|
Rukopisi
ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.2
COBISS.SR–ID 179000844
Milivoje Mlađenović
SKANDALOZNA
KOMEDIJA Karnevalska retro-vizija u jedanaest a možda i dvanaest slika
Smućkalice, svakojake maskare i
milobruke prema delu Fransoa Rablea „Gargantua i Pantagruel“ na
Trgu pjesnika u Budvi, na mahove prekidane, ali, ipak okončane uz
privolu temeljnih elemenata glumačke prirode
Sombor, 1996 – Novi Sad, 2010
LICA
PANURGIJE, u stvarnosti GLUMAC, odan
umetnosti, skroz
PANTAGRUEL, u stvarnosti REDITELJ,
može mu se, kontroverznjak
KAPETANICA, u stvarnosti GLUMICA,
prodaje finoću, a opajdara neslućena
KASANDRA, vračara, u stvarnosti
GLUMICA, teška šmirantkinja, neka mi se veruje na reč
TRIBULE, jedna propisna budala, u
stvarnosti GLUMAC, stalno se negde šunja, valjda s onim Čemer
Ljuticom
ZNAJŠA, nije mnogo pametniji, u
stvarnosti GLUMAC, kakva nakarada od čoveka, govnojeđa
BRAT JOVAN, kaluđer kaluđerstvujući,
u stvarnosti GLUMAC, ima nešto svoje, stvarno
KAPETAN HUKABUKA, kukavica sinja, u
stvarnosti DEKORATER, tačnije glumac-amater koji u poslednji čas
uskače u predstavu jer je glumac predviđen za ovu ulogu,
nezadovoljan uslovima rada napustio projekat
ČEMER LJUTICA, tobože ratnik, u
stvarnosti GLUMAC, ili pije ili se kocka, ili je s Tribuleom
BUDVANIN, gorštak koji je sišao na
more, uvek praćen sumnjom
BUDVANKA, kulturna, ima neku vrstu
znanja, ne znamo koju
GLAS OSVEŠĆENOG GLEDAOCA
Neidentifikovani, ali razgovetni
glasovi iz publike, sa trga, s gradskog bedema...
Atmosfera je
karnevalska. Dakle, osnovno raspoloženje publike razdragano.
Karneval ne zna za podelu na izvođače i gledaoce. Ne priznaje ni
rampu, čak ni u njenom začetnom obliku. I turisti u Budvi često
kao da se nisu odmakli od karnevalskog shvatanja pozorišta. Oni
ulaze u scenski prostor, fotografišu, jedu, piju, ljube se, nose
decu nakrkače, glasno komentarišu, gledaju u glumce kao u čudo
koje je uletelo u njihov, plaćeni turistički komfor. Rampa bi
razorila karneval (kao i obrnuto: uništenje rampe razrušilo bi
pozorišnu predstavu). Karneval ne zna za granice u prostoru. E,
na toj nepostojećoj liniji trebalo bi da se odigrava ova drama.
Ali, ko ne zapne kereći ni konja ni mazgu neće steći! Lako je to
reći, ajde, bratac, reši to tako da ti se veruje. U svakom
trenutku, u sve što se zbiva. Ovo je zbitije dušu dalo za igranje u
ambijentu mediteranskom, ali ga pozorišni veštac može očas
posla prebaciti i u kontinetalnu varijantu.
0. PRE
POČETKA
BUDVANIN: Što ne počinju?
BUDVANKA: Obično kasne.
BUDVANIN: A kako me to nervira! Nije
trebalo ni da dolazim.
BUDVANKA: Pa ti idi, niko te ne
zadržava. Čekali smo i ranije po dva sata da počne predstava.
Nije bilo ni gunđanja, ni protesta. Izgleda da nešto ne valja.
BUDVANIN: Otkud ti znaš.
BUDVANKA: Vidim po ponašanju
reditelja.
BUDVANIN: Misliš na onog što mlatara
rukama i urla? Pa šta onda s tim. Ne čujem ni riječ.
BUDVANKA: Šta ima da se čuje. Vidimo
šta radi. Vidimo kako se drži. Eno, kaže, oprosti, da ga baš boli za
publiku.
BUDVANIN: Ništa ja to ne razumijem.
BUDVANKA: Kaže jedan filozof da, ako
poznajemo tekst, možemo gotovo da predvidimo pokrete glumaca.
Ali, obrnuto ne važi! Poznavanje gestova vrlo malo nas
obavještava o komadu jer u komediji ima još mnogo čega više osim
pokreta kojima se ona izvodi. Razumiješ?
BUDVANIN: Kako ne! Jeste da sam
budala, ali da trpim, da mi ti citiraš ovdje u Budvi filozofe, to
ne svatam! Izvini. Izgleda da oni imaju, neko žešće sranje, da
izvineš na izrazu.
***
REDITELJ/PANTAGRUEL: Ovako, vidite.
Pare nisu legle. Nisu utišali muziku u kafićima okolo. A još sam
dobro naglasio, bili ste prisutni, ako mi ne uklone ovo sranje od
reklame- nema predstave. Ako ovaj kineski butik bude svetleo,
nema predstave. Ako za milimetar približe publiku sceni – nema
predstave.
GLUMAC/PANURGIJE: Fantastično! Ljudi
ulaze u scenski prostor... To treba iskoristiti.
REDITELJ/PANTAGRUEL: To, kad ti budeš
režirao. Scenski prostor je nepovrediv.
GLUMICA/KASANDRA: Samo da prodaju što
više ulaznica.
GLUMICA/KAPETANICA: Vidi koliko
naroda, ko govana! Dolaze zbog tebe. Misle da si ona Kasandra iz
njihove serije.
GLUMICA/KASANDRA: Jok, more. Dolaze
zbog tebe, znaju te po onoj reklami za pilule „jutro posle“.
GLUMAC/PANTAGRUEL: Da otkažemo?
GLUMAC/ZNAJŠA: Kao što rekoste, sve oni
to znaju od prvog dana.
GLUMAC/BRAT JOVAN: I zato mi na pamet ne
pada da se jebavam i brukam.
GLUMAC/PANURGIJE: Izvinite, možda se
i ja ovde nešto pitam?
GLUMAC/PANTAGRUEL: Pa, eto. Pitaj se.
Uostalom, znali su koga zovu da im režira. I plus da im i glumim za
taj bedni honorar.
GLUMAC/PANURGIJE: Kaže onaj njihov
direktor da imaju problem s prilivom novca u budžet. Jebeš ga,
nije to mala suma.
GLUMICA/KASANDRA: Ma zaboli mene
kurac, za njihov priliv, odliv, proliv.
GLUMAC/HUKABUKA: Šta? Nema predstave.
E jebem ti život.
REDITELJ/PANTAGRUEL: Šta ti znaš o
životu i pozorištu. I da znaš, ideš mi na kurac sa tim sladoledom. GLUMAC/BRAT JOVAN: Nemoj tako. Mora
čovek malo da osveži džigericu. GLUMAC/PANURGIJE: Da, sve je to ok. I
potpuno ste svi vi u pravu. Ali, jebeš ga, znaš da ne zavisi sve od
njih. Osim toga, publika će primetiti da imamo problem. REDITELJ/PANTAGRUEL: Jebe mi se
živahno. Što bi se to mene ticalo? GLUMAC/ZNAJŠA: Neka se opredele – hoće
li vašar ili festival. GLUMAC/BRAT JOVAN: Stvarno, što bih ja
brinuo o tome uopšte!? Što bih ja imao razumevanja za tu
situaciju? Šta me briga ako publika primećuje našu nervozu. GLUMICA/KAPETANICA: Blebećeš
besmislice. Publika voli pozorište koje se bavi samim sobom.
Obožava da zviri iza kulisa. Oni su ubeđeni da je predstava
već počela. GLUMICA/KASANDRA: Ma boli mene pička,
šta oni vole. GLUMICA/KAPETANICA: Ne primećuješ.
Oslušni. Ne vidim ja tu neki veliki problem. I zato treba da
igramo. Moramo da igramo. REDITELJ/PANTAGRUEL: Da se razumemo.
Ne moram ja ništa! Nećemo ni tako da razgovaramo! Šta kaplješ po
meni s tim sladoledom... GLUMAC/HUKABUKA: Da mi se oprosti!
Spopala me neka žeđ. Dehidrirao sam noseći one kulise. A sad nema
predstave, jebo vas ja. GLUMAC/BRAT JOVAN: Ajd što ne vidi on, on
nije glumac, ali ne vidi ni koleginica. GLUMAC/HUKABUKA: Ja nisam glumac?
Dobro, onda ja napuštam projekat... GLUMAC/BRAT JOVAN: Dobro, izvini,
izvini. Jedem govna, svašta balegam. Bez tebe nema predstave,
znam. Jebem ti trupu. GLUMICA/KAPETANICA: Ne vidim ja tu
neki veliki problem. REDITELJ/PANTAGRUEL: Naravno, ti ne
vidiš problem. GLUMAC/ZNAJŠA: Što bi ona pa videla?
Njoj je sve OK. Njeni su interesi druge vrste. Njeni su sitni
porivi zadovoljeni. GLUMICA/KAPETANICA: Nemoj da si
kvaran. Znam na šta ti pucaš! I ako tako misliš, u redu. Ma, s kim to
ja uopšte zamlaćujem ovde. Odoh da se presvučem. REDITELJ/PANTAGRUEL: Izvini, u ime
svih – pukli smo. Jebi ga. Niko se više ne brine za opstanak
festivala. Političari nas gube iz vidokruga. Gomilaju se
dugovi. GLUMICA/KAPETANICA: Jebe se meni.
Uzgred, duguju svi.
***
BUDVANIN: Onaj glavni se, da oprostiš,
žešće izdrkava. I jesu našli gdje da igraju predstavu. BUDVANKA: Kažu rekao na televiziji
ili Trg pjesnika ili ništa.
BUDVANIN: Sve bi ja nji lijepo
rašćero. Razumijem da neko pravi budalu od sebe, ali da i mene u
to uvuče... Deset minuta se nagvaždaju. I to za pare. Za velike
pare prave od mene budalu.
BUDVANKA: Istina. Velike pare
crnogorske vuku. Crna Gora je preko budvanskog festivala
finansirala srpska pozorišta. I još kažu da je dovođenje
reditelja i glumaca iz Beograda veoma mudar potez. Da se tako
poboljšava kvalitet pozorišnog života. Tobož da mladi
crnogorski umjetnici imaju priliku da uče od najboljih
pozorišnih umjetnika u Srbiji!
BUDVANIN: Pih! I ljetuju za džabe.
Srbija mi je neka velika pozorišna sila...
BUDVANKA: Za potcjenjivanje svakako
nije, to budi siguran!
***
REDITELJ/PANTAGRUEL: Ne zanima me.
Idemo lepo da se spakujemo. GLUMAC/PANURGIJE: Ne možemo to zbog
onih kojima je stalo do ove druge, kultivisane Budve. REDITELJ/PANTAGRUEL: Koje druge
Budve? GLUMAC ZNAJŠA: Koji ti je kurac? Gde ti
vidiš drugu Budvu? Na Slovenskoj plaži? GLUMAC/BRAT JOVAN: Ajde, to je samo na
rečima: mi podržavamo istinske vrijednosti. Mi podržavamo ovo,
mi podržavamo ono. Podržavaju oni moj, ako im dozvolim.
Podržavaju muzički i svaki drugi populizam. Eto, je l’ čuješ?!
Čuješ muziku? GLUMICA/KAPETANICA: Šta mi tu
možemo. Šljam. slažem se, šljam. Ali šta mi tu možemo. Naše je da
igramo. I tako da se borimo. REDITELJ/PANTAGRUEL: Naravno. Ti se
dobro razumeš u tu sortu, ako smem da primetim. GLUMICA/KAPETANICA: Naravno, sve ti
vidiš. Sve znaš. Znam na šta ciljaš, ali ne polažem ti račune. GLUMAC/PANURGIJE: Nešto mi tu nije baš
jasno. Mislim, oko tog populizma. Da li je populizam oblikovao
tip budvanskog turiste. Ili je upravo taj turista nametnuo svoj
ukus Budvi. REDITELJ/PANTAGRUEL: Pitaš se ko je
koga tu poseljačio, je li? Biće da je to delovanje uzajamno.
GLUMICA/KAPETANICA: Festival je
sjeban, ja ti kažem. Poodavno. Ako ne igramo, guramo ga u propast
još više. GLUMAC/PANURGIJE: Rešite kako
hoćete, prilagodljiv sam. Idem dole, po naočare. GLUMICA/KASANDRA: Sve je podešeno
ličnim interesima, profitu. Jebali bi se za dinar. GLUMICA/KAPETANICA: Znaš to iz
iskustva. GLUMAC/ZNAJŠA: Ono baš za dinare i ne
verujem... REDITELJ/PANTAGRUEL: Upućena si ti u
problematiku. Verzirana si, nema šta. Taj tvoj Budvanin i
njegova bratija su ovaj lepi mediteranski gradić, pretvorili u
veliku diskoteku, folkoteku! Zato ti i navijaš.
GLUMAC/BRAT JOVAN: Samo još da se
otkine od obale, da otplovi, kao ona jeziva Hobotnica. Sećate se
onog leta... GLUMAC/HUKABUKA: Da, da. Tad smo
radili s Nikitom „San letnje noći“. Visoke one zidine, u tri
pičke materine.Verali smo se, dobro nismo stradali. GLUMAC/PANTAGRUEL: Jebo mater, pa on
opet jede. Miči taj hamburger. Ako išta mrzim to su glumci koji jedu
pre predstave. GLUMAC/ZNAJŠA: On ti i nije glumac... GLUMAC/HUKABUKA: Znači, biće
predstave!? GLUMAC/PANTAGRUEL: Da. Zahvali
koleginici i kolegi. Oni su za to da se igra. GLUMICA/KASANDRA: Tukneš malo na
sponzorušu, znaš. Taj Tvoj je ljubazan, izgleda da zna da pronađe
svakojaka milovanja. GLUMICA/KAPETANICA: Jedi govna! A
sinoć ti nije bilo neprijatno s Njim na večeri! „Da, da, dobro
kažete. Privatna inicijativa jedino može da spasi festival“.
Licemerko! On je, bre, za vas sve ovde, elita! REDITELJ/PANTAGRUEL: Ali ta elita
teško da može artikuliše novi kulturni model. Ti su bogataši,
dušo, primitivni, nevaspitani. GLUMAC/BRAT JOVAN: Stekli su
pljačkajući, otimajući državnu imovinu i od drugih ljudi, nisu
bacali slaninicu džukcima. GLUMAC/PANURGIJE: I? Šta vele
glavomućkala? GLUMAC/ZNAJŠA: Besmisleno je, braćo i
sestre, da se dalje prepiremo. Stvarno. Neka neko izađe i kaže
publici da je Grad teatar Budva proteran iz Budve! GLUMICA/KAPETANICA: Ali, da su glumci
ipak, tu. Da ćemo mi samo zbog njih odigrati. Tako nekako. GLUMICA/KASANDRA: Tako, naserite
nešto uverljivo. HUKABUKA/GLUMAC: Čekajte, ljudi,
nije cela ekipa tu. Ne znamo njihov stav... BRAT JOVAN/GLUMAC: Da se to mi ne igramo
nekakvog sindikata ovde? GLUMAC/PANURGIJE: Nebitno što ona
dvojica nisu tu. Igraju preferans. Njima je svejedno. I ja sam
zato da se ipak igra! Jebeš ga. U protivnom, biće frka. Skandal.
Neviđen. GLUMICA/KAPETANICA: Slušajte me
dobro. Imam rešenje. Pozvaću Njega, doneće kintu, utišaće
muziku, zatvoriće butik, isključiti ovu jebenu reklamu. Ali, od
ovog časa, ko Njega pomene u negativnom kontekstu, ili bude imao
ikakvu aluziju na mene i njega, najebo je. Jasno! REDITELJ/PANTAGRUEL: Da se razumemo.
Nikad ja nisam o njemu ništa loše ni mislio. Ne. Zaista ne.
Govorio sam u najopštijem smislu...
GLUMICA/KAPETANICA: Ma, tornjaj se
bezobrazniče! Momenat. (Telefonira).
***
BUDVANKA: A zna li se što je
insisitirao baš na ovom prostoru pokraj toliko drugih prostora u
Budvi.
BUDVANIN: Što znam ja. Valjda zato što
se proserava, da izvineš na izrazu. Može mu se. Oće da zaustavi
život u centru starog grada. Da nam dokaže da je pozorište
jednako kao život. Što znam ja. Tamo, gore, na Citadeli, to je bio
bogovski prostor za pozorište.
BUDVANKA: Citadela je po lepoti i
pozorišnoj podesnosti, kao Lovrijenac u Dubrovniku. Kao papska
palata u Avinjonu ili Elsinoru u Danskoj. Citadela je bila
glavna, centralna pozornica, zaštitni znak Grada teatra. BUDVANIN: Sad tamo ima znak –
zabranjeno za umetnost. Ma, opet meni nije jasno što su ovde došli
da prave predstavu, u ovu gungulu... BUDVANKA: Mora da ima neki jak razlog.
Ima valjda neko pokriće u rediteljskoj koncepciji. Šta ja znam.
Bilo je na teveu. Kao neki karneval. Kao nema podele na izvođače
i publiku. Sve tako nešto. Kao nema pozornice. BUDVANIN: Pa i nema. Vidiš da je prazan
prostor. BUDVANKA: Važno je šta se u njemu
događa.
1.
PREZRENJE NAKITNJAKA
(Panurgije se
pojavljuje sa probušenim desnim uvetom, sa zakačenim prstenom
dimišćakom, skinuo nadgaćnik, prikačio naočare na kapu) PANTAGRUEL:
Nešto si mi čudno prerušen. Gde ti je onaj nakitnjak? Šta ima da
znači to prerušavanje? Kakva je to minđuša? PANURGIJE: Metnuo sam sebi buvu u uvo,
to jest, uznemirio sam se. PANTAGRUEL:
Kakvu buvu? PANURGIJE:
Pravu pravcatu crnu buvu. Nije me mnogo ni koštala u tromesečnim
otplatama.
***
BUDVANIN: Šta kaže: Budvu? BUDVANKA: Buvu. BUDVANIN: Aha,
buvu! Mora da je kupio na budvanskom sajmu. BUDVANKA: Sto posto. To je pravo
mjesto. BUDVANIN: Jebo
predstavu, ovo nas neko zajebava, ajdmo na Sajam. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Tišina, primitivci! BUDVANKA: Jeli
to nama upućeno? BUDVANIN: Nije
isključeno. Ne mogu tačno da ga lociram, da mu se...
***
PANTAGRUEL: A
zašto? PANURGIJE:
Kažem Vam, uznemirio sam se. Hoću da se ženim. PANTAGRUEL: Pa
neka je, u dobri čas. Mnogo ste me obradovali. Doduše, nije
običaj ljubavnika da im gaće budu spuštene. Da im košulja
landara po kolenima. Da nemaju nadgaćnik. Da namiču na sebe
odeždu od grube tkanine, i to još one boje koja nikako ne
odgovara haljinama što idu od pete, naravno među uglednim i
časnim ljudima. Ako se poneki jeretik i otpadnik posebnog
raskola nekada tako i oblačio – mada su ih mnogi optuživali da
time samo varaju ovaj guravi narod i teže obmanom da se posile
nad pukom – ipak im ja to nikako ne zameram niti ih osuđujem.
PANURGIJE:
Svaki neka se drži svoga. PANTAGRUEL:
Samo se meni ne dopada kad se trči za novim i kad se
opšteprimljene navike odbacuju. PANURGIJE:
Boja mi je po-boja, a pokazuje koje nosi da se ne poboja! A što se
tiče dugačke haljine, nju ću da zadržim, jer hoću ubuduće svoje
lične poslove da pratim izbliza. Ne videste još nikad čoveka
koji će biti tako odvratan, kao što ću ja biti, ako mi sam Bog ne
pomogne. Pogledajte mi naočare. PANTAGRUEL: Ako
te pogledam iz daljine – pljunuti brat Joca Nakarada. PANURGIJE:
Iduće godine, u to sam siguran, opet ću da propovedam krstaški
rat. Teško četama i borcima. PANTAGRUEL: A to
grubo sukno? Da nema i ono neko tajno svojstvo? PANURGIJE: Aha.
Tek sam ga jutros obukao a već besnim! Ludujem! Gorim od želje da se
ženim i obrađujem svoju ženu kao sušti đavo. PANTAGRUEL: Ala
ćeš ti biti domaćin! PANURGIJE: I
hoću, moga mi boga! Posle moje smrti spaliće me na lomači
počasnoj, samo da bi došli do mog pepela pa da ga imaju kao spomen
na savršenog muža – domaćina. Pogledajte me spreda i pozadi! Po
kroju, ovo je toga, stara odežda Rimljana u doba mira. Precrtao
sam je s Trajanovog stupa u Rimu sa pobedničkog postolja
Septimija Severa. PANTAGRUEL:
Otkud takva odluka iznenada? PANURGIJE:
Umoran sam od rata, umoran sam od kabanica, bojnih dolama i
taligana. Ramena su mi se izlizala noseći oklop. Neka nestane
oružja, a neka zavladaju toge, bar još za ovu godinu.
***
BUDVANIN: To
pričaš danas! A kad si puco na Dubrovnik BUDVANKA: Svi su posle rata pametni... GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Hoćete li prestati. Ovo je pozorište. BUDVANIN: Ovo je
Trg pjesnika. Nema Budva pozorište. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Ceo ovaj grad je pozornica. BUDVANIN: Bio
nekad grad-teatar. Sad je ovo moja pjaca. Ako ti nije jasno, mogu da
ti razjasnim... BUDVANKA: Tišina. Urazumi se. BUDVANIN: A znaš
kako je to bilo u Budvi. BUDVANKA: Ima u Budvanskom Statutu.
Uzmi pa čitaj taj srednjevjekovni dokument, da vidiš kakav je red
vladao u Budvi. BUDVANIN: Hoćeš
da kažeš nešto protiv današnjeg stanja... Budva traje dvije i po
hiljade godina. I da ne bi onih zemljotresa koji su razorili
Dubrovnik, Kotor, Budvu, ko zna gde bi nam bio kraj. BUDVANKA: Pogledaj ti samo taj stari
bedem, fasade od kamenih tesanika, okvire vrata i prozora od
korčulanskog kamena...
***
PANTAGRUEL:
Jeste. Ko mlado čokoće posadi, ko dom nov sagradi i novobračnici
oslobađaju se prve godine odlaska u rat. PANURGIJE:
Pošto hoću da za neko vreme odahnem od ratnog zanata – to sam se
mahnuo i nakitnjaka, pa prema tome i nadgaćnika, jer nakitnjak je
prva alatka kojom se naoružava ratnik. I sad ja tvrdim da Turci
nisu naoružani kako treba, jer im je nošenje nakitnjaka
zabranjeno. PANTAGRUEL: Vi
sad hoćete da kažete da je nakitnjak onaj deo opreme koji ratnik
prvo meće na sebe? To je tvrdnja nova i paradoksalna, jer mi
kažemo da se prvo meću mamuze. PANURGIJE:
Tvrdim i potvrđujem i s punim pravom potkrepljujem! Pogledajte
prirodu. PANTAGRUEL:
Dobro. Gledam. I šta hoćete da kažete? PANURGIJE:
Hoću da kažem sledeće. Da bi biljke, drveće, šiblje, trava i
sunđeri, koje je priroda jednom stvorila, imali svoj produžetak
i da bi trajali kroz sva vremena, priroda ih je divno i vešto
snabdela i zaštitila njihove klice i seme, mahunama, ljuspama,
ljušturama, korama, paperjem, klasom, bodljikavim omotom – i to
su im kao lepi čvrsti prirodni nakitnjaci. Primer vam pružaju i
grašak, bob, orah, plavi patlidžan, pamuk, žito, limun, kesten.
(Vadi iz torbe mnoge od pomenutih biljaka)
***
BUDVANIN: Ovaj kao da je orobio budvansku pijacu cijelu!
BUDVANKA: Ne
pomenu one tipične budvanske voćkice – košćele, eno ih u
Sretenovoj bašti, na Podkošljunu.
***
PANTAGRUEL: Ali
tako se priroda nije postarala i za produženje čovečanskog
roda. Ona je sazdala čoveka naga, nežna, lomna, bez oružja,
nevina. PANURGIJE:
Sazdala ga je kao živinče, ne kao biljku, živinče rođeno za mir, ne
za rat, rođeno da uživa u čudotvorstvu tolikih plodova i da ima
vlast, i to mirnim putem, nad svim životinjama. PANTAGRUEL: Sad
se pojavljuje i umnožava opakost među ljudima. Posle gvozdenog
doba zemlja se daje na stvaranje kopriva, čkalja, trnja i svega
među biljkama što se buni protiv čovečjeg roda. PANURGIJE: S
druge strane sve životinje oslobodiše se čoveka i zajednički se
zaveriše da ga ne služe. Tako je čovek hoteći da zadrži
pritežanje i prevlast morao da se naoruža. PANTAGRUEL:
Tako mi one guske Titiringuske, otkako su udarile ove poslednje
kiše toliko si mi se propametio, kao da si celu svetsku premudrost
kašikom popio. PANURGIJE:
Samo pogledajte kako je priroda čoveka nadahnula da se odbrani
i šta je čovek najpre zaštitio? PANTAGRUEL: Ne
umem to kazati! PANURGIJE:
Tako mi Boga kome se molimo – to su mošnje! Gospar Prijap poso
vrši, ne moli je – pošto svrši! Dakle, ko hoće da govori pravilno,
ne sme sad reći, kad pošalju ludu, to jest „slobodnu krticu“ na
vojsku: „Čuvaj, Stevo, ćup sa vinom, a to je ćupa“, već ima da kaže:
„Čuvaj, Stevo, ćup sa mlekom“ – taj ćup, zna se, to su mošnje. PANTAGRUEL:
Tako mi svih paklenih vragova! PANURGIJE: Jer
ako glava propadne, samo je osoba propala, a propadnu li mošnje,
ode cela čovekova priroda. To je podstaklo ljubaznost Kl. Galena
lib. I De Spermatae, da hrabro zaključi da je bolje... PANTAGRUEL: To
jest, da je manje zlo – nemati srce nego nemati spolni organ. Jer u
njemu je, veli, položena, kao u svetom hranilištu, klica koja
održava ljudski rod. PANURGIJE:
Tako je, mudonjo moj! Valjani i vrsni Justinijan zbog toga i
smatra da se najviše dobro nalazi u kitama i nakitnjacima.
2.
PANTAGRUELSKO
UDVARANJE PRVO
BUDVANIN:
Osjetiš miris? BUDVANKA: Aha.
Neko nešto negde peče. BUDVANIN: Ima
neka fastfudara iza ćoška. A, ne. Da ne povjeruješ! Pa to ovi peku
meso. Peku stvarno meso. Peku na naš očigled... BUDVANKA: Pa
šta. Nije to prvi put da vidim na pozornici. „Muške stvari“ u
Ateljeu 212 – pekli su jaja sa slaninom, u Buljanovoj predstavi
„Džez“ su kuvali neku paštu, u novosadskoj predstavi kuvali
riblju čorbu, neki njihov riječni brudet. Ihahahaj. Da smo živi i
zdravi! Ima toga mnogo. I kuva se i peče se i jede se u mnogim i
mnogim predstavama. I kuvano, i pečeno, i bareno, i dinstano, i
sjeckano. Na hiljade načina ždere se i na pozornici. Ako bi
pažljivo pročitao Ćirilova našao bi popis, jelovnik sa scene. Ne
može biti da to nije obuhvatio u svojim tekstovima. BUDVANIN: Jedu
izistinski, žvaću, stvarno? Da izvineš, ima li to jestivo na sceni
kakvog smisla ili je to neko foliranje? BUDVANKA: Ne bih
umjela tačno da kažem. Ali svakako da i ti mirisi ponekad igraju.
Negde sam to čitala, kod nekog pozorišnog kritičara. BUDVANIN: E,
jebi ga, da oprostiš. Ti čitaš i kritiku. Za mene kultura ne
postoji. Te stranice u novinama preskačem. Obavezno. Idem pravo
na sport. Eventualno, politika. Oće li biti rata i ta sranja. BUDVANKA: A ja
opet preskačem sport. Da! Igra sve – miris lavande, miris tamjana,
buđi, mačje mokraće. Sve. BUDVANIN: A je
li? I miris hrane, miris soli? I znoj. Je li? Ma daj ne zajebavaj,
časti ti.
***
PANURGIJE:
Gospo, bilo bi veoma korisno za celu državu, slatko i prijatno
za vas, potrebno za vaš rodoslov i mene da vas moja pasmina opaše,
verujte mi, iskustvo će vam to pokazati. KAPETANICA:
Vucite se i da mi se nikad niste na oči pokazali, jer malo treba da
naredim da vam odseku i noge i ruke. PANURGIJE: Pa,
šta! Nek mi odseku i noge i ruke, samo da se malo proveselimo i da
udesimo onu svirku, a ovde je meštar Joca četvrtak, taj ume tako da
vas razigra, da će vas od te igre proći žmarci do srži kostiju. On je
ljubazan, zna da pronađe svakojaka milovanja pred ulazom i duž
slabina, da vam posle toga ostaje samo da se stresete. KAPETANICA:
Tornjajte se bezobrazniče! Ako kažete samo još jednu reč, zvaću u
pomoć pa će vas premlatiti. PANURGIJE:
Ehaj! Niste vi tako zli kao što kažete, ili me je vaše lice isuviše
prevarilo, jer pre bi se zemlja na nebo uznela, a visoko nebo u
ponor strovalilo! I pre bi se ceo poredak u prirodi pokvario, no
što bi u tako velikoj lepoti i gizdavosti kao što je vaša, bilo i
trunke zlobe i pakosti. Kaže se za lepe žene: što je lepša žena,
hladnija no stena. Ali to je rečeno za lepotice prostakuše. Vaša
je lepota toliko prevashodna, toliko naročita, toliko
nebeska, da je priroda nju stavila u vas kao uzor, da nam pokaže šta
je kadra učiniti kad uloži svu svoju moć i sve svoje znanje. KAPETANICA:
Budalo bezobrazna, ko vam dade pravo da mi tako govorite? PANURGIJE:
Vama bi Paris morao da dosudi zlatnu jabuku, ne Veneri, ne
Junoni, ne Minervi, jer nikad Junona nije imala te velepnosti,
Minerva te premudrosti, Venera te gizdavosti, kao što ih vi
imate. KAPETANICA: O
bogovi i boginje nebeske! PANURGIJE:
Srećan li je onaj kome dozvolite blagodet da vas grli, da vam lice
ljubi, da svoju slaninu o vašu slaninu trlja! Gospoda mi Boga, ja
ću biti taj, vidim dobro, jer već me ona mnogo voli, znam da su mi to
suđaje dosudile! Dakle, da ne gubimo vreme, trpaj, guraj, a noge
preko nogu! (Hoće da je poljubi, ona hoće da zove upomoć) Gospo,
pričekajte ovde, dovešću ih ja sam, ne trudite se!
3.
MIŠLJENJE
JEDNOG LUDAKA O BRAKU,
USTANOVLJENO NAKON NEMILOG ZBITIJA PRED PEČENJAROM
KOJE BI SE MOGLO SMATRATI
UVODOM U DOCNIJA SUKOBLJAVANJA
(Nailazi Tribule,
pariski ludak i gospodin, koji je celo vreme bio prisutan, ali
zabavljen posmatranjem, upornim, ispitivačkim zagledanjem
publike)
ZNAJŠA (Jede
halapljivo hleb, udišući miris pečenja, lagano s uživanjem.)
HUKABUKA:
(Gleda, gleda) ZNAJŠA: (Pošto
je pojeo i poslednju mrvicu, ustaje polagano.) HUKABUKA:
(Uhvati ga za kragnu.) E, nećeš, govance ti tvoje nikud! Barem dok
ne platiš miris od mog pečenja! ZNAJŠA: Ja ti
nisam pečenje ničim oštetio, ništa tvoje nisam uzeo. I ne znam onda
po čemu sam ti dužan da išta platim. HUKABUKA: Ima
da platiš, na licu mestu, inače teško tebi. ZNAJŠA: Slušaj
ti! Miris o kome je ovde reč izlazi iz pečenja, je li tako? HUKABUKA:
Jakako. ZNAJŠA: Rečeni
miris i ovako i onako iščezava. I nikad se nije čulo i videlo u
Parizu da se na ulici prodaje miris od pečenja. HUKABUKA: Ali
miris mog pečenja nije obavezan da hrani Pantagruelove
izelice. I zato ću ti ja sada sve zube izbiti ako mi ne platiš ono
što si dužan! ZNAJŠA:
(Pripremi svoju batinu za odbranu.) E, ajd da i to vidimo! HUKABUKA:
Slušaj ti golo govno! ZNAJŠA: Ako te
zvrcnem, pa te brcnem! HUKABUKA:
Obesiću te za mošnje! (Nailaze
Panurgije, Pantagruel i brat Jovan) PANURGIJE: O
čemu se ovde radi? TRIBULE: O
nadoknadi za miris od pečenja. BRAT JOVAN:
Osetljivo pitanje. PANTAGRUEL: I
jeste da znate. PANURGIJE: Za
to treba imati nos. HUKABUKA: Evo,
hoćeš li da našu zađevicu poverimo ovom plemenitom Tribuleu? ZNAJŠA: Hoću,
krvi mi božje! TRIBULE: Dakle,
dok nisam izdakleo, da čujem oko čega ste se podžaveljali. HUKABUKA: Ovaj
ovde Pantagruelov prijaško je jeo hleb. TRIBULE: Svako
u Parizu ima pravo da jede svoj lebac, ako ga ima.
***
BUDVANIN: Što
pominje Pariz kad smo u Budvi? GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Ćuti, budalo neopevana!
***
HUKABUKA: Ali
je on jeo hleb udišući pritom miris mog pečenja! TRIBULE: A, to
već ne miriše na dobro! Znajša, dajde mi jedan srebrnjak! ZNAJŠA: (Pruži
mu jedan novčić) TRIBULE: (Metne
ga na rame) Da vidimo da li je ispravne težine. (Zvecka njime u
šaci leve ruke.) Da nije jeksik!(Metne ga pred zenicu desnog oka)
Da vidimo da li je dobro iskovan! (Zatim zvekne nekoliko puta
novcem o tezgu) Hm...hm...sud objavljuje da je strana koja je jela
hleb na mirisu od pečenja, stranu koja je posedovala miris
pečenja ispravno platila zvekom svog novca. Pomenuti sud
naređuje svakome da se povuče u svoje svakište bez parničnih
troškova. HUKABUKA: O
ovom će se suđenju tek čuti! ZNAJŠA: Tornjaj
se, Čemerljutičina Halabuko! PANTAGRUEL: Ova
presuda pariske budale toliko mi se čini pravičnom. PANURGIJE:
Izvanredna je. BRAT JOVAN:
Sumnjam da bi pravnički mogla biti bolje izvedena kako od strane
Vrhovnog suda, tako i od strane najvišeg duhovnog suda u Rimu. PANTAGRUEL:
Prema tome, ako hoćete savet, a vi pitajte budalu. PANURGIJE:
Duše mi hoću. Hoću da našem savetovanju o braku predsedava
kakva vrhovna sakaluda. PANTAGRUEL: Ovaj
mi se Tribule čini propisno lud. PANURGIJE:
Luda u pravom i punom smislu te reči. ZNAJŠA: Luda
kobna, luda po prirodi, nebesna luda, radosna luda. BRAT JOVAN: Luda
visokog zvukoreda, naćefleisana luda, luda iz đubrovnika. PANTAGRUEL:
Herojska luda, genijalna luda, predodređena luda.
***
BUDVANIN: Kad
bih ja počeo da nabrajam vrste ludaka koje poznajem... I to ne
samo na lokalnom nivou. BUDVANIN: Pođi
od samog sebe... GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Niste duhoviti ni malo. BUDVANIN: Počeo
bih od ovog, neidentifikovanog ludaka...
***
PANURGIJE:
Originalna luda, odana luda, luda potpuna. BRAT JOVAN:
Vladičanska luda, monaška luda, doktorska luda, luda svevišnja. ZNAJŠA: Luda
transcedentna, luda metafizička, kategorična luda. PANTAGRUEL:
Luda svečana, luda zabavna, luda gejačka, prolazna luda. PANURGIJE:
Luda mudata, luda dobrom kitom zakićena, luda naburena. ZNAJŠA: Luda
opunomoćena, luda sa proserom, luda sa ludačkom palicom. BRAT JOVAN: Luda
pod rukovodstvom, luda zastarela, luda titularna. PANURGIJE:
Hajdmo bez odlaganja. Očekujem da nam on kaže na šta da se
odlučimo. BRAT JOVAN: Da li
je on zaista lud, kao, bože me prosti, kupus s jabukama? Da
proverimo. Gospodine Tribule, gospodine Tribule... može jedno
malo savetovanjce? PANURGIJE:
(Predaje mu darove – drveni pozlaćeni mač, ćemerčić od
kornjačinog oklopa, bocu vina, nekoliko jabuka.) TRIBULE: (Opasa
mač i ćemer, pojede malo jabuka, popije sve vino.) PANURGIJE:
Veleštovani Tribule, čini mi se da sam stasao za brak. Da li da se
odvažim na taj čin? TRIBULE:
(Odalami ga pesnicom među pleća, metnu mu bocu u ruke, zvrcnu ga
svinjskim mehurom po nosu i klimajući jako glavom.) Bog pa Bog
ludače-besomučniče, čuvaj se crnorisca, rožićeš u gajde iz
Bisansea! (Povuče se iz
društva, lupkajući i igrajući se ludačkom palicom.) PANURGIJE:
Štovani Tribule, još samo jednu sitnicu... TRIBULE:
(Pripreti drvenim mačem i ode.) PANURGIJE: E,
pa na čemu smo. Lep mi je odgovor dao. Da je lud to niko ne spori, ali
je još luđi koji mi ga je preporučio, a najluđi ja koji sam mu i
misli svoje poverio. PANTAGRUEL:
Time se cilja baš na mene. BRAT JOVAN:
Nemojmo se uzrujavati. ZNAJŠA:
Pogledajmo šta je rekao i šta je činio. PANURGIJE:
Primetio sam štošta. PANTAGRUEL: I to
su tajne goleme. PANURGIJE: Ne
treba se zaista čuditi što Turci poštuju takve ludake kao
musafije i proroke. PANTAGRUEL:
Reče da ste ludi. Kako ludi? Luda besomučna koja pod stare dane
hoće da se veže brakom i padne u njegov jaram. BRAT JOVAN: Kaže
vam: „Čuvaj se kaluđera“. Časti mi, neki će vam kaluđer namestiti
rogove. Biće prevara besramna i uveliko sablažnjiva. Zar to da
doživite da vam bračnu ložnicu oskrnavi i okuži jedna
kaluđerština.
***
BUDVANIN: Hoho!
Da to ovi ne nišane na naše, bože me prosti... BUDVANKA: Ne
budi profan! To je tako bilo otkako je hrišćanskoga sveta i veka! GLAS SAVESNOG
GLEDAOCA: Tišina, bre, primitivci! BUDVANIN: Ih,
kad bi mogo da procjenim odakle se javlja ovaj što brekće...
***
ZNAJŠA: Sem
toga, kaže da ćete rožiti u gajde iz Bizansea. Gajdaš, istina,
roži u gajde, ali u vašem slučaju to se odnosi na rogove koje
ćete poneti. Hoće da kaže, oženićete se ženom bez trunke pameti,
punom drskosti, lajavicom i ružnom dozlaboga, kao prave
pravcate gajde. PANTAGRUEL: Sad
obratite pažnju i na ovo: mehurom vas je po nosu zvrcnuo, pesnicom
u leđa udario. Znači, ona će vas po labrnji tući i za nos vući, a i
potkradaće vas. PANURGIJE:
Sasvim suprotno! Ne da ja bestidno sebe hoću da smatram izvan
ludosti i ludila! U tome sam zabranu rođen i ne mislim da mičem
odatle. Lud je vasceli svet! Solomun kaže: broj ludaka je
beskonačan. Ta ja bih bio besomučna luda, kad se, lud budući, ne
bih ludom smatrao. To i jeste ono što broj mahnitih i besomučnih
čini beskonačnim. Samo, sve što je rekao Tribule ide meni u
prilog. BRAT JOVAN:
Ajde, de. ZNAJŠA: Jes, jes. PANTAGRUEL:
Rekao je crnorisca... PANURGIJE: A
mislio je na vrapca! Naravno, u prenosnom smislu, na vrapca tamne
boje. Njega će mi žena voleti, on će joj omiliti, kao onaj vrabac
Katulovoj Lezbiji! PANTAGRUEL:
Rekao je da će ona biti sa sela ... PANURGIJE: Sa
sela, dabome! Štaviše i vesela kao gajde iz Solijea ili
Bezansoa, a moram kazati da je Tribule tačno pogodio moju narav
i moja unutarnja čuvstva. Ja ti volim one raščupane seljanke i
čobanke, čija stražnjica miriše na majčinu dušicu, volim ih
više nego dvorske gospe u raskošnim haljinama, što svaku rupu i
rupicu blagovonjem namirišu. Više se meni svidi kad prdi
prdaljka na geačkim gajdama, no kada jeknu i leleknu leuta i
dvorska violina. PANTAGRUEL:
Zvrcnuo te je po nosu... PANURGIJE: Pa
to znači one sitne šale između moje žene i mene kao što je uvek
slučaj sa mladencima... PANTAGRUEL:
Tvoje reči mirišu na pelene, dragi moj! Pre nego što pukne zora
pući će ti pred očima. Ta, odluči već jednom da l se ženiš il ne
ženiš. (Ponovo
dolazi.) TRIBULE:
Zaljubljenog tuku muke svake
Nesreća mu ne skida se s jake.
Oženjen je srećniji sto puta
Panurgije ne staj na po puta. Završio sam.
Pljeskajte mi! Valete et plaudite!
***
BUDVANIN:
Pauza? Nije ovo tako ni loše. Pametna zajebancija. To je neki
naš pisao? BUDVANKA:
Fransoa Rable. Francuski pisac. BUDVANIN:
Izgleda kao da je pisano danas, za nas. BUDVANKA: Da.
Kod njega kažu da ima tog primitivnog dokumentarizma. Za njega je
Volter rekao da je pijani filozof koji piše samo za vreme
pijanstva! BUDVANIN: Pa
lepo ga je udesio. Je li pisao i drame? BUDVANKA:
Mislim da nije. BUDVANIN: Pa
kako onda mogu da nude za pozornicu. BUDVANKA: To je
dramatizovan roman. U stvari, ako se ne varam, to je samo dio iz
treće knjige. Drama je napisana po motivima. BUDVANIN: Ne
petljam se ja ni u kakve motive. Ja samo o tome znam koliko iz
novina. Ono kad napišu: „motivi gnusnog ubistva još nisu
razjašnjeni“. A što to znači, ubi me ako znam! Pa ko je to radio. Taj
Rable? BUDVANKA: Rable
je živeo u šesnestom veku.. BUDVANIN: A ko
je to onda uradio? Glumci? Onaj glavni, onaj ćuk? BUDVANKA: Nije.
Ne znam. Neki naš, savremenik. Ali nije sigurno neko koga ti
poznaješ... BUDVANIN: A što
znam ja... BUDVANKA:
Inače, teško ko da se usuđuje da Rablea postavlja na pozornicu.
Koliko je meni poznato, slovenci su to radili, skoro. Pričao mi
neki Kos... BUDVANIN: Kako
reče jadna: Ćuk? BUDVANKA: Ne.
Kos. BUDVANIN: A
neka tica jeste. Sjedio je ovdje u Budvi, kod Ivice u Godou neki
Kos. Ja sam ga prebača na Školj, barkom. Ne jednom. Znaš li ti ko je
sve, jadna, ranije dolazio u Budvu? A da ti kažem, nije ovo tako
dosadno. No, ja se nadam i nekoj akciji ođe. Ne vjerujem da će do
kraja stalno da se nadjebavaju o tome da li da se ženi, ili ne
ženi. Ali ne kažem, dobro je. Smiješno. BUDVANKA:
Prevod Stanislava Vinavera je ono što tebe privlači! Taj prepev
je takve vrste da ide do najvećih dubina duha prostoga naroda. To
se to tebi toliko dopada! Taj spoljni sloj, taj jezički omotač! Baš
vas brđane mnogo zanima suština. BUDVANIN: Samo
kad ste mi vi dolje mnogo umniji. Ako si živjela u Beograd, ko da si
cijeli svijet viđela. BUDVANKA:
Tišina. Nastavljaju. BUDVANIN:
Šteta, zapričasmo se te ne smotrih onog neidentifikovanog
pametnjakovića.
4.
PANTAGRUELSKO
UDVARANJE DRUGO
PANURGIJE:
(Klekne )Gospo, toliko sam u vas zaljubljen da ne mogu ni da mokrim
ni da balegam. Ne znam kako vi o tome mislite, kud će vam duša, ako
mi se šta desi? KAPETANICA:
Idite, to nije moja briga. Pustite me da se molim bogu. PANURGIJE: Ali,
molim vas, odgonetnite mi ovu zagonetku: (peva) Klimen klima,
penda zja,
Klimen pendu lependa! KAPETANICA: Ne
znam, i ne zanima me šta je to. PANURGIJE: E,
to vam je isto kao i ovo: (peva) Sateram ti
gvozden klin u tvoj
lepi šećer-mlin! A sad molite Boga da
mi da ono što vaše blagorodno srce želi, i dajte mi časkom te
brojanice, ako boga znate! KAPETANICA:
Evo vam ih, i ne mučite me više. PANURGIJE:
(Izvadi brtivicu, odseče brojanice i ponese ih.) Treba li vam
moja britva? KAPETANICA:
Ne, zaboga, ne! PANURGIJE:
Samo da znate vama je na raspolaganju, i glavom i bradom, i sobom
i drobom!
***
BUDVANIN: Ja bi
reko da tu ima neki seksualnih aluzijica. BUDVANKA: A što
bi ti, jadan, drugo mogao i da misliš. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Nepodnošljivi ste!
5.
NEMAR
JEDNOG OKLOPNIKA
KAPETAN
HUKABUKA: Davaj, gospo, oklop! Požuri! Kralj se sprema na krajinu. KAPETANICA: A
šta je sa starim oklopom, nije se valjda izlizao? KAPETAN
HUKABUKA: Zarđo je. Nije se ratovalo godinu dana. KAPETANICA:
Nije, nego ti se koža na trbuhu mnogo udaljila od bubrega! KAPETAN
HUKABUKA: Ne toroči. Pomozi. Krajina me čeka. KAPETANICA:
Crni čoveče, dobro si se oklopio. Jedino o žezlu našeg braka nisi
vodio računa. KAPETAN
HUKABUKA: Ćut, šta se tu oko njega motaš. KAPETANICA:
Morao si ga bolje zaštititi. Vidi, samo si ga ovlaš pokrio pancir
košuljom. Natakni mu onaj šlem od megdana što se zaludu valja po
ostavi. (Peva)
Sav oklopljen na
vojsku se sprema Samo
onom, ah, zaštite nema! Naoružaj moj maleni vraže Ono
čim se sve nevolje blaže! Takav
savet ko sme da prekori! Ta
svaka se za najdraže bori, Dala
sam mu savet vrsni jer se
bojim za zalogaj mrsni!
***
BUDVANIN: Al mu
ga otpjeva, svaka čast. Đe da nađem jednu takvu i ja, da mu pjesme
poje! BUDVANKA: Bolje
bi ti bilo da potražiš tamo u tim tvojim brdima neku narikaču. Da
ga čestito ožali. GLAS SAVESNOG
GLEDAOCA: Nesnosno, zaista ovo postaje nesnosno. Ti komentari,
to dobacivanje, neumesno...
6.
PREGOVORI
RATNI I SNOVI RATNIČKI
(U dvoru Čemer
Ljutice. Ulazi Znajša okićen maslinovim granjem) ZNAJŠA:
Gospodaru, da bismo prekinuli raspru i izbili vam iz ruku svaki
izgovor da ne možete da se vratite starom savezu našem, mi vam,
evo, vraćamo pogače zbog kojih je nastala svađa. Pride dajemo i
srebrnjak za miris od pečenja. ČEMER LJUTICA:
Iskijaćete vi za ovo i imaćete posla s nama! ZNAJŠA:
Gospodaru, samo je pet tucadi pogača uzeto sa naše strane i
svaka je plaćena gotovim novcem, ne zveketom, ali mi toliko
volimo mir da vam sada vraćamo pet dvokolica! ČEMER LJUTICA:
Vratićemo mi vama milo za drago, to dobro znajte! ZNAJŠA: Osim
toga, ovom vašem Hukabuki, koji kaže da ima najviše razloga da se
žali poklanjamo dvokolicu pogača na maslu najboljem, sa
žumancima, krasnim šafranom i odličnim začinima, plus sedam
stotina hiljada filipnjaka i majur u Pomardjeru oslobođen svih
dažbina. Evo mu i hrisovulja. Pa tako vam Boga, živimo odsad u
miru i slozi. Povucite se veselo u svoje zemlje, ostavite ovo
mesto na koje nikakava prava nemate i budimo kao pre. ČEMER LJUTICA:
Poruči ti, govnaću, svojem gazdi koji greje muda pokraj vatrice
da će Čemer Ljutica da vas nauči kako se tuđe pogače jedu.
HUKABUKA: I
kako se miris tuđeg pečenja plaća. Odlazi odavde smesta! ZNAJŠA: Pre nego
što me vaša paščad pojure, dozvolite da vam pročitam poruku
čestitog Pantagruela. ČEMER LJUTICA:
Da l da saslušamo tu baljezgariju preispoljne pijandure? HUKABUKA: Ded
gospodaru, dopusti da se malo razonodimo. ČEMER LJUTICA:
Onda čitaj, klinkure Pantagruelov! ZNAJŠA: „Kakav
te bes danas spopao da prekršiš savez, prijateljstvo nogama
zgaziš, pravo svako prenebregneš, dušmanski upadneš u zemlje
prijateljeve, a da te ni on ni njegovi nisu ni oštetili, ni
rasrdili ni izazvali? Gde je tu vera? Gde zakon? Gde razum? Gde
čoveštvo? Gde strah Božiji?... Ako je trebalo tvoja kuća da se
ruši, zar da u svom rušenju padne ognjište onoga koji ti je dom
ukrasio? To je tako izvan međa razuma, toliko od zdrave pameti da
to ljudski um s mukom može zamisliti. Stranci tome verovati neće
pošto vide i osvedoče se, i budu načisto da ništa nije sveto ni
čestito onima koji su se otpadili od Boga i od razuma i pošli za
svojim izopačenim strastima. Kraj svega toga krajinu podići
neću, dok ne okušam svako sredstvo i svaku veštinu da se do mira
dođe“, eto tako ti poručuje čestiti Pantagruel. ČEMER LJUTICA:
Čuste li vi ovo kadgod? KAPETAN
HUKABUKA: Ovi nikogovići uhvatili su grdan strah. Tako mi
gospoda Boga, Pantagruel se živ usrao, taj drevni pijanac! I
pogledajte koga je poslao da pregovara?
***
BUDVANIN: Što?
Baš jedna lijepa, mirotvoračka poruka. BUDVANKA: Ćuti!
Prati! BUDVANIN: Ma
neće biti ništa. Nema tu akcije, samo trućaju.
***
KAPETAN
HUKABUKA: I ko da pregovara? Ovaj alavi Znajša kojeg je onomad
luda branila! Nije njihovo da ratuju nego da boce iskapljuju.
Smatram da treba zadržati i pogače i novac, pa hitno da se
utvrdimo ovde i nastavimo kako smo počeli. ČEMER LJUTICA:
Znaju li oni uopšte s kim imaju posla? KAPETAN
HUKABUKA: Drže li oni vas za takvog zvekana da vam usta zapuše s
nekoliko pogača? Kažide mi korisniče mirisa tuđeg pečenja?
Miči se odavde! ČEMER LJUTICA:
Eto, tako ti je to. Budi dobar, budi prisan pa ćete smatrati ni za
šta. KAPETAN
HUKABUKA: A vi njima bejaste dobri. Maži geaka uljem, pa da te
udari u slabinu! Ne, nego, udri geaka u slabinu pa da te uljem
namaže! Tornjaj se! ČEMER LJUTICA:
E, ako je tako, tako mi svetog Jakova, biće im! Učinite kao što ste
kazali. Pozdravi mi onog iskapljivača boca! (Znajša se
udaljava.)
***
BUDVANIN: Šteta
što ovog izbaciše. Deluje razumno. BUDVANKA: Smiri
se. BUDVANIN: Kad
bolje promislim, tobože mirotvorac. U stvari, pička kukavička!
***
KAPETAN
HUKABUKA: Na jedno samo pažnju da vam obratim. Dosta mršavo
stojimo sa zalihama i sa onim što se baca u kljun. Ako nas
Pantagruel nešto opsedne, ja ovoga časa idem sve zube da povadim,
a to ću isto da učinim i sa vašim ljudima. ČEMER LJUTICA:
Zašto da pravite krezube babe od sebe, ako boga znate KAPETAN
HUKABUKA: Dosta će nam biti i tri zuba, da pojedemo ono što imamo. ČEMER LJUTICA:
Ni brigeša. Biće i suviše da se pod zub metne. Uostalom, jesmo li
ovde da jedemo ili da ratujemo? KAPETAN
HUKABUKA: Da ratujemo, zaista, ali puna trba tanac pravi. A gde
glad vlada snaga strada! ČEMER LJUTICA:
Koješta. Brbljanje! Zaklon je samo iza zastave, para samo od
konja, zveka od pancira. Da čujem ratni plan. HUKABUKA:
Gospodaru, mi smo vas danas proglasili vladarem najhrabrijim,
vitezom nad vitezovima, kakvoga nije bilo od smrti Aleksandra
od Makedonije! ČEMER LJUTICA:
Pokrij se! Pokrij se! HUKABUKA:
Hvala gospodaru. Evo šta činiti valja. Ovde ostavite nekog
kapetana, sa šačicom ljudi, da čuva zamak. Onda delite vojsku
nadvoje, što se bolje može. Jedna polovina baciće se na
Pantagruela i njegove ljude. Oni će ga odmah potući do nogu. Tu
ćete zgrnuti novce na hrpe jer ta uštva ima para. ČEMER LJUTICA:
Uštva, uštva! Dobro kažeš, jer plemeniti vladar nikad prebijenog
marjaša nema. Paru na paru gomila samo ko je niko i ništa.
HUKABUKA:
Druga polovina vojske udara na Onis, Sentonž, Perigor, Medak i
Elan...Španija će se predati jer to su puki dembeli. Pa ćete proći
Sibilinim moreuzom i tu ćete dići dva stuba veličanstvenija od
Herkulovih, za večni spomen svoga imena, a taj moreuz da se odsad
zove More Čemer Ljutice. Sad, čim se prođe More Čemer Ljutice,
Barbarosa vam se odmah predaje u sužanjstvo... ČEMER LJUTICA:
A ja ću ga pomilovati... HUKABUKA:
Dakako, samo da se pokrsti. Pa onda nastavljate osvajanja –
Tunis, Alžir, Bon, Koronu. Idući dalje uzimate Majorku, Minorku,
Sardiniju, Korziku i druge otoke Mora ligurijskog. Skrenućete
ulevo, uzećete pod okrilje Đenovu, Firencu, Luku, pa zbogom, moj
Rime! Ah, jadni Papa, već od straha premire! ČEMER LJUTICA:
Taj neće dočekati, bog i bogme, da mu papuču poljubim!
***
BUDVANIN: Au... BUDVANKA: I ja
kažem, neće to na dobro ispasti.
***
HUKABUKA: Kad
Italiju zauzmete, evo Napulja, Kalabrije, Apulije, evo
Sicilije, sve smo ih do gole kože porobili, i Malta je s njima. ČEMER LJUTICA:
Išao bih rado u Loretu. HUKABUKA:
Nikako! To pri povratku. Sad uzmite Kipar, Rodos, Kikladska
ostrva. Neka bog sačuva Jerusalim, jer gde sultan s vašom silom i
dikom da se uporedi. ČEMER LJUTICA:
Nije druge, tu valja da gradim Solomonov hram. HUKABUKA: Ne.
Još nije vreme za to. Nemojte biti tako žustri u svojim
pothvatima. Zar ne znate šta je kazao Oktavijan Avgust? Festina
lente. Prvo i prvo ima da se zauzme Mala Azija, Karija, Likija,
Pamfilija, Kiklija, Lidija, Fregija, Mezija, Betunija,
Harazija, Stalija, Samargija, Sasvasra, sve do Eufrata. ČEMER LJUTICA:
Vere mi, zabrazdismo, poludesmo. Ej jadna moja vojsko. HUKABUKA: Šta
to kažete? ČEMER LJUTICA:
Šta da pijemo u toj pustoj pustinji? HUKABUKA: Ni
brigeša vas, već smo dali potrebna naređenja. U Sirijskom moru
stoji devet hiljada i četrnaest velikih galija, natovarenih
najboljim vinom na svetu. ČEMER LJUTICA:
Ono jeste, ali nije sveže. HUKABUKA: E
nije nego! Kad si neko i nešto, kad nisi sitna riba pljuckavica
moraš malo i da se pomučiš. Neka je hvala Bogu da ste vi i vaši
ljudi stigli, zdravi i čitavi do reke Tigra. ČEMER LJUTICA:
A šta radi onaj deo vojske što je potukao onog drevnog vinosrka
Pantagruela? HUKABUKA: Ne
sede ni oni skršetnih ruku. Uzeli su Bretanju, Normandiju,
Flandriju, Holandiju, prešli Rajnu, raspolovili Švajcarce i
landsknehte, pa jedan deo već ukrotio Luksmeburg, Šampanju, Savoju
do Liona. Iskupili su se u Češkoj pošto su opljačkali Švapsku,
Virtemberg, Bavarsku, Austriju, Moravsku i Štajersku. Posle toga
osvojiše Švedsku, Daniju, Gotsku, Grenland, Škotsku, Englesku i
Irsku. Odtale ploveći morem peskovitim preko Sarmata pobediše
i ukrotiše Prusku, Poljsku; Litvu, Rusiju, Vlašku, Transilvaniju
i Mađarsku, Bugarsku i Tursku i stigoše u Carigrad.
***
BUDVANIN: A nas
opet nigde BUDVANKA: Nema
ni Hrvata. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Idioti, pa to je šesnaesti vek! BUDVANKA: Ali
Budua je postojala i na karti ucrtana. BUDVANIN: Ćuti,
važno je da nema ni Srba.
***
ČEMER LJUTICA:
Hajdemo, potecimo k njima! Žurim se, hoću da budem car od
Trebizonde! Hoćemo li da pomlatimo sve one Turkešanje, svu onu
paščad Muhamedovu? HUKABUKA: A
što, dovraga, da to ne činimo? Njihova imanja i zemlje, daćete
onima koji su vas časno služili i dvorili.
***
BUDVANIN: Da ga ovi
malo ne prećeraše? Da ne bude posle, govor mržnje, ovo ono. Nije li
ovo uvredljivo... BUDVANKA:
Politički nekorektno? To si hteo da kažeš. BUDVANIN: A što
ja znam... BUDVANKA: Nema
to veze. To je tekst iz šesnaestog veka. BUDVANIN: Znam.
Ipak...
***
ČEMER LJUTICA:
Sve me strah da ovaj pothvat ne liči na lakrdiju s loncem mleka,
pomoću kojeg se neki čizmar u snu obogatio, pa razbio lonac i ostao
bez ručka. Koji će vam đavo sva ta osvajanja? Čemu vode svi ti
poslovi. Čemu sva mora da se prokrstare? HUKABUKA: Eto
čemu, da se do mile volje naodmaramo, čim se vratimo. ČEMER LJUTICA:
Ako se pak nikad ne vratite, jer taj put je dug i opasan, zar nije
bolje da se odmah odmaramo, ne izlažući se tim nesigurnim
poslovima. HUKABUKA: De,
de! Tako mi Boga što ste vi neki sanjar i glavomućkalo. Zar da se
sakrijemo kraj ognjišta i vreme provodimo sa gospama biser
nižući ili predući kudelju na predivu. Ko ne zapne kereći, ni
konja ni mazgu neće steći – kazao je Solomun. ČEMER LJUTICA:
A ko traži veće, izgubi i ono iz vreće – kazao je Malkon. Au, dosta!
Pređimo preko toga! Samo te proklete Pantagruelove galije, od
njih nešto zebem! HUKABUKA:
Sitnica! Poslaćete Moskovljanima malo naredbice, i ti će vam za
tren oka postaviti na noge četiri stotine pedesethiljada
boraca, sve na izbor junake! Učinite vi mene svojim doglavnikom,
ja ću svakome pokazati! Grizem, kidišem, udaram, hvatam, ubijam,
za boga ne znam! ČEMER LJUTICA:
Hajd, hajd! Ubedio si me. Brzo sve da se spremi! Ko me voli za mnom!
***
BUDVANIN: Jesi
čuo, potkačiše i Ruse... BUDVANKA: Ama,
ne razumiješ ti to. BUDVANIN:
Kontekst? E, znaš šta, zabolje me...Oni će da pošalju naredbicu
Rusima... GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: (Vrlo glasno, razdražljivo) Zaista, ovo je
neizdrživo. Molim vas, postoji li ovde neki red! Obezbeđenje!
REDITELJ/PANTAGRUEL: Draga publiko, izvinjavamo se. Prinuđeni
smo da prekinemo predstavu. Zaista, vi ste za to najmanje krivi.
Naime, organizator nije ispunio uslove koje smo prethodno
dogovorili. Teška srca, zaista teška srca, donosim u ime
glumačkog ansambla ovu odluku. Bio je dogovor da publika bude na
pristojnoj distanci, da se utiša muzika. Ovim grubim upadima
gubite najviše vi, draga publiko. Na stranu što je oskrnavljena i
pozorišna umetnost, što se udara na dostojanstvo glumačke
profesije. Mi Vam obećavamo, da, aka, kada...
(Različiti
komentari, komešanje, galama. Dopiru odlomci primedbi: „Sram
ih bilo“, „Nemoj tako, nisu oni krivi“. „Ne, no je kriv moj pokojni
Joko“, „Ja sam kriv“, „Sve je to politika“, „Šljam tezgaroški“, „E,
zapamtiće mene Budva“, „Jesam li ti govorila“, „Meni se piški“,
„Moraju nastaviti“, „Imaju obavezu“, „Jok, bre“, „Neki kažu da ih
nisu platili“ itd.
Na sceni glumci
skidaju delove kostima. Binski radnici se pojavljuju na sceni,
pomeraju elemente dekora. Tonac skida slušalice, Inspicijent
unezveren, Sufler odlaže primerak teksta, itd...)
GLUMAC/PANURGIJE: Zaista, u dupetu poserice govana uvek dosta!
Neće nas oprati ni Dunav ni Sava. GLUMICA/KAPETANICA: U more sinje. Ne gine nam. GLUMAC/PANURGIJE: Možeš li da zamisliš naslove u sutrašnjim
novinama... REDITELJ/PANTAGRUEL: Ko jebe novinare. Dosta mi je svega. Dosta
mi je tih kompromisa. Jednom je ovo moralo da se desi. BRAT JOVAN: Neka
sam zao, neka sam proklet, ali jednom za svagda valja da se ovo
prekine, ovo unižavanje umetnosti. GLUMICA/KAPETANICA: I njega si doveo u loš položaj. On svaki čas
treba da stigne s novcem. REDITELJ/PANTAGRUEL: Pa šta? Zar je to najvažnije u celoj ovoj
priči, u ovom paklu? GLUMAC/PANURGIJE: Iskreno da ti kažem: meni je važno. Itekako
bitno. Ti, oprosti, poštujem te, ali ja se svoga dela ne odričem. I
ja ću da igram. GLUMICA/KAPETANICA: Nemamo velikog izbora. Masa će nas
izgaziti. Ne mislim fizički. Hajde da nastavimo. REDITELJ/PANTAGRUEL: Pritisli ste me. Nemam kud. Daj znak
inspicijentu. Jebem ti ovakav život! (Publika se
smiruje. Glasovi utihnu. Svetlosna promena i muzika
nagoveštavaju nastavak predstave.) REDITELJ/PANTAGRUEL: Poštovana publiko, vi dobro znate da ste
najvažniji činilac predstave. Znamo to i mi, znamo našu
plemenitu dužnost. I zato smo, uprkos problemima na relaciji
festival- producent odlučili da nastavimo predstavu, nakon
koje ćemo održati konferenciju za novinare...
***
BUDVANIN: Sve će da svale na nas. Garant. BUDVANKA: Neće. Publika je uvek u pravu. BUDVANIN: E kad to čujem, dobijem osip. BUDVANKA: Ima ono Handkeovo „Vređanje publike“... BUDVANIN: To beše onaj veliki prijatelj Srba?
7.
SASLUŠANJE –
NA RATIŠTU
(Pantagruel
ispituje Hukabuku, zarobljenika iz vojske Čemer Ljutice.) PANTAGRUEL:
Prijatelju, reci istinu, i ništa ne laži, inače ćemo te živa
odrati, jer ja sam onaj koji živu decu jede. Kaži nam red i poredak,
broj i snagu vojske. HUKABUKA:
Gospodaru, neka vam je znano, u vojsci ima trista divova,
oklopljeni su tesanim kamenom. Zatim ima stošezdesettri hiljade
pešaka, obučenih u kožu vilenjačku, jedanaest hiljada i
četiri stotine bojnih oklopnika, trihiljade šest stotina
dvostrukih topova, a bedemskim bacačima se broj ne zna,
devedeset četiri hiljade krčidruma, ima stopedesethiljada
bludnica, lepe su kao boginje... PANURGIJE: Evo,
za mene... HUKABUKA: Neke
su od njih Amazonke, druge Lionke, opet neke parizlijke, Turenke,
Anževinke, Poatvenke, Normanđanke i Alemanke, ima ih iz svake
zemlje i od svakog jezika. PANTAGRUEL:
Lepo. A jel tu i vaš kralj Čemer Ljutica? HUKABUKA: Da,
gospodaru. PANTAGRUEL: To
mi je dosta. De, momci- jeste li odlučili da pođete sa mnom. PANURGIJE: Ubio
ga Bog, ko vas ostavio! Samo mi jedna stvar ne izlazi iz glavića,
hoću da kažem iz glave, ja te glave jednako brkam... PANTAGRUEL: A to
je? PANURGIJE: To
je, kako da udesim sve one bludnice što su se tu našle ovo
poslepodne i nikad ne jeo hleba, ako svakoj ne smestim kako treba!
Šta misliš ti opaki Hukabuko? HUKABUKA: Ne
bih umeo reći gospodaru. PANTAGRUEL:
Hahaha! BRAT JOVAN: Do
đavola, u Đavogradu! Tako mi boga i ja bih poneku zajazio.
***
BUDVANKA: Bože me prosti! BUDVANIN: Što ima tu da se iščuđavaš....
***
ZNAJŠA: A ja! Šta
ste meni ostavili? Otkako smo Ruan napustili, nisam ga ispravio,
tek samo pokoji put kad bi kazaljka stala na devet ili na
jedanaest, pa je krut, pa je ljut kao sto đavola. PANURGIJE:
Zaista? Daćemo ti najdeblje i najokruglije. ZNAJŠA: Kako!
Svi na konju da jezde, a ja da vodim magarca?! Poslužićemo se
ratnim pravom. Qui potest capere capiat. PANURGIJE: Ne,
ne. Veži magare za neki palamar, a jaši konja kao i sav ostali
svet. Je l tako plemeniti Hukabuka? HUKABUKA: Tako
je gospodaru. PANTAGRUEL:
Pravite račun bez krčmara. Mnogo me strah da vam još pre mraka ne
bude manje stalo do uspravljanja i da vas ne poteraju kopljem i
džidom. ZNAJŠA: Taman
posla! Po meni možete mirne duše da ih skuvate, ispečete, u
mlivo satrete, u ćufte useckate. Ne brinite ništa, tako Vam
gospoda Boga! PANURGIJE:
Gola govna, ta samo moj nakitnjak muškarce će da pokosi, a sveti
Rupočepije koji u njemu počiva, taj će sve ženskaće da porosi.
Jel tako Hukabuko opaki neprijatelju? HUKABUKA: Da,
gospodaru! ZNAJŠA: Ti si
izgleda neka seka Persa! Da gospodaru, ne gospodaru. Imaš li ti
svoju tintaru? A kako ono beše kad ja dođoh da pregovaram... Šta
to... smrdi? PANURGIJE:
Stvarno, ne miriše krasno... BRAT JOVAN: Bog i
duša, to se izgleda ovaj prijan. ZNAJŠA:
Uneredio se... Golo govno, ne rekoh li ja, onomad. PANTAGRUEL:
Deco, deco, hajdemo! Pođimo!
8. POBEDNIČKA
GOZBA – NA RATIŠTU
PANTAGRUEL:
Nije mi se dalo da dižem vojsku na starog mog prijatelja Čemer
Ljuticu. PANURGIJE: Sve
zbog nekoliko tucadi pogača. ZNAJŠA: Ko mu je
kriv kad nije u stanju da vodi dobar rat. PANTAGRUEL:
Uzroci i razlozi su mnogo dublji. PANURGIJE:
Otarasismo se njihove bulumente. ZNAJŠA: Nego, da
ne bi ovde prisutnog kalcana... PANTAGRUEL:
Kojeg kaluđera. ZNAJŠA: Evo ga.
Brat Jovan od Mlivoseka koji je pobedonosno odbranio
manastirski vinograd. Kaluđer Kaluđerstvujući! PANTAGRUEL: De,
brat Jovane, pobratime Jovane, burazeru Jovane, kumim te
đavolom, brate Jovane, de da te poljubim u lice! JOVANE: Ja tebe
da poljubim! PANTAGRUEL: De,
mošnjo, da ti rebra polomim, koliko te grlim! Amo, de šamlicu.
Ovamo na ovaj kraj. JOVAN:
Pristajem, kad vi tako hoćete. Donesi vino, sipaj, sipaj dete
moje, malo će džigericu da mi osveži. Daj da se malo grlo ispere. ZNAJŠA:
Deposita cappa. Mantija da se svuče. JOVAN: E,
bogami, plemiću moj, ima u pravilu službe mog reda poglavlje kome
se to ne bi svidelo. ZNAJŠA: Ne jedi
govna! Neka se vaše pravilo službe najede govana! Mantija vam je
pleći nažuljila, svucite je! JOVAN:
Prijaško, ostavi mi ti mantiju, jer bog mi je svedok, s mantijom se
bolje pije. Dođe mi milo po celom telu. Ako mantiju bacim,
gospoda paževi iscepaće je u obojke, što su mi jednom već učinili
u Kulenu. Sem toga, proći će me sav apetit. A u toj odeždi, kad
sednem za sto, piću, bogami, i u zdravlje tvoje i u zdravlje tvoga
konja, i ti veselo. Od zla bog neka nas sačuva, bratijo. Istina je,
već sam večerao, ali ću opet prionuti na posao, jer mi je želudac
dobro kaldrmisan, kao čizma svetog Benedikta, a večno zeva kao
advokatska torba. PANTAGRUEL: Ded
malo usoljene ribe. JOVAN: Od svih
riba, izuzev linjaka, bolje ti je krilo od prepelice i but časne
sestrice. A zar nije smrt huda kad umreš ukrućena uda. I naš iguman
voli belo pileće meso. ZNAJŠA: Tu se sa
lijom ne slaže, jer lija kad koku, petla i pile zgrabi, nikad belo
meso ne jede. JOVAN: Zašto da
od boga nađe? ZNAJŠA: Jer
lisice nemaju kuvara da im ga skuva, a ako nije skuvano kako
valja, meso bude crveno a ne belo. JOVAN: O božji
mu praznik! Ovaj zečji batak baš dao dušu za onoga ko ima
kostobolju! Kad već o tome govorimo: zašto su devojački bataci
uvek sveži? PANTAGRUEL: Ovaj
problem ne nalazi se ni kod Aristotela, ni kod Aleksandra iz
Afrodizije, a ni kod Plutarha. JOVAN: Prosta
stvar. Tri su razloga iz kojih je neko mesto sveže po prirodi
svojoj. Prvo i prvo, jer se voda sliva niz njega, drugo, jer je
mesto osojno, tamno i mračno, tu sunce nikad ne sija. I treće, jer
tu stalno pirkaju vetrovi, i to vetar ruparac, vetar košuljarac,
a koliko tek vetar kitarac! Samo veselo! Pantagruelu, da se
pije. Zvek, zvek, zvek! Baš je dobar bog što nam je dobra vina dao. PANTAGRUEL:
Nategni! Daj redom! Mešaj! PANURGIJE:
Meni bez vode! Tako, priko! JOVAN: Ded na
iskap tu čašu. Živeo! PANTAGRUEL: Ja
samo iz boce molitvene, kao papa. ZNAJŠA: Ovo vino
ide pravo u žile, za piš ništa ne ostaje. PANURGIJE: Da
ja na piš točim vino, da l bi ga lizo? PANTAGRUEL:
Nekada sam samo lizao, sad, bogme, umem i da smažem. JOVAN: Evo pesme
od kavurme. Evo uroka od škembića. ZNAJŠA: Jedeš
li, apetit dođe s jelom, kazao je Anđelko iz Mansa, a ja velim: žeđ
prođe s pićem. PANTAGRUEL:
Beloga! Sipaj sve, sipaj dođavola. Sipaj i presipaj! Jezik mi se
ljušti. JOVAN:
Trinkajmo, zemljače. PANURGIJE: U
tvoje, druže. Znaj da je od srca. PANTAGRUEL:
Samo hrabro, pile moje. JOVAN: Po
kardinalski, crvenoga. Samo do vrha, molim te! PANTAGRUEL:
Deco, mi stalno oko mrsa. Oko pila i jestiva. Doista je retko da
veliki gozbaši kao mi megdan održe i obraz osvetlaju. Jer moj bivši
prijatelj, Čemer Ljutica, kako ono kaže..? ZNAJŠA: Zaklon
je samo iza zastave, para samo od konja, zveka samo od pancira! JOVAN: Hahaha!
A ja vam tvrdim: zaklon je samo iza kujne, para od dobro seckanog
bureka, a zveka od čaša sa rujnim vinom! PANURGIJE: Jok.
Zaklon je samo u punom krevetu, para od sisića, a zveka kad su
mošnje na poslu! Neka vazda živi Pantagruel! PANTAGRUEL: Bog
i duša, braćo, ovog mladića bi trebalo oženiti. Stalno mu je ona
ženska muka u ustima. ZNAJŠA: U dobri
čas! JOVAN: Mnogo bi
me obradovala jedna svadbena gozbica. PANURGIJE:
Hoću, da znate. Osim ako nisu, kojom zlom srećom, sve rupe
zapušene, zatvorene i zatrpane. Preklinjem Vas ljubavlju koju
prema meni danas gajite – kažite mi svoje mišljenje. PANTAGRUEL:
Nema tu više šta da se govori, samo treba da se ostvari. PANURGIJE:
Dobro, ali nisam ništa hteo da počinjem bez vašeg dobrog uputa. ZNAJŠA: I ja
tako mislim. PANURGIJE: Ali
ako me žena napravi rogonjom? Volim rogonje, mislim da su to dobri
ljudi, rado se s njima čak i družim, ali više volim crći nego da sam
ja rogonja. JOVAN: Onda se
ne ženite. ZNAJŠA: Jer
Seneka veli: što si drugom činio, znaj i drugi će tebi. PANURGIJE: Bez
izuzetka? PANTAGRUEL: On
kaže bez izuzetka. PANURGIJE: Ali
pošto ja bez žene ne mogu, kao ni slepac bez batine (jer burgija
mora da buši, inače mi nema života!) zar nije bolje da se udružim
sa kakvom časnom i čednom ženicom, nego ovako da ih menjam iz dana
u dan u stalnoj opasnosti da me ko batinom raspali... ZNAJŠA: Ili da ne
uhvatiš gospodsku bolest, što bi još gore bilo! Jer nikada mi časna
udata žena nikakva zla nije pričinila – da oproste muževi. JOVAN: Dakle,
ženite se u ime božje! PANURGIJE:
Međutim, meni su rekli da sve te dobre i predobre žene imaju rđavu
i ludu glavu, pa u brak uvek naspu podosta sirćeta. Bolje bi bilo
da se ja bar za ovu godinu prođem tih zamešateljstava, pa ko
srećniji nego ja. ZNAJŠA: Onda se
ne ženite ni po koju cenu. PANURGIJE:
Dobro, ali ovakav kakav sam sad- bećar- nemam nikoga da se brine o
meni, pa ako se slučajno razbolim? Šta onda? PANTAGRUEL:
Dakle, ženite se i bog neka vam pomogne. PANURGIJE:
Jeste! A dok sam ja recimo, bolestan i nemoćan da vršim bračnu
dužnost, ako mojoj ženi dodija moja malaksalost pa se upusti sa
drugim... JOVAN: Dakle, ne
ženite se. PANURGIJE:
Dobro. A onda nemam ni zakonitih sinova ni kćeri, u koje bih se
mogao pouzdati da će mi ime i grb produžiti, kojima bih mogao
ostavim baštinu i tekovine. PANTAGRUEL:
Onda se ženite, ako boga znate! PANURGIJE:
Znate šta! Vaši svi saveti liče mnogo na pesmu poskočicu: sve
neke podsmevke, sprdnje, ponavljanja i naopaki obrti. Jedno
poništava drugo. Sad ne znam na čemu sam. ZNAJŠA: Znate li
vi šta hoćete? To je glavna stvar. JOVAN: Ostalo je
sve slučajno i zavisi od neizbežne volje neba. Amin. PANTAGRUEL: Ima
tu pomoći. Prepustimo se vračanjima. ZNAJŠA: Ne škodi
nikad da se još više zna i nauči PANTAGRUEL: pa
makar i od lonca, konca, zvonca, ludaka, čudaka, budaka... JOVAN: Amin.
***
(Rafal. Krici.
Opšta pometnja. Glumci prekidaju igru. ) GLUMAC/PANURGIJE: Pucali su na našeg prijatelja. Tako javlja
inspicijent. BUDVANIN: Ja
mislim da je ovo neka nameštaljka, pozorišna smicalica. BUDVANKA: Ni ja
im ne verujem. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Ne mogu da verujem da ovakvi tipovi postoje!
***
GLUMICA/KAPETANICA: Blagi Bože! PANTAGRUEL/REDITELJ: Šta? GLUMAC/PANURGIJE: Navodno, oteli su mu torbu s novcem. Imao je
znatnu količinu novca. PANTAGRUEL/REDITELJ: Znam ja tačno koliko je nosio sa sobom. ZNAJŠA/GLUMAC:
Ne sumnjam. Odoše naši honorari. GLUMICA/KAPETANICA: Zar je to bitno u ovom času. Nije valjda... HUKABUKA/GLUMAC: Naravno da nije. Samo konstatujem. Nisam
životinja. Ja sam dramski umetnik. BRAT
JOVAN/GLUMAC: E, ako se i ti zoveš dramskim umetnikom... PANTAGRUEL/REDITELJ: Dajte, ostavite vaša podjebavanja
sada...Ima nešto smrtonosno u ovom komadu punom života.
***
BUDVANIN: Ima
nešto trulo u ovoj dramatizaciji!
***
PANTAGRUEL/REDITELJ: Ode život. Ali zašto je on ubijen? Kako? Mi o
tome ništa ne znamo, ne možemo i da hoćemo da odgonetnemo. I da
li je smrt usred uzavrele Budve moguća i očekivana? ZNAJŠA/GLUMAC:
Jeste, na žalost, navukli su nas na to. BRAT
JOVAN/GLUMAC: Pa nismo mi u komadu prizivali ubicu! PANTAGRUEL/REDITELJ: Stvarnost je nas nagnala da događajima damo
ovakav tok. Drugačije nam se ne bi moglo verovati. Jer u
poslednjih deset godina u Budvi se dogodilo mnoštvo ubistava... KASANDRA/GLUMICA: Ali, jebi ga, ako je opšti interes, da stvarnost
dobije neke vedrije tonove, poletnije, da slike događaja budu
veselije, mi ćemo postupiti tako. KAPETANICA/GLUMICA: Ma daj, ne seri, šta ti znaš o tome, ti si
druga grupa. KASANDRA/GLUMICA: Ako sam i druga grupa, ne jebem se s matorim
kešama... BRAT
JOVAN/GLUMAC: Ama, jeste li poblentavile sad i vi... PANURGIJE/GLUMAC: Ima jedno pitanje koje me muči: zašto se ta
ubistva događaju u Budvi? Budva – mediteranski grad. Metafora
letnjeg odmora, obnova snage, obnove života, a ovamo smrt,
bombe, atentati. GLUMAC/ZNAJŠA:
Budva mora biti grad praznovanja i predstava gde i veliko i malo,
i siromašni i bogati treba da se raduju, uživaju u životu! BRAT JOVAN/GLUMAC: I da se jebu,
naravno, gde god stignu. Ima to u pravilu službe. GLUMAC/HUKABUKA: Jakako! Tako bi
valjalo... BRAT JOVAN/GLUMAC: I ti bi valjda
poneku zajazio... PANURGIJE/GLUMAC: I ona individualna ubistva, osvete,
politička umorstva, atentati – sve to ima oblik rata, u malom.
PANTAGRUEL/REDITELJ: I šta sad, krv ti jebem. KAPETANICA/GLUMICA: (javlja se na telefon) Da. Da. Da... Da li je
moguće. O, dragi Bože! Da se igra. Veselo! Vedro! KASANDRA/GLUMICA: Sereš, da li je moguće KAPETANICA/GLUMICA: Majke mi! Sad se javlja on.Vest je lažna. Niko
nije stradao. Samo je jedan mečka odletela u vazduh. PANTAGRUEL/REDITELJ: Jebeš mečku. Idemo. Nastavljamo...
***
BUDVANKA: Ja i
dalje nisam sigurna: da li je ono bio stvarni incident ili... BUDVANIN:
Pozorišna smicalica. Ljubav zaista pobjeđuje smrt, to sam htio
da kažem. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Ne mogu da verujem da ovakvi tipovi postoje!
***
PANTAGRUEL/REDITELJ: Draga publiko, vi ćete nas razumeti. Ovaj
prekid je bio nužan. Mi ćemo za nekoliko sekundi, našu komediju
nastaviti. I nadam se da se ovo u Budvi više neće događati! Budva
treba da bude dobro koje pripada svima, naše dobro, naš grad, naše
maštanje, naše utočište tišine. Svako od nas ima svoj način na
koji voli Budvu, i da se u nju zatvori onako kako mu odgovara, da
u njoj pronađe ono što što priželjkuje, životnu radost, mir,
alibi... Grad u isti mah nestvaran i stvaran... To je moja želja
velika!
***
GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Okean patetike! BUDVANIN: Ja
mislim da svako u Budvi treba da nađe poslovni prostor za sebe,
lokal...
9. KASANDRA
PRORIČE
(Vračarina
krovinjara. Slabo građena, slabo nameštena, slabo osvetljena) PANURGIJE:
Blagi Bože, kakav dom! PANTAGRUEL:
Zamisli, da ovde moraš da prespavaš, da jedeš! ZNAJŠA: Dosta!
Heraklit, nejasni mračni filozof nije se čudio kročivši u sličan
dom i kazao je svojim učenicima da i u njemu obitavaju bogovi,
isto onakvom kao i u dvorcu punom milja. PANURGIJE:
Spavajte vi ovde s bogovima i s Heraklitom. ZNAJŠA: Prava je
Kasandra! E, sve mu u svetu! Uprskali smo gao kao ćuran motku! Nema
nam od nje odgovora jer nismo na nju zamahnuli zlatnom granom. PANURGIJE: Ja
sam na to mislio. Ovde mi je u torbi zlatan prsten, a zveknuće i
lepi i sjajni dukati.(Panurgije se pokloni i preda joj poklone –
sušene goveđe jezike, ćup pun ćufteta, bardak vina i ovnove
mošnje pune dukata. Zatim joj na domali prst stavi prsten.) Meni
su ženski saveti uvek pomagali, a naročito kad ih daje ženska
starost puna sibilskih osobina. KASANDRA: Ne
jedi govna više. Kazuj zašto si došao. PANURGIJE:
Tako vam jaki bog bio na pomoći, kažite mi šta mislite, da li da se
ženim, ili da se ne ženim i šta me u ženidbi čeka. KASANDRA:
(Ćuti, duboko zamišljena. Škrguće zubima, mrgodi se). ZNAJŠA: Nikad me
nećete ubediti da je bogzna kakva korist tražiti pomoć od žene. PANTAGRUEL: To
je znamenita proročica kojoj ravne nema i koja svu budućnost
proriče. ZNAJŠA: Tako mi
one device što pred svakim suknju diže! To je prava pravcata
veštica, gatara što u bob vrača, proročica i volšebnica. PANURGIJE: Mir
vas dvojica, ometate radnju! ZNAJŠA: Ma
hajde! Gde ona može da zna više nego što običaji zemaljski
dopuštaju i njen pol! KASANDRA:
(Okreće tri vretena na različite strane, ispituje im vrške,
zadržava najoštrije u šaci, a druga dva baci pod avan. Skide
jednu klompu, metnu pregaču preko glave. Popije gutljaj iz
bardaka, izvadi tri oraha pa ih stavi u orahove ljuske. Onda tri
puta okrete metlom po ognjištu. Baci na vatru suvu lovorovu
granu, pa gleda kako gori i ne daje glasa od sebe. Vrisne.
Urlikne.) PANURGIJE:
Tako mi rupe Gospine, drhtim! Mislim da sam opčinjen. Ona ne
govori nijednim hrišćanskim jezikom. ZNAJŠA:
Pogledaj.Već izgleda za četiri pedlja viša od maločas. PANTAGRUEL: Šta
joj to usne mrdaju? Šta znači to sleganje ramena? ZNAJŠA: Kakvu to
niz gubicu pesmu ispušta, kao da majmun čereči rakove? PANURGIJE:
Zuji mi u ušima. Čini mi s da vidim glavom Prozerpinu kako se
dernja. ZNAJŠA: Za koji
čas iskrsnuće ovde sve sami đavoli. PANTAGRUEL: O
gnusnih li životinja. PANURGIJE:
Bežimo, za ime božje! Umirem od straha! Ne volim đavole. ZNAJŠA: Ne
sviđaju se ni meni. Bežimo. PANURGIJE:
Zbogom gospo,velika vam hvala na svem vašem dobru. Ne oženih se ja.
Jok. Odričem se odsad kao i dosad. KASANDRA:
(Prepreči im put. Zatrese neko drvo javorovo tri puta pa na
nekoliko listova ispiše kratke poruke. Baci ih u vetar
kovitlavi) Tražite lišće,
ako hoćete, nađite ga ako možete. Tu je ispisana sudbina vašeg
braka. (zadigne haljinu, suknju i košulju do pazuha i pokaza im
stražnjicu) PANURGIJE:
Tako mi svete božje krvi koja svako čudo mrvi, ovo ti je prava
Sibilina rupčaga! KASANDRA:
(tresne vratima za njima) (Pantagruel,
Znajša i Panurgije skupljaju lišće i slažu izreke u stihu) PANURGIJE:
Otrebiće – da te zgrebe ZNAJŠA:
Zatrudneće – ne od tebe. PANTAGRUEL:
Posisaće dobar kraj. PANURGIJE:
Kažu zdraće – sve ne daj. PANTAGRUEL: Sad
ste bar načisto. Sibilino proročanstvo jasno potvrđuje ono što
sam vam i sam pokazao. Žena će vas obeščastiti, prevariti i drugom
se predati, od drugog zatrudneti, dobar deo imetka ukrasti i tući
će vas, kožu guliti i povrediti koji telesni ud. PANURGIJE: Vi
se razumete taman toliko u tumačenje kolko krmača u lepa jela.
Ne zamerite što tako kažem, ali sam malo ljut. Istina je sasvim
drugo. ZNAJŠA: Ajde,
pogledajmo reč po reč. PANTAGRUEL: Baš
da čujem. PANURGIJE:
Matora kaže: otrebiće da te zgrebe – kao što se ne vidi kakav je
pasulj dok se ne razgrebe i otrebi, tako se i moja vrlina i moje
savršenstvo nikad ne bi pročuli, kad se ne bih ženio. Niko ne može
znati kakav je sam po sebi, unutra, kao što se ne zna ni kakav je
pasulj ispod ljuske. Toliko što se prva dva stiha tiče. Govoriti
drugačije značilo bi tvrditi da čas i obraz jednog čoveka vise o
stražnjici kakve kurve. PANTAGRUEL:
Ajde, dobro. Da to prihvatimo. ZNAJŠA: Moglo bi
se reći da je skoro tako. PANURGIJE: Sad
druga dva stiha: žena će mi zatrudneti, ali ne od mene. Pa naravno,
neće od mene da bude trudna, nego od deteta koje nosi!Ah, šta
govorim, to čedo moje, već sam lud za njim. To će mi biti telence
slatko. Samo kad čujem moje luče što guguče! Blagoslovena bila
ona baba! Gde je brat Jovan da je blagoslovi? PANTAGRUEL:
Ostao nešto da oposli... ZNAJŠA:
Ispoveda jednu seka-dašu... PANTAGRUEL:
Ništa znato. Ja ću joj umesto blagosiljanja odrediti rentu
popriličnu u Đuvečariji, i to rentu kakvu imaju profesori i
doktori. Da ne biste slučajno hteli da mene moja žena u utrobi
nosi? Da me ona zanese? Da me ona rodi? ZNAJŠA: O, kako
smo samouvereni, blago meni! PANTAGRUEL:
Pusti ga, nek baljezga dalje. PANURGIJE: Sad
– treće. Posisaće dobar kraj! Pristajem. Jasno vam je valjda da je
to ona batina sa jednim krajem koja mi visi između nogu. Kunem se
da ću je uvek održavati sočnu i smočnu. Neće je uzalud sisati. Uvek
će tu biti za zobanje pa i više. PANTAGRUEL: Ja
taj stih «posisaće dobar kraj», tumačim čistom alegorijom. ZNAJŠA: Tako je.
Mislimo da će ti ukrasti imetak, da će ti isisati imovinu i to
krišom. PANURGIJE:
Alegorija mi se sviđa, ali ne u vašem smislu. Lepo ste to
izmislili nema šta. Idemo na četvrto. Veli , žena će mi zderati
kožu, ali da ne dam sve. PANTAGRUEL: Da
lepe reči! ZNAJŠA: Ja bih
rekao da se tu radi o udarcima i telesnim ozledama. PANURGIJE: Bog
je video! To je ono što je babac upravo i trebalo da mi kaže.
Preklinjem vas, odvojte malo svoj duh od te zemaljske misli i
podgnite ga do visokog rzamatranja prirodnih čudesa, pa onda
sami sebe osudite za grehe što ih počiniste izlažući
izopačeno proročanske reči sveštene Kasandre. Razlog koji me
nagoni da to tvrdim zasniva se na najdubljem svebogoslovlju
manastirskom. Brat Artemije Zadnjar ispričao mi to jedared,
jednog ponedeonika. ZNAJŠA: Jeste,
pojeli ste tom prilikom na uranku čitavu mericu telećih
kobasica i džak škembića. A ko džak usoljenih škembića na zub
metne, dođe mu volja da govna žvaće. PANTAGRUEL:
Jeste. I ako se dobro sećam, padala je kiša. PANURGIJE: Bog
neka mu pomogne i neka ga obraduje. Dakle, ispriča mi on da su
žene u početku sveta ili malo posle, htele da ljude žive oderu,
jer su hteli svud i u svemu da prednjače. Te se one tako zavere i
zakunu svetom kralju. Ali, o uzaludnih pokušaja ženskih. O
slabosti velike spola ženskog! One počeše da deru čoveka, ili da
ga gule, kako to kaže Katul, sa onog kraja koji im se najviše
dopada, a to je ud živčani, pun šupljika. I već je prošlo više od
šest hiljada godina, a eto, ni do danas dalje od glavića nisu
došle. E, sad moja žena, koja nije odustala od tog ženskog opšteg
poduhvata, oderaće mi ga, ako oderan nije. Pristajem, drage
volje, samo ne dam sve, uveravam vas, dobri moji prijatelji. ZNAJŠA: Ali vi
nikako ne rekoste šta bi kad ono baba pogleda prvo nas pa lovor
granu kako bez ijednog zvuka i prizvuka, pa vrisnu besnim i užasnim
krikom. Vi znate da je to žalosno znamenje i prejezivo
predskazanje, kao što tvrde Propercije, Tibul, Porfirije,
tanani filozof Evstatije govoreći o Homerovoj Ilijadi i
drugi. PANURGIJE:
Zaista, u dupetu poserice govana uvek dosta! Navodite mi sve
neku telad zablenutu u šarena vrata. Ta oni su bili šašavi kao
pesnici, a kao filozofi udareni mokrom čarapom. Oni su bilo isto
toliko zahvaćeni ludilom kao i čitava njihova filozofija.
10. BRAT JOVAN
SAVETUJE
PANURGIJE:
Razveseli mi malo debeljuško! Osećam da sam se sav snuždio zbog
priča one besomučnice, Kasandre. Čuj dragi moj mudonjo. Slatki
moj, mojski moj, uvek stoj, i u boj, takav ti je kroj. Krakati,
sakati, grlati, slađani, mlađani, arapski, barapski, sigurni,
durni, promućurni, burni, mračni, prozračni, ludi, hudi,
plašljivi, vašljivi, guravi, brbljivi, smrdljivi, metalni,
stalni, besni, svesni, ješni, grešni, brat Jovane, brljavi,
vrljavi, rosni, ponosni, prkosni, divni, gerundivni, viloviti,
siloviti, roviti, svemu vični, algebrični, zbrkani, nakrkani,
nadrkani, zverski, kaluđerski, gorostasni, glasni, strasni,
svečarski, presni, besni, kopljem raspaljujući, sveobarajući,
mošnjo moja kopljarska, jareća, najveća, brat Jovane,
prijatelju moj, poštujem te i osećam prema tebi
strahopoštovanje, pa sam te ostavio za kraj kao najslađi zalogaj.
Daj mi saveta, molim ti se, da li da se ženim ili ne. BRAT JOVAN: Ženi
se, dođavola, ženi se i oglasi dvostrukom zvonjavom muda. Mislim
i velim, što pre možeš. Dokle ti, pobogu, misliš da se čuvaš i
skanjeraš. Zar ne znaš da dolazi smak sveta? Ta mi smo mu danas bliži
dve vrljike i pola hvata nego što smo bili preključe. Antihrist se
već rodio, kako mi rekoše. Istina, za sada samo poneki put ogrebe
svoju dojkinju i dadilje – ne pokazuje on još svoje sile i
velelepnosti, jer je mali. Sve dok džak brašna ne bude tri pare, a
bure vina šest belih aspri! Zar bi hteo da te sudnji dan zateče sa
punim mošnjama, dum venerit judicare! PANURGIJE: Duh
ti je prozračan i vedar, brate Jovane, mošnjičaru najglavniji, a
govoriš jasno i razgovetno. To što ti kažeš desilo se i Lenadru
iz Abidosa u Aziji. Nije hteo da umre s punim mošnjama! Od sada
rešavam kad se u mojoj zemlji Đuvečariji koji zločinac bude
pogubljivao, ima dan ili dva pre toga da se procedi i docedi do
poslednje kapi, kao morski gavran, tako da u njegovim
semenjacima ne ostane ni koliko da se ispiše grčko ipsilon.
Takva dragocenost ne sme uludo da propadne. Može i čoveka da
rodi, te će umreti bez žalosti, jer je ostavio čoveka za čoveka. BRAT JOVAN: Tako
mi svetog Rigomea, Panurgije, slatki pobratime, ništa ti ne
savetujem što ne bih i sam učinio na tvom mestu. Samo pazi i obrati
pažnju da svoje poteze vežeš i nastaviš. Ako ne budeš stalno
vežbao svoj tandrk, povućiće mu se mleko, pa će ti služiti samo kao
ispišarnik, a mošnje će ti biti samo kao torba. To te ozbiljno
opominjem. Video sam kod mnogih koji nisu mogli kad su hteli, jer
nisu radili kad su mogli. Od neupotrebe gube se sve povlastice.
Zato ti, čedo moje, održavaj i podržavaj tu svoju donju i sitnu
čeljad, te svoje pećinaše i ruposkoke, u neprekidnom
poslovanju. Naredi da ne žive kao plemići, od rente i u neradu. PANURGIJE:
Tako je, brat Jovane, mošnjo moja leva, verujem ti. Ti pristupaš
poslu brzo. Bez uvijanja i kopanja trica, ti si me potpuno
oslobodio svake bojazni koja bi mogla da me zaplaši. Zato neka ti
ga nebo da čvrsta za mnogo godina, i na poslu da je ustalac. Na
tvoju reč – ženim se. A imaću uvek lepe sobarice, pa kad me posetiš
bićeš zaštitnik te ženskadije. To je što se prvog dela besede
tiče. BRAT JOVAN: Čuj
zvona u Rambujeu. Vračaju. Šta vele ona? PANURGIJE:
Čujem ih. Tako mi žeđi, zvuk njihov sudbonosnije se razleže nego
lupa Jupiterovih bakrača u Dodoni. Slušaj! (Peva na melodiju
zvona)
Ti se
ženi, ženom ženi Blago
meni, ženi, ženi. Već ne
bleni Tebi
sviće Dobro
biće, biće, biće...
Uveravam te da
se ženim, sve me na to zove i poziva. Reč koju ti dajem tvrda je kao
bronzani zid. BRAT JOVAN: A
nešto si nezadovoljan povodom drugo dela moje besede, gukni. PANURGIJE:
Čini mi se da ti, unekoliko, dovodiš u sumnju pa začikuješ moje
očinstvo, i misliš da mi je Prijap, ukrućeni bog baštenski, premalo
naklonjen. BRAT JOVAN: A,
ne! Nisi me dobro razumeo. PANURGIJE:
Preklinjem te, učini sevap. Pa i veruj da je sasvim pod mojom
vlašću, radi kako mu se zapovedi, dobre je naravi, pažljiv, sluša
vazda šta kaže gazda, svuda i na svakome mestu. Treba samo da
popustim sokolove vrpce, plen pokažem i reknem: drži, drugaru.
Pa da mi je buduća žena oblaporna na Venerinu last, kao nekada
Mesalina ili markiza od Vinčestra u Engleskoj, molim te da mi
veruješ da bih je i zajazio i prejazio. Svakako ti je poznato šta
je kazao Solomun. BRAT JOVAN: On je
govorio kao duhovnik i mudrac. Posle njega Aristotel je izjavio
da je žensko biće samo po sebi nesito. PANURGIJE: A ja
hoću da se zna da je i moja gvožđurija ista takva i da za umor ne zna. BRAT JOVAN:
Poznati su ti oni basnoslovni bludnici Herkul, Prokul, Cezar,
Muhamed u svome Alkoranu tvrdi da ima polnu moć kao šezdeset
lađara. PANURGIJE:
Slagao je razmetljivac. Kao i Atenej koji je, kao, pomoću neke
travke izvodio dnevno po sedamdeset puta, pa i više. Ne verujem
mu, ama baš ništa.To je, tako reći, neki proizvoljan broj. Nemoj
molim te ni ti da mu veruješ. BRAT JOVAN: Ja
verujem samo u ono što je istina. PANURGIJE:
Onda veruj da je moj rođeni čiča-Marjan, moj ponositi Stojko
svetski prvak.
***
BUDVANIN:
Istina u pozorištu? Pozorište ima i pravo i obavezu da postavlja
ozbiljna pitanja. Tekst se prilagođava pozornici isto koliko se
i pozornica prilagođava tekstu,a ja hoću da uvijek znam gdje sam,
i kada, u kom vremenu... BUDVANKA: Ima
kod Rablea mnogo aluzija, koje bi mogle biti razumljive samo
njegovim savremenicima, ali ima i aluzija što se tiče našeg
političkog stanja, i našeg života. GLAS OSVEŠĆENOG
GLEDAOCA: Ovde se traži ljubav. I to ona ljubav koja umnožava
ljude na planeti. Budale! BUDVANIN: Kao da
njega neko nešto pita.... A kako me nervira taj glas...
11. PANTAGRUELOVO
UDVARANJE TREĆE (PORATNO)
(Na pariskom trgu) PANTAGRUEL:
(nosi punu kesu tantuza) Gospo, konačno da utvrdimo, ko koga
više voli, vi mene ili ja vas? KAPETANICA: Ja
vas ne mrzim, jer kao što bog naređuje, volim ceo svet. PANURGIJE: Ama
nije reč o tome. Jeste li zaljubljeni u mene? KAPETANICA:
Toliko sam vam već puta kazala, da mi takve reči ne kazujete:
budete li mi još to govorili, pokazaću vam da meni ne možete
takve sramne ponude činiti. Idite odavde i vratite mi
brojanice, da me muž ne bi pitao gde su mi. PANURGIJE:
Kako gospo!Vaše brojanice!Ne dadoh ih ja, moga mi bora – nebora.
Ali daću vam druge. Volite li više zlatne i gleđosane, u obliku
loptica, ili na ljubavni splet, ili teške kao krupne polugice, ili
od abonosovine, ili krupne zumbulaše, ili topaze okićene
safirima. Ili rubine iskićene dijamantima od dvadeset osam
karata? Ne, ne, sve je malo, nego znam ja jedne brojanice od finih
smaragda u sivoj ambri, a na vezici persijski biser kao
pomorandža. Koštaju samo dvadesetpet hiljada dukata. Te ću da
vam poklonim jer ne znam šta ću s novcem. (Govoreći
zvecka tantuzima.) Treba samo da
kažete. Sve do pedeset hiljada dukata za mene je sitnica. KAPETANICA:
(Ide joj voda na usta) Ne, hvala vam lepo, od vas mi ništa ne treba. PANURGIJE:
Tako mi boga jedinog, ali meni treba od vas: to vas ne košta ništa,
a ostaćete na svome. Evo, to je meštar Joca Buljina, traži duplju
gde će stanovati. (Hoće da je
sobali.) PANURGIJE: E,
lepo. Nećete me pustiti da malo drpnem? Na čast vam lajna! Nije za
vas ni tolika čast, ni tolika last. Čujte bar šta sam za vas nakitio:
O, divna gospo, o
lepoto bujna, Dadoh
vam srce – vi meni prezrenje, Oteraste me kao psa očajna, Na
toliko moje prisno podvorenje. Nije
l' to gospo, svirepost beskrajna? Ta
mogli ste me, bez tog besa vajna, bez
svake peze, poslati ne bdenje I
reći samo: nek ostane tajna Ovoga
puta! Ja se
ne ljutim, ljubav ste mi trajna I
bića moga teško oboljenje, Ne
tražim ništa, o lepoto sjajna: Mrdanje glavićem celo mi je htenje, Očima
dajte blago zaposlenje – Ovoga
puta.
HUKABUKA: Neka
te đavo nosi! Sikter, rogonošče! (Videći da je
Panurgije bez nakitnjaka, da su mu naočari za kapu vezane.) PANURGIJE:
Kako do đavola, da budem rogonja, kad još nisam ženjen, kao ti,
ukoliko mogu da zaključim po tom tvome licu koje te baš ne krasi. HUKABUKA: Da,
zbilja. Jesam ženjen, i ne bih pristao da to ne budem ni za sve
naočare Evrope, ni za sve đozluke Afrike, jer imam ženu koja spada
u najlepše, najljupkije, najčasnije, u braku najčednije, što ih
čitav moj kraj poznaje – ne budi ostalima krivo. Šta se to tebe
tiče? Što ne gledaš svoja posla? Što joj dosađuješ? Ko si? Čiji si?
O, Antihristov Naočarko, reci mi jesi li ti uopšte božji? Kako se
zoveš? PANURGIJE:
Grizigovno, s poštovanjem. A da te pitam, šta bi ti učinio kad bih
ja, uz pristanak i privolu svih elemenata, toj tvojoj lepotici,
toj tvojoj časnočasnici, toj tvojoj čednočednici, toj tvojoj
ljupkoj ženici tako drmnoskrckoprcao, da joj se kruti baštenski
Prijap (koji ovde kod mene na slobodi živi izvan svakog podanstva
boravi, od nakitnjaka neukroćen) u telo uglavi, pa da više i ne
izađe iz nje, nego se večno u njoj naseli, osim ako ga ti svojim
zubima ne izvučeš. De odgovori, šta bi ti u tom slučaju činio. Da
li bi ga tamo ostavio na vjeki vjekov, ili bi ga zubima vadio?
Odgovori, o Muhamedova ovnaro, da ti tako kažem, kad već i inače
svi đavoli na tebe polažu pravo. HUKABUKA:
Raspaliću te mačem po tom unaočarenom uvu i premlatiću te kao
ovna. (Vadi mač iz
korica.) PANURGIJE:
Probošću te, tako mi ona četiri poludupeta koja mi život
dadoše! Raspolutiću te, tako mi životvorne čivije koja ih je
tada sparila. HUKABUKA:
Hajde da se bijemo! Da pošteno protrljamo jedan drugom slaninu,
pa da moju časnočasnicu ostaviš na miru! PANURGIJE:
Slušaj ti govneni slinavko! Bez mlade snaše – nema seka-daše.
Suđeno ti je da ti ja nabijem rogove. HUKABUKA: Rupe
mi gospine, sad ćeš mi platiti i za one dane koje sam proveo u
zarobljeništvu dok si se ti šunjao oko moje ženice. PANURGIJE:
Pravo govoriš. Vredelo je za tvoju gospu nakitnjak drešiti, ali
su me vaše čete ometale da izvedemo onu igru dizoguza i ozgo
leđa, ozdo leđa. HUKABUKA: E sad
će bude krke izatrke! PANURGIJE: Ne
skidam štroku sa sebe, dok se tebe ne kurtališem! HUKABUKA: Onda
rat, huljo! PANURGIJE: Rat,
preispoljni klinkure moj! PANTAGRUEL:
Stojte, nesreće belosvetske! I oko čega da se pobijete? Ako
nađete neke za koje vredi mač potezati, a vi ih slobodno
pojašite i dovedite k meni! Nemojte da se srdite i žestite, jer
vreme je uvek opasno. Nemojte upotrebljavati silu ni prema kome.
Možete me nazvati ovde pred svima poslednjim prdizvekom iz
poslednjeg sela, ako nisam u pravu. Ne treba više prljati ruke
krvlju i zulumom. Ne možeš ti njegovu gospu bespravno steći. Nego
ćemo mi sada, kao pravi Hristijani, jel tako brat Jovane, udesiti
jednu pantagruelsku gozbicu, pa šta Bog da. A sluči li se da se
nešto oženiš... PANURGIJE:
Da se
ženim! Trinkajmo u zdravlje Baha! Moja
radost ludog maha, razdraganost sva je plaha. Bez
bojazni i bez straha! Trinkajmo u zdravlje Baha! Nije
dalek lepi dan kad će
biti pojahan S
donje strane mojom žilom. Zna se
kakav, čiji but To će
biti bojak ljut! Žena
će mi s puno volje Na tom
polju da se kolje, Za
veneru biće bitke, A ja
imam sablju britku. Udariću kao grom U tlom
poslu nisam trom. Neka
oči širi, beči: Muž u
pravom smislu reči! Ničem
i gde nisam sejan! Io
Pean, io Pean! Braku
pevam Pean-poj!
BRAT JOVAN: Jesi
li ti poludeo ili su te opčinili? Pogledajte kako je zapenušio,
čujte kako slikuće i slikuriče. Šta li je to progutao, do svih
đavola! Prevrće očima u stranu kao koza kad hoće da crkne. Zar ne
može malo dalje od nas da balega? PANTAGRUEL:
Od
vina mi svest se mrači, slabi. Propevo sam, eto, vrag mu babi! I tim
sokom smehoskokom Smeh i
krik sad se
sprežu. Pesmom vežu, Srokom stežu. Svuda
sežu, daju
slik Radost niče, srce
tiče. Slava
Bahu, kralju pobedniku, Plemenitom u svakom obliku!
BRAT JOVAN:
Kako, i vi ste se dali u stihoklepanje? Tako mi božje vrline svi
smo naćefleisani. Tako mi svetog Jovana, osećam da ću i ja u
stihove kao ostali. Samo izvinite ako mi pesme ne budu savršene. PANURGIJE:
Zato
Jovo, mili brale, kad te
reči tako pale, ne bil
bilo za te bolje da se
baciš s puno volje u brak
kao svaki čova poput
dobrih svih drugova!
BRAT JOVAN:
Da se
ženim? Da me
žena zgrabi? Zar da
mene snađe ta sramota Da
poverim svoje biće babi Da
izgubim slobodu života!
PANURGIJE: A
ti, Znajša, prijatelju. ZNAJŠA: Šta je
sveta na sve četir strane...
sam ću
svoje da provodim dane Zaljubljenog tuku muke svake Nesreća mu ne skida se s jake.
TRIBULE
(odnekud, iznenada bane):
Oženjen je
srećniji sto puta Panurgije ne staj na po puta. Završio sam.
Pljeskajte mi! Valete et plaudite!
***
GLAS SAVESNOG
GLEDAOCA: Ako je ovo teatar, ja sam ... BUDVANIN: Ajde sada, pojavi se! Ti što
mi celu predstavu upropasti svojim piskavim glasom. Pokaži se,
gde si. Da te vidim, junače. (Pojavljuje se čovek džinovske
visine sa probušenim desnim uvetom, sa zakačenim prstenom
dimišćakom, skinuo nadgaćnik, prikačio naočare na kapu.)
Tu sam prijatelju, imaš nekih
problema?
Tajac, u stvari, kraj.
nazad
|