|
Prevedena književnost
Friderike Majreker
VATRENOTRAJNE POTKE
(Friederike Mayröcker: Reise durch die Nacht. “Suhrkamp Verlag”,
Frankfurt am Main, 1984)
Vraćamo se sad iz Francuske moj SUFLER
i ja i upravo sam u spavaćim kolima videla kako kraj mene promiču
rashlađene livadske padine, i to pomućenog pogleda jer su mi za
prolivanje suza služili noćni sati ali i đavolisanje i tome
slično.
Nije to bilo nimalo dobro vreme za
bilo šta i uopšte se nismo snalazili sa bilo čime, a ponajmanje
jedno s drugim, naša veza se tu, dakle, iscrpela; nikako uz tok
stvari, što bi se moglo dalo pripisati okolnostima, nismo
vladali jezikom, još uvek nismo, uprkos mnogim dobrim željama da
ga naučimo dobrim delom vremena iako sam bila zaljubljena u taj
jezik, i stalne psovke dakle psujući tokom te tri nedelje i ništa
ne razumeti od onoga što se naokolo dešava i sve se činilo tako
strano i ograničavajuće i preteće i stalno se osećati
nepoželjnim, da, biti duh usred takvog gospodstvenog grada, usred
njegovih neposrednih samohvalisavih, bučnih stanovnika, sve
terati do granice ili kako god. Dok čoveku ne grunu suze.
Jedno ili dva perjana jastučeta uvek
nosim sa sobom na putovanja, jer, inače, ne mogu da spavam u
stranim krevetima, a jedino što sam naučila na ovom putovanju,
bilo je, da u svako doba bilo gde nađem mesto za spavanje, to je
moje telo naučilo još pre mog razuma, to je moje telo shvatilo na
ovom putovanju u tom stranom okruženju, nešto što ranije ne bih
nikad mogla da usvojim, nagla sklonost, nadarenost možda, jer sam
bila toliko iscrpljena, tako će me noćas uljuljkivati u san u tom
krevetu za putovanja, spavala sam gore dok je DŽULIJAN
pokušavao da se smiri dole, pentranje na gornji ležaj nije mi
predstavljalo problem, nekada tu ne bih mogla da zaspem a kamoli
da prospavam, mislim u takvom noćnom vozu, koji je jurio kroz
neosvetljene predele: iz straha da ne dođe do sudara napred kod
lokomotive i da se svi vagoni, iskačući iz šina, ne prevrnu
odmah i sahrane ispod sebe svoje oskudno odevene putnike, i
plakala sam i do svojih poodmaklih godina, plakala za svojom
odrastajućom decom koja su na takav način poginula, kažem,
Džejms i Suzana. Tako sam u mraku napipavala mesingani
okvir mog kreveta, lobanja bi, svakako, pri tome nastradala, i
daleko od svakog skloništa sve moje zapuštene stvari, moje
čitavo zapušteno telo na kome skoro ništa više nije bilo u
redu, dakle, skoro ništa više ne funkcioniše kao što bi trebalo
da funkcioniše, kažem, i iznad čega uvek budem, jedino da me
bolovi ne ometaju u tome da sažmem misao ili pronađem svoj mir.
Imala sam strašne inhibicije da koristim noćno posuđe, koje se
nalazilo kraj kreveta dole u sandučiću koji bi se otvarao
povlačenjem poluge ka spolja, tokom noćne vožnje, sama pomisao
na to potiskivala bi istinsku želju za pražnjenjem, ali to su, ipak,
samo nagađanja... i dok me moj SUFLER korigovao da sam počela da
govorim o vremenu, naime, o divnoj vremenskoj prognozi, a ja ga
pitala da li bi on pomoću svoje preosetljivosti na vreme mogao
da predvidi da li će se tako zadržati, on je, sa svoje strane,
nastavio da se žali na opšte stanje sveta, kasnije bi onda rekao,
kada bi svi nastradali, lakše bi se podnelo, želela sam da saznam
još ovo ili ono za trenutno stanje sveta, ali time bih otišla
predaleko: to sam osetila po olovnim tegovima, tačkama do kojih
su moja pitanja dopirala, po naborima moje garderobe, tako da
sam se uzdržavala, radije sam sve zadržavala za sebe,
daltonizam na crvenu boju me sustigao, kažem, pitanje je koje
bih iskustvo mogla time da steknem, da sam htela sebi da dozvolim
ugradnju sočiva jednog psa...
Gradacije u crvenoj boji, uzbuđena
uzbuđujuća boja, španski crvena ili goja-crvena, boja koja mi
ne prija posebno, jer lako preskače u zeleno, zavarava me da je
zelena, cvetni ukrasi na žaluzijama, uskačem u plameno crvene
pantalone od somota (Goja-pantalone) ujutro, odmah granu suze,
pri tome imam toliko malo crvenih akcenata u svom stanu i nikada
crvene haljine, jednom kada sam bila jako mlada, nosila sam
priljubljeni crveni prsluk, verovatno da bih istakla svoj vitki
stas, dok su mi lepršavi volani smetali, kažem. Jutros me zvao LERH
i rekao mi, Maja budi dečka, Majo dečka, pozivajući se na moja
najnovija pitanja. Isprepleteni resursi! Patuljasti, mislim,
tako na golim kolenima novogodišnje donje rublje. Božanstvena
boja tog crvenila me preplavljuje, te božanstvene goja-crvene
pantalone, izgaram za tim da pišem halucinatornim stilom,
mislim, moram samo da dozvolim da me nešto vodi, moram samo da
sklopim oči i da me nešto odvede, kako krv struji venama... i zar
nisam, zapravo, muškarac Goja je, na primer, moj otac, možda sam moj
otac moj rođeni otac, pozlativač svog oca, ili moja majka, ili sam
možda moj SUFLER zvani DŽULIJAN i odviknuta (od sapuna) od svake
svetle boje koja prevazilazi svaku normalnu meru, ili sam možda
onaj riđosmeđi kondukter u spavaćim kolima, koji nas je na ovom
beskrajnom putovanju uzorno tetošio za neverovatno veliku
napojnicu koju smo mu neposredno po napuštanju Pariza
doturili... zahvaljujući našem nervnom sistemu kontrole
poklapaju se ova dva saznanja (livade) naime mirijade,
pronalazi se, mislim, fingira se priča, dakle, fabrikuje se,
kažem. Iako sam, na primer, ponekad postala svoj sopstveni SUFLER,
on mi, opet, i dalje ostaje tajanstven, skoro da nisam nikad srela
nekog, ko bi mi svih tih godina ostao tolika tajna, on mi je,
najtačnije rečeno, ostao nedokučiva tajna, slika sa zelenilom
(Mane) jako me opčinila, materija ne predstavlja granicu,
beskrajno slikarstvo je nastavak života, neprestano razaranje
i novi početak, istiskujemo nebesku ljubav u obliku slova
Ipsilon u ponor, ali svako kretanje važno je poput vetra,
staromodna kakva sam, naginjem blaziranosti, nagluvosti,
gubitku krvi, mada sam uvek mogla da se pohvalim dobrim sluhom,
kažem, moji slušni kanali osetljivi su kao kod malog deteta,
često vidim decu kako kod velike buke pritiskaju oba dlana na
uši, noćni leptirovi ulaze poput tigrova u moju odaju, tu je u
muškarcu otvoren plameni anđeo... i samo pola sata kasnije, kaže
DŽULIJAN, naći ćeš se kod svojih papagaja / papira, naša draga
gospođa sa putovanja, kažem, umor mi je bio u glavi i u udovima i
otresala bih ga se tako što bih se stalno valjala s jedne strane na
drugu na svom uzglavlju, podigla zavese, ujutro Strazbur,
napušteni sportski teren, oivičen beličasto svetlećim grmovima
zove, sve u mom životu uvek je bilo komplikovano i nejasno i
otupelo zato što uvek ima neka mrlja i na najlepšoj nebeskoj
radosti ponekad i sotona, tako da sam uvek bila sklona tome da
zauzmem stav pitanja, stav da zavisim od nekoga, i uvek bih se kod
svakog informisala i uživala bih da me svako u što šta upućuje,
kako bih izoštrila svoj pogled, ispeglala svoj glas, i usred tog
noćnog zapitkivanja kada se odjednom ugasilo svetlo i moje oči
nisu više ničemu vredele ma koliko ih razrogačila, još uvek bi
mi ostala svesnost o svom organizmu, moje telo, moje butine
osećale bi se kao inače, noge su me bolele, kakve utehe, još su
mogle da nose moje telo, tu bi moglo što šta da se protumači,
kažem, iz tog iskustva moglo bi što šta da se protumači za
sopstveno zdravlje, kažem, napolju je sevalo – šta je napolju?
I voditi razgovore sam sa sobom
ostalo je isto, to poznato cvrkutanje, i ono što se odvija unutar
sopstvene moždane opne, etcetera, sopstveni uzdah...
Iznojila sam, uskoro sam iznojila svoj
život, kažem, tapkam do klozeta, ugledam svoje sivo, razrogačeno
lice u tmurnom ogledalu toaleta, pohabano sivilo u ogledalu,
otkucaji mog srca bubnje, odzvanjaju u meni poput udara groma,
odrastajuća deca, sve bih im ostavila, da su ostala na svetu,
baštu čija me zapuštenost sve češće jako pogađa, zapustila si
se, previše popuštaš, viče moj SUFLER ali to se ne zaustavlja kod
mene, scena je uvek ista, duša, za pisaćim stolom, u letnjoj
rezidenciji, noću, sada, ove noći tokom ovog putovanja koje kao
da nema kraja. Kakva sreća, saznanje da će se ujutro roditi Sunce,
crveno sasvim crveno u boji zemljanog crvenila razmenjivala
sam pisma sa LERHOM, i brala bukete ljubičaste i bele danas je
nedelja, ponekad se ne zna koji je dan, radi se o boji radi se o
jeziku, ara / papagaj u prodavnici životinja, sa crtežom zebre
na svojim prsima, znalačkog pogleda, njegov pogled je dugo
mirovao na meni, radi se o novoj boji, radi se o novom jeziku, o
novom pogledu da / da bih negde mogla da nađem mir, negde da nađem
oslonac, da bih / da bi moja noga mogla negde da se spusti u korak,
mislim lutam samo idem naokolo, moj kontrolni sistem je pun
vibratorne napetosti, želim tuce stvari odjednom da obavim,
dobro tuce stvari mogu odjednom da mislim, da osetim, da razumem,
da pozovem u sećanje. Kada me ljudi povrede, onda je to moja
krivica, mislim uzimam to na sebe, jer sam kriva. Noćni leptirovi
poput tigrova u mojoj odaji, u sredini sobe semenka urme, na
izduženim nogama rode, dragi dan, moje oko u staklenom satu se
probudilo, na lepo sunce padaju smele planine, moj radni sto
stoji kraj otvorenog prozora, verovatno isuviše blizu a da i
najmanji dašak ne odune sav papir, tako sam dovoljno dugo vremena
prebivala u ovoj odaji, tako sam dovoljno dugo boravila u ovom
vremenu, počela sam da zazirem od sveta, izbegavam susrete i
kontakte, moja potreba za mirom i isključivanjem bilo kakve
vrste remećenja biva sve veća, skoro da je veća od potrebe za
hranom i snom, ali ne znam koji ću cilj time da postignem, to je da
želim da se zamislim nad nečim o čemu ne znam, ili još ne znam, šta je,
mada sam sve moguće poduzela, sa bezbroj ljudi sam razmenjivala
dodire, menjala sam mesta i godišnja doba, ali, zapravo se nisam
odmicala od svog radnog stola, od svojih radnih poslova, prirodno
mi je ovde mesto i dom, ali možda se sve samo odvija u mojoj glavi,
možda ja, zapravo, samo još živim u mislima da činim ovo ili ono,
možda se sve samo još odvija u našim glavama, kažem, živimo
moguće još samo zahvaljujući našoj imaginaciji koju smo
decenijama negovali i potvrđivali, ali to su sve samo
pretpostavke, kažem, napolju seva, sada je dva sata i trideset
četiri minuta, voz je stao na nekoj stanici. Da li sam kod kuće da
li sam na putu i na putovanju, mogu li da biram između
polulaganog, laganog, poluteškog, teškog šešira (psa), mogu li
da biram između tamnije i svetlije garderobe; ali, ukoliko sam
na putu i na putovanju, onda se, shvatljivo, sve daleko teže
odvija, odvikla sam se (od sapuna) od svake svetle boje koja
prevazilazi svaku normalnu meru, mislim da sam se već danima
odvikla od svakakvog sapuna, od svake upotrebe sapuna, već
danima bez kupanja, što još nije pokazalo specifične
posledice, inače, kod kuće, tokom procesa čišćenja najbolje
zamisli, više puta na dan, sve u svoje vreme, tako da ne može sve da
stane u svešćice, ali ovde, kažem, tokom ovog opterećujućeg
putovanja lišenog sreće su se moji životni sokovi umirili
mislim mogla bih verovatno još danima da ostanem tako a da moja
okolina ili ja ne moramo da patimo zbog toga. Staromodna kakva
sam naginjem gubitku krvi, blaziranosti, nagluvosti, mada sam
uvek mogla da se pohvalim dobrim sluhom, da, ponekad bi mi se dalo
da proizvedem efekat odjeka pomoću ne znam šta, isto tako je bilo
s mojim ocem, to je jako stanovište, sve u svoje vreme, jednom me
moj otac (kao dete) poveo u crkveni toranj, dok je zvonio protrčala
sam ispod zvona, konopac me pomilovao po glavi, skoro da sam
nastradala kada sam sa pet godina pošla na planinarenje,
beskrajna oluja je zaigrala moj kišobran i odnela ga daleko, s
moje desne i s moje leve strane videli su se rogovi, kada sam
jednom čuvala stoku, napao me razjareni bik, da nije pritrčao
sluga, životinja bi me gadno unakazila, ali moja majka je
pozvala mog oca kao spasioca, ponavljala je molitve kao znak
zahvalnosti mom ocu da me još jednom spasao, kao i toliko puta pre
toga, moj sudija, moj siroti sudija, pozlativač oca (Goja),
NADA. NIŠTA. Na leđima psa bilo je i snega...
Kako ono beše sa limunom, kažem, sa
žutom bojom, kako ono beše s vremenom, kažem, kako je uvek negde
stizala, kako se to, zapravo, zbilo, kažem, kako je trebalo kako
je moglo tu još mirovati, opametiti se, moja reč u barici krvi,
nešto odjednom je poletelo sa stola: stvari se osamostaljuju!
Dve kriške hleba zaustavile su se na podu, zatočena među
prozorskim oknima zuji muva – trebalo bi, izgleda, da je
oslobodim, pokretni ukras napravljen od čiviluka, prisustvo
otprilike tu, limun leži na stolu: koja lepota! leži tu, kažem,
kao da se sprema na to da bude naslikan, i dok ga moji prsti stežu,
prisećam se nečega, u vezi s mojim ocem, zapravo sve je u vezi s
mojim ocem, već dugo nisam razmišljala o tome, kažem, sve u svoje
vreme prvo to s limunom, ponekad bi, kada bih dolazila u posetu,
u šali skrivao male predmete u džepovima mog kaputa, jabuke,
pomorandže, zgužvani papir ili male predmete iz kuće, džepovi bi
se izobličili, a to bih primetila tek kada bih ga napuštala,
kada bih oblačila kaput. Priobalje i obala, tu leži ogoljeni
limun, pored toga crvena salveta, kažem, naslonio bi se u svojoj
stolici, jednom je ležao s licem prema dole na fotelji i činilo
se kao da spava, i uplašila sam se, lupanje vratima i prozorima
(srcem), tako sam se dugo zadržala u toj sobi tako sam se dugo
zadržala u svom vremenu tako dugo čujem korake vremena nad
ljudima...
Upravljanje istinom, flomasteri su
iscureli, noću plavi i zeleni, velike mrlje, oštrih ivica na
rubovima su mi sve preplavile, pokvarile sve beleške, kada sam
juče tragala za školjkama, razmišljala sam o vrednosti i
bezvrednosti, lepoti i ružnoći, opseni i zavođenju ovog sveta,
pri tome mi teško palo da se orijentišem, materija je uvek
irealna poput morskih talasa, kažem, kod naknadnog posmatranja
omamljena sam od nesreće do nesreće, sagorela i sažežena, umalo
da sebi otkinem oko, posekla se po ruci, nabola boje, užurbani
slatkiši... sto i pult, male olovke, alarm... zašto, pitam se, ne
mogu ponekad da se oslobodim mučne pomisli, da moram sebe da
proburazim oštrim predmetom kroz stomak, širom otvaram usta i
ogromni, suncem zatamnjeni ljutiti anđeo u obliku crnog orla
oštrim kandžama razbija oba bela zmijska jajašca u mojim crvenim
nepcima, pri čemu mi se grlo istog trenutka puni pohotno
sklupčanim zmijskim okotom koji preti da me uguši tako da moram da
povratim krv... mnoge vrline videla sam to sama, beli vazdušasti
oblaci, neka sam prokleta... jer ih volim, često nabadam boje, ali
odvikla sam se od svih svetlih boja koje prevazilaze svaku
normalnu meru, ali obuzima me veliko uzbuđenje kada ugledam
tamnocrveno, tamnoljubičasto drveće, cveće unutar moje odaje,
lepo pismo koje se zatvara crtežom papagaja, u izlogu
prodavnice životinja šareni ara na primer, to su nimfice /
papagaji na kanapu za sušenje veša u dvorištu žute plave i
zelene štipaljke na vetru, španska crvena, goja-crvena, prelazi
u zeleno, uz emocionalna uzbuđenja pokušavam da izdržim ovaj
jezik papagaja, na severu grada videla sam saobraćajni znak RUE
OBERKAMPF, pored toga ispisano sprejem UPOMOĆ ŽIVIM, ceduljice
protiv grada, i druga uputstva kao zaštita od grada i groma, srce
neka se zapali u golubijoj krvi, posle nesreće koju je izazvao
grom videla uvek iznova pred svojim očima munje, videla sam svojim
očima kako se automobil bez vozača u trzajima i dalje pomerao,
avijatičarska kapa avijatičarski maj, motociklistički šlem,
šlem motoriste, imam tu više hipoteza, vikati i pisati, u
beležnicu, možda i voziti, zabeležila sam noću, pa on je bio
strastveni vozač, bio je uvek britki strastveni vozač, moja majka u
prikolici kraj njega, umalo da se onesvesti od straha, imam i
fotografiju na kojoj se sa letećom kosom, zapravo letećom
glavom vozi s njim, videla sam svojim očima, sa srebrnim ogrtačem
sedela je na stepeniku talbota, sa bezrazložnim osmehom na svom
dražesnom licu, ruke ukrštene na levom kuku, moja sećanja ne
dopiru daleko u prošlost zapravo malo čega mogu da se prisetim
iz svog detinjstva, moja sećanja održala su se na starim
fotografijama, tako se prisećam i same sebe, kažem, i svog oca,
svih preminulih rođaka i daljih rođaka moje porodice,
određeni pokreti mog tela kao da su izazvali zaslepljujuće
bliceve, ne sećam se odmah po buđenju toga, već kasnije kod
nekakvih kućnih poslova, o da znam, čelo je sever, noge su jug,
leva ruka je zapad, desna istok, o da znam da majmunče čeka
napolju, doteruje svoju garderobu, na otiraču sedela je sova i
čekala da je pustim, dok ja sedim unutra, ispruženih nogu, dok mi
se ne zapale noge, dim se već dizao, već su se bili oprljile, vičem,
znala sam da će tako doći, viče ona, desilo se to već bezbroj puta,
čak sam to i sanjala, ne sećam se tačno ali izgleda da je sve
povezano s mojom majkom, teskobna koherentnost, izgleda da je
sve povezano s mojom majkom, s mojim ocem, obujmile ga brada i
šume, kažem, i bio je stena bez premca / grozd vazduha ili kada bi
želeo da mi da do znanja, da bi rado krenuo u šetnju sa mnom pod rukom
i ja bih se služila nekim od svojih perfidnih izgovora samo da mu
ne bih stajala na raspolaganju, kao: PA DANAS I NIJE NEKO LEPO
VREME! PRAVO JE PRELAZNO VREME DO HLADNOG KA TOPLOM, ILI OBRNUTO!,
optužujem sebe, ah optužujem sebe zbog svoje prezira vredne
pakosti, zbog svog beskrajnog odsustva ljubavi... Sudija, moj
siroti sudija, o, koliko ti je bilo stalo do života...
(„Đanoco, gde živiš, lane? Zar ne možeš
da se pojaviš preda mnom?“)
Poput žrtve poput sove, srce je
zapravo sova, moji zemni ostaci su uplašeni... već sam sasvim
lagana, živa po meni mogu svi da prolaze, poistovećujem se sa
svim što me okružuje, sve povezujem sa sobom, da li je to još uvek
sujeta?
Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
nazad
|