Prevedena književnost

Peter Rimkorf

POKRETNO KURVALIŠTE

IZMRŠAVELO NEBO

Niotkud trublje pri ruci gláse da mlazne,
U smršavelo nebo, zvucima probojnim,
Kad veče prozorska okna lazne
Jezikom sedmobojnim.
Razbaškarena u spektru prostakuša Duša
                još jednom put nebesa,
Naviše, u oblak, međ ptice i naj-munje – :
Ko mi to u jelek gurnu pregršt mesa,
Moje gorilje srce, rutavo, majmunje?
Otkačili snovi – baš lepo – gondoliraju
                   čak do zvezde Danice,
Smočeni u plavet, u lebdivi etar;
Moje usalamureno srce, usoljena moja uzdanice,
Ti nam busiju drži, kucavicom damaraj u vetar!
Sa Zemljom na bogovskoj nozi, kakono se rekne,
Jer ljubim tog uspaljenog slavuja – ! –
(Kraljicu med pevicama noćnim!)
Nije li lepo, uskoro, kad Mesec nabrekne
A reka nabuja
Podleći silama téže, moćnim?
Daaa, Meseeec, čim grane, taj mongolfijer sideričan,
Niz zvezdana jata svu noć da se valja. . .
Posrkaću ceo sam-po-sebi-svet i svem čem nisam vičan,
Iz tvojih – pod pazuhom malja.
Srčem i svemir, topao, ko ruka, pa se nepce topi,
Ti, grlo, već jesi – u to se ne mešaj! –
Ti, što ovde vazduh sav mi popi,
Tuli tu škiljavu lampu, o-ti-smrtno,
A potom, o gravitaciju se vešaj!


JEDAN OD NAJNEZNATNIJIH

Lesli Majer unazad češlja čuperke svoje plave.
Egzistenca mu seže od Sirija do đona slizanog na peti.
Sve što mu vlastiti dani u vršu moždanu splàve
Jesu bezvezni jeroglifi – malo stráha i zèra pameti.
Lesli ošija glavom po zakonima čak od Adama;
Opaža: Svet ovaj od krvi i od benzina je zdan –
A kad ga čopor Furijâ vija džádama od makadama
Gle, on već spoznaje, da i on njima je znan!
Usud mu dao: Na móre tuge pola unce veselja,
Ehej, na more tuge, jedva unce pola da kane.
Kad s anđelom se rve, veli, to ga ljuti i cvelja,
Radije bi da umre onako ljudski i, natenane.
Lagodnom smrću, blàžen, kao da briše dupe,
A poslednje saznanje kaže, zavesa pada, brate;
Ama, uvek se dangubijani oko njeg skupe,
Da mu prde u ćeif i sate moropatne krate.
Od njega, jamačno, nema neznatnijeg poete,
Vašljiv i zaćoren, glava: šašavih misli splèt;
Prosvetljen fosforom i bez nade u Duhove svete,
On, u magijski protokol zapisuje svet.
Njegova duša je čvorak, ràščijanog krilca ptica,
Oslepljenog vida, ćurlik mu odzvanja strahotnom jekom – :
Neka mi ogledalo, moliću, doda od gospode neko;
Dosadna su mi – sva druga lica.
Lesli Majer vlada ironijom stepena trećeg;
Božjak, štono druguje sa sobom, a s ludilom se kuca;
Finistički pesnik on je, i plitkov, da nema većeg,
Nišče mu meso isposničko vazda uza nj geguca.


PESMA PJANSKA I VEČERNJA

Rakijaški snovid: Plima votke plavi
Pa mi brka Lilit s Jabučkom u glavi;
Kada me, sustalog Savla, sofa šćuška
U krilo mekano, kano konjska njuška.
Blagodarna Luno – praminjaj iz etra;
Prijašku Eolu ponestaje vetra;
Šta je s Orionom, spavanju nesklonom?
Rasteruje zvezde nad sovjetskom Zonom.
Trk, pernata dušo, u stopu ga prati!
– Kad se s tramboline srce sunovrati –
Šta bi ga sustiglo, da ga čovek vija?
Gde je, Tidmanova, bela bedevija?!
Vodismo s Borejom vetropirne trke,
Što Ničeu negda sukao je brke,
Taj svioni skitač, još neopamećen,
Nebom tumba oblak, mlinove okreće.
Imaš još planova ispod tog škrljaka?
Daj puštaj već jednom demona iz džaka!
Pa kad se u letu Večernjače mašiš
Uzmi je ko s dlana Gospodnjega bakšiš!


PRAUNUKOVA ODA

Kakva neslutljiva zbilja:
Starčev fotos, bradu svoju pola veka gladi,
kanda je nakan da vascelu povest obasja
i da kaže: Više stamenosti!
ili: Umite, šta vam ćaće tkahu i ćuskijahu,
onamo se latite džilita! –
Eh, što nam se po kući sila božja bronzane
uzrečice sparložilo,
da njome,
kad velja nas nevolja svitla,
lobanju s teškom mukom za-šu-pe-ri-mo.
Ja, međutim, ja, rukom utrnulom
bezvoljno upiruć u zemlje što se bude,
(dok milijardučlana Kina
noćom-danju jošte kroz sne mi tabana)
evakuišem iz grudi svu tu
teško naoružanu nadu i mesto utehe mnim:
Zarana u postelju, sokole,
pa pod zvezdama novim
bodra duha sutradan očajavaj!


ŠTA ČVRSTO?

Sprčvari ubog ćumez, parče zida ovapni
Pomalo krkaj kuruz, iskapi čaše dve-tri! –
Iznad brvnata sranjca šenulost leta napni
Kada ti mlaki vetrić šklempave uši vetri.
Smelo se dajem u najam kod miomira,
Slatkome struju spirenom s glogova pruća,
Nek poznu sipnju mojih matorastih pluća
Na Istok transportira...
O, Žumanjakoka, između vetra i vica,
Šta nam to čvrsto osta kad časi kapavo puze?
Jošte pevušim rime u ime tvoje guze
Ma sve me nešto gužva iza šlica golica.
Dođi na ognjen-stelju, plameno plandovanje!
Eter bljuzgavo žmrćka, tuc-muca radovanje.


VEĆ SA ČETRDESET

E, svràtišo sinji u burdelje mnoge,
I počasne móme, bòme, utanjile vidno,
Kako samo stoje, ko ptići pokisli,
U punom im cvatu lice, nedra, noge,
N e u m o l n o stisle òno mesto stidno,
Dok tebe kilave tvoje grešne misli.
Ako te zasvrbi pod košuljom lišaj,
Ne umišljaj da si nad đidama đida,
Da te iznedrila nagorkinja vila –
Priroda te kida
M i m o s v i h p r a v i l a
Usud je veštački produkt, stišaj!
Tragika?
Njom se telci tove, tuvi, sinak òčin!
Ko Taliju želi, nek bòde, ne jednom!
Već sa četrdeset ljubav biva zločin
Ili – bezizglednom.
Ljubav ni s pesništvom više jok u vezi:
N e m a u z v i š e n i h s t a nj a / o s e ć a nj a
– Baš kanda ih nigda ne beše ni bilo –
Niti više ima samopouzdanja;
Kàsaj kući, starče, nastrana kànilo,
Našikaj se dupke i na pòčin lezi!
Ti – nigda ne savladan, ni u jednoj bici;
Ti – jedino svojim rukama pozlediv –
Ipak, poslednji će eho grmljavine
Ostati na vjeki vjekov neprevediv:
Kad pred očima ti zaigraju svici,
Glava u orbitu kraj uva zàvine.


POKRETNO KURVALIŠTE

Stàrino, što u bekstvu se našav žuriš,
S p i r i t o m s m o č e n, n à l i v e n,
Otrcotino nèrava, vlažna –
Čoveče, ovaj rakijsko-teorijski bućkuriš
Jeste lako zapaljiv još, i èksploziven!
Što ti je glava naizvrat posuvrnula?
P o l i p č i ć s m e ž u r a l a
B o j a s a m r t n o b e l a:
Uočisubotnja-noć-skituljâ – kulja
Buljuk jogunih klinki-pobeguljâ,
Zar je to ništa? Mladež nevesela
S r n u l a, s v r n u l a i p o s r n u l a?!
Grabljivo gibljiv usud se klet kotrlja.
Z a s v a k i m k r o k o m o g a nj s e v n e
Iz ovog pokretnog bordela,
Čisto te vabi, nuka: dela!
Kao da zbilja raščepulja trlja
Za tebe samo, otvore svoje cevne.
Imaš li štogod srebra, s nje sklizne svila pusta,
I m a š l i ž e ž e n z l a t o,
Ona se, načisto, razvali:
Kamara creva izmeđ šupka i usta,
N a v a l i!
S v e t v o j e, b a t o!
Ako i tebe, baćo, život nemio cima,
Roljni ga tumbe, ledina čelenku srešće –
Šljemati sirup vlastitih muka, bome i toga ima,
Više, negoli misliš, i češće.
Ljubav nije vatra, ama, jeste zvere –
Ko hoće da zabatači grobaća,
Nek plaća, marjaš-dva, i ćao...
Čakšire istrešene, u praznom srcu ni zere:
Dan ovaj opet b j a š e j e d a n o d o n i h k a o –
Sve tvoje ure cure, poslednji čas promače,
I z n u t r a + i z i s t i n s k i.
M a r š, g o r e! – š t a č e k a š j o š?
Penj se na presto svoje sobe-lomače
I sažgaj za sopstven groš!


IGRAČI NA ŽICI

Vežbamo u naj-visinama, gde se uže préči,
Mi, samobrbljivci i samozvani rimoklepci,
Snàtreć o nekoj i n d i v i d u i, kano slepci,
Dok se ona samo sastoji od reči.
Šta nas to tamo mami – čemu? – rašta? –
Da napustimo tepih?
Nigda neistraženo Who is who u svetu gluvo-slepih
Što ga sunovratke tàkne/spòzna mašta.
Ko, u visinčinama takvim se našav,
Naniže glene, vidi: Nemašnost i zablude.
Ja velim: Ko pesme piše, jeste šašav,
A ko se u njih uzda, eto budće lude.
Svojim astralnim telom sviram klavir,
Sistem č e t v e r o n o ž n i – četeresprstni –
Duboko dole, na zemlji, u lavir-
Intu, mi smo neuračunljivci vrsni.
Lorelaj rasplela svojih kósa klupko
Nad presvisnulim vodama Rajne...
U smrtnoj opasnosti sam dok lebdim ljupko,
Zdesna mi Čiča-Krs†a, sleva, moj drugar Hajne.


GORSKO OKO NA ALPIMA

Strmògleda, sve užeg, u klin zbrušena,
80-gradi zinulo da te u sunovrat skrka
S liticom Severnom plázeć-skoro-obrušena
d u b r a v a, šarenomrka.
Svrtoglavio ponor, ti, prestravljen, sve nemlji,
Zapiljio u svoje Ja – zakatančeno kljuse.
Vehementno! – slevčeno u nedra crnoj Zemlji
o n o – s e – s k r a s i l o: u s e.
T i, o d s i lj a i s p o l i n s k o g o v e š t o
Oblućem kotrljan i gnan sve bliže – za čim?
Z n a j u ć, da bilo bi lepo pretekne li nešto
Plavetno i na ovaj način,
Putniče na đonovima od sedam milja,
Duboko, u tom kugličnom ležaju, svuda,
Kud si zakotrljo, reci, zarad kojeg cilja. . .
Ljubav da istrujiš, da povratiš dah?
Il’ bi te, iznevero-jednoljuda,
Nedoukog valjalo zgromiti u prah.


ODMORIŠTE OSTETAL

Kuruz, još jednom, i retke ganu te travke,
Ah, tako zeleno ganu, dušu dotuku,
Kad perovođe, gačci/čavke
Završni račun podvuku.
Na razboju neba Sunce se šepuri
Simbol krsta svodi –
Prosto se u lepo svetlo zbleneš, pa zuri
Što oku živo godi.
Frtalj-do-šest-nežno, tankožilni suton
Nad tobom se sklapa da te ubevuti:
Klonulost te smanta, nejednaka, utom
Čim s poslednjom zrakom prizor taj ižuti.
Hanza-servis, Sajmon i Garfankl s nama,
Bong! Utopija, kućo/slatki dome! –
Dan što kraći, šteta, time duža tama
I sve se svršava na tome.
Ne sačuvaj ništa, žal nek te ne sputa,
Smutnjama ne daj se burnim da te krune!
B R A M S A! – u f-m o l u, do daske razgudi!
Ničeg lepšeg nego latiti se puta,
Zbiljski, a bez žurbe, raskliktanih ćudi,
Glave svakojakih misli pune.


PRIZOR S PROPUTOVANJA

L o n d o n, sunce trusi, ko iz biber-mlina,
Tmurih ptičjih javki – trista!
Let it be: to be or not to be –
Tek s riđeg perčina žari se vrelina,
M a g m a s v e j e, ž i v i o g a nj u b i,
E n e r g i j a č i s t a
Disaji, bunarski, u grlu zastaju,
Lebdeć, mine društvo tabana lagačkih:
Kaono dva voza kad se prate/pomeraju,
Piljimo iz bistrih okana luđačkih
U se – ćoravački
Mamuza sudbinu ovlaš bocne, stegne.
Vetrima vrtložnim s nebom da te splasti,
Ili, da sačekaš, dok se orkan slegne?
S v a č e s a s t v a r a i p o k r e n e
Tvoja umeća srce, i život tvoj moja slasti:
N a i z v r a t! – r a z d r lj i t e! – m e n e
Jedan jediti nèdomaštan trenut
U njihaj dvaju krila sve se stoči,
Odene labuđom haljom Utopije. . .
Ta neš, valjda – dovek – u tu reku zblenut
Stajati tek tako, u nju da ne skočiš –
S a d, o b o r i s t r m o! – i l’ t i n i k a d n i j e


OVAJ MIMO NAS ŠUMORAV I PLAV. . .

Jedanput još prevraća mlado i staro,
Imena trampi, opanak menja za veći –
Majstore moj, dok Zemljom budeš tumarô,
Čuj me, šta ću ti reći.
Miloštom svakojakom našaptalo ti uši,
Neopozivom, sprva, da ti se svidi –
Pre no se tvoj svet u svet potomstva stmuši,
Ti ga, što bolje, vidi!
Gledaj, koja se sila i kristal spoji
Da glečer, jedan, u tisuć leta sklopi:
Mitos da sazda, de, ne zaprđuj, koji,
Dok se on topi.
O lađe odbegle svetlosno pljuska zlato
– Istok i Zapad, blenuli, ko dva klona –
U iščeznuće sve je već uračunato:
Sem suze tvoje, da l’ zalud kanu ona?
Ne pitaj, već: upitaj se, i podaj, i, prèumi!
Pun slutnji, glave spram zvezda okrenute;
Sve dok i graška daška iz tebe i u te
Bestežinski šumi.
Šta se prepozna, plamenjem razgovor vodi,
Ovlaš se takne i – plešuć, u razbegnuće:
S basmom u isti tok se i reč utehe svodi,
Ko ume, nek uvom stisne prsa – čuće.
Poslušaj svoje srce i, po – daj! mu se, sav!
Poveri Neopozivo njemu, pre no ambiše klêt:
Ovaj mimo nas šumorav i plav
J e d a n j e d i n i  S v e t!


SEM LJUBAVI, NIŠTA

Nakratko prućen u ovoj mojoj baštenskoj četvorini,
gde mi veče baš iz oka neće,
lepo je,
kad čovek ovde jošte može reći: kako se samo
lepo nebo razmiče a ljubav u glavu penje,
da nakon tolikog lutanja i ludovanja
na jedno stanovno srce grunu,
osetiš
duboko u prsima uštavljenim oštar probod
RADOVANJE.
Elem, pošto ova moja šala ne menja državu,
usta mi smesta začekeću,
– podigne se ruka, s čista mira kapak očni spusti –
ama, sve dok dišem-duvanišem-i-bitišem,
dokle god me moja ljuta nevolja kolje
a sreća vlastita začikava,
hoću!
ovo tinjavine što nam je aura čuva
da hvalim
jezikom podugačkim!
Ništavnog, eto te, sred milošte: Tebe,
gde ti nojca već maramu vránu
preko mesa neuljuđenog nabacuje, dok
svi predmeti okreću
jedan drugom stranu svoju prolazivu,
a iz izdašne tmine curkom
radost turobna tóči...
Ja pak ni s ove ni s one strane čela,
od svega,
što me održava i što bi mi doskočiti moglo,
ne pominjem,
poimence, sem Ljubavi, ništa.


AUTOPORTRET 1958.

Prekrasno, ništa ne razumeo, a ipak
punim srkom nosnice svoje smrtnošću naslađuješ – :
vrli sinče trenutka,
ene te, razgegao se med mnoštvom dušmana i šačicom braće,
štetama opamećen svakojakim, no
nepoverljivog do daske prema tlu od kojeg se,
o, zablude li grdne, sazdanim zaluđuješ. . .
otklatara nekud, bez ikakvog uzvišenog cilja,
vrdelja-mrdelja,
kurjak asteničan u svetlost narandžastu.
                               Kako mu brzo promiču dani
                               kad čovek ne čami u apsani.
S leta i s jeseni i stalno iznova:
neizmerna jeste sreća, koje potrebit je on,
MEĐUTIM:
danas pak baja buca pečenjce svoje u gaćicama breskvaste
boje,
– ohoho! kako ga nebo do pod samu kosicu zapljuskuje! –
a kad se ponovo pridigne,
vrsnik,
gladeći kožurdu svoju, strukture svoje uganute,
dok se mislima zanesen iz sirupasta zagrljaja otima setno,
nuder, priupitaj ga, kani li ti
pomoći da survate ono što dospelo je gore.
                              Pesma nad pesmama neposluha –
                              odlajana ili obznanjena –
                              ma, dosad je, onako pregnantno,
                              majković nijedan ne lanu, kô on.

Njega, da znaš, i nije baš lako odrediti
u krugu stvorova životinjastih.
Ne da ne bi, u dubini duše, sve ostalo po starom,
ehej! jošte on preživa predačko ništavilo, na kojem
i ćaća mu čak brusaše zub,
a da mu ništa novije do Ništa na um kanulo nije –
Nude, pričuvaj se, rode, da desnicu svoju u vatru turaš
za njegovu levaču:
katkada, izjutra, iza rrrrradikalno neodlučnih
novinčina,
kusajući plauzibilnu ovsen-kašu i potanku
jomužinu,
pomno se naljolja momčina
(i to je sasvim u redu)
pozdrav originalan – pesnicom Telmanovom:
Družba!
                               Odveć istinito da bi bilo lepo:
                               i esteta klopa, inače bi krepo.
A onda, ponovo,
staleža svojega neizveštačen sin,
lako, po suncu prigušenom, zavinta nebu u visine:
on, stručnjak – panimajo? – u glavi
uzgaja angora-oblačke, mađiju penušavu;
po rosi, u svetlosti, dolazi ničim pod milenim bogom dovežen,
pa nehajan i praznih šaka ovlašno pozdrav zbrci
stoleća
put zevnulih nebesa domahuje, o-grom-nih,
koja nikako da sklope svoje
beskrajno zapanjene ralje pomodrele.


PREDLOG PRECVALOJ LJUBAVNICI
                                 ili
        život počinje s četrdesetom

Želiš li krupnog psa, pravu grdosiju?
Koji te sluša kad vikneš dođi,
šibe, il fuj, il’ drž-ga!
Želiš li, možda, majušnu kucu?
Želiš li kučka u naručju da ga nosaš,
da ti lice podgrejavano lizucka,
kakvog, koji podnosi tvoj dah?
Kupi, more, najobičnije živinče za dane crne i žalosne!
Već se kursna vrednost zagrljaja tvojih srozala
pozamašno,
ni smešak ti više bogzna kako milovidan nije –
Neprocenjivo tad je kakvo prosto stvorenje, koje te njuška,
pa onim uzdajnim okicama ucakli u te
kad put večnosti zaglavinjaš.
Ah, to nebo!
Nebo, i sve što inače ne objahuje tvoje sne, kao
ni onaj čovo štono te ljubljaše žarko,
ama odavna zamače preko devet gora...
– Cunnilingus, obećanje pod parijetalnim okom Meseca –
prošo voz, svršeno,
razgledaj de malo onu prčvarnicu u Lajbnicštrase,
d u ć a n n a d d u ć a n i m a!
Onaj tvoj munjoglav premata neke posve leve misli po pameti!
A, gde se to jošte o tebi zborucka?
U pošti? Sem ako nije kakva reklamna pošiljka
– ah! – Zahvalnica za dobru žetvu:
„Svim domaćinstvima”!
A tebe nema, pa nema, čak ni kad Mesec prosine s visine,
tebe još u skitnji nema!
Nema te više, nema, sve si izgubila,
sve što za gubljenje beše ti dato.
Protutnjalo leto, a otutnjao, bome, i ljuveni tvoj;
taj će, još koliko sutra,
oglaščinom,
dimenzije svoje u Večernje novine da zvekne:
I kud baš, majku mu, bilmez, lice tvoje da ne pamti više.
Ne čačkaj po tome!
Ne repetiraj kletvu, ni to mrake prozuklih otrcina
blaženstva;
niko ne voli da ga opominju
kako ti je nekoć papao soli s dlana –
Stoga – danas i ovde – : Kupuj tog štenca!
Zvekni četeres novih banki na sunac
za okice, njuškicu i repinu;
štono će po kiši oko tebe skakutati, aaahhhhh,
i dreždati uza te
na blagoj sunčevini septembarskoj.