Nasleđe

Nikodim S. Savić

NAKINA BRDILA

(Dom kulture „Sveti Sava” – Institut za srpsku kulturu,
Kosovska Mitrovica – Priština – Leposavić, 2009)
 

NEMIRKO

– Mi­ruj, mo­re i ne di­raj haj­va­na, he, Bog te po­mi­lo­vao ka­kav si!
Ta­ko če­sto go­vo­ra­še do­bri otac ne­sta­šnom Spi­ri, ka­da bi ga vi­deo da di­ra ili mu­či ka­kvu ži­vo­ti­nju, što vr­lo ra­do či­nja­še. Ali mu ti i svi ti­ma po­dob­ni sa­ve­ti na jed­no uho ula­ža­hu, a na dru­go iz­la­ža­hu. Otac če­sto to po­na­vlja­še, ali boš po­sla. Sve to on sma­tra­še kao ne­ku la­kr­di­ju, da se iz do­ko­li­ce ne­što tek go­vo­ri.

On be­še već po­od­ra­stao de­čak. Be­še mu oko je­da­na­est go­di­na. Ali ne­mi­ran, što se ne mo­že is­ka­za­ti. Ni­šta ne mo­ga­še osta­ti na mi­ru od nje­ga, a oso­bi­to ži­vi­na... Odav­no be­še on za­bra­nio, da se u nje­go­vih ro­di­te­lja ku­ći dr­ži per­na­ta ži­vi­na, odav­no ka­ko ne sme­ju ži­vi­nu da dr­že, jer ih pro­sto za bam-ba­da­va hra­ne, kad one si­ro­te ne mo­gu ni da je­du mir­no od nje­ga. A naj­mi­li­je mu be­še, da kad se pe­tao na­ro­gu­ši i tek poč­ne pe­va­ti, a on da ga po­ju­ri, te da mu pre­ki­ne pe­va­nje, eh, to naj­ra­di­je či­nja­še.

Otac ga je mno­go put po­sa­ve­to­vao očin­ski, s do­brim kao što va­lja. Kad vi­de da to nje­gov ne­sta­šni sin sma­tra za la­kr­di­ju, on­da on bog­me po­če ga dru­go­ja­či­je sve­to­va­ti. On ga le­po ne­ko­li­ko put i ba­ti­nom po­sa­ve­to­va i on­da ne­mir­ni Spi­ra bo­lje slu­ša­še oca.

Ali, šta će­te!... Spi­ra be­še je­di­nac u oca i maj­ke, pa ga oni ža­lja­hu, a oso­bi­to maj­ka, ko­ja za­bra­ni svom stro­gom mu­žu da joj je­din­če tu­če, i s ti­me se da­de mah ne­mir­ku, da pro­du­ži svo­ju strast za­do­vo­lja­va­ti... No, osim to­ga, od ve­li­kog obe­še­nja­klu­ka, Spi­ra be­še ve­o­ma su­vo­njav. Pa, ka­ko ve­lja­še nje­gov ba­bo, ne­mam po če­mu da bi­jem. Ne­ma, već ukr­stio Bog če­ti­ri ko­sti i ko­žu na nje­mu i ni­šta vi­še.

No u to­ku vre­me­na de­si se je­dan slu­čaj, ka­da ga ni­ko ne mo­ga­še po­šte­de­ti i on­da se ma­lo opa­me­ti.

To be­še baš pred je­sen!... Nje­go­vi uja­ci, se­lja­ci, jer mu je maj­ka sa se­la, be­hu se di­gli od ku­će i do­gna­li ne­ko­li­ko bra­vi ko­za i dva ve­li­ka jar­ca u čar­ši­ju na pro­da­ju. No po­čem ih ni­su mo­gli to­ga da­na pro­da­ti, pa da ne bi išli uve­če na­trag u se­lo, a su­tra­dan se opet vra­ća­li, to na­ja­vi­še svo­ju sto­ku iz čar­ši­je i odo­še u nji­ho­vog ze­ta ku­ću, da ta­mo ve­če­ras pre­no­će, jer ta­mo ima­đa­še do­sta pro­sto­ra gde da sme­ste sto­ku. Pro­stra­na ba­šta, bra­te, pa ne­ka na­ja­vi ako će i sto­ti­nu, a ne­ka­mo­li sve­ga 30 do 40 bra­va.

Po­što uve­do­še svu sto­ku u ku­ću i za­tvo­ri­še obor­nja vra­ta, on­da uze­še čo­ba­nin i Spi­ri­na na­na da mu­zu ko­ze, jer ce­log da­na, osim uju­tru ra­no, ne be­hu mu­že­ne. A ona dva ve­li­ka sa ogrom­nim ro­go­vi­ma, jar­ca, ve­za­še jed­nog za jed­nu, a dru­gog za dru­gu so­hu od lo­zni­ce, da im ne sme­ta­ju pri mu­ži.

Oni su se svi ta­mo za­ne­li, a ni­ko­me ni­je pa­da­lo na um, da ba­ci ko­ji put po­gled na ona dva pri­ve­za­na ve­li­ka­na. Ali njih ni­je za­bo­ra­vio Spi­ra. Isti­na, i on se be­še iz po­čet­ka oko ja­ri­ća za­neo, di­ra­ju­ći ih, i mi­li­na mu be­še gle­da­ti ne­sta­šno ja­re, ka­ko se pra­ćak­ne, kad ga on dir­ne. Ali mu do­đe u ne­sta­šnoj i do­se­tlji­voj gla­vi ne­ka mi­sao te od­mah osta­vi ja­rad, a ode kod ja­ra­ca.

Ja­re­ka­njo, bra­de­ka­njo! Je­si l’ se na­skak’o?

Ta­ko im se iz po­čet­ka ula­gi­va­še, ali im pri­ći ne sme­de, jer ga strah ob­u­zi­ma­še od onih nji­ho­vih stra­šnih ro­go­va. No po­la­ko, po­la­ko, ta­mo-va­mo, dav­ši im ma­lo hle­ba, ma­lo so­li – on se po­la­ko upo­zna­de s nji­ma... Ali zna­mo da od ma­le var­ni­ce po­sta­je ve­li­ka va­tra... Ta­ko isto i oni, doc­ni­je se to­li­ko spri­ja­te­lji­še da je Spi­ra smeo da po­mi­lu­je po­no­si­tog ja­re­ka­nju i da mu po­ma­zi če­ki­nja­stu bra­du, pa on­da do­hva­ti za ro­go­ve, pa ta­mo, pa ova­mo i hte­de ne­što, ali opet. Br­zo se se­ti, da će ta­ko zlo pro­ći, te s to­ga ma­lo skra­ti uzi­cu, ko­jom je ja­rac pre­ko ro­go­va pa za so­hu ve­zan bio. Po­što steg­nu do­bro i po­mi­lo­vav­ši ma­lo gi­zda­vog bra­de­ka­nju, ko­ji to sve rav­no­du­šno gle­da­še i pri­ma­še na­je­da­red sko­či mu na le­đa, kao na ko­nja. Ja­rac se sta­de na to pra­ća­ka­ti, ali uzi­ca be­še uza­na. Šća­še i ro­go­vi­ma, ali Spi­ra za bo­lju si­gu­ra­ci­ju be­še se do­hva­tio jed­nom ru­kom za je­dan, a dru­gom za dru­gi rog, a gla­vu be­še za­klo­nio baš vi­še te­me­nja­če, gla­ve jar­če­ve, i be­še se po­gnju­rio dr­že­ći se čvr­sto ru­ka­ma za ro­go­ve. Na po­slet­ku sta­de zad­njim no­ga­ma ska­ka­ti i dre­ka­ti ta­ko stra­šno, da bi se čo­vek upla­šio, ali Spi­ra, dr­že­ći se do­bro, sa­mo se sme­ja­še. Na to do­đo­še sta­ri­ji da vi­de šta mu je.

U ma­lo što ni­je si­ro­ta Spi­ri­na maj­ka pa­la u ne­svest od stra­ha, kad vi­de, u ka­kvoj se opa­sno­sti na­ho­di nje­no je­din­če...

Br­zo pri­tr­ča­še ta­mo, ali evo vra­ga, gde ne mo­gu be­snog jar­ca da sa­vla­da­ju. Je­dva s te­škom mu­kom op­ko­li­še ih po­sle to­li­kih mu­ka, a onaj ne­mir­ko ne da se da ga ski­nu s opa­sne ži­vo­ti­nje. Mo­li, ku­mi, ali on za ži­vu gla­vu ne­će. U to se otvo­ri­še vra­ta obor­nja, a unu­tra stu­pi kuć­ni do­ma­ćin - Spi­rin otac.

Čim se po­ja­vi onaj, Bo­že mi opro­sti, sve­ti Ili­ja na vra­ta, sâm da ga ’na­te­ma da ga zna, kad se br­že s jar­ca smo­tr­lja do­le.

Ovom ga pri­li­kom ne hte­de otac bi­ti, već ga hte­de osta­vi­ti bez ve­če­re, ali na mol­bu nje­go­vih, Spi­ri­nih, uja­ka, to ve­če od­go­di, te je su­tra­dan ostao i bez pre­ku­ska i bez ve­če­re. Jer, ve­lja­še nje­gov ba­bo: – ne mo­gu da se lju­tim i tu­na da tr­pim lar­mu.

Pro­šlo je od tad bo­me po du­že vre­me­na i već či­ta­va go­di­na. Za to vre­me ma­nje se opa­ža­še ona zla na­vi­ka kod Spi­re, ali se ipak ne be­še sa­sma utr­la, ne­go još ži­vlja­še. Pa ne sa­mo što ne be­še utr­ve­na, ne­go se još i opa­ža­še, da je ma­lo vi­še uče­stao u po­sled­nje vre­me sa svo­jom rđa­vom na­vi­kom.

Već do­đe i dru­ga zi­ma i on­da tek ona­ko do­ko­lan uče­sta sa svo­jom rđa­vom na­vi­kom i da­lje i to: na jad­ne ku­mri­je, ko­jih u Pe­ći ima naj­vi­še. S nji­ma i s vrap­ci­ma on sad pra­vlja­še či­ta­ve po­ko­re. Ili bi u po­kri­ve­noj sne­gom ba­šti is­tap­kao ne­gde pod ka­kvom voć­kom sneg, pa tu­da ra­za­peo zam­ke od dla­ka s konj­skog re­pa, ili bi na ta­kvoj po­lja­ni na­slo­nio ko­ri­to s jed­ne stra­ne na pod, a du­bi­ta okre­nu­ta po­du, a s dru­ge stra­ne, s ivi­ce, na šip­ku ko­ja je ve­li­ka ot­pri­li­ke ko­li­ko či­ta­va pi­salj­ka i za ko­ju je pri­ve­zan du­ga­čak ka­nap, ko­ga dr­ži u ru­ka­ma lo­vac za­klo­njen u so­bi ili u ne­kom za­klo­nu. Ži­to, ko­je je pro­su­to pod ko­ri­to, pri­ma­mi glad­ne ku­mri­je da je­du, pa kad se ne­ko­li­ko sku­pe, on­da lo­vac trg­ne ka­nap, šip­ka sko­či, a ko­ri­to se po­klo­pi, te sve ku­mri­je ko­je su pod ko­ri­tom bi­le bu­du ulo­vlje­ne. Po­što ih po­hva­ta, po­ko­lje ih, pa on­da mo­že kao pi­le da pe­če a mo­že i dru­go je­lo od njih da se zgo­to­vi.

Ovo po­sled­nje ro­di­te­lji rav­no­du­šno gle­da­hu i to nje­mu da­de ma­ha, te po­če opet svoj sta­ri za­nat i to još že­šće. Ali ovom pri­li­kom ro­di­te­lji be­hu mu ja­ko oko ne­če­ga za­bri­nu­ti te ih on to­li­ko ja­ko ne za­ni­ma­še.

Pro­le­će si­nu, do­đe opet de­či­je car­stvo. Div­ne po­lja­ne be­hu pu­ne kra­snom de­či­com, ko­ja be­hu iz­i­šla da se či­me na­i­gra­ju, jer se be­hu mla­di, ve­se­lih iga­ra za­že­le­li...

Meć’ nji­ma be­še i Spi­ra, i on se igra­še, te ovom pri­li­kom be­še za­bo­ra­vio na svoj sta­ri za­nat.

Be­še to baš ne­ka­ko pred Đur­đev-dan, ka­da je to što ’no ve­le još pre ro­ka i tad baš jed­nog kra­snog pro­let­njeg da­na Spi­rin se otac se­lja­še iz svo­je ku­će, jer po mi­lo­sti sul­ta­no­voj be­še iz­vo­le­la nje­go­va sve­ta pre­u­zvi­še­nost efen­di ka­di­ja is­te­ra­ti ga iz nje­go­ve sop­stve­ne ku­će, po­čem se be­še do­pa­da­la ver­nom slu­zi ko­ra­na, ka­di­ji, pa is­te­ra ra­ju i ode sam da ta­mo sa svo­jim ha­re­mom, fa­mi­li­jom, i te­va­bi­jom, slu­ga­ma, sta­nu­je, a đa­u­rin ne­ka se po­tu­ca od ne­mi­la do ne­dra­ga kod svo­je ku­će, dok je u njoj ver­ni za­stup­nik isla­ma.

Na­rav­no da je pri pre­na­ša­nju stva­ri po­ma­gao i Spi­ra. On je išao s ko­li­ma i bio je kao po­moć­nik onog ra­ba­dži­je, ga­zde vo­lov­skih ko­la, ko­ga su po­go­di­li da im pre­no­si stva­ri. A po­sle, kad su se pra­zna ko­la vra­ća­la za stva­ri, on­da je on ja­hao na nji­ma i vo­zio se.

Kad su se ta­ko vra­ća­la pra­zna ko­la po tre­ći put, ra­ba­dži­ja da­de Spi­ri je­dan ve­li­ki le­skov prut, ko­jim je te­rao vo­lo­ve, i re­kao mu ne­ka te­ra po­la­ko, dok on ku­pi ne­što tu u čar­ši­ji i ode. Spi­ri to be­še do­bro do­šlo, jer ne be­še odav­na pro­džum­bu­sio. Pa stav­ši na­pred, pru­ži no­ge do­le i za­met­nu međ ona dva kra­ka od ru­de, ko­ji ve­zu­ju oso­vi­nu pr­vih dva­ju toč­ko­va. U to do­đo­še ko­la do jed­nog sa­vi­jut­ka. Sad Spi­ra na je­da­red ofu­štu­ri pru­tom vo­lo­ve, ko­ji na­mah tr­go­še ko­la i sta­do­še što igda mo­gu tr­ča­ti. Čim vo­lo­vi na­go­še na je­dan­put ja­ko, a Spi­ra, ko­ji se ni­je ta­ko čvr­sto dr­žao po­sr­nu pr­vo na­trag, pa na­pred i u to mu mr­če svest te pa­de na­pred; ali sre­ća nje­go­va te de­sno od ru­de, jer de­sno kri­lo okre­ta­še, te ga to­čak ne po­vre­di. No evo opet ne­sre­će. No­ge mu upa­do­še do ko­le­na u pro­cep od ru­de a osta­li deo te­la obe­si se o ru­di i osta vi­se­ći.

I to sve de­si se u jed­nom tre­nut­ku.

Vo­lo­vi ju­ra­hu ta­ko na­glo, da su Spi­ri­na gla­va i ra­me­na jed­na­ko obi­ja­la o oštro ka­me­nje do­sta rđa­ve kal­dr­me.

I to sve bi ta­ko na­glo, da mu se ne mo­ga­še od­mah pri­te­ći u po­moć.

Ku­kao je Spi­ra, vri­skao, pa na po­slet­ku pa­de u ne­svest. A kad mu sti­že po­moć on već be­še po­lu­mr­tav.

Br­zo ga ona­ko po­lu­mr­tvog od­ne­še na­trag ku­ći.
Ah, ka­ko je bi­lo jad­nim ro­di­te­lji­ma.
Kad vi­de­še u ka­kvom se sta­nju na­la­zi nji­ho­vo me­zim­če...
Od­mah po­sla­še po le­ka­ra, ko­ji na­mah do­đe.

Da je ko mo­trio do­bro, opa­zio bi ne­ku za­bri­nu­tost i pro­me­nu li­ca le­ka­ro­vog pri pr­vom pre­gle­da­nju. To ni­ko ne pri­me­ti osim jad­ni ro­di­te­lji. On pri­me­ti, jer on naj­već­ma be­še obra­tio pa­žnju na to... Ta ka­ko i ne bi, kad mu je­din­če o kon­cu vi­si?!

Elem, po­sle ve­li­kih tu­ga, ja­da, če­me­ra, bri­ge, ne­spa­va­nja, stra­ha i ka­kve vam pat­nje još znam re­đa­ti, što pre­tr­pe­še jad­ni ro­di­te­lji oko svog je­din­če­ta, na­po­slet­ku, hva­la Bo­gu, ne be­še to­li­ko nu­žna le­ka­re­va po­moć, jer po­sle tro­me­seč­ne pat­nje, on be­še ma­lo-mno­go ozdra­vio i već mo­ga­še da se­di, pa i ma­lo da usta­ne, te mu ne be­še to­li­ko po­tre­ban taj le­kar, ne­go se ume­sto nje­ga pri­mi maj­ka, da mu i da­lje te­šku ra­nu na vrh gla­ve ne­gu­je... Ah, maj­ka, maj­ka! Ka­ko je te­žak taj za­da­tak za nju sla­bu i ne­u­ku, pa ga se ona ipak pri­ma, sa­mo da bi se već jed­nom pre­kra­ti­la bo­lest nje­nog si­na!...

Pri opro­šta­ju sa le­ka­rom, za­pi­ta­će na­po­slet­ku Spi­rin otac le­ka­ra, za što se je ona­ko snu­ždio bio pri pr­vom pre­gle­du.

Na to mu is­kre­ni le­kar od­go­vo­ri ova­ko.

– Do sad sam krio, ali po­što je de­te sad već iz­van sva­ke opa­sno­sti sto­ga ne­mam uzro­ka da­lje da ću­tim. Pr­vi put kad sam ga pre­gle­dao i oprao mu ra­nu, pa kad sam za­gle­dao unu­tra vi­deo sam onu ma­ra­mi­cu, ko­jom je oba­vi­jen gor­nji, k te­me­nja­či, deo mo­zga, i, pra­vo da vam ka­žem, bio sam iz­gu­bio sva­ku na­du, da će de­te osta­ti ži­vo. No hva­la Bo­gu, što se smi­lo­va te vam ga sa­ču­va, da se s njim pod sta­rost te­ši­te, jer se na­dam, da će bi­ti čo­vek, s ko­jim će­te se di­či­ti, po­čem je je­dan put pre­tr­peo is­ku­še­nje, sa­mo ako bu­de živ. No tre­ba za­hva­li­ti Bo­gu i na tom što su mu br­zo pri­te­kli u po­moć, a ina­če da se je i da­lje ta­ko vu­kao i to još vr­lo ma­lo, on­da bi mu se mo­zak po­vre­dio i on bi svr­šio.

Po­sle još dvo­me­seč­nog ne­go­va­nja ma­te­ri­nog on je bio ozdra­vio. A sad je već je­dan iz­me­đu naj­če­sti­ti­jih gra­đa­na ove sta­rin­ske va­ro­ši i uvek se se­ća ka­ko je pro­šao, mu­če­ći bez raz­lo­ga ko­ri­snu ži­vo­ti­nju. On vr­lo ra­do pri­ča sva­ko­me svo­je is­ku­še­nje, jer ve­li: – Ja sam ta­ko pro­šao, što mi mo­že bit’ ni­ko ni­je pri­čao, ka­ko pro­la­zi onaj, ko­ji ta­ko ra­di, ali ja ću dru­ge da sa­ve­tu­jem, po­čem sam sâm is­ku­sio to ve­li­ko is­ku­še­nje, te da ne pro­đe i dru­gi kao ja.

I dan da­nji ima na vrh gla­ve ko­li­ko jed­no pet­di­nar­če, go­lo me­sto bez ko­se, jer mu ni­je ni­ka­ko po­ra­sla ko­sa, po­što je ra­na za­zdra­ve­la.

– A sad da ste mi svi, dra­gi či­ta­o­ci, zdra­vo, pa i ja s va­ma, ali vas sa­ve­tu­jem, da ne mu­či­te ži­vo­ti­nje bez uzro­ka, a i jed­nom reč­ju, ni­ka­ko da ne pro­đe­te kao ju­nak ove pri­po­ve­sti, naš Spi­ra.
 

Priredio Golub Jašović

nazad