Prevedena književnost

Iva Jevtić

GRAVITACIJA

za Tina

***

Čitav svet je kamen.

***

Pošto je bog sveprisutan, on je i trešnja. Da trešnja, ali ne samo ona već i više od nje, no u isti mah i skoro ništa od trešnje. Adam steže ruke bogu, čovek rukama steže trešnju. Svet je ogledalo, ide to nekako ovako: jednom sam jela trešnje, neke sam pojela, neke zasadila u vrtu, od ostalih nešto sam stvorila napravila.

***

Ptičji let zaparao je nebo.
Po zemlji se prosulo proleće.

***

Poslednja sam stupila na tle i, po nesreći, poravnala čitav kraj.
Od tada noge su mi neprestano, gore, u vazduhu.

Na njima se gnezde male ptice.

***

Jedini dar – pored apetita – kojim je bog obdario porodicu Radović dar je kazivanja očiglednog. Tako je već moj pokojni pradeda Ilija, bog da mu dušu prosti, rekao, Na sirotinju se i zecu nadigne. Ipak uprkos tome što reč lako ubija, nisu reči bile te koje su presudile mom pradedi.
Umro je od preobilne hrane. Jednog dana, tokom svog popodnevnog sna, nakon što se, kao i toliko puta pre toga, i više nego prejeo ćuretine.
Mi, Radovići, nismo osobe s brojnim talentima, ali oni koje imamo zbilja su smrtonosni.

***

Bog zuri u sve, sa zemlje na nebo, s neba na zemlju, u svim vodama ogleda se njegov lik.
Ko pogleda u sebe, vidi mene.

Moje oči tirkizne su kugle u kojima se ogledaju noć i tišina.

***

Dečak i devojčica stoje pokraj usijane peći. Izleću staklene zvezde.

Neke kače na nebo, druge stavljaju u hranu odraslima.

***

Moje vene reke su krvi.
One poje žedne životinje.

***

Toj reci su prišle da se napoje žirafe i bivoli, slonovi su u nju močili surle, divlji psi su je ispili do kamena. Kad je zemlja utolila žeđ a u vazduhu zapucketala tišina iz ranice na mom telu odletela je poslednja ptica. Sada kruži nada mnom. Radoznalo se ogleda.

***

Otac kaže, Bože, što je mesec glup!
Njegove oči dva su nebeska jezera.
Ja znam sve o njemu, a on o meni... ništa!

***

Nekada je bila dlan.
Milovala je zaspalo telo.

Otvori li se iz nje izrastaju ptice, drveće i nebo.
Zatvori li se bude noć.

***

Tela zaspalih svetle vatrenim iskrama.
Noć se rasteže na sve četiri strane.

***

Svet je nem, rekao je kos.
Tisa, na kojoj je sedeo, prvi put je tog leta dala plod.

Kad gledam svet vidim ga spolja. Kada me pametne životinje gledaju iznutra me osećaju. Kao dete sam u mislima gonila oblake, sada mi oni to vraćaju, oblaci mi rasteruju misli.

***

Ptice padaju s neba kao kamenje.
Zarivaju se u ženske grudi i tu nalaze ljubav.

***

Gde da zasvetlim? priupitala se bundeva.

***

Bundeve, na oko okrugle i mirne, u međuvremenu su bešumno pojele korale.

***

Zariješ li ruke sasvim duboko izrašće iz njih drvo.
Rascvetaće se proleće.

Na nežnim listovima počivaće nebo.

***

Moja kolena su od granita i soli.
Leti su mirisala.

Kada smo bili deca govorili smo, Što je dano u zlatnoj pećinici je zakopano.
Vikali smo, Sunce je snažnije od zemlje, sunce je snažnije od zemlje.

Sa oguljenih naših kolena olizali smo pesak.
Gledali smo potom kako zaceljuju iznova.

***

Drvo raste nagore kao i ja.
Drvo raste postrance kao i ja.

Drvo se pomera sa zemljom, ja trčim u drugom pravcu.

***

Deca plaču.
Ne nadaju se da će ih neko zagrliti.

***

Ovo je priča o prirodi nasilja.
Udari li te neko, boli
Udari le te neko dvaput, još više boli.
Uveče ne možeš spavati od bola.
Kriv si što te boli.

Stalno povraćaš.
Nasilje ne dopušta nikakvo pitanje.
To je sve.
 

Preveo sa slovenačkog Dušan Stojković