta po­ru­ka, smi­sao ko­ji tre­ba de­ši­fro­va­ti u dru­ga­či­jem bi­ću, u us­pla­hi­re­nom umu“. - Mi­ro­ljub To­do­ro­vić: Oslu­ški­va­či ko­smo­sa.
4. M. Pa­vlo­vić, Svet u sig­na­li­ma – Pri­log le­to­pi­su sig­na­li­zma (1965-1995), Pro­me­tej, No­vi Sad, 1966.
5. Pro­log je sim­bo­lič­no ozna­čen Sig­na­li za no­vi vek; a po­tom sle­de Pro­sto­ri in­ter­me­di­jal­ne igre; u sre­di­šnjem de­lu su dva raz­go­vo­ra – Dve ve­če­ri sa Mi­ro­lju­bom To­do­ro­vi­ćem, tri de­ce­ni­je ka­sni­je; a ne­gde pri kra­ju vr­lo dra­go­ce­na Kla­si­fi­ka­ci­ja sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je, str. 193.
6. Na­ro­či­to je po­et­ski eks­pre­siv­na pa­no­ra­ma sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je, oko ko­je je bi­lo do­sta kon­tro­ver­zi… Po­me­ni­mo tu de­lo Ma­ri­ne Abra­mo­vić: „A“, Ha­i­ku Pop D. Đur­đe­va, Sig­na­li­stič­ka vi­zu­el­na pe­sma Lju­bi­še Jo­ci­ća, Op­se­si­ja Slo­bo­da­na Vu­ka­no­vi­ća, Strip-stop Oska­ra Da­vi­ča i Pe­đe Ne­ško­vi­ća, Sig­na­li­zam Žar­ka Ro­šu­lja, Na le­vom fron­tu Do­bri­ce Kam­pe­re­li­ća, Sig­nal­ne va­tre Bog­dan­ke Po­zna­no­vić, Pro­stor Ja­na Hla­va­ča, Pro­ve­tra­va­nje ne­ba Slo­bo­da­na Pa­vi­će­vi­ća i Pe­sma Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća.
7. I do­i­sta, svi ti pri­lo­zi oku­plje­ni iz­me­đu ko­ri­ca knji­ge, iako su na­sta­ja­li u raz­li­či­tim pri­li­ka­ma i okol­no­sti­ma „ima­ju, mo­žda, ne­što od po­ja­ča­nog za­jed­nič­kog efek­ta“. – M. Pa­vlo­vić, Svet u sig­na­li­ma, str. 184.
8. Bi­blij­ski pi­sci bro­jem če­tr­de­set obe­le­ža­va­ju glav­na zbi­va­nja u isto­ri­ji spa­se­nja… Da­vid vla­da če­tr­de­set go­di­na, So­lo­mon ta­ko­đe… Če­tr­de­set da­na bo­ra­vio je Moj­si­je na vr­hu Si­na­ja. Isus je pro­po­ve­dao če­tr­de­set me­se­ci… - Ž. Še­va­li­je, A. Ger­brant, Rječ­nik sim­bo­la, str. 90.
9. Re­ne Al­lendy, Le sim­bo­li­sme des no­um­bres, Pa­ris, 1948.
10. Po­je­di­ni te­o­re­ti­ča­ri umet­no­sti sma­tra­ju da je Džon­son me­đu pr­vi­ma ce­lo­vi­ti­je uob­li­čio po­e­ti­ku mail art-a kao pre­vrat­nič­ke i ru­ši­lač­ke prak­se i al­ter­na­tiv­ne umet­no­sti.
11. Dž. Held, Mejl-art i sig­na­li­zam, u knji­zi Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, str. 9.
12. M. To­do­ro­vić, Na­po­me­na pri­re­đi­va­ča, De­lo, knj. 26, go­di­na XXVI, br. 2, str. 2.
Deo ma­te­ri­ja­la iz Sig­na­li­stič­kog do­ku­men­ta­ci­o­nog cen­tra (knji­ge, neo­a­van­gard­ni li­sto­vi i  ča­so­pi­si, iz­lo­žbe­ni ka­ta­lo­zi i dru­gi ar­te­fak­ti) na­la­zi se u Bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske pod na­zi­vom ''Neo­a­van­gar­da – do­ku­men­ta­ci­ja Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća'', ne­što slič­no je i u Po­seb­noj bi­bli­o­te­ci PB 19 Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća u Bi­bli­o­te­ci Srp­ske aka­de­mu­je na­u­ka i umet­no­sti, dok se vi­še hi­lja­da pi­sa­ma, na raz­li­či­tim je­zi­ci­ma, kao i ori­gi­nal­ni ra­do­vi,  na­la­ze u Le­ga­tu sig­na­li­zma u Isto­rij­skom ar­hi­vu Be­o­gra­da.
13. Ovaj is­tra­ži­vač sig­na­li­zma mejl-art ime­nu­je kao vr­stu do­pi­sne umet­no­sti, „uza­jam­nog in­for­mi­sa­nja, ko­mu­ni­ci­ra­nja i kre­a­tiv­ne igre na da­lji­nu, uz po­moć sim­bo­lič­ko-estet­skih zna­ko­va, je­zič­kih ele­me­na­ta, frag­me­na­ta li­kov­nog sa­op­šta­va­nja i vi­še­smi­sle­nih li­kov­nih po­ru­ka, ka­ko unu­tar lo­kal­ne za­jed­ni­ce ta­ko i u me­đu­na­rod­nim raz­me­ra­ma“. – M. Pa­vlo­vić, Od re­či do kri­ka (Mejl-art u sig­na­li­zmu), Le­to­pis Ma­ti­ce srp­ske, god. 178, knj. 469, sv. 3, 2002, str. 290-302. Isto u Avan­gar­da, neo­a­van­gar­da i sig­na­li­zam, Pro­sve­ta, Be­o­grad, 2002, str. 345-360.
14. Isto, str. 345-360.
15. U toj an­to­lo­gi­ji pri­sut­no je se­dam­de­set umet­ni­ka iz sve­ta i če­tvo­ro na­ših stva­ra­la­ca ko­ji su „oda­bra­li mejl-art kao sred­stvo bor­be za no­ve vi­do­ve i pro­stor iz­ra­ža­va­nja…“ Tu su po­red To­do­ro­vi­ća Ba­lint Som­ba­ti, Bog­dan­ka Po­zna­no­vić i Ka­ta­lin La­dik.
16. Zvuk u ve­li­koj me­ri ova­plo­ću­je i po­spe­šu­je po­sto­ja­nje je­zič­kog iz­ra­za, i za­hva­lju­ju­ći rit­mič­no-fo­nič­nim vi­bra­ci­ja­ma, za­pa­ža se pre ne­go ob­lik.
17. N. Cvet­ko­vić, Bran­kov­sko-stra­ži­lov­sko u po­e­zi­ji Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća i De­san­ke Mak­si­mo­vić, u knji­zi No­vi i sta­ri po­vo­di, Uči­telj­ski fa­kul­tet u Ja­go­di­ni, 1997, str. 66-88.
18. Mo­gu se uglav­nom uoči­ti tri vi­da zvuč­ne po­e­zi­je: a) ona ko­ja je ute­me­lje­na na kon­kre­ti­stič­koj upo­tre­bi fo­net­ske gra­đe, po­na­vlja­njem ili raz­bi­ja­njem re­če­ni­ca i re­či na gla­so­ve; b) zvuč­na ase­man­tič­ka po­e­zi­ja u for­mi mu­zič­ke or­ga­ni­za­ci­je zvu­ka; c) zvuč­nost za­sno­va­na na ver­bal­no-si­la­bič­ko-fo­net­skoj gra­đi (ver­bo­vo­ko).
19. M. Pa­vlo­vić, Avan­gar­da, neo­a­van­gar­da i sig­na­li­zam, str. 332-344.
20. Ž. Đu­ro­vić, Ki­ša, u ci­klu­su Sig­nal test, Iza­bra­na de­la, Po­e­zi­ja (knj. 3), Nik­šić, 1994, bez pa­gi­na­ci­je.
21. Ki­ber­ne­tič­ka umet­nost je no­va ten­den­ci­ja ute­me­lje­na na od­go­va­ra­ju­ćim di­na­mič­kim si­ste­mi­ma. U tom smi­slu, ona in­ter­di­sci­pli­nar­no po­ve­zu­je elek­tro­ni­ku, se­mi­o­ti­ku, lin­gvi­sti­ku, kom­pju­ter­sku na­u­ku i sl.
22. No­va me­dij­ska i di­gi­tal­na kul­tu­ra i ki­ber­ne­tič­ka umet­nost, ob­li­ku­ju raz­li­či­te i dru­ga­či­je este­tič­ke po­gle­de i kon­cep­ci­je. „A u tom smi­slu, i pe­snič­kog, li­kov­nog, mu­zič­kog, scen­sko-ge­stu­al­nog, op­šte­u­met­nič­kog iz­ra­za, pa i po­e­zi­je za ’de­cu i ve­li­ku de­cu’, ka­ko bi re­kao tvo­rac sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, Mi­ro­ljub To­do­ro­vić“.
23. N. Cvet­ko­vić, Sig­na­li­zam i knji­žev­nost za de­cu i ve­li­ku de­cu, Zbor­nik ra­do­va sa me­đu­na­rod­nog na­uč­nog sku­pa, Pe­da­go­ški fa­kul­tet u Ja­go­di­ni, Ja­go­di­na, 2008, str. 272-279.
24. N. Cvet­ko­vić, O ele­men­ti­ma Oda­lo­vi­će­ve po­e­ti­ke (tra­di­ci­o­nal­no), a o vi­zu­el­noj po­e­zi­ji – neo­a­van­gard­no, na­uč­ni skup Sa­vre­me­na knji­žev­nost za de­cu u na­u­ci i na­sta­vi, Ja­go­di­na, 20. III 2010.
25. T. Pe­tro­vić, Knji­žev­nost za de­cu i sig­na­li­zam, u knji­zi Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, str. 82-98.
26. Pla­ne­tar­ni vi­di­ci sig­na­li­zma, str. 99.
27. Vred­no je po­me­na da Goj­ko Te­šić u kon­tek­stu na­cr­ta za ti­po­lo­gi­ju po­le­mič­kih spo­ro­va u me­đu­rat­noj srp­skoj knji­žev­no­sti po­mi­nje če­škog te­o­re­ti­ča­ra Ka­re­la Taj­gea, u kom­pa­ra­tiv­nom smi­slu iz­me­đu Kr­le­ži­nog Di­ja­lek­tič­kog an­ti­bar­ba­ru­sa s Nad­re­a­li­zmom pro­tiv stru­je (1938). – G. Te­šić, Srp­ska knji­žev­na avan­gar­da (1902-1934) – Knji­žev­no-isto­rij­ski kon­tekst, In­sti­tut za knji­žev­nost i umet­nost, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad, 2009, str. 378-379.
28. Sig­na­li­zam kao neo­a­van­gard­ni smer, ka­ko le­po pri­me­ću­je Pa­vlo­vić, u sve­tu nas „pred­sta­vlja kao na­rod sa kul­tu­rom, a ne sa­mo sa isto­ri­jom. Vi­so­ku pla­ne­tar­nu ak­tu­el­nost ovog umet­nič­kog po­kre­ta po­tvr­đu­je i či­nje­ni­ca da sig­na­li­sti re­dov­no sa­ra­đu­ju u naj­u­gled­ni­jim svet­skim ča­so­pi­si­ma i iz­la­žu svo­je in­ter­me­di­jal­ne ra­do­ve u naj­gla­so­vi­ti­jim ga­le­ri­ja­ma…“
29. M. Pa­vlo­vić pi­še da je sig­na­li­zam ubr­zo na­kon osni­va­nja i or­ga­ni­zo­va­nja „pre­šao gra­ni­ce na­še ze­mlje i na­še kul­tu­re, oku­piv­ši ve­li­ki broj stva­ra­la­ca ši­rom pla­ne­te – od Uru­gva­ja do Ja­pa­na, i od Ka­na­de do Austra­li­je. Pre­ma re­či­ma kri­ti­ke, ovaj neo­a­van­gard­ni po­kret, u ko­me mno­gi vi­de i brend srp­ske kul­tu­re, do­neo je na­šoj knji­žev­no­sti i umet­no­sti „atri­but vi­so­ke pla­ne­tar­ne ak­tu­el­no­sti, kre­a­tiv­ne otvo­re­no­sti i pre­po­zna­va­nja ci­lja, omo­gu­ća­va­ju­ći da či­tav on­tos po­sta­ne sig­nal, ot­kri­ve­no bi­će, ve­li­ki ne­po­no­vlji­vi znak“ (Dra­ško Re­đep).
30. Post-po­sta­van­gar­da je kao i post-post­mo­der­na, ta­ko­đe, agre­siv­no kri­tič­ka, u ne­kim vi­do­vi­ma de­struk­tiv­na, slu­ži se no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma i hi­per­teh­no­lo­gi­ja­ma, si­mu­la­ci­jom, ki­ber este­ti­kom, a sa­mu se­be teh­no­me­dij­ski mul­ti­pli­ci­ra i re­to­rič­ki po­ja­ča­va do mi­me­zis mi­me­zi­sa.
31. Pre­ma Pa­vlo­vi­će­vom te­melj­nom uvi­du: kod nas i u sve­tu je za mi­nu­le če­ti­ri de­ce­ni­je ob­ja­vlje­no oko dve hi­lja­de bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca (a po na­šem mi­šlje­nju i vi­še, jer po­sto­je i one je­di­ni­ce ko­je sam To­do­ro­vić ni­je još sti­gao da kon­sul­tu­je, npr. pi­sa­nje prof. dr Sta­ni­še Ve­lič­ko­vi­ća u dva-tri za­hva­ta); tu se uklju­ču­ju i tri dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je, „vi­še mo­no­graf­skih ce­li­na i ne­ko­li­ko te­ma­ta na stra­nim je­zi­ci­ma. (…) Stva­ra­lač­ko pri­su­stvo M. To­do­ro­vi­ća na in­ter­na­ci­o­nal­noj sce­ni ar­gu­men­tu­je se sa vi­še od 400 autor­skih ra­do­va u stra­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma i na stra­nim je­zi­ci­ma“.
 

nazad