Rukopisi

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.2
COBISS.SR–ID 179000844
 

Milivoje Mlađenović

SKANDALOZNA KOMEDIJA

Karnevalska retro-vizija u jedanaest a možda i dvanaest slika

Smuć­ka­li­ce, sva­ko­ja­ke ma­ska­re i mi­lo­bru­ke pre­ma de­lu Fran­soa Ra­blea „Gar­gan­tua i Pan­ta­gruel“ na Tr­gu pje­sni­ka u Bu­dvi, na ma­ho­ve pre­ki­da­ne, ali, ipak okon­ča­ne uz pri­vo­lu te­melj­nih ele­me­na­ta glu­mač­ke pri­ro­de

Sombor, 1996 – Novi Sad, 2010
 

LICA

PA­NUR­GI­JE, u stvar­no­sti GLU­MAC, odan umet­no­sti, skroz
PAN­TA­GRUEL, u stvar­no­sti RE­DI­TELJ, mo­že mu se, kon­tro­verz­njak
KA­PE­TA­NI­CA, u stvar­no­sti GLU­MI­CA, pro­da­je fi­no­ću, a opaj­da­ra ne­slu­će­na
KA­SAN­DRA, vra­ča­ra, u stvar­no­sti GLU­MI­CA, te­ška šmi­rant­ki­nja, ne­ka mi se ve­ru­je na reč
TRI­BU­LE, jed­na pro­pi­sna bu­da­la, u stvar­no­sti GLU­MAC, stal­no se ne­gde šu­nja, valj­da s onim Če­mer Lju­ti­com
ZNAJ­ŠA, ni­je mno­go pa­met­ni­ji, u stvar­no­sti GLU­MAC, ka­kva na­ka­ra­da od čo­ve­ka, gov­no­je­đa
BRAT JO­VAN, ka­lu­đer ka­lu­đer­stvu­ju­ći, u stvar­no­sti GLU­MAC, ima ne­što svo­je, stvar­no
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA, ku­ka­vi­ca si­nja, u stvar­no­sti DE­KO­RA­TER, tač­ni­je glu­mac-ama­ter ko­ji u po­sled­nji čas uska­če u pred­sta­vu jer je glu­mac pred­vi­đen za ovu ulo­gu, ne­za­do­vo­ljan uslo­vi­ma ra­da na­pu­stio pro­je­kat
ČE­MER LJU­TI­CA, to­bo­že rat­nik, u stvar­no­sti GLU­MAC, ili pi­je ili se koc­ka, ili je s Tri­bu­le­om
BU­DVA­NIN, gor­štak ko­ji je si­šao na mo­re, uvek pra­ćen sum­njom
BU­DVAN­KA, kul­tur­na, ima ne­ku vr­stu zna­nja, ne zna­mo ko­ju
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA
Ne­i­den­ti­fi­ko­va­ni, ali raz­go­vet­ni gla­so­vi iz pu­bli­ke, sa tr­ga, s grad­skog be­de­ma...

At­mos­fe­ra je kar­ne­val­ska. Da­kle, osnov­no ras­po­lo­že­nje pu­bli­ke raz­dra­ga­no. Kar­ne­val ne zna za po­de­lu na iz­vo­đa­če i gle­da­o­ce. Ne pri­zna­je ni ram­pu, čak ni u nje­nom za­čet­nom ob­li­ku. I tu­ri­sti u Bu­dvi če­sto kao da se ni­su od­ma­kli od kar­ne­val­skog shva­ta­nja po­zo­ri­šta. Oni ula­ze u scen­ski pro­stor, fo­to­gra­fi­šu, je­du, pi­ju, lju­be se, no­se de­cu na­kr­ka­če, gla­sno ko­men­ta­ri­šu, gle­da­ju u glum­ce kao u ču­do ko­je je ule­te­lo u nji­hov, pla­će­ni tu­ri­stič­ki kom­for. Ram­pa bi ra­zo­ri­la kar­ne­val (kao i obr­nu­to: uni­šte­nje ram­pe raz­ru­ši­lo bi po­zo­ri­šnu pred­sta­vu). Kar­ne­val ne zna za gra­ni­ce u pro­sto­ru. E, na toj ne­po­sto­je­ćoj li­ni­ji tre­ba­lo bi da se od­i­gra­va ova dra­ma. Ali, ko ne zap­ne ke­re­ći ni ko­nja ni ma­zgu ne­će ste­ći! La­ko je to re­ći, aj­de, bra­tac, re­ši to ta­ko da ti se ve­ru­je. U sva­kom tre­nut­ku, u sve što se zbi­va. Ovo je zbi­ti­je du­šu da­lo za igra­nje u am­bi­jen­tu me­di­te­ran­skom, ali ga po­zo­ri­šni ve­štac mo­že očas po­sla pre­ba­ci­ti i u kon­ti­ne­tal­nu va­ri­jan­tu.
 

0. PRE POČETKA

BU­DVA­NIN: Što ne po­či­nju?
BU­DVAN­KA: Obič­no ka­sne.
BU­DVA­NIN: A ka­ko me to ner­vi­ra! Ni­je tre­ba­lo ni da do­la­zim.
BU­DVAN­KA: Pa ti idi, ni­ko te ne za­dr­ža­va. Če­ka­li smo i ra­ni­je po dva sa­ta da poč­ne pred­sta­va. Ni­je bi­lo ni gun­đa­nja, ni pro­te­sta. Iz­gle­da da ne­što ne va­lja.
BU­DVA­NIN: Ot­kud ti znaš.
BU­DVAN­KA: Vi­dim po po­na­ša­nju re­di­te­lja.
BU­DVA­NIN: Mi­sliš na onog što mla­ta­ra ru­ka­ma i ur­la? Pa šta on­da s tim. Ne ču­jem ni ri­ječ.
BU­DVAN­KA: Šta ima da se ču­je. Vi­di­mo šta ra­di. Vi­di­mo ka­ko se dr­ži. Eno, ka­že, opro­sti, da ga baš bo­li za pu­bli­ku.
BU­DVA­NIN: Ni­šta ja to ne ra­zu­mi­jem.
BU­DVAN­KA: Ka­že je­dan fi­lo­zof da, ako po­zna­je­mo tekst, mo­že­mo go­to­vo da pred­vi­di­mo po­kre­te glu­ma­ca. Ali, obr­nu­to ne va­ži! Po­zna­va­nje ge­sto­va vr­lo ma­lo nas oba­vje­šta­va o ko­ma­du jer u ko­me­di­ji ima još mno­go če­ga vi­še osim po­kre­ta ko­ji­ma se ona iz­vo­di. Ra­zu­mi­ješ?
BU­DVA­NIN: Ka­ko ne! Je­ste da sam bu­da­la, ali da tr­pim, da mi ti ci­ti­raš ov­dje u Bu­dvi fi­lo­zo­fe, to ne sva­tam! Iz­vi­ni. Iz­gle­da da oni ima­ju, ne­ko že­šće sra­nje, da iz­vi­neš na iz­ra­zu.

***

RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Ova­ko, vi­di­te. Pa­re ni­su le­gle. Ni­su uti­ša­li mu­zi­ku u ka­fi­ći­ma oko­lo. A još sam do­bro na­gla­sio, bi­li ste pri­sut­ni, ako mi ne uklo­ne ovo sra­nje od re­kla­me- ne­ma pred­sta­ve. Ako ovaj ki­ne­ski bu­tik bu­de sve­tleo, ne­ma pred­sta­ve. Ako za mi­li­me­tar pri­bli­že pu­bli­ku sce­ni – ne­ma pred­sta­ve.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Fan­ta­stič­no! Lju­di ula­ze u scen­ski pro­stor... To tre­ba is­ko­ri­sti­ti.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: To, kad ti bu­deš re­ži­rao. Scen­ski pro­stor je ne­po­vre­div.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Sa­mo da pro­da­ju što vi­še ula­zni­ca.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Vi­di ko­li­ko na­ro­da, ko go­va­na! Do­la­ze zbog te­be. Mi­sle da si ona Ka­san­dra iz nji­ho­ve se­ri­je.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Jok, mo­re. Do­la­ze zbog te­be, zna­ju te po onoj re­kla­mi za pi­lu­le „ju­tro po­sle“.
GLU­MAC/PAN­TA­GRUEL: Da ot­ka­že­mo?
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Kao što re­ko­ste, sve oni to zna­ju od pr­vog da­na.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: I za­to mi na pa­met ne pa­da da se je­ba­vam i bru­kam.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Iz­vi­ni­te, mo­žda se i ja ov­de ne­što pi­tam?
GLU­MAC/PAN­TA­GRUEL: Pa, eto. Pi­taj se. Uosta­lom, zna­li su ko­ga zo­vu da im re­ži­ra. I plus da im i glu­mim za taj bed­ni ho­no­rar.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Ka­že onaj nji­hov di­rek­tor da ima­ju pro­blem s pri­li­vom nov­ca u bu­džet. Je­beš ga, ni­je to ma­la su­ma.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Ma za­bo­li me­ne ku­rac, za nji­hov pri­liv, od­liv, pro­liv.
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Šta? Ne­ma pred­sta­ve. E je­bem ti ži­vot.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Šta ti znaš o ži­vo­tu i po­zo­ri­štu. I da znaš, ideš mi na ku­rac sa tim sla­do­le­dom.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Ne­moj ta­ko. Mo­ra čo­vek ma­lo da osve­ži dži­ge­ri­cu.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Da, sve je to ok. I pot­pu­no ste svi vi u pra­vu. Ali, je­beš ga, znaš da ne za­vi­si sve od njih. Osim to­ga, pu­bli­ka će pri­me­ti­ti da ima­mo pro­blem.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Je­be mi se ži­vah­no. Što bi se to me­ne ti­ca­lo?
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Ne­ka se opre­de­le – ho­će li va­šar ili fe­sti­val.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Stvar­no, što bih ja bri­nuo o to­me uop­šte!? Što bih ja imao raz­u­me­va­nja za tu si­tu­a­ci­ju? Šta me bri­ga ako pu­bli­ka pri­me­ću­je na­šu ner­vo­zu.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ble­be­ćeš be­smi­sli­ce. Pu­bli­ka vo­li po­zo­ri­šte ko­je se ba­vi sa­mim so­bom. Obo­ža­va da zvi­ri iza ku­li­sa. Oni su ube­đe­ni da je pred­sta­va već po­če­la.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Ma bo­li me­ne pič­ka, šta oni vo­le.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ne pri­me­ću­ješ. Oslu­šni. Ne vi­dim ja tu ne­ki ve­li­ki pro­blem. I za­to tre­ba da igra­mo. Mo­ra­mo da igra­mo.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Da se raz­u­me­mo. Ne mo­ram ja ni­šta! Ne­će­mo ni ta­ko da raz­go­va­ra­mo! Šta ka­plješ po me­ni s tim sla­do­le­dom...
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Da mi se opro­sti! Spo­pa­la me ne­ka žeđ. De­hi­dri­rao sam no­se­ći one ku­li­se. A sad ne­ma pred­sta­ve, je­bo vas ja.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Ajd što ne vi­di on, on ni­je glu­mac, ali ne vi­di ni ko­le­gi­ni­ca.
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Ja ni­sam glu­mac? Do­bro, on­da ja na­pu­štam pro­je­kat...
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Do­bro, iz­vi­ni, iz­vi­ni. Je­dem gov­na, sva­šta ba­le­gam. Bez te­be ne­ma pred­sta­ve, znam. Je­bem ti tru­pu.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ne vi­dim ja tu ne­ki ve­li­ki pro­blem.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Na­rav­no, ti ne vi­diš pro­blem.
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Što bi ona pa vi­de­la? Njoj je sve OK. Nje­ni su in­te­re­si dru­ge vr­ste. Nje­ni su sit­ni po­ri­vi za­do­vo­lje­ni.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ne­moj da si kva­ran. Znam na šta ti pu­caš! I ako ta­ko mi­sliš, u re­du. Ma, s kim to ja uop­šte za­mla­ću­jem ov­de. Odoh da se pre­svu­čem.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Iz­vi­ni, u ime svih – pu­kli smo. Je­bi ga. Ni­ko se vi­še ne bri­ne za op­sta­nak fe­sti­va­la. Po­li­ti­ča­ri nas gu­be iz vi­do­kru­ga. Go­mi­la­ju se du­go­vi.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Je­be se me­ni. Uz­gred, du­gu­ju svi.

***

BU­DVA­NIN: Onaj glav­ni se, da opro­stiš, že­šće iz­dr­ka­va. I je­su na­šli gdje da igra­ju pred­sta­vu.
BU­DVAN­KA: Ka­žu re­kao na te­le­vi­zi­ji ili Trg pje­sni­ka ili ni­šta.
BU­DVA­NIN: Sve bi ja nji li­je­po raš­će­ro. Ra­zu­mi­jem da ne­ko pra­vi bu­da­lu od se­be, ali da i me­ne u to uvu­če... De­set mi­nu­ta se na­gva­žda­ju. I to za pa­re. Za ve­li­ke pa­re pra­ve od me­ne bu­da­lu.
BU­DVAN­KA: Isti­na. Ve­li­ke pa­re cr­no­gor­ske vu­ku. Cr­na Go­ra je pre­ko bu­dvan­skog fe­sti­va­la fi­nan­si­ra­la srp­ska po­zo­ri­šta. I još ka­žu da je do­vo­đe­nje re­di­te­lja i glu­ma­ca iz Be­o­gra­da ve­o­ma mu­dar po­tez. Da se ta­ko po­bolj­ša­va kva­li­tet po­zo­ri­šnog ži­vo­ta. To­bož da mla­di cr­no­gor­ski umjet­ni­ci ima­ju pri­li­ku da uče od naj­bo­ljih po­zo­ri­šnih umjet­ni­ka u Sr­bi­ji!
BU­DVA­NIN: Pih! I lje­tu­ju za dža­be. Sr­bi­ja mi je ne­ka ve­li­ka po­zo­ri­šna si­la...
BU­DVAN­KA: Za pot­cje­nji­va­nje sva­ka­ko ni­je, to bu­di si­gu­ran!

***

RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Ne za­ni­ma me. Ide­mo le­po da se spa­ku­je­mo.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Ne mo­že­mo to zbog onih ko­ji­ma je sta­lo do ove dru­ge, kul­ti­vi­sa­ne Bu­dve.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Ko­je dru­ge Bu­dve?
GLU­MAC ZNAJ­ŠA: Ko­ji ti je ku­rac? Gde ti vi­diš dru­gu Bu­dvu? Na Slo­ven­skoj pla­ži?
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Aj­de, to je sa­mo na re­či­ma: mi po­dr­ža­va­mo istin­ske vri­jed­no­sti. Mi po­dr­ža­va­mo ovo, mi po­dr­ža­va­mo ono. Po­dr­ža­va­ju oni moj, ako im do­zvo­lim. Po­dr­ža­va­ju mu­zič­ki i sva­ki dru­gi po­pu­li­zam. Eto, je l’ ču­ješ?! Ču­ješ mu­zi­ku?
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Šta mi tu mo­že­mo. Šljam. sla­žem se, šljam. Ali šta mi tu mo­že­mo. Na­še je da igra­mo. I ta­ko da se bo­ri­mo.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Na­rav­no. Ti se do­bro raz­u­meš u tu sor­tu, ako smem da pri­me­tim.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Na­rav­no, sve ti vi­diš. Sve znaš. Znam na šta ci­ljaš, ali ne po­la­žem ti ra­ču­ne.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Ne­što mi tu ni­je baš ja­sno. Mi­slim, oko tog po­pu­li­zma. Da li je po­pu­li­zam ob­li­ko­vao tip bu­dvan­skog tu­ri­ste. Ili je upra­vo taj tu­ri­sta na­met­nuo svoj ukus Bu­dvi.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Pi­taš se ko je ko­ga tu po­se­lja­čio, je li? Bi­će da je to de­lo­va­nje uza­jam­no.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Fe­sti­val je sje­ban, ja ti ka­žem. Po­o­dav­no. Ako ne igra­mo, gu­ra­mo ga u pro­past još vi­še.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Re­ši­te ka­ko ho­će­te, pri­la­go­dljiv sam. Idem do­le, po na­o­ča­re.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Sve je po­de­še­no lič­nim in­te­re­si­ma, pro­fi­tu. Je­ba­li bi se za di­nar.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Znaš to iz is­ku­stva.
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Ono baš za di­na­re i ne ve­ru­jem...
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Upu­će­na si ti u pro­ble­ma­ti­ku. Ver­zi­ra­na si, ne­ma šta. Taj tvoj Bu­dva­nin i nje­go­va bra­ti­ja su ovaj le­pi me­di­te­ran­ski gra­dić, pre­tvo­ri­li u ve­li­ku di­sko­te­ku, fol­ko­te­ku! Za­to ti i na­vi­jaš.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Sa­mo još da se ot­ki­ne od oba­le, da ot­plo­vi, kao ona je­zi­va Ho­bot­ni­ca. Se­ća­te se onog le­ta...
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Da, da. Tad smo ra­di­li s Ni­ki­tom „San let­nje no­ći“. Vi­so­ke one zi­di­ne, u tri pič­ke ma­te­ri­ne.Ve­ra­li smo se, do­bro ni­smo stra­da­li.
GLU­MAC/PAN­TA­GRUEL: Je­bo ma­ter, pa on opet je­de. Mi­či taj ham­bur­ger. Ako išta mr­zim to su glum­ci ko­ji je­du pre pred­sta­ve.
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: On ti i ni­je glu­mac...
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Zna­či, bi­će pred­sta­ve!?
GLU­MAC/PAN­TA­GRUEL: Da. Za­hva­li ko­le­gi­ni­ci i ko­le­gi. Oni su za to da se igra.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Tuk­neš ma­lo na spon­zo­ru­šu, znaš. Taj Tvoj je lju­ba­zan, iz­gle­da da zna da pro­na­đe sva­ko­ja­ka mi­lo­va­nja.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Je­di gov­na! A si­noć ti ni­je bi­lo ne­pri­jat­no s Njim na ve­če­ri! „Da, da, do­bro ka­že­te. Pri­vat­na ini­ci­ja­ti­va je­di­no mo­že da spa­si fe­sti­val“. Li­ce­mer­ko! On je, bre, za vas sve ov­de, eli­ta!
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Ali ta eli­ta te­ško da mo­že ar­ti­ku­li­še no­vi kul­tur­ni mo­del. Ti su bo­ga­ta­ši, du­šo, pri­mi­tiv­ni, ne­va­spi­ta­ni.
GLU­MAC/BRAT JO­VAN: Ste­kli su pljač­ka­ju­ći, oti­ma­ju­ći dr­žav­nu imo­vi­nu i od dru­gih lju­di, ni­su ba­ca­li sla­ni­ni­cu džuk­ci­ma.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: I? Šta ve­le gla­vo­muć­ka­la?
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Be­smi­sle­no je, bra­ćo i se­stre, da se da­lje pre­pi­re­mo. Stvar­no. Ne­ka ne­ko iza­đe i ka­že pu­bli­ci da je Grad te­a­tar Bu­dva pro­te­ran iz Bu­dve!
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ali, da su glum­ci ipak, tu. Da će­mo mi sa­mo zbog njih od­i­gra­ti. Ta­ko ne­ka­ko.
GLU­MI­CA/KA­SAN­DRA: Ta­ko, na­se­ri­te ne­što uver­lji­vo.
HU­KA­BU­KA/GLU­MAC: Če­kaj­te, lju­di, ni­je ce­la eki­pa tu. Ne zna­mo nji­hov stav...
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: Da se to mi ne igra­mo ne­ka­kvog sin­di­ka­ta ov­de?
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Ne­bit­no što ona dvo­ji­ca ni­su tu. Igra­ju pre­fe­rans. Nji­ma je sve­jed­no. I ja sam za­to da se ipak igra! Je­beš ga. U pro­tiv­nom, bi­će fr­ka. Skan­dal. Ne­vi­đen.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Slu­šaj­te me do­bro. Imam re­še­nje. Po­zva­ću Nje­ga, do­ne­će kin­tu, uti­ša­će mu­zi­ku, za­tvo­ri­će bu­tik, is­klju­či­ti ovu je­be­nu re­kla­mu. Ali, od ovog ča­sa, ko Nje­ga po­me­ne u ne­ga­tiv­nom kon­tek­stu, ili bu­de imao ika­kvu alu­zi­ju na me­ne i nje­ga, naj­e­bo je. Ja­sno!
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Da se raz­u­me­mo. Ni­kad ja ni­sam o nje­mu ni­šta lo­še ni mi­slio. Ne. Za­i­sta ne. Go­vo­rio sam u naj­op­šti­jem smi­slu...
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ma, tor­njaj se bez­o­bra­zni­če! Mo­me­nat. (Te­le­fo­ni­ra).

***

BU­DVAN­KA: A zna li se što je in­si­si­ti­rao baš na ovom pro­sto­ru po­kraj to­li­ko dru­gih pro­sto­ra u Bu­dvi.
BU­DVA­NIN: Što znam ja. Valj­da za­to što se pro­se­ra­va, da iz­vi­neš na iz­ra­zu. Mo­že mu se. Oće da za­u­sta­vi ži­vot u cen­tru sta­rog gra­da. Da nam do­ka­že da je po­zo­ri­šte jed­na­ko kao ži­vot. Što znam ja. Ta­mo, go­re, na Ci­ta­de­li, to je bio bo­gov­ski pro­stor za po­zo­ri­šte.
BU­DVAN­KA: Ci­ta­de­la je po le­po­ti i po­zo­ri­šnoj po­de­sno­sti, kao Lo­vri­je­nac u Du­brov­ni­ku. Kao pap­ska pa­la­ta u Avi­njo­nu ili El­si­no­ru u Dan­skoj. Ci­ta­de­la je bi­la glav­na, cen­tral­na po­zor­ni­ca, za­štit­ni znak Gra­da te­a­tra.
BU­DVA­NIN: Sad ta­mo ima znak – za­bra­nje­no za umet­nost. Ma, opet me­ni ni­je ja­sno što su ov­de do­šli da pra­ve pred­sta­vu, u ovu gun­gu­lu...
BU­DVAN­KA: Mo­ra da ima ne­ki jak raz­log. Ima valj­da ne­ko po­kri­će u re­di­telj­skoj kon­cep­ci­ji. Šta ja znam. Bi­lo je na te­veu. Kao ne­ki kar­ne­val. Kao ne­ma po­de­le na iz­vo­đa­če i pu­bli­ku. Sve ta­ko ne­što. Kao ne­ma po­zor­ni­ce.
BU­DVA­NIN: Pa i ne­ma. Vi­diš da je pra­zan pro­stor.
BU­DVAN­KA: Va­žno je šta se u nje­mu do­ga­đa.
 

1.
PRE­ZRE­NJE NA­KIT­NJA­KA

(Pa­nur­gi­je se po­ja­vlju­je sa pro­bu­še­nim de­snim uve­tom, sa za­ka­če­nim pr­ste­nom di­mi­šća­kom, ski­nuo nad­gać­nik, pri­ka­čio na­o­ča­re na ka­pu)
PAN­TA­GRUEL: Ne­što si mi čud­no pre­ru­šen. Gde ti je onaj na­kit­njak? Šta ima da zna­či to pre­ru­ša­va­nje? Ka­kva je to min­đu­ša?
PA­NUR­GI­JE: Met­nuo sam se­bi bu­vu u uvo, to jest, uz­ne­mi­rio sam se.
PAN­TA­GRUEL: Ka­kvu bu­vu?
PA­NUR­GI­JE: Pra­vu prav­ca­tu cr­nu bu­vu. Ni­je me mno­go ni ko­šta­la u tro­me­seč­nim ot­pla­ta­ma.

***

BU­DVA­NIN: Šta ka­že: Bu­dvu?
BU­DVAN­KA: Bu­vu.
BU­DVA­NIN: Aha, bu­vu! Mo­ra da je ku­pio na bu­dvan­skom saj­mu.
BU­DVAN­KA: Sto po­sto. To je pra­vo mje­sto.
BU­DVA­NIN: Je­bo pred­sta­vu, ovo nas ne­ko za­je­ba­va, ajd­mo na Sa­jam.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ti­ši­na, pri­mi­tiv­ci!
BU­DVAN­KA: Je­li to na­ma upu­će­no?
BU­DVA­NIN: Ni­je is­klju­če­no. Ne mo­gu tač­no da ga lo­ci­ram, da mu se...

***

PAN­TA­GRUEL: A za­što?
PA­NUR­GI­JE: Ka­žem Vam, uz­ne­mi­rio sam se. Ho­ću da se že­nim.
PAN­TA­GRUEL: Pa ne­ka je, u do­bri čas. Mno­go ste me ob­ra­do­va­li. Do­du­še, ni­je obi­čaj lju­bav­ni­ka da im ga­će bu­du spu­šte­ne. Da im ko­šu­lja lan­da­ra po ko­le­ni­ma. Da ne­ma­ju nad­gać­nik. Da na­mi­ču na se­be ode­ždu od gru­be tka­ni­ne, i to još one bo­je ko­ja ni­ka­ko ne od­go­va­ra ha­lji­na­ma što idu od pe­te, na­rav­no me­đu ugled­nim i ča­snim lju­di­ma. Ako se po­ne­ki je­re­tik i ot­pad­nik po­seb­nog ras­ko­la ne­ka­da ta­ko i obla­čio – ma­da su ih mno­gi op­tu­ži­va­li da ti­me sa­mo va­ra­ju ovaj gu­ra­vi na­rod i te­že ob­ma­nom da se po­si­le nad pu­kom – ipak im ja to ni­ka­ko ne za­me­ram ni­ti ih osu­đu­jem.
PA­NUR­GI­JE: Sva­ki ne­ka se dr­ži svo­ga.
PAN­TA­GRUEL: Sa­mo se me­ni ne do­pa­da kad se tr­či za no­vim i kad se op­šte­pri­mlje­ne na­vi­ke od­ba­cu­ju.
PA­NUR­GI­JE: Bo­ja mi je po-bo­ja, a po­ka­zu­je ko­je no­si da se ne po­bo­ja! A što se ti­če du­gač­ke ha­lji­ne, nju ću da za­dr­žim, jer ho­ću ubu­du­će svo­je lič­ne po­slo­ve da pra­tim iz­bli­za. Ne vi­de­ste još ni­kad čo­ve­ka ko­ji će bi­ti ta­ko od­vra­tan, kao što ću ja bi­ti, ako mi sam Bog ne po­mog­ne. Po­gle­daj­te mi na­o­ča­re.
PAN­TA­GRUEL: Ako te po­gle­dam iz da­lji­ne – plju­nu­ti brat Jo­ca Na­ka­ra­da.
PA­NUR­GI­JE: Idu­će go­di­ne, u to sam si­gu­ran, opet ću da pro­po­ve­dam kr­sta­ški rat. Te­ško če­ta­ma i bor­ci­ma.
PAN­TA­GRUEL: A to gru­bo suk­no? Da ne­ma i ono ne­ko taj­no svoj­stvo?
PA­NUR­GI­JE: Aha. Tek sam ga ju­tros obu­kao a već be­snim! Lu­du­jem! Go­rim od že­lje da se že­nim i ob­ra­đu­jem svo­ju že­nu kao su­šti đa­vo.
PAN­TA­GRUEL: Ala ćeš ti bi­ti do­ma­ćin!
PA­NUR­GI­JE: I ho­ću, mo­ga mi bo­ga! Po­sle mo­je smr­ti spa­li­će me na lo­ma­či po­ča­snoj, sa­mo da bi do­šli do mog pe­pe­la pa da ga ima­ju kao spo­men na sa­vr­še­nog mu­ža – do­ma­ći­na. Po­gle­daj­te me spre­da i po­za­di! Po kro­ju, ovo je to­ga, sta­ra ode­žda Ri­mlja­na u do­ba mi­ra. Pre­cr­tao sam je s Tra­ja­no­vog stu­pa u Ri­mu sa po­bed­nič­kog po­sto­lja Sep­ti­mi­ja Se­ve­ra.
PAN­TA­GRUEL: Ot­kud ta­kva od­lu­ka iz­ne­na­da?
PA­NUR­GI­JE: Umo­ran sam od ra­ta, umo­ran sam od ka­ba­ni­ca, boj­nih do­la­ma i ta­li­ga­na. Ra­me­na su mi se iz­li­za­la no­se­ći oklop. Ne­ka ne­sta­ne oruž­ja, a ne­ka za­vla­da­ju to­ge, bar još za ovu go­di­nu.

***

BU­DVA­NIN: To pri­čaš da­nas! A kad si pu­co na Du­brov­nik
BU­DVAN­KA: Svi su po­sle ra­ta pa­met­ni...
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ho­će­te li pre­sta­ti. Ovo je po­zo­ri­šte.
BU­DVA­NIN: Ovo je Trg pje­sni­ka. Ne­ma Bu­dva po­zo­ri­šte.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ceo ovaj grad je po­zor­ni­ca.
BU­DVA­NIN: Bio ne­kad grad-te­a­tar. Sad je ovo mo­ja pja­ca. Ako ti ni­je ja­sno, mo­gu da ti raz­ja­snim...
BU­DVAN­KA: Ti­ši­na. Ura­zu­mi se.
BU­DVA­NIN: A znaš ka­ko je to bi­lo u Bu­dvi.
BU­DVAN­KA: Ima u Bu­dvan­skom Sta­tu­tu. Uzmi pa či­taj taj sred­nje­vje­kov­ni do­ku­ment, da vi­diš ka­kav je red vla­dao u Bu­dvi.
BU­DVA­NIN: Ho­ćeš da ka­žeš ne­što pro­tiv da­na­šnjeg sta­nja... Bu­dva tra­je dvi­je i po hi­lja­de go­di­na. I da ne bi onih ze­mljo­tre­sa ko­ji su ra­zo­ri­li Du­brov­nik, Ko­tor, Bu­dvu, ko zna gde bi nam bio kraj.
BU­DVAN­KA: Po­gle­daj ti sa­mo taj sta­ri be­dem, fa­sa­de od ka­me­nih te­sa­ni­ka, okvi­re vra­ta i pro­zo­ra od kor­ču­lan­skog ka­me­na...

***

PAN­TA­GRUEL: Je­ste. Ko mla­do čo­ko­će po­sa­di, ko dom nov sa­gra­di i no­vo­brač­ni­ci oslo­ba­đa­ju se pr­ve go­di­ne od­la­ska u rat.
PA­NUR­GI­JE: Po­što ho­ću da za ne­ko vre­me odah­nem od rat­nog za­na­ta – to sam se mah­nuo i na­kit­nja­ka, pa pre­ma to­me i nad­gać­ni­ka, jer na­kit­njak je pr­va alat­ka ko­jom se na­o­ru­ža­va rat­nik. I sad ja tvr­dim da Tur­ci ni­su na­o­ru­ža­ni ka­ko tre­ba, jer im je no­še­nje na­kit­nja­ka za­bra­nje­no.
PAN­TA­GRUEL: Vi sad ho­će­te da ka­že­te da je na­kit­njak onaj deo opre­me ko­ji rat­nik pr­vo me­će na se­be? To je tvrd­nja no­va i pa­ra­dok­sal­na, jer mi ka­že­mo da se pr­vo me­ću ma­mu­ze.
PA­NUR­GI­JE: Tvr­dim i po­tvr­đu­jem i s pu­nim pra­vom pot­kre­plju­jem! Po­gle­daj­te pri­ro­du.
PAN­TA­GRUEL: Do­bro. Gle­dam. I šta ho­će­te da ka­že­te?
PA­NUR­GI­JE: Ho­ću da ka­žem sle­de­će. Da bi bilj­ke, dr­ve­će, ši­blje, tra­va i sun­đe­ri, ko­je je pri­ro­da jed­nom stvo­ri­la, ima­li svoj pro­du­že­tak i da bi tra­ja­li kroz sva vre­me­na, pri­ro­da ih je div­no i ve­što snab­de­la i za­šti­ti­la nji­ho­ve kli­ce i se­me, ma­hu­na­ma, lju­spa­ma, lju­štu­ra­ma, ko­ra­ma, pa­per­jem, kla­som, bo­dlji­ka­vim omo­tom – i to su im kao le­pi čvr­sti pri­rod­ni na­kit­nja­ci. Pri­mer vam pru­ža­ju i gra­šak, bob, orah, pla­vi pa­tli­džan, pa­muk, ži­to, li­mun, ke­sten. (Va­di iz tor­be mno­ge od po­me­nu­tih bi­lja­ka)

***

BU­DVA­NIN: Ovaj kao da je oro­bio bu­dvan­sku pi­ja­cu ci­je­lu!
BU­DVAN­KA: Ne po­me­nu one ti­pič­ne bu­dvan­ske voć­ki­ce – ko­šće­le, eno ih u Sre­te­no­voj ba­šti, na Pod­ko­šlju­nu.

***

PAN­TA­GRUEL: Ali ta­ko se pri­ro­da ni­je po­sta­ra­la i za pro­du­že­nje čo­ve­čan­skog ro­da. Ona je sa­zda­la čo­ve­ka na­ga, ne­žna, lom­na, bez oruž­ja, ne­vi­na.
PA­NUR­GI­JE: Sa­zda­la ga je kao ži­vin­če, ne kao bilj­ku, ži­vin­če ro­đe­no za mir, ne za rat, ro­đe­no da uži­va u ču­do­tvor­stvu to­li­kih plo­do­va i da ima vlast, i to mir­nim pu­tem, nad svim ži­vo­ti­nja­ma.
PAN­TA­GRUEL: Sad se po­ja­vlju­je i umno­ža­va opa­kost me­đu lju­di­ma. Po­sle gvo­zde­nog do­ba ze­mlja se da­je na stva­ra­nje ko­pri­va, čka­lja, tr­nja i sve­ga me­đu bilj­ka­ma što se bu­ni pro­tiv čo­več­jeg ro­da.
PA­NUR­GI­JE: S dru­ge stra­ne sve ži­vo­ti­nje oslo­bo­di­še se čo­ve­ka i za­jed­nič­ki se za­ve­ri­še da ga ne slu­že. Ta­ko je čo­vek ho­te­ći da za­dr­ži pri­te­ža­nje i pre­vlast mo­rao da se na­o­ru­ža.
PAN­TA­GRUEL: Ta­ko mi one gu­ske Ti­ti­rin­gu­ske, ot­ka­ko su uda­ri­le ove po­sled­nje ki­še to­li­ko si mi se pro­pa­me­tio, kao da si ce­lu svet­sku pre­mu­drost ka­ši­kom po­pio.
PA­NUR­GI­JE: Sa­mo po­gle­daj­te ka­ko je pri­ro­da čo­ve­ka na­dah­nu­la da se od­bra­ni i šta je čo­vek naj­pre za­šti­tio?
PAN­TA­GRUEL: Ne umem to ka­za­ti!
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko mi Bo­ga ko­me se mo­li­mo – to su mo­šnje! Go­spar Pri­jap po­so vr­ši, ne mo­li je – po­što svr­ši! Da­kle, ko ho­će da go­vo­ri pra­vil­no, ne sme sad re­ći, kad po­ša­lju lu­du, to jest „slo­bod­nu kr­ti­cu“ na voj­sku: „Ču­vaj, Ste­vo, ćup sa vi­nom, a to je ću­pa“, već ima da ka­že: „Ču­vaj, Ste­vo, ćup sa mle­kom“ – taj ćup, zna se, to su mo­šnje.
PAN­TA­GRUEL: Ta­ko mi svih pa­kle­nih vra­go­va!
PA­NUR­GI­JE: Jer ako gla­va pro­pad­ne, sa­mo je oso­ba pro­pa­la, a pro­pad­nu li mo­šnje, ode ce­la čo­ve­ko­va pri­ro­da. To je pod­sta­klo lju­ba­znost Kl. Ga­le­na lib. I De Sper­ma­tae, da hra­bro za­klju­či da je bo­lje...
PAN­TA­GRUEL: To jest, da je ma­nje zlo – ne­ma­ti sr­ce ne­go ne­ma­ti spol­ni or­gan. Jer u nje­mu je, ve­li, po­lo­že­na, kao u sve­tom hra­ni­li­štu, kli­ca ko­ja odr­ža­va ljud­ski rod.
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko je, mu­do­njo moj! Va­lja­ni i vr­sni Ju­sti­ni­jan zbog to­ga i sma­tra da se naj­vi­še do­bro na­la­zi u ki­ta­ma i na­kit­nja­ci­ma.

2.
PANTAGRUELSKO UDVARANJE PRVO

BU­DVA­NIN: Osje­tiš mi­ris?
BU­DVAN­KA: Aha. Ne­ko ne­što ne­gde pe­če.
BU­DVA­NIN: Ima ne­ka fast­fu­da­ra iza ćo­ška. A, ne. Da ne po­vje­ru­ješ! Pa to ovi pe­ku me­so. Pe­ku stvar­no me­so. Pe­ku na naš oči­gled...
BU­DVAN­KA: Pa šta. Ni­je to pr­vi put da vi­dim na po­zor­ni­ci. „Mu­ške stva­ri“ u Ate­ljeu 212 – pe­kli su ja­ja sa sla­ni­nom, u Bu­lja­no­voj pred­sta­vi „Džez“ su ku­va­li ne­ku pa­štu, u no­vo­sad­skoj pred­sta­vi ku­va­li ri­blju čor­bu, ne­ki nji­hov ri­ječ­ni bru­det. Iha­ha­haj. Da smo ži­vi i zdra­vi! Ima to­ga mno­go. I ku­va se i pe­če se i je­de se u mno­gim i mno­gim pred­sta­va­ma. I ku­va­no, i pe­če­no, i ba­re­no, i din­sta­no, i sjec­ka­no. Na hi­lja­de na­či­na žde­re se i na po­zor­ni­ci. Ako bi pa­žlji­vo pro­či­tao Ći­ri­lo­va na­šao bi po­pis, je­lov­nik sa sce­ne. Ne mo­že bi­ti da to ni­je ob­u­hva­tio u svo­jim tek­sto­vi­ma.
BU­DVA­NIN: Je­du iz­i­stin­ski, žva­ću, stvar­no? Da iz­vi­neš, ima li to je­sti­vo na sce­ni kak­vog smi­sla ili je to ne­ko fo­li­ra­nje?
BU­DVAN­KA: Ne bih umje­la tač­no da ka­žem. Ali sva­ka­ko da i ti mi­ri­si po­ne­kad igra­ju. Ne­gde sam to či­ta­la, kod ne­kog po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra.
BU­DVA­NIN: E, je­bi ga, da opro­stiš. Ti či­taš i kri­ti­ku. Za me­ne kul­tu­ra ne po­sto­ji. Te stra­ni­ce u no­vi­na­ma pre­ska­čem. Oba­ve­zno. Idem pra­vo na sport. Even­tu­al­no, po­li­ti­ka. Oće li bi­ti ra­ta i ta sra­nja.
BU­DVAN­KA: A ja opet pre­ska­čem sport. Da! Igra sve – mi­ris la­van­de, mi­ris ta­mja­na, bu­đi, mač­je mo­kra­će. Sve.
BU­DVA­NIN: A je li? I mi­ris hra­ne, mi­ris so­li? I znoj. Je li? Ma daj ne za­je­ba­vaj, ča­sti ti.

***

PA­NUR­GI­JE: Go­spo, bi­lo bi ve­o­ma ko­ri­sno za ce­lu dr­ža­vu, slat­ko i pri­jat­no za vas, po­treb­no za vaš ro­do­slov i me­ne da vas mo­ja pa­smi­na opa­še, ve­ruj­te mi, is­ku­stvo će vam to po­ka­za­ti.
KA­PE­TA­NI­CA: Vu­ci­te se i da mi se ni­kad ni­ste na oči po­ka­za­li, jer ma­lo tre­ba da na­re­dim da vam od­se­ku i no­ge i ru­ke.
PA­NUR­GI­JE: Pa, šta! Nek mi od­se­ku i no­ge i ru­ke, sa­mo da se ma­lo pro­ve­se­li­mo i da ude­si­mo onu svir­ku, a ov­de je me­štar Jo­ca če­tvr­tak, taj ume ta­ko da vas raz­i­gra, da će vas od te igre pro­ći žmar­ci do sr­ži ko­sti­ju. On je lju­ba­zan, zna da pro­na­đe sva­ko­ja­ka mi­lo­va­nja pred ula­zom i duž sla­bi­na, da vam po­sle to­ga osta­je sa­mo da se stre­se­te.
KA­PE­TA­NI­CA: Tor­njaj­te se bez­o­bra­zni­če! Ako ka­že­te sa­mo još jed­nu reč, zva­ću u po­moć pa će vas pre­mla­ti­ti.
PA­NUR­GI­JE: Ehaj! Ni­ste vi ta­ko zli kao što ka­že­te, ili me je va­še li­ce isu­vi­še pre­va­ri­lo, jer pre bi se ze­mlja na ne­bo uz­ne­la, a vi­so­ko ne­bo u po­nor stro­va­li­lo! I pre bi se ceo po­re­dak u pri­ro­di po­kva­rio, no što bi u ta­ko ve­li­koj le­po­ti i gi­zda­vo­sti kao što je va­ša, bi­lo i trun­ke zlo­be i pa­ko­sti. Ka­že se za le­pe že­ne: što je lep­ša že­na, hlad­ni­ja no ste­na. Ali to je re­če­no za le­po­ti­ce pro­sta­ku­še. Va­ša je le­po­ta to­li­ko pre­vas­hod­na, to­li­ko na­ro­či­ta, to­li­ko ne­be­ska, da je pri­ro­da nju sta­vi­la u vas kao uzor, da nam po­ka­že šta je ka­dra uči­ni­ti kad ulo­ži svu svo­ju moć i sve svo­je zna­nje.
KA­PE­TA­NI­CA: Bu­da­lo bez­o­bra­zna, ko vam da­de pra­vo da mi ta­ko go­vo­ri­te?
PA­NUR­GI­JE: Va­ma bi Pa­ris mo­rao da do­su­di zlat­nu ja­bu­ku, ne Ve­ne­ri, ne Ju­no­ni, ne Mi­ner­vi, jer ni­kad Ju­no­na ni­je ima­la te ve­lep­no­sti, Mi­ner­va te pre­mu­dro­sti, Ve­ne­ra te gi­zda­vo­sti, kao što ih vi ima­te.
KA­PE­TA­NI­CA: O bo­go­vi i bo­gi­nje ne­be­ske!
PA­NUR­GI­JE: Sre­ćan li je onaj ko­me do­zvo­li­te bla­go­det da vas gr­li, da vam li­ce lju­bi, da svo­ju sla­ni­nu o va­šu sla­ni­nu tr­lja! Go­spo­da mi Bo­ga, ja ću bi­ti taj, vi­dim do­bro, jer već me ona mno­go vo­li, znam da su mi to su­đa­je do­su­di­le! Da­kle, da ne gu­bi­mo vre­me, tr­paj, gu­raj, a no­ge pre­ko no­gu! (Ho­će da je po­lju­bi, ona ho­će da zo­ve upo­moć) Go­spo, pri­če­kaj­te ov­de, do­ve­šću ih ja sam, ne tru­di­te se!

3.
MIŠLJENJE JEDNOG LUDAKA O BRAKU,
USTANOVLJENO NAKON NEMILOG ZBITIJA PRED PEČENJAROM KOJE BI SE MOGLO SMATRATI
UVODOM U DOCNIJA SUKOBLJAVANJA

(Na­i­la­zi Tri­bu­le, pa­ri­ski lu­dak i go­spo­din, ko­ji je ce­lo vre­me bio pri­su­tan, ali za­ba­vljen po­sma­tra­njem, upor­nim, is­pi­ti­vač­kim za­gle­da­njem pu­bli­ke)

ZNAJ­ŠA (Je­de ha­la­plji­vo hleb, udi­šu­ći mi­ris pe­če­nja, la­ga­no s uži­va­njem.)
HU­KA­BU­KA: (Gle­da, gle­da)
ZNAJ­ŠA: (Po­što je po­jeo i po­sled­nju mr­vi­cu, usta­je po­la­ga­no.)
HU­KA­BU­KA: (Uhva­ti ga za krag­nu.) E, ne­ćeš, go­van­ce ti tvo­je ni­kud! Ba­rem dok ne pla­tiš mi­ris od mog pe­če­nja!
ZNAJ­ŠA: Ja ti ni­sam pe­če­nje ni­čim ošte­tio, ni­šta tvo­je ni­sam uzeo. I ne znam on­da po če­mu sam ti du­žan da išta pla­tim.
HU­KA­BU­KA: Ima da pla­tiš, na li­cu me­stu, ina­če te­ško te­bi.
ZNAJ­ŠA: Slu­šaj ti! Mi­ris o ko­me je ov­de reč iz­la­zi iz pe­če­nja, je li ta­ko?
HU­KA­BU­KA: Ja­ka­ko.
ZNAJ­ŠA: Re­če­ni mi­ris i ova­ko i ona­ko iš­če­za­va. I ni­kad se ni­je ču­lo i vi­de­lo u Pa­ri­zu da se na uli­ci pro­da­je mi­ris od pe­če­nja.
HU­KA­BU­KA: Ali mi­ris mog pe­če­nja ni­je oba­ve­zan da hra­ni Pan­ta­gru­e­lo­ve ize­li­ce. I za­to ću ti ja sa­da sve zu­be iz­bi­ti ako mi ne pla­tiš ono što si du­žan!
ZNAJ­ŠA: (Pri­pre­mi svo­ju ba­ti­nu za od­bra­nu.) E, ajd da i to vi­di­mo!
HU­KA­BU­KA: Slu­šaj ti go­lo gov­no!
ZNAJ­ŠA: Ako te zvrc­nem, pa te brc­nem!
HU­KA­BU­KA: Obe­si­ću te za mo­šnje!
(Na­i­la­ze Pa­nur­gi­je, Pan­ta­gruel i brat Jo­van)
PA­NUR­GI­JE: O če­mu se ov­de ra­di?
TRI­BU­LE: O na­dok­na­di za mi­ris od pe­če­nja.
BRAT JO­VAN: Ose­tlji­vo pi­ta­nje.
PAN­TA­GRUEL: I je­ste da zna­te.
PA­NUR­GI­JE: Za to tre­ba ima­ti nos.
HU­KA­BU­KA: Evo, ho­ćeš li da na­šu za­đe­vi­cu po­ve­ri­mo ovom ple­me­ni­tom Tri­bu­leu?
ZNAJ­ŠA: Ho­ću, kr­vi mi bož­je!
TRI­BU­LE: Da­kle, dok ni­sam iz­da­kleo, da ču­jem oko če­ga ste se po­dža­ve­lja­li.
HU­KA­BU­KA: Ovaj ov­de Pan­ta­gru­e­lov pri­ja­ško je jeo hleb.
TRI­BU­LE: Sva­ko u Pa­ri­zu ima pra­vo da je­de svoj le­bac, ako ga ima.

***

BU­DVA­NIN: Što po­mi­nje Pa­riz kad smo u Bu­dvi?
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ću­ti, bu­da­lo neo­pe­va­na!

***

HU­KA­BU­KA: Ali je on jeo hleb udi­šu­ći pri­tom mi­ris mog pe­če­nja!
TRI­BU­LE: A, to već ne mi­ri­še na do­bro! Znaj­ša, daj­de mi je­dan sre­br­njak!
ZNAJ­ŠA: (Pru­ži mu je­dan nov­čić)
TRI­BU­LE: (Met­ne ga na ra­me) Da vi­di­mo da li je is­prav­ne te­ži­ne. (Zvec­ka nji­me u ša­ci le­ve ru­ke.) Da ni­je jek­sik!(Met­ne ga pred ze­ni­cu de­snog oka) Da vi­di­mo da li je do­bro is­ko­van! (Za­tim zvek­ne ne­ko­li­ko pu­ta nov­cem o te­zgu) Hm...hm...sud ob­ja­vlju­je da je stra­na ko­ja je je­la hleb na mi­ri­su od pe­če­nja, stra­nu ko­ja je po­se­do­va­la mi­ris pe­če­nja is­prav­no pla­ti­la zve­kom svog nov­ca. Po­me­nu­ti sud na­re­đu­je sva­ko­me da se po­vu­če u svo­je sva­ki­šte bez par­nič­nih tro­ško­va.
HU­KA­BU­KA: O ovom će se su­đe­nju tek ču­ti!
ZNAJ­ŠA: Tor­njaj se, Če­mer­lju­ti­či­na Ha­la­bu­ko!
PAN­TA­GRUEL: Ova pre­su­da pa­ri­ske bu­da­le to­li­ko mi se či­ni pra­vič­nom.
PA­NUR­GI­JE: Iz­van­red­na je.
BRAT JO­VAN: Sum­njam da bi prav­nič­ki mo­gla bi­ti bo­lje iz­ve­de­na ka­ko od stra­ne Vr­hov­nog su­da, ta­ko i od stra­ne naj­vi­šeg du­hov­nog su­da u Ri­mu.
PAN­TA­GRUEL: Pre­ma to­me, ako ho­će­te sa­vet, a vi pi­taj­te bu­da­lu.
PA­NUR­GI­JE: Du­še mi ho­ću. Ho­ću da na­šem sa­ve­to­va­nju o bra­ku pred­se­da­va ka­kva vr­hov­na sa­ka­lu­da.
PAN­TA­GRUEL: Ovaj mi se Tri­bu­le či­ni pro­pi­sno lud.
PA­NUR­GI­JE: Lu­da u pra­vom i pu­nom smi­slu te re­či.
ZNAJ­ŠA: Lu­da kob­na, lu­da po pri­ro­di, ne­be­sna lu­da, ra­do­sna lu­da.
BRAT JO­VAN: Lu­da vi­so­kog zvu­ko­re­da, na­će­fle­i­sa­na lu­da, lu­da iz đu­brov­ni­ka.
PAN­TA­GRUEL: He­roj­ska lu­da, ge­ni­jal­na lu­da, pred­o­dre­đe­na lu­da.

***

BU­DVA­NIN: Kad bih ja po­čeo da na­bra­jam vr­ste lu­da­ka ko­je po­zna­jem... I to ne sa­mo na lo­kal­nom ni­vou.
BU­DVA­NIN: Po­đi od sa­mog se­be...
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ni­ste du­ho­vi­ti ni ma­lo.
BU­DVA­NIN: Po­čeo bih od ovog, ne­i­den­ti­fi­ko­va­nog lu­da­ka...

***

PA­NUR­GI­JE: Ori­gi­nal­na lu­da, oda­na lu­da, lu­da pot­pu­na.
BRAT JO­VAN: Vla­di­čan­ska lu­da, mo­na­ška lu­da, dok­tor­ska lu­da, lu­da sve­vi­šnja.
ZNAJ­ŠA: Lu­da tran­sce­dent­na, lu­da me­ta­fi­zič­ka, ka­te­go­rič­na lu­da.
PAN­TA­GRUEL: Lu­da sve­ča­na, lu­da za­bav­na, lu­da ge­jač­ka, pro­la­zna lu­da.
PA­NUR­GI­JE: Lu­da mu­da­ta, lu­da do­brom ki­tom za­ki­će­na, lu­da na­bu­re­na.
ZNAJ­ŠA: Lu­da opu­no­mo­će­na, lu­da sa pro­se­rom, lu­da sa lu­dač­kom pa­li­com.
BRAT JO­VAN: Lu­da pod ru­ko­vod­stvom, lu­da za­sta­re­la, lu­da ti­tu­lar­na.
PA­NUR­GI­JE: Hajd­mo bez od­la­ga­nja. Oče­ku­jem da nam on ka­že na šta da se od­lu­či­mo.
BRAT JO­VAN: Da li je on za­i­sta lud, kao, bo­že me pro­sti, ku­pus s ja­bu­ka­ma? Da pro­ve­ri­mo. Go­spo­di­ne Tri­bu­le, go­spo­di­ne Tri­bu­le... mo­že jed­no ma­lo sa­ve­to­vanj­ce?
PA­NUR­GI­JE: (Pre­da­je mu da­ro­ve – dr­ve­ni po­zla­će­ni mač, će­mer­čić od kor­nja­či­nog oklo­pa, bo­cu vi­na, ne­ko­li­ko ja­bu­ka.)
TRI­BU­LE: (Opa­sa mač i će­mer, po­je­de ma­lo ja­bu­ka, po­pi­je sve vi­no.)
PA­NUR­GI­JE: Ve­le­što­va­ni Tri­bu­le, či­ni mi se da sam sta­sao za brak. Da li da se od­va­žim na taj čin?
TRI­BU­LE: (Oda­la­mi ga pe­sni­com me­đu ple­ća, met­nu mu bo­cu u ru­ke, zvrc­nu ga svinj­skim me­hu­rom po no­su i kli­ma­ju­ći ja­ko gla­vom.) Bog pa Bog lu­da­če-be­so­muč­ni­če, ču­vaj se cr­no­ri­sca, ro­ži­ćeš u gaj­de iz Bi­san­sea!
(Po­vu­če se iz dru­štva, lup­ka­ju­ći i igra­ju­ći se lu­dač­kom pa­li­com.)
PA­NUR­GI­JE: Što­va­ni Tri­bu­le, još sa­mo jed­nu sit­ni­cu...
TRI­BU­LE: (Pri­pre­ti dr­ve­nim ma­čem i ode.)
PA­NUR­GI­JE: E, pa na če­mu smo. Lep mi je od­go­vor dao. Da je lud to ni­ko ne spo­ri, ali je još lu­đi ko­ji mi ga je pre­po­ru­čio, a naj­lu­đi ja ko­ji sam mu i mi­sli svo­je po­ve­rio.
PAN­TA­GRUEL: Ti­me se ci­lja baš na me­ne.
BRAT JO­VAN: Ne­moj­mo se uzru­ja­va­ti.
ZNAJ­ŠA: Po­gle­daj­mo šta je re­kao i šta je či­nio.
PA­NUR­GI­JE: Pri­me­tio sam što­šta.
PAN­TA­GRUEL: I to su taj­ne go­le­me.
PA­NUR­GI­JE: Ne tre­ba se za­i­sta ču­di­ti što Tur­ci po­štu­ju ta­kve lu­da­ke kao mu­sa­fi­je i pro­ro­ke.
PAN­TA­GRUEL: Re­če da ste lu­di. Ka­ko lu­di? Lu­da be­so­muč­na ko­ja pod sta­re da­ne ho­će da se ve­že bra­kom i pad­ne u nje­gov ja­ram.
BRAT JO­VAN: Ka­že vam: „Ču­vaj se ka­lu­đe­ra“. Ča­sti mi, ne­ki će vam ka­lu­đer na­me­sti­ti ro­go­ve. Bi­će pre­va­ra be­sram­na i uve­li­ko sa­bla­žnji­va. Zar to da do­ži­vi­te da vam brač­nu lo­žni­cu oskr­na­vi i oku­ži jed­na ka­lu­đer­šti­na.

***

BU­DVA­NIN: Ho­ho! Da to ovi ne ni­ša­ne na na­še, bo­že me pro­sti...
BU­DVAN­KA: Ne bu­di pro­fan! To je ta­ko bi­lo ot­ka­ko je hri­šćan­sko­ga sve­ta i ve­ka!
GLAS SA­VE­SNOG GLE­DA­O­CA: Ti­ši­na, bre, pri­mi­tiv­ci!
BU­DVA­NIN: Ih, kad bi mo­go da pro­cje­nim oda­kle se ja­vlja ovaj što brek­će...

***

ZNAJ­ŠA: Sem to­ga, ka­že da će­te ro­ži­ti u gaj­de iz Bi­zan­sea. Gaj­daš, isti­na, ro­ži u gaj­de, ali u va­šem slu­ča­ju to se od­no­si na ro­go­ve ko­je će­te po­ne­ti. Ho­će da ka­že, ože­ni­će­te se že­nom bez trun­ke pa­me­ti, pu­nom dr­sko­sti, la­ja­vi­com i ru­žnom do­zla­bo­ga, kao pra­ve prav­ca­te gaj­de.
PAN­TA­GRUEL: Sad obra­ti­te pa­žnju i na ovo: me­hu­rom vas je po no­su zvrc­nuo, pe­sni­com u le­đa uda­rio. Zna­či, ona će vas po la­br­nji tu­ći i za nos vu­ći, a i pot­kra­da­će vas.
PA­NUR­GI­JE: Sa­svim su­prot­no! Ne da ja be­stid­no se­be ho­ću da sma­tram iz­van lu­do­sti i lu­di­la! U to­me sam za­bra­nu ro­đen i ne mi­slim da mi­čem oda­tle. Lud je vas­ce­li svet! So­lo­mun ka­že: broj lu­da­ka je bes­ko­na­čan. Ta ja bih bio be­so­muč­na lu­da, kad se, lud bu­du­ći, ne bih lu­dom sma­trao. To i je­ste ono što broj mah­ni­tih i be­so­muč­nih či­ni bes­ko­nač­nim. Sa­mo, sve što je re­kao Tri­bu­le ide me­ni u pri­log.
BRAT JO­VAN: Aj­de, de.
ZNAJ­ŠA: Jes, jes.
PAN­TA­GRUEL: Re­kao je cr­no­ri­sca...
PA­NUR­GI­JE: A mi­slio je na vrap­ca! Na­rav­no, u pre­no­snom smi­slu, na vrap­ca tam­ne bo­je. Nje­ga će mi že­na vo­le­ti, on će joj omi­li­ti, kao onaj vra­bac Ka­tu­lo­voj Le­zbi­ji!
PAN­TA­GRUEL: Re­kao je da će ona bi­ti sa se­la ...
PA­NUR­GI­JE: Sa se­la, da­bo­me! Šta­vi­še i ve­se­la kao gaj­de iz So­li­jea ili Be­zan­soa, a mo­ram ka­za­ti da je Tri­bu­le tač­no po­go­dio mo­ju na­rav i mo­ja unu­tar­nja čuv­stva. Ja ti vo­lim one raš­ču­pa­ne se­ljan­ke i čo­ban­ke, či­ja stra­žnji­ca mi­ri­še na maj­či­nu du­ši­cu, vo­lim ih vi­še ne­go dvor­ske go­spe u ras­ko­šnim ha­lji­na­ma, što sva­ku ru­pu i ru­pi­cu bla­go­vo­njem na­mi­ri­šu. Vi­še se me­ni svi­di kad pr­di pr­dalj­ka na ge­ač­kim gaj­da­ma, no ka­da jek­nu i le­lek­nu le­u­ta i dvor­ska vi­o­li­na.
PAN­TA­GRUEL: Zvrc­nuo te je po no­su...
PA­NUR­GI­JE: Pa to zna­či one sit­ne ša­le iz­me­đu mo­je že­ne i me­ne kao što je uvek slu­čaj sa mla­den­ci­ma...
PAN­TA­GRUEL: Tvo­je re­či mi­ri­šu na pe­le­ne, dra­gi moj! Pre ne­go što puk­ne zo­ra pu­ći će ti pred oči­ma. Ta, od­lu­či već jed­nom da l se že­niš il ne že­niš.
(Po­no­vo do­la­zi.)
TRI­BU­LE: Za­lju­blje­nog tu­ku mu­ke sva­ke
                       Ne­sre­ća mu ne ski­da se s ja­ke.
                       Ože­njen je sreć­ni­ji sto pu­ta
                       Pa­nur­gi­je ne staj na po pu­ta.
Za­vr­šio sam. Plje­skaj­te mi! Va­le­te et pla­u­di­te!

***

BU­DVA­NIN: Pa­u­za? Ni­je ovo ta­ko ni lo­še. Pa­met­na za­je­ban­ci­ja. To je ne­ki naš pi­sao?
BU­DVAN­KA: Fran­soa Ra­ble. Fran­cu­ski pi­sac.
BU­DVA­NIN: Iz­gle­da kao da je pi­sa­no da­nas, za nas.
BU­DVAN­KA: Da. Kod nje­ga ka­žu da ima tog pri­mi­tiv­nog do­ku­men­ta­ri­zma. Za nje­ga je Vol­ter re­kao da je pi­ja­ni fi­lo­zof ko­ji pi­še sa­mo za vre­me pi­jan­stva!
BU­DVA­NIN: Pa le­po ga je ude­sio. Je li pi­sao i dra­me?
BU­DVAN­KA: Mi­slim da ni­je.
BU­DVA­NIN: Pa ka­ko on­da mo­gu da nu­de za po­zor­ni­cu.
BU­DVAN­KA: To je dra­ma­ti­zo­van ro­man. U stva­ri, ako se ne va­ram, to je sa­mo dio iz tre­će knji­ge. Dra­ma je na­pi­sa­na po mo­ti­vi­ma.
BU­DVA­NIN: Ne pe­tljam se ja ni u ka­kve mo­ti­ve. Ja sa­mo o to­me znam ko­li­ko iz no­vi­na. Ono kad na­pi­šu: „mo­ti­vi gnu­snog ubi­stva još ni­su raz­ja­šnje­ni“. A što to zna­či, ubi me ako znam! Pa ko je to ra­dio. Taj Ra­ble?
BU­DVAN­KA: Ra­ble je ži­veo u še­sne­stom ve­ku..
BU­DVA­NIN: A ko je to on­da ura­dio? Glum­ci? Onaj glav­ni, onaj ćuk?
BU­DVAN­KA: Ni­je. Ne znam. Ne­ki naš, sa­vre­me­nik. Ali ni­je si­gur­no ne­ko ko­ga ti po­zna­ješ...
BU­DVA­NIN: A što znam ja...
BU­DVAN­KA: Ina­če, te­ško ko da se usu­đu­je da Ra­blea po­sta­vlja na po­zor­ni­cu. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to, slo­ven­ci su to ra­di­li, sko­ro. Pri­čao mi ne­ki Kos...
BU­DVA­NIN: Ka­ko re­če jad­na: Ćuk?
BU­DVAN­KA: Ne. Kos.
BU­DVA­NIN: A ne­ka ti­ca je­ste. Sje­dio je ov­dje u Bu­dvi, kod Ivi­ce u Go­dou ne­ki Kos. Ja sam ga pre­ba­ča na Školj, bar­kom. Ne jed­nom. Znaš li ti ko je sve, jad­na, ra­ni­je do­la­zio u Bu­dvu? A da ti ka­žem, ni­je ovo ta­ko do­sad­no. No, ja se na­dam i ne­koj ak­ci­ji ođe. Ne vje­ru­jem da će do kra­ja stal­no da se nad­je­ba­va­ju o to­me da li da se že­ni, ili ne že­ni. Ali ne ka­žem, do­bro je. Smi­je­šno.
BU­DVAN­KA: Pre­vod Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra je ono što te­be pri­vla­či! Taj pre­pev je ta­kve vr­ste da ide do naj­ve­ćih du­bi­na du­ha pro­sto­ga na­ro­da. To se to te­bi to­li­ko do­pa­da! Taj spolj­ni sloj, taj je­zič­ki omo­tač! Baš vas br­đa­ne mno­go za­ni­ma su­šti­na.
BU­DVA­NIN: Sa­mo kad ste mi vi do­lje mno­go um­ni­ji. Ako si ži­vje­la u Be­o­grad, ko da si ci­je­li svi­jet vi­đe­la.
BU­DVAN­KA: Ti­ši­na. Na­sta­vlja­ju.
BU­DVA­NIN: Šte­ta, za­pri­ča­smo se te ne smo­trih onog ne­i­den­ti­fi­ko­va­nog pa­met­nja­ko­vi­ća.

4.
PANTAGRUELSKO UDVARANJE DRUGO

PA­NUR­GI­JE: (Klek­ne )Go­spo, to­li­ko sam u vas za­lju­bljen da ne mo­gu ni da mo­krim ni da ba­le­gam. Ne znam ka­ko vi o to­me mi­sli­te, kud će vam du­ša, ako mi se šta de­si?
KA­PE­TA­NI­CA: Idi­te, to ni­je mo­ja bri­ga. Pu­sti­te me da se mo­lim bo­gu.
PA­NUR­GI­JE: Ali, mo­lim vas, od­go­net­ni­te mi ovu za­go­net­ku: (pe­va)
                                  Kli­men kli­ma, pen­da zja,
                                  Kli­men pen­du le­pen­da!
KA­PE­TA­NI­CA: Ne znam, i ne za­ni­ma me šta je to.
PA­NUR­GI­JE: E, to vam je isto kao i ovo: (pe­va)
                                 Sa­te­ram ti gvo­zden klin
                                 u tvoj le­pi še­ćer-mlin!
A sad mo­li­te Bo­ga da mi da ono što va­še bla­go­rod­no sr­ce že­li, i daj­te mi ča­skom te bro­ja­ni­ce, ako bo­ga zna­te!
KA­PE­TA­NI­CA: Evo vam ih, i ne mu­či­te me vi­še.
PA­NUR­GI­JE: (Iz­va­di br­ti­vi­cu, od­se­če bro­ja­ni­ce i po­ne­se ih.) Tre­ba li vam mo­ja bri­tva?
KA­PE­TA­NI­CA: Ne, za­bo­ga, ne!
PA­NUR­GI­JE: Sa­mo da zna­te va­ma je na ras­po­la­ga­nju, i gla­vom i bra­dom, i so­bom i dro­bom!

***

BU­DVA­NIN: Ja bi re­ko da tu ima ne­ki sek­su­al­nih alu­zi­ji­ca.
BU­DVAN­KA: A što bi ti, ja­dan, dru­go mo­gao i da mi­sliš.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ne­pod­no­šlji­vi ste!

5.
NE­MAR JED­NOG OKLOP­NI­KA

KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Da­vaj, go­spo, oklop! Po­žu­ri! Kralj se spre­ma na kra­ji­nu.
KA­PE­TA­NI­CA: A šta je sa sta­rim oklo­pom, ni­je se valj­da iz­li­zao?
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Zar­đo je. Ni­je se ra­to­va­lo go­di­nu da­na.
KA­PE­TA­NI­CA: Ni­je, ne­go ti se ko­ža na tr­bu­hu mno­go uda­lji­la od bu­bre­ga!
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Ne to­ro­či. Po­mo­zi. Kra­ji­na me če­ka.
KA­PE­TA­NI­CA: Cr­ni čo­ve­če, do­bro si se oklo­pio. Je­di­no o že­zlu na­šeg bra­ka ni­si vo­dio ra­ču­na.
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Ćut, šta se tu oko nje­ga mo­taš.
KA­PE­TA­NI­CA: Mo­rao si ga bo­lje za­šti­ti­ti. Vi­di, sa­mo si ga ovlaš po­krio pan­cir ko­šu­ljom. Na­tak­ni mu onaj šlem od meg­da­na što se za­lu­du va­lja po osta­vi.
(Pe­va)

Sav oklo­pljen na voj­sku se spre­ma
Sa­mo onom, ah, za­šti­te ne­ma!
Na­o­ru­žaj moj ma­le­ni vra­že
Ono čim se sve ne­vo­lje bla­že!
Ta­kav sa­vet ko sme da pre­ko­ri!
Ta sva­ka se za naj­dra­že bo­ri,
Da­la sam mu sa­vet vr­sni
jer se bo­jim za za­lo­gaj mr­sni!

***

BU­DVA­NIN: Al mu ga ot­pje­va, sva­ka čast. Đe da na­đem jed­nu ta­kvu i ja, da mu pje­sme po­je!
BU­DVAN­KA: Bo­lje bi ti bi­lo da po­tra­žiš ta­mo u tim tvo­jim br­di­ma ne­ku na­ri­ka­ču. Da ga če­sti­to oža­li.
GLAS SA­VE­SNOG GLE­DA­O­CA: Ne­sno­sno, za­i­sta ovo po­sta­je ne­sno­sno. Ti ko­men­ta­ri, to do­ba­ci­va­nje, ne­u­me­sno...

6.
PRE­GO­VO­RI RAT­NI I SNO­VI RAT­NIČ­KI

(U dvo­ru Če­mer Lju­ti­ce. Ula­zi Znaj­ša oki­ćen ma­sli­no­vim gra­njem)
ZNAJ­ŠA: Go­spo­da­ru, da bi­smo pre­ki­nu­li ra­spru i iz­bi­li vam iz ru­ku sva­ki iz­go­vor da ne mo­že­te da se vra­ti­te sta­rom sa­ve­zu na­šem, mi vam, evo, vra­ća­mo po­ga­če zbog ko­jih je na­sta­la sva­đa. Pri­de da­je­mo i sre­br­njak za mi­ris od pe­če­nja.
ČE­MER LJU­TI­CA: Is­ki­ja­će­te vi za ovo i ima­će­te po­sla s na­ma!
ZNAJ­ŠA: Go­spo­da­ru, sa­mo je pet tu­ca­di po­ga­ča uze­to sa na­še stra­ne i sva­ka je pla­će­na go­to­vim nov­cem, ne zve­ke­tom, ali mi to­li­ko vo­li­mo mir da vam sa­da vra­ća­mo pet dvo­ko­li­ca!
ČE­MER LJU­TI­CA: Vra­ti­će­mo mi va­ma mi­lo za dra­go, to do­bro znaj­te!
ZNAJ­ŠA: Osim to­ga, ovom va­šem Hu­ka­bu­ki, ko­ji ka­že da ima naj­vi­še raz­lo­ga da se ža­li po­kla­nja­mo dvo­ko­li­cu po­ga­ča na ma­slu naj­bo­ljem, sa žu­man­ci­ma, kra­snim ša­fra­nom i od­lič­nim za­či­ni­ma, plus se­dam sto­ti­na hi­lja­da fi­lip­nja­ka i ma­jur u Po­mar­dje­ru oslo­bo­đen svih da­žbi­na. Evo mu i hri­so­vu­lja. Pa ta­ko vam Bo­ga, ži­vi­mo od­sad u mi­ru i slo­zi. Po­vu­ci­te se ve­se­lo u svo­je ze­mlje, osta­vi­te ovo me­sto na ko­je ni­ka­ka­va pra­va ne­ma­te i bu­di­mo kao pre.
ČE­MER LJU­TI­CA: Po­ru­či ti, gov­na­ću, svo­jem ga­zdi ko­ji gre­je mu­da po­kraj va­tri­ce da će Če­mer Lju­ti­ca da vas na­u­či ka­ko se tu­đe po­ga­če je­du.
HU­KA­BU­KA: I ka­ko se mi­ris tu­đeg pe­če­nja pla­ća. Od­la­zi odav­de sme­sta!
ZNAJ­ŠA: Pre ne­go što me va­ša pa­ščad po­ju­re, do­zvo­li­te da vam pro­či­tam po­ru­ku če­sti­tog Pan­ta­gru­e­la.
ČE­MER LJU­TI­CA: Da l da sa­slu­ša­mo tu ba­lje­zga­ri­ju pre­i­spolj­ne pi­jan­du­re?
HU­KA­BU­KA: Ded go­spo­da­ru, do­pu­sti da se ma­lo ra­zo­no­di­mo.
ČE­MER LJU­TI­CA: On­da či­taj, klin­ku­re Pan­ta­gru­e­lov!
ZNAJ­ŠA: „Ka­kav te bes da­nas spo­pao da pre­kr­šiš sa­vez, pri­ja­telj­stvo no­ga­ma zga­ziš, pra­vo sva­ko pre­ne­breg­neš, du­šman­ski upad­neš u ze­mlje pri­ja­te­lje­ve, a da te ni on ni nje­go­vi ni­su ni ošte­ti­li, ni ra­sr­di­li ni iza­zva­li? Gde je tu ve­ra? Gde za­kon? Gde ra­zum? Gde čo­ve­štvo? Gde strah Bo­ži­ji?... Ako je tre­ba­lo tvo­ja ku­ća da se ru­ši, zar da u svom ru­še­nju pad­ne og­nji­šte ono­ga ko­ji ti je dom ukra­sio? To je ta­ko iz­van me­đa ra­zu­ma, to­li­ko od zdra­ve pa­me­ti da to ljud­ski um s mu­kom mo­že za­mi­sli­ti. Stran­ci to­me ve­ro­va­ti ne­će po­što vi­de i osve­do­če se, i bu­du na­či­sto da ni­šta ni­je sve­to ni če­sti­to oni­ma ko­ji su se ot­pa­di­li od Bo­ga i od ra­zu­ma i po­šli za svo­jim iz­o­pa­če­nim stra­sti­ma. Kraj sve­ga to­ga kra­ji­nu po­di­ći ne­ću, dok ne oku­šam sva­ko sred­stvo i sva­ku ve­šti­nu da se do mi­ra do­đe“, eto ta­ko ti po­ru­ču­je če­sti­ti Pan­ta­gruel.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ču­ste li vi ovo kad­god?
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Ovi ni­ko­go­vi­ći uhva­ti­li su gr­dan strah. Ta­ko mi go­spo­da Bo­ga, Pan­ta­gruel se živ usrao, taj drev­ni pi­ja­nac! I po­gle­daj­te ko­ga je po­slao da pre­go­va­ra?

***

BU­DVA­NIN: Što? Baš jed­na li­je­pa, mi­ro­tvo­rač­ka po­ru­ka.
BU­DVAN­KA: Ću­ti! Pra­ti!
BU­DVA­NIN: Ma ne­će bi­ti ni­šta. Ne­ma tu ak­ci­je, sa­mo tru­ća­ju.

***

KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: I ko da pre­go­va­ra? Ovaj ala­vi Znaj­ša ko­jeg je ono­mad lu­da bra­ni­la! Ni­je nji­ho­vo da ra­tu­ju ne­go da bo­ce is­ka­plju­ju. Sma­tram da tre­ba za­dr­ža­ti i po­ga­če i no­vac, pa hit­no da se utvr­di­mo ov­de i na­sta­vi­mo ka­ko smo po­če­li.
ČE­MER LJU­TI­CA: Zna­ju li oni uop­šte s kim ima­ju po­sla?
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Dr­že li oni vas za ta­kvog zve­ka­na da vam usta za­pu­še s ne­ko­li­ko po­ga­ča? Ka­ži­de mi ko­ri­sni­če mi­ri­sa tu­đeg pe­če­nja? Mi­či se odav­de!
ČE­MER LJU­TI­CA: Eto, ta­ko ti je to. Bu­di do­bar, bu­di pri­san pa će­te sma­tra­ti ni za šta.
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: A vi nji­ma be­ja­ste do­bri. Ma­ži ge­a­ka uljem, pa da te uda­ri u sla­bi­nu! Ne, ne­go, udri ge­a­ka u sla­bi­nu pa da te uljem na­ma­že! Tor­njaj se!
ČE­MER LJU­TI­CA: E, ako je ta­ko, ta­ko mi sve­tog Ja­ko­va, bi­će im! Uči­ni­te kao što ste ka­za­li. Po­zdra­vi mi onog is­ka­plji­va­ča bo­ca!
(Znaj­ša se uda­lja­va.)

***

BU­DVA­NIN: Šte­ta što ovog iz­ba­ci­še. De­lu­je ra­zum­no.
BU­DVAN­KA: Smi­ri se.
BU­DVA­NIN: Kad bo­lje pro­mi­slim, to­bo­že mi­ro­tvo­rac. U stva­ri, pič­ka ku­ka­vič­ka!

***

KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Na jed­no sa­mo pa­žnju da vam obra­tim. Do­sta mr­ša­vo sto­ji­mo sa za­li­ha­ma i sa onim što se ba­ca u kljun. Ako nas Pan­ta­gruel ne­što op­sed­ne, ja ovo­ga ča­sa idem sve zu­be da po­va­dim, a to ću isto da uči­nim i sa va­šim lju­di­ma.
ČE­MER LJU­TI­CA: Za­što da pra­vi­te kre­zu­be ba­be od se­be, ako bo­ga zna­te
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Do­sta će nam bi­ti i tri zu­ba, da po­je­de­mo ono što ima­mo.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ni bri­ge­ša. Bi­će i su­vi­še da se pod zub met­ne. Uosta­lom, je­smo li ov­de da je­de­mo ili da ra­tu­je­mo?
KA­PE­TAN HU­KA­BU­KA: Da ra­tu­je­mo, za­i­sta, ali pu­na tr­ba ta­nac pra­vi. A gde glad vla­da sna­ga stra­da!
ČE­MER LJU­TI­CA: Ko­je­šta. Br­blja­nje! Za­klon je sa­mo iza za­sta­ve, pa­ra sa­mo od ko­nja, zve­ka od pan­ci­ra. Da ču­jem rat­ni plan.
HU­KA­BU­KA: Go­spo­da­ru, mi smo vas da­nas pro­gla­si­li vla­da­rem naj­hra­bri­jim, vi­te­zom nad vi­te­zo­vi­ma, ka­kvo­ga ni­je bi­lo od smr­ti Alek­san­dra od Ma­ke­do­ni­je!
ČE­MER LJU­TI­CA: Po­krij se! Po­krij se!
HU­KA­BU­KA: Hva­la go­spo­da­ru. Evo šta či­ni­ti va­lja. Ov­de osta­vi­te ne­kog ka­pe­ta­na, sa ša­či­com lju­di, da ču­va za­mak. On­da de­li­te voj­sku na­dvo­je, što se bo­lje mo­že. Jed­na po­lo­vi­na ba­ci­će se na Pan­ta­gru­e­la i nje­go­ve lju­de. Oni će ga od­mah po­tu­ći do no­gu. Tu će­te zgr­nu­ti nov­ce na hr­pe jer ta uštva ima pa­ra.
ČE­MER LJU­TI­CA: Uštva, uštva! Do­bro ka­žeš, jer ple­me­ni­ti vla­dar ni­kad pre­bi­je­nog mar­ja­ša ne­ma. Pa­ru na pa­ru go­mi­la sa­mo ko je ni­ko i ni­šta.
HU­KA­BU­KA: Dru­ga po­lo­vi­na voj­ske uda­ra na Onis, Sen­tonž, Pe­ri­gor, Me­dak i Elan...Špa­ni­ja će se pre­da­ti jer to su pu­ki dem­be­li. Pa će­te pro­ći Si­bi­li­nim mo­re­u­zom i tu će­te di­ći dva stu­ba ve­li­čan­stve­ni­ja od Her­ku­lo­vih, za več­ni spo­men svo­ga ime­na, a taj mo­re­uz da se od­sad zo­ve Mo­re Če­mer Lju­ti­ce. Sad, čim se pro­đe Mo­re Če­mer Lju­ti­ce, Bar­ba­ro­sa vam se od­mah pre­da­je u su­žanj­stvo...
ČE­MER LJU­TI­CA: A ja ću ga po­mi­lo­va­ti...
HU­KA­BU­KA: Da­ka­ko, sa­mo da se po­kr­sti. Pa on­da na­sta­vlja­te osva­ja­nja – Tu­nis, Al­žir, Bon, Ko­ro­nu. Idu­ći da­lje uzi­ma­te Ma­jor­ku, Mi­nor­ku, Sar­di­ni­ju, Kor­zi­ku i dru­ge oto­ke Mo­ra li­gu­rij­skog. Skre­nu­će­te ule­vo, uze­će­te pod okri­lje Đe­no­vu, Fi­ren­cu, Lu­ku, pa zbo­gom, moj Ri­me! Ah, jad­ni Pa­pa, već od stra­ha pre­mi­re!
ČE­MER LJU­TI­CA: Taj ne­će do­če­ka­ti, bog i bog­me, da mu pa­pu­ču po­lju­bim!

***

BU­DVA­NIN: Au...
BU­DVAN­KA: I ja ka­žem, ne­će to na do­bro is­pa­sti.

***

HU­KA­BU­KA: Kad Ita­li­ju za­u­zme­te, evo Na­pu­lja, Ka­la­bri­je, Apu­li­je, evo Si­ci­li­je, sve smo ih do go­le ko­že po­ro­bi­li, i Mal­ta je s nji­ma.
ČE­MER LJU­TI­CA: Išao bih ra­do u Lo­re­tu.
HU­KA­BU­KA: Ni­ka­ko! To pri po­vrat­ku. Sad uzmi­te Ki­par, Ro­dos, Ki­klad­ska ostr­va. Ne­ka bog sa­ču­va Je­ru­sa­lim, jer gde sul­tan s va­šom si­lom i di­kom da se upo­re­di.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ni­je dru­ge, tu va­lja da gra­dim So­lo­mo­nov hram.
HU­KA­BU­KA: Ne. Još ni­je vre­me za to. Ne­moj­te bi­ti ta­ko žu­stri u svo­jim pot­hva­ti­ma. Zar ne zna­te šta je ka­zao Ok­ta­vi­jan Av­gust? Fe­sti­na len­te. Pr­vo i pr­vo ima da se za­u­zme Ma­la Azi­ja, Ka­ri­ja, Li­ki­ja, Pam­fi­li­ja, Ki­kli­ja, Li­di­ja, Fre­gi­ja, Me­zi­ja, Be­tu­ni­ja, Ha­ra­zi­ja, Sta­li­ja, Sa­mar­gi­ja, Sa­sva­sra, sve do Eufra­ta.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ve­re mi, za­bra­zdi­smo, po­lu­de­smo. Ej jad­na mo­ja voj­sko.
HU­KA­BU­KA: Šta to ka­že­te?
ČE­MER LJU­TI­CA: Šta da pi­je­mo u toj pu­stoj pu­sti­nji?
HU­KA­BU­KA: Ni bri­ge­ša vas, već smo da­li po­treb­na na­re­đe­nja. U Si­rij­skom mo­ru sto­ji de­vet hi­lja­da i če­tr­na­est ve­li­kih ga­li­ja, na­to­va­re­nih naj­bo­ljim vi­nom na sve­tu.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ono je­ste, ali ni­je sve­že.
HU­KA­BU­KA: E ni­je ne­go! Kad si ne­ko i ne­što, kad ni­si sit­na ri­ba pljuc­ka­vi­ca mo­raš ma­lo i da se po­mu­čiš. Ne­ka je hva­la Bo­gu da ste vi i va­ši lju­di sti­gli, zdra­vi i či­ta­vi do re­ke Ti­gra.
ČE­MER LJU­TI­CA: A šta ra­di onaj deo voj­ske što je po­tu­kao onog drev­nog vi­no­sr­ka Pan­ta­gru­e­la?
HU­KA­BU­KA: Ne se­de ni oni skr­šet­nih ru­ku. Uze­li su Bre­ta­nju, Nor­man­di­ju, Flan­dri­ju, Ho­lan­di­ju, pre­šli Raj­nu, ras­po­lo­vi­li Švaj­car­ce i landskneh­te, pa je­dan deo već ukro­tio Luk­sme­burg, Šam­pa­nju, Sa­vo­ju do Li­o­na. Is­ku­pi­li su se u Če­škoj po­što su opljač­ka­li Švap­sku, Vir­tem­berg, Ba­var­sku, Austri­ju, Mo­rav­sku i Šta­jer­sku. Po­sle to­ga osvo­ji­še Šved­sku, Da­ni­ju, Got­sku, Gren­land, Škot­sku, En­gle­sku i Ir­sku. Od­ta­le plo­ve­ći mo­rem pe­sko­vi­tim pre­ko Sar­ma­ta po­be­di­še i ukro­ti­še Pru­sku, Polj­sku; Li­tvu, Ru­si­ju, Vla­šku, Tran­sil­va­ni­ju i Ma­đar­sku, Bu­gar­sku i Tur­sku i sti­go­še u Ca­ri­grad.

***

BU­DVA­NIN: A nas opet nig­de
BU­DVAN­KA: Ne­ma ni Hr­va­ta.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Idi­o­ti, pa to je še­sna­e­sti vek!
BU­DVAN­KA: Ali Bu­dua je po­sto­ja­la i na kar­ti ucr­ta­na.
BU­DVA­NIN: Ću­ti, va­žno je da ne­ma ni Sr­ba.

***

ČE­MER LJU­TI­CA: Haj­de­mo, po­te­ci­mo k nji­ma! Žu­rim se, ho­ću da bu­dem car od Tre­bi­zon­de! Ho­će­mo li da po­mla­ti­mo sve one Tur­ke­ša­nje, svu onu pa­ščad Mu­ha­me­do­vu?
HU­KA­BU­KA: A što, do­vra­ga, da to ne či­ni­mo? Nji­ho­va ima­nja i ze­mlje, da­će­te oni­ma ko­ji su vas ča­sno slu­ži­li i dvo­ri­li.

***

BU­DVA­NIN: Da ga ovi ma­lo ne pre­će­ra­še? Da ne bu­de po­sle, go­vor mr­žnje, ovo ono. Ni­je li ovo uvre­dlji­vo...
BU­DVAN­KA: Po­li­tič­ki ne­ko­rekt­no? To si hteo da ka­žeš.
BU­DVA­NIN: A što ja znam...
BU­DVAN­KA: Ne­ma to ve­ze. To je tekst iz še­sna­e­stog ve­ka.
BU­DVA­NIN: Znam. Ipak...

***

ČE­MER LJU­TI­CA: Sve me strah da ovaj pot­hvat ne li­či na la­kr­di­ju s lon­cem mle­ka, po­mo­ću ko­jeg se ne­ki či­zmar u snu obo­ga­tio, pa raz­bio lo­nac i ostao bez ruč­ka. Ko­ji će vam đa­vo sva ta osva­ja­nja? Če­mu vo­de svi ti po­slo­vi. Če­mu sva mo­ra da se pro­kr­sta­re?
HU­KA­BU­KA: Eto če­mu, da se do mi­le vo­lje na­od­ma­ra­mo, čim se vra­ti­mo.
ČE­MER LJU­TI­CA: Ako se pak ni­kad ne vra­ti­te, jer taj put je dug i opa­san, zar ni­je bo­lje da se od­mah od­ma­ra­mo, ne iz­la­žu­ći se tim ne­si­gur­nim po­slo­vi­ma.
HU­KA­BU­KA: De, de! Ta­ko mi Bo­ga što ste vi ne­ki sa­njar i gla­vo­muć­ka­lo. Zar da se sa­kri­je­mo kraj og­nji­šta i vre­me pro­vo­di­mo sa go­spa­ma bi­ser ni­žu­ći ili pre­du­ći ku­de­lju na pre­di­vu. Ko ne zap­ne ke­re­ći, ni ko­nja ni ma­zgu ne­će ste­ći – ka­zao je So­lo­mun.
ČE­MER LJU­TI­CA: A ko tra­ži ve­će, iz­gu­bi i ono iz vre­će – ka­zao je Mal­kon. Au, do­sta! Pre­đi­mo pre­ko to­ga! Sa­mo te pro­kle­te Pan­ta­gru­e­lo­ve ga­li­je, od njih ne­što ze­bem!
HU­KA­BU­KA: Sit­ni­ca! Po­sla­će­te Mo­sko­vlja­ni­ma ma­lo na­red­bi­ce, i ti će vam za tren oka po­sta­vi­ti na no­ge če­ti­ri sto­ti­ne pe­de­set­hi­lja­da bo­ra­ca, sve na iz­bor ju­na­ke! Uči­ni­te vi me­ne svo­jim do­glav­ni­kom, ja ću sva­ko­me po­ka­za­ti! Gri­zem, ki­di­šem, uda­ram, hva­tam, ubi­jam, za bo­ga ne znam!
ČE­MER LJU­TI­CA: Hajd, hajd! Ube­dio si me. Br­zo sve da se spre­mi! Ko me vo­li za mnom!

***

BU­DVA­NIN: Je­si čuo, pot­ka­či­še i Ru­se...
BU­DVAN­KA: Ama, ne ra­zu­mi­ješ ti to.
BU­DVA­NIN: Kon­tekst? E, znaš šta, za­bo­lje me...Oni će da po­ša­lju na­red­bi­cu Ru­si­ma...
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: (Vr­lo gla­sno, raz­dra­žlji­vo) Za­i­sta, ovo je ne­iz­dr­ži­vo. Mo­lim vas, po­sto­ji li ov­de ne­ki red! Obez­be­đe­nje!
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Dra­ga pu­bli­ko, iz­vi­nja­va­mo se. Pri­nu­đe­ni smo da pre­ki­ne­mo pred­sta­vu. Za­i­sta, vi ste za to naj­ma­nje kri­vi. Na­i­me, or­ga­ni­za­tor ni­je is­pu­nio uslo­ve ko­je smo pret­hod­no do­go­vo­ri­li. Te­ška sr­ca, za­i­sta te­ška sr­ca, do­no­sim u ime glu­mač­kog an­sam­bla ovu od­lu­ku. Bio je do­go­vor da pu­bli­ka bu­de na pri­stoj­noj dis­tan­ci, da se uti­ša mu­zi­ka. Ovim gru­bim upa­di­ma gu­bi­te naj­vi­še vi, dra­ga pu­bli­ko. Na stra­nu što je oskr­na­vlje­na i po­zo­ri­šna umet­nost, što se uda­ra na do­sto­jan­stvo glu­mač­ke pro­fe­si­je. Mi Vam obe­ća­va­mo, da, aka, ka­da...

(Raz­li­či­ti ko­men­ta­ri, ko­me­ša­nje, ga­la­ma. Do­pi­ru od­lom­ci pri­med­bi: „Sram ih bi­lo“, „Ne­moj ta­ko, ni­su oni kri­vi“. „Ne, no je kriv moj po­koj­ni Jo­ko“, „Ja sam kriv“, „Sve je to po­li­ti­ka“, „Šljam te­zga­ro­ški“, „E, za­pam­ti­će me­ne Bu­dva“, „Je­sam li ti go­vo­ri­la“, „Me­ni se pi­ški“, „Mo­ra­ju na­sta­vi­ti“, „Ima­ju oba­ve­zu“, „Jok, bre“, „Ne­ki ka­žu da ih ni­su pla­ti­li“ itd.

Na sce­ni glum­ci ski­da­ju de­lo­ve ko­sti­ma. Bin­ski rad­ni­ci se po­ja­vlju­ju na sce­ni, po­me­ra­ju ele­men­te de­ko­ra. To­nac ski­da slu­ša­li­ce, In­spi­ci­jent une­zve­ren, Su­fler od­la­že pri­me­rak tek­sta, itd...)

GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Za­i­sta, u du­pe­tu po­se­ri­ce go­va­na uvek do­sta! Ne­će nas opra­ti ni Du­nav ni Sa­va.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: U mo­re si­nje. Ne gi­ne nam.
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Mo­žeš li da za­mi­sliš na­slo­ve u su­tra­šnjim no­vi­na­ma...
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Ko je­be no­vi­na­re. Do­sta mi je sve­ga. Do­sta mi je tih kom­pro­mi­sa. Jed­nom je ovo mo­ra­lo da se de­si.
BRAT JO­VAN: Ne­ka sam zao, ne­ka sam pro­klet, ali jed­nom za svag­da va­lja da se ovo pre­ki­ne, ovo uni­ža­va­nje umet­no­sti.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: I nje­ga si do­veo u loš po­lo­žaj. On sva­ki čas tre­ba da stig­ne s nov­cem.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Pa šta? Zar je to naj­va­žni­je u ce­loj ovoj pri­či, u ovom pa­klu?
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Iskre­no da ti ka­žem: me­ni je va­žno. Ite­ka­ko bit­no. Ti, opro­sti, po­štu­jem te, ali ja se svo­ga de­la ne od­ri­čem. I ja ću da igram.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Ne­ma­mo ve­li­kog iz­bo­ra. Ma­sa će nas iz­ga­zi­ti. Ne mi­slim fi­zič­ki. Haj­de da na­sta­vi­mo.
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Pri­ti­sli ste me. Ne­mam kud. Daj znak in­spi­ci­jen­tu. Je­bem ti ova­kav ži­vot!
(Pu­bli­ka se smi­ru­je. Gla­so­vi utih­nu. Sve­tlo­sna pro­me­na i mu­zi­ka na­go­ve­šta­va­ju na­sta­vak pred­sta­ve.)
RE­DI­TELJ/PAN­TA­GRUEL: Po­što­va­na pu­bli­ko, vi do­bro zna­te da ste naj­va­žni­ji či­ni­lac pred­sta­ve. Zna­mo to i mi, zna­mo na­šu ple­me­ni­tu du­žnost. I za­to smo, upr­kos pro­ble­mi­ma na re­la­ci­ji fe­sti­val- pro­du­cent od­lu­či­li da na­sta­vi­mo pred­sta­vu, na­kon ko­je će­mo odr­ža­ti kon­fe­ren­ci­ju za no­vi­na­re...

***

BU­DVA­NIN: Sve će da sva­le na nas. Ga­rant.
BU­DVAN­KA: Ne­će. Pu­bli­ka je uvek u pra­vu.
BU­DVA­NIN: E kad to ču­jem, do­bi­jem osip.
BU­DVAN­KA: Ima ono Hand­ke­o­vo „Vre­đa­nje pu­bli­ke“...
BU­DVA­NIN: To be­še onaj ve­li­ki pri­ja­telj Sr­ba?

7.
SASLUŠANJE – NA RATIŠTU

(Pan­ta­gruel is­pi­tu­je Hu­ka­bu­ku, za­ro­blje­ni­ka iz voj­ske Če­mer Lju­ti­ce.)
PAN­TA­GRUEL: Pri­ja­te­lju, re­ci isti­nu, i ni­šta ne la­ži, ina­če će­mo te ži­va odra­ti, jer ja sam onaj ko­ji ži­vu de­cu je­de. Ka­ži nam red i po­re­dak, broj i sna­gu voj­ske.
HU­KA­BU­KA: Go­spo­da­ru, ne­ka vam je zna­no, u voj­sci ima tri­sta di­vo­va, oklo­plje­ni su te­sa­nim ka­me­nom. Za­tim ima sto­še­zde­set­tri hi­lja­de pe­ša­ka, ob­u­če­nih u ko­žu vi­le­njač­ku, je­da­na­est hi­lja­da i če­ti­ri sto­ti­ne boj­nih oklop­ni­ka, tri­hi­lja­de šest sto­ti­na dvo­stru­kih to­po­va, a be­dem­skim ba­ca­či­ma se broj ne zna, de­ve­de­set če­ti­ri hi­lja­de kr­či­dru­ma, ima sto­pe­de­set­hi­lja­da blud­ni­ca, le­pe su kao bo­gi­nje...
PA­NUR­GI­JE: Evo, za me­ne...
HU­KA­BU­KA: Ne­ke su od njih Ama­zon­ke, dru­ge Li­on­ke, opet ne­ke pa­ri­zlij­ke, Tu­ren­ke, An­že­vin­ke, Po­a­tven­ke, Nor­man­đan­ke i Ale­man­ke, ima ih iz sva­ke ze­mlje i od sva­kog je­zi­ka.
PAN­TA­GRUEL: Le­po. A jel tu i vaš kralj Če­mer Lju­ti­ca?
HU­KA­BU­KA: Da, go­spo­da­ru.
PAN­TA­GRUEL: To mi je do­sta. De, mom­ci- je­ste li od­lu­či­li da po­đe­te sa mnom.
PA­NUR­GI­JE: Ubio ga Bog, ko vas osta­vio! Sa­mo mi jed­na stvar ne iz­la­zi iz gla­vi­ća, ho­ću da ka­žem iz gla­ve, ja te gla­ve jed­na­ko br­kam...
PAN­TA­GRUEL: A to je?
PA­NUR­GI­JE: To je, ka­ko da ude­sim sve one blud­ni­ce što su se tu na­šle ovo po­sle­pod­ne i ni­kad ne jeo hle­ba, ako sva­koj ne sme­stim ka­ko tre­ba! Šta mi­sliš ti opa­ki Hu­ka­bu­ko?
HU­KA­BU­KA: Ne bih umeo re­ći go­spo­da­ru.
PAN­TA­GRUEL: Ha­ha­ha!
BRAT JO­VAN: Do đa­vo­la, u Đa­vo­gra­du! Ta­ko mi bo­ga i ja bih po­ne­ku za­ja­zio.

***

BU­DVAN­KA: Bo­že me pro­sti!
BU­DVA­NIN: Što ima tu da se iš­ču­đa­vaš....

***

ZNAJ­ŠA: A ja! Šta ste me­ni osta­vi­li? Ot­ka­ko smo Ruan na­pu­sti­li, ni­sam ga is­pra­vio, tek sa­mo po­ko­ji put kad bi ka­zalj­ka sta­la na de­vet ili na je­da­na­est, pa je krut, pa je ljut kao sto đa­vo­la.
PA­NUR­GI­JE: Za­i­sta? Da­će­mo ti naj­de­blje i naj­o­kru­gli­je.
ZNAJ­ŠA: Ka­ko! Svi na ko­nju da je­zde, a ja da vo­dim ma­gar­ca?! Po­slu­ži­će­mo se rat­nim pra­vom. Qui po­test ca­pe­re ca­pi­at.
PA­NUR­GI­JE: Ne, ne. Ve­ži ma­ga­re za ne­ki pa­la­mar, a ja­ši ko­nja kao i sav osta­li svet. Je l ta­ko ple­me­ni­ti Hu­ka­bu­ka?
HU­KA­BU­KA: Ta­ko je go­spo­da­ru.
PAN­TA­GRUEL: Pra­vi­te ra­čun bez krč­ma­ra. Mno­go me strah da vam još pre mra­ka ne bu­de ma­nje sta­lo do us­pra­vlja­nja i da vas ne po­te­ra­ju ko­pljem i dži­dom.
ZNAJ­ŠA: Ta­man po­sla! Po me­ni mo­že­te mir­ne du­še da ih sku­va­te, is­pe­če­te, u mli­vo sa­tre­te, u ćuf­te usec­ka­te. Ne bri­ni­te ni­šta, ta­ko Vam go­spo­da Bo­ga!
PA­NUR­GI­JE: Go­la gov­na, ta sa­mo moj na­kit­njak mu­škar­ce će da po­ko­si, a sve­ti Ru­po­če­pi­je ko­ji u nje­mu po­či­va, taj će sve žen­ska­će da po­ro­si. Jel ta­ko Hu­ka­bu­ko opa­ki ne­pri­ja­te­lju?
HU­KA­BU­KA: Da, go­spo­da­ru!
ZNAJ­ŠA: Ti si iz­gle­da ne­ka se­ka Per­sa! Da go­spo­da­ru, ne go­spo­da­ru. Imaš li ti svo­ju tin­ta­ru? A ka­ko ono be­še kad ja do­đoh da pre­go­va­ram... Šta to... smr­di?
PA­NUR­GI­JE: Stvar­no, ne mi­ri­še kra­sno...
BRAT JO­VAN: Bog i du­ša, to se iz­gle­da ovaj pri­jan.
ZNAJ­ŠA: Une­re­dio se... Go­lo gov­no, ne re­koh li ja, ono­mad.
PAN­TA­GRUEL: De­co, de­co, haj­de­mo! Po­đi­mo!

8.
POBEDNIČKA GOZBA – NA RATIŠTU

PAN­TA­GRUEL: Ni­je mi se da­lo da di­žem voj­sku na sta­rog mog pri­ja­te­lja Če­mer Lju­ti­cu.
PA­NUR­GI­JE: Sve zbog ne­ko­li­ko tu­ca­di po­ga­ča.
ZNAJ­ŠA: Ko mu je kriv kad ni­je u sta­nju da vo­di do­bar rat.
PAN­TA­GRUEL: Uzro­ci i raz­lo­zi su mno­go du­blji.
PA­NUR­GI­JE: Ota­ra­si­smo se nji­ho­ve bu­lu­men­te.
ZNAJ­ŠA: Ne­go, da ne bi ov­de pri­sut­nog kal­ca­na...
PAN­TA­GRUEL: Ko­jeg ka­lu­đe­ra.
ZNAJ­ŠA: Evo ga. Brat Jo­van od Mli­vo­se­ka ko­ji je po­be­do­no­sno od­bra­nio ma­na­stir­ski vi­no­grad. Ka­lu­đer Ka­lu­đer­stvu­ju­ći!
PAN­TA­GRUEL: De, brat Jo­va­ne, po­bra­ti­me Jo­va­ne, bu­ra­ze­ru Jo­va­ne, ku­mim te đa­vo­lom, bra­te Jo­va­ne, de da te po­lju­bim u li­ce!
JO­VA­NE: Ja te­be da po­lju­bim!
PAN­TA­GRUEL: De, mo­šnjo, da ti re­bra po­lo­mim, ko­li­ko te gr­lim! Amo, de ša­mli­cu. Ova­mo na ovaj kraj.
JO­VAN: Pri­sta­jem, kad vi ta­ko ho­će­te. Do­ne­si vi­no, si­paj, si­paj de­te mo­je, ma­lo će dži­ge­ri­cu da mi osve­ži. Daj da se ma­lo gr­lo is­pe­re.
ZNAJ­ŠA: De­po­si­ta cap­pa. Man­ti­ja da se svu­če.
JO­VAN: E, bo­ga­mi, ple­mi­ću moj, ima u pra­vi­lu slu­žbe mog re­da po­gla­vlje ko­me se to ne bi svi­de­lo.
ZNAJ­ŠA: Ne je­di gov­na! Ne­ka se va­še pra­vi­lo slu­žbe na­je­de go­va­na! Man­ti­ja vam je ple­ći na­žu­lji­la, svu­ci­te je!
JO­VAN: Pri­ja­ško, osta­vi mi ti man­ti­ju, jer bog mi je sve­dok, s man­ti­jom se bo­lje pi­je. Do­đe mi mi­lo po ce­lom te­lu. Ako man­ti­ju ba­cim, go­spo­da pa­že­vi is­ce­pa­će je u oboj­ke, što su mi jed­nom već uči­ni­li u Ku­le­nu. Sem to­ga, pro­ći će me sav ape­tit. A u toj ode­ždi, kad sed­nem za sto, pi­ću, bo­ga­mi, i u zdra­vlje tvo­je i u zdra­vlje tvo­ga ko­nja, i ti ve­se­lo. Od zla bog ne­ka nas sa­ču­va, bra­ti­jo. Isti­na je, već sam ve­če­rao, ali ću opet pri­o­nu­ti na po­sao, jer mi je že­lu­dac do­bro kal­dr­mi­san, kao či­zma sve­tog Be­ne­dik­ta, a več­no ze­va kao advo­kat­ska tor­ba.
PAN­TA­GRUEL: Ded ma­lo uso­lje­ne ri­be.
JO­VAN: Od svih ri­ba, iz­u­zev li­nja­ka, bo­lje ti je kri­lo od pre­pe­li­ce i but ča­sne se­stri­ce. A zar ni­je smrt hu­da kad umreš ukru­će­na uda. I naš igu­man vo­li be­lo pi­le­će me­so.
ZNAJ­ŠA: Tu se sa li­jom ne sla­že, jer li­ja kad ko­ku, pe­tla i pi­le zgra­bi, ni­kad be­lo me­so ne je­de.
JO­VAN: Za­što da od bo­ga na­đe?
ZNAJ­ŠA: Jer li­si­ce ne­ma­ju ku­va­ra da im ga sku­va, a ako ni­je sku­va­no ka­ko va­lja, me­so bu­de cr­ve­no a ne be­lo.
JO­VAN: O bož­ji mu pra­znik! Ovaj zeč­ji ba­tak baš dao du­šu za ono­ga ko ima ko­sto­bo­lju! Kad već o to­me go­vo­ri­mo: za­što su de­vo­jač­ki ba­ta­ci uvek sve­ži?
PAN­TA­GRUEL: Ovaj pro­blem ne na­la­zi se ni kod Ari­sto­te­la, ni kod Alek­san­dra iz Afro­di­zi­je, a ni kod Plu­tar­ha.
JO­VAN: Pro­sta stvar. Tri su raz­lo­ga iz ko­jih je ne­ko me­sto sve­že po pri­ro­di svo­joj. Pr­vo i pr­vo, jer se vo­da sli­va niz nje­ga, dru­go, jer je me­sto osoj­no, tam­no i mrač­no, tu sun­ce ni­kad ne si­ja. I tre­će, jer tu stal­no pir­ka­ju ve­tro­vi, i to ve­tar ru­pa­rac, ve­tar ko­šu­lja­rac, a ko­li­ko tek ve­tar ki­ta­rac! Sa­mo ve­se­lo! Pan­ta­gru­e­lu, da se pi­je. Zvek, zvek, zvek! Baš je do­bar bog što nam je do­bra vi­na dao.
PAN­TA­GRUEL: Na­teg­ni! Daj re­dom! Me­šaj!
PA­NUR­GI­JE: Me­ni bez vo­de! Ta­ko, pri­ko!
JO­VAN: Ded na is­kap tu ča­šu. Ži­veo!
PAN­TA­GRUEL: Ja sa­mo iz bo­ce mo­li­tve­ne, kao pa­pa.
ZNAJ­ŠA: Ovo vi­no ide pra­vo u ži­le, za piš ni­šta ne osta­je.
PA­NUR­GI­JE: Da ja na piš to­čim vi­no, da l bi ga li­zo?
PAN­TA­GRUEL: Ne­ka­da sam sa­mo li­zao, sad, bog­me, umem i da sma­žem.
JO­VAN: Evo pe­sme od ka­vur­me. Evo uro­ka od škem­bi­ća.
ZNAJ­ŠA: Je­deš li, ape­tit do­đe s je­lom, ka­zao je An­đel­ko iz Man­sa, a ja ve­lim: žeđ pro­đe s pi­ćem.
PAN­TA­GRUEL: Be­lo­ga! Si­paj sve, si­paj do­đa­vo­la. Si­paj i pre­si­paj! Je­zik mi se lju­šti.
JO­VAN: Trin­kaj­mo, ze­mlja­če.
PA­NUR­GI­JE: U tvo­je, dru­že. Znaj da je od sr­ca.
PAN­TA­GRUEL: Sa­mo hra­bro, pi­le mo­je.
JO­VAN: Po kar­di­nal­ski, cr­ve­no­ga. Sa­mo do vr­ha, mo­lim te!
PAN­TA­GRUEL: De­co, mi stal­no oko mr­sa. Oko pi­la i je­sti­va. Do­i­sta je ret­ko da ve­li­ki go­zba­ši kao mi meg­dan odr­že i obraz osve­tla­ju. Jer moj biv­ši pri­ja­telj, Če­mer Lju­ti­ca, ka­ko ono ka­že..?
ZNAJ­ŠA: Za­klon je sa­mo iza za­sta­ve, pa­ra sa­mo od ko­nja, zve­ka sa­mo od pan­ci­ra!
JO­VAN: Ha­ha­ha! A ja vam tvr­dim: za­klon je sa­mo iza kuj­ne, pa­ra od do­bro sec­ka­nog bu­re­ka, a zve­ka od ča­ša sa ruj­nim vi­nom!
PA­NUR­GI­JE: Jok. Za­klon je sa­mo u pu­nom kre­ve­tu, pa­ra od si­si­ća, a zve­ka kad su mo­šnje na po­slu! Ne­ka va­zda ži­vi Pan­ta­gruel!
PAN­TA­GRUEL: Bog i du­ša, bra­ćo, ovog mla­di­ća bi tre­ba­lo ože­ni­ti. Stal­no mu je ona žen­ska mu­ka u usti­ma.
ZNAJ­ŠA: U do­bri čas!
JO­VAN: Mno­go bi me ob­ra­do­va­la jed­na svad­be­na go­zbi­ca.
PA­NUR­GI­JE: Ho­ću, da zna­te. Osim ako ni­su, ko­jom zlom sre­ćom, sve ru­pe za­pu­še­ne, za­tvo­re­ne i za­tr­pa­ne. Pre­kli­njem Vas lju­ba­vlju ko­ju pre­ma me­ni da­nas ga­ji­te – ka­ži­te mi svo­je mi­šlje­nje.
PAN­TA­GRUEL: Ne­ma tu vi­še šta da se go­vo­ri, sa­mo tre­ba da se ostva­ri.
PA­NUR­GI­JE: Do­bro, ali ni­sam ni­šta hteo da po­či­njem bez va­šeg do­brog upu­ta.
ZNAJ­ŠA: I ja ta­ko mi­slim.
PA­NUR­GI­JE: Ali ako me že­na na­pra­vi ro­go­njom? Vo­lim ro­go­nje, mi­slim da su to do­bri lju­di, ra­do se s nji­ma čak i dru­žim, ali vi­še vo­lim cr­ći ne­go da sam ja ro­go­nja.
JO­VAN: On­da se ne že­ni­te.
ZNAJ­ŠA: Jer Se­ne­ka ve­li: što si dru­gom či­nio, znaj i dru­gi će te­bi.
PA­NUR­GI­JE: Bez iz­u­zet­ka?
PAN­TA­GRUEL: On ka­že bez iz­u­zet­ka.
PA­NUR­GI­JE: Ali po­što ja bez že­ne ne mo­gu, kao ni sle­pac bez ba­ti­ne (jer bur­gi­ja mo­ra da bu­ši, ina­če mi ne­ma ži­vo­ta!) zar ni­je bo­lje da se udru­žim sa ka­kvom ča­snom i čed­nom že­ni­com, ne­go ova­ko da ih me­njam iz da­na u dan u stal­noj opa­sno­sti da me ko ba­ti­nom ras­pa­li...
ZNAJ­ŠA: Ili da ne uhva­tiš go­spod­sku bo­lest, što bi još go­re bi­lo! Jer ni­ka­da mi ča­sna uda­ta že­na ni­ka­kva zla ni­je pri­či­ni­la – da opro­ste mu­že­vi.
JO­VAN: Da­kle, že­ni­te se u ime bož­je!
PA­NUR­GI­JE: Me­đu­tim, me­ni su re­kli da sve te do­bre i pre­do­bre že­ne ima­ju rđa­vu i lu­du gla­vu, pa u brak uvek na­spu po­do­sta sir­će­ta. Bo­lje bi bi­lo da se ja bar za ovu go­di­nu pro­đem tih za­me­ša­telj­sta­va, pa ko sreć­ni­ji ne­go ja.
ZNAJ­ŠA: On­da se ne že­ni­te ni po ko­ju ce­nu.
PA­NUR­GI­JE: Do­bro, ali ova­kav ka­kav sam sad- be­ćar- ne­mam ni­ko­ga da se bri­ne o me­ni, pa ako se slu­čaj­no raz­bo­lim? Šta on­da?
PAN­TA­GRUEL: Da­kle, že­ni­te se i bog ne­ka vam po­mog­ne.
PA­NUR­GI­JE: Je­ste! A dok sam ja re­ci­mo, bo­le­stan i ne­mo­ćan da vr­šim brač­nu du­žnost, ako mo­joj že­ni do­di­ja mo­ja ma­lak­sa­lost pa se upu­sti sa dru­gim...
JO­VAN: Da­kle, ne že­ni­te se.
PA­NUR­GI­JE: Do­bro. A on­da ne­mam ni za­ko­ni­tih si­no­va ni kće­ri, u ko­je bih se mo­gao po­u­zda­ti da će mi ime i grb pro­du­ži­ti, ko­ji­ma bih mo­gao osta­vim ba­šti­nu i te­ko­vi­ne.
PAN­TA­GRUEL: On­da se že­ni­te, ako bo­ga zna­te!
PA­NUR­GI­JE: Zna­te šta! Va­ši svi sa­ve­ti li­če mno­go na pe­smu po­sko­či­cu: sve ne­ke pod­smev­ke, sprd­nje, po­na­vlja­nja i na­o­pa­ki obr­ti. Jed­no po­ni­šta­va dru­go. Sad ne znam na če­mu sam.
ZNAJ­ŠA: Zna­te li vi šta ho­će­te? To je glav­na stvar.
JO­VAN: Osta­lo je sve slu­čaj­no i za­vi­si od ne­iz­be­žne vo­lje ne­ba. Amin.
PAN­TA­GRUEL: Ima tu po­mo­ći. Pre­pu­sti­mo se vra­ča­nji­ma.
ZNAJ­ŠA: Ne ško­di ni­kad da se još vi­še zna i na­u­či
PAN­TA­GRUEL: pa ma­kar i od lon­ca, kon­ca, zvon­ca, lu­da­ka, ču­da­ka, bu­da­ka...
JO­VAN: Amin.

***

(Ra­fal. Kri­ci. Op­šta po­met­nja. Glum­ci pre­ki­da­ju igru. )
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Pu­ca­li su na na­šeg pri­ja­te­lja. Ta­ko ja­vlja in­spi­ci­jent.
BU­DVA­NIN: Ja mi­slim da je ovo ne­ka na­me­štalj­ka, po­zo­ri­šna smi­ca­li­ca.
BU­DVAN­KA: Ni ja im ne ve­ru­jem.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ne mo­gu da ve­ru­jem da ova­kvi ti­po­vi po­sto­je!

***

GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Bla­gi Bo­že!
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Šta?
GLU­MAC/PA­NUR­GI­JE: Na­vod­no, ote­li su mu tor­bu s nov­cem. Imao je znat­nu ko­li­či­nu nov­ca.
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Znam ja tač­no ko­li­ko je no­sio sa so­bom.
ZNAJ­ŠA/GLU­MAC: Ne sum­njam. Odo­še na­ši ho­no­ra­ri.
GLU­MI­CA/KA­PE­TA­NI­CA: Zar je to bit­no u ovom ča­su. Ni­je valj­da...
HU­KA­BU­KA/GLU­MAC: Na­rav­no da ni­je. Sa­mo kon­sta­tu­jem. Ni­sam ži­vo­ti­nja. Ja sam dram­ski umet­nik.
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: E, ako se i ti zo­veš dram­skim umet­ni­kom...
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Daj­te, osta­vi­te va­ša pod­je­ba­va­nja sa­da...Ima ne­što smr­to­no­sno u ovom ko­ma­du pu­nom ži­vo­ta.

***

BU­DVA­NIN: Ima ne­što tru­lo u ovoj dra­ma­ti­za­ci­ji!

***

PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Ode ži­vot. Ali za­što je on ubi­jen? Ka­ko? Mi o to­me ni­šta ne zna­mo, ne mo­že­mo i da ho­će­mo da od­go­net­ne­mo. I da li je smrt usred uza­vre­le Bu­dve mo­gu­ća i oče­ki­va­na?
ZNAJ­ŠA/GLU­MAC: Je­ste, na ža­lost, na­vu­kli su nas na to.
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: Pa ni­smo mi u ko­ma­du pri­zi­va­li ubi­cu!
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Stvar­nost je nas na­gna­la da do­ga­đa­ji­ma da­mo ova­kav tok. Dru­ga­či­je nam se ne bi mo­glo ve­ro­va­ti. Jer u po­sled­njih de­set go­di­na u Bu­dvi se do­go­di­lo mno­štvo ubi­sta­va...
KA­SAN­DRA/GLU­MI­CA: Ali, je­bi ga, ako je op­šti in­te­res, da stvar­nost do­bi­je ne­ke ve­dri­je to­no­ve, po­let­ni­je, da sli­ke do­ga­đa­ja bu­du ve­se­li­je, mi će­mo po­stu­pi­ti ta­ko.
KA­PE­TA­NI­CA/GLU­MI­CA: Ma daj, ne se­ri, šta ti znaš o to­me, ti si dru­ga gru­pa.
KA­SAN­DRA/GLU­MI­CA: Ako sam i dru­ga gru­pa, ne je­bem se s ma­to­rim ke­ša­ma...
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: Ama, je­ste li po­blen­ta­vi­le sad i vi...
PA­NUR­GI­JE/GLU­MAC: Ima jed­no pi­ta­nje ko­je me mu­či: za­što se ta ubi­stva do­ga­đa­ju u Bu­dvi? Bu­dva – me­di­te­ran­ski grad. Me­ta­fo­ra let­njeg od­mo­ra, ob­no­va sna­ge, ob­no­ve ži­vo­ta, a ova­mo smrt, bom­be, aten­ta­ti.
GLU­MAC/ZNAJ­ŠA: Bu­dva mo­ra bi­ti grad pra­zno­va­nja i pred­sta­va gde i ve­li­ko i ma­lo, i si­ro­ma­šni i bo­ga­ti tre­ba da se ra­du­ju, uži­va­ju u ži­vo­tu!
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: I da se je­bu, na­rav­no, gde god stig­nu. Ima to u pra­vi­lu slu­žbe.
GLU­MAC/HU­KA­BU­KA: Ja­ka­ko! Ta­ko bi va­lja­lo...
BRAT JO­VAN/GLU­MAC: I ti bi valj­da po­ne­ku za­ja­zio...
PA­NUR­GI­JE/GLU­MAC: I ona in­di­vi­du­al­na ubi­stva, osve­te, po­li­tič­ka umor­stva, aten­ta­ti – sve to ima ob­lik ra­ta, u ma­lom.
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: I šta sad, krv ti je­bem.
KA­PE­TA­NI­CA/GLU­MI­CA: (ja­vlja se na te­le­fon) Da. Da. Da... Da li je mo­gu­će. O, dra­gi Bo­že! Da se igra. Ve­se­lo! Ve­dro!
KA­SAN­DRA/GLU­MI­CA: Se­reš, da li je mo­gu­će
KA­PE­TA­NI­CA/GLU­MI­CA: Maj­ke mi! Sad se ja­vlja on.Vest je la­žna. Ni­ko ni­je stra­dao. Sa­mo je je­dan meč­ka od­le­te­la u va­zduh.
PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Je­beš meč­ku. Ide­mo. Na­sta­vlja­mo...

***

BU­DVAN­KA: Ja i da­lje ni­sam si­gur­na: da li je ono bio stvar­ni in­ci­dent ili...
BU­DVA­NIN: Po­zo­ri­šna smi­ca­li­ca. Lju­bav za­i­sta po­bje­đu­je smrt, to sam htio da ka­žem.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ne mo­gu da ve­ru­jem da ova­kvi ti­po­vi po­sto­je!

***

PAN­TA­GRUEL/RE­DI­TELJ: Dra­ga pu­bli­ko, vi će­te nas raz­u­me­ti. Ovaj pre­kid je bio nu­žan. Mi će­mo za ne­ko­li­ko se­kun­di, na­šu ko­me­di­ju na­sta­vi­ti. I na­dam se da se ovo u Bu­dvi vi­še ne­će do­ga­đa­ti! Bu­dva tre­ba da bu­de do­bro ko­je pri­pa­da svi­ma, na­še do­bro, naš grad, na­še ma­šta­nje, na­še uto­či­šte ti­ši­ne. Sva­ko od nas ima svoj na­čin na ko­ji vo­li Bu­dvu, i da se u nju za­tvo­ri ona­ko ka­ko mu od­go­va­ra, da u njoj pro­na­đe ono što što pri­želj­ku­je, ži­vot­nu ra­dost, mir, ali­bi... Grad u isti mah ne­stva­ran i stva­ran... To je mo­ja že­lja ve­li­ka!

***

GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Okean pa­te­ti­ke!
BU­DVA­NIN: Ja mi­slim da sva­ko u Bu­dvi tre­ba da na­đe po­slov­ni pro­stor za se­be, lo­kal...
 

9.
KASANDRA PRORIČE

(Vra­ča­ri­na kro­vi­nja­ra. Sla­bo gra­đe­na, sla­bo na­me­šte­na, sla­bo osve­tlje­na)
PA­NUR­GI­JE: Bla­gi Bo­že, ka­kav dom!
PAN­TA­GRUEL: Za­mi­sli, da ov­de mo­raš da pre­spa­vaš, da je­deš!
ZNAJ­ŠA: Do­sta! He­ra­klit, ne­ja­sni mrač­ni fi­lo­zof ni­je se ču­dio kro­čiv­ši u sli­čan dom i ka­zao je svo­jim uče­ni­ci­ma da i u nje­mu obi­ta­va­ju bo­go­vi, isto ona­kvom kao i u dvor­cu pu­nom mi­lja.
PA­NUR­GI­JE: Spa­vaj­te vi ov­de s bo­go­vi­ma i s He­ra­kli­tom.
ZNAJ­ŠA: Pra­va je Ka­san­dra! E, sve mu u sve­tu! Upr­ska­li smo gao kao ću­ran mot­ku! Ne­ma nam od nje od­go­vo­ra jer ni­smo na nju za­mah­nu­li zlat­nom gra­nom.
PA­NUR­GI­JE: Ja sam na to mi­slio. Ov­de mi je u tor­bi zla­tan pr­sten, a zvek­nu­će i le­pi i sjaj­ni du­ka­ti.(Pa­nur­gi­je se po­klo­ni i pre­da joj po­klo­ne – su­še­ne go­ve­đe je­zi­ke, ćup pun ćuf­te­ta, bar­dak vi­na i ov­no­ve mo­šnje pu­ne du­ka­ta. Za­tim joj na do­ma­li prst sta­vi pr­sten.) Me­ni su žen­ski sa­ve­ti uvek po­ma­ga­li, a na­ro­či­to kad ih da­je žen­ska sta­rost pu­na si­bil­skih oso­bi­na.
KA­SAN­DRA: Ne je­di gov­na vi­še. Ka­zuj za­što si do­šao.
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko vam ja­ki bog bio na po­mo­ći, ka­ži­te mi šta mi­sli­te, da li da se že­nim, ili da se ne že­nim i šta me u že­nid­bi če­ka.
KA­SAN­DRA: (Ću­ti, du­bo­ko za­mi­šlje­na. Škr­gu­će zu­bi­ma, mr­go­di se).
ZNAJ­ŠA: Ni­kad me ne­će­te ube­di­ti da je bog­zna ka­kva ko­rist tra­ži­ti po­moć od že­ne.
PAN­TA­GRUEL: To je zna­me­ni­ta pro­ro­či­ca ko­joj rav­ne ne­ma i ko­ja svu bu­duć­nost pro­ri­če.
ZNAJ­ŠA: Ta­ko mi one de­vi­ce što pred sva­kim suk­nju di­že! To je pra­va prav­ca­ta ve­šti­ca, ga­ta­ra što u bob vra­ča, pro­ro­či­ca i vol­šeb­ni­ca.
PA­NUR­GI­JE: Mir vas dvo­ji­ca, ome­ta­te rad­nju!
ZNAJ­ŠA: Ma haj­de! Gde ona mo­že da zna vi­še ne­go što obi­ča­ji ze­malj­ski do­pu­šta­ju i njen pol!
KA­SAN­DRA: (Okre­će tri vre­te­na na raz­li­či­te stra­ne, is­pi­tu­je im vr­ške, za­dr­ža­va naj­o­štri­je u ša­ci, a dru­ga dva ba­ci pod avan. Ski­de jed­nu klom­pu, met­nu pre­ga­ču pre­ko gla­ve. Po­pi­je gu­tljaj iz bar­da­ka, iz­va­di tri ora­ha pa ih sta­vi u ora­ho­ve lju­ske. On­da tri pu­ta okre­te me­tlom po og­nji­štu. Ba­ci na va­tru su­vu lo­vo­ro­vu gra­nu, pa gle­da ka­ko go­ri i ne da­je gla­sa od se­be. Vri­sne. Ur­lik­ne.)
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko mi ru­pe Go­spi­ne, drh­tim! Mi­slim da sam op­či­njen. Ona ne go­vo­ri ni­jed­nim hri­šćan­skim je­zi­kom.
ZNAJ­ŠA: Po­gle­daj.Već iz­gle­da za če­ti­ri pe­dlja vi­ša od ma­lo­čas.
PAN­TA­GRUEL: Šta joj to usne mr­da­ju? Šta zna­či to sle­ga­nje ra­me­na?
ZNAJ­ŠA: Ka­kvu to niz gu­bi­cu pe­smu is­pu­šta, kao da maj­mun če­re­či ra­ko­ve?
PA­NUR­GI­JE: Zu­ji mi u uši­ma. Či­ni mi s da vi­dim gla­vom Pro­zer­pi­nu ka­ko se der­nja.
ZNAJ­ŠA: Za ko­ji čas is­kr­snu­će ov­de sve sa­mi đa­vo­li.
PAN­TA­GRUEL: O gnu­snih li ži­vo­ti­nja.
PA­NUR­GI­JE: Be­ži­mo, za ime bož­je! Umi­rem od stra­ha! Ne vo­lim đa­vo­le.
ZNAJ­ŠA: Ne svi­đa­ju se ni me­ni. Be­ži­mo.
PA­NUR­GI­JE: Zbo­gom go­spo,ve­li­ka vam hva­la na svem va­šem do­bru. Ne ože­nih se ja. Jok. Od­ri­čem se od­sad kao i do­sad.
KA­SAN­DRA: (Pre­pre­či im put. Za­tre­se ne­ko dr­vo ja­vo­ro­vo tri pu­ta pa na ne­ko­li­ko li­sto­va is­pi­še krat­ke po­ru­ke. Ba­ci ih u ve­tar ko­vi­tla­vi)
Tra­ži­te li­šće, ako ho­će­te, na­đi­te ga ako mo­že­te. Tu je is­pi­sa­na sud­bi­na va­šeg bra­ka. (za­dig­ne ha­lji­nu, suk­nju i ko­šu­lju do pa­zu­ha i po­ka­za im stra­žnji­cu)
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko mi sve­te bož­je kr­vi ko­ja sva­ko ču­do mr­vi, ovo ti je pra­va Si­bi­li­na rup­ča­ga!
KA­SAN­DRA: (tre­sne vra­ti­ma za nji­ma)
(Pan­ta­gruel, Znaj­ša i Pa­nur­gi­je sku­plja­ju li­šće i sla­žu iz­re­ke u sti­hu)
PA­NUR­GI­JE: Otre­bi­će – da te zgre­be
ZNAJ­ŠA: Za­trud­ne­će – ne od te­be.
PAN­TA­GRUEL: Po­si­sa­će do­bar kraj.
PA­NUR­GI­JE: Ka­žu zdra­će – sve ne daj.
PAN­TA­GRUEL: Sad ste bar na­či­sto. Si­bi­li­no pro­ro­čan­stvo ja­sno po­tvr­đu­je ono što sam vam i sam po­ka­zao. Že­na će vas obeš­ča­sti­ti, pre­va­ri­ti i dru­gom se pre­da­ti, od dru­gog za­trud­ne­ti, do­bar deo imet­ka ukra­sti i tu­ći će vas, ko­žu gu­li­ti i po­vre­di­ti ko­ji te­le­sni ud.
PA­NUR­GI­JE: Vi se raz­u­me­te ta­man to­li­ko u tu­ma­če­nje kol­ko kr­ma­ča u le­pa je­la. Ne za­me­ri­te što ta­ko ka­žem, ali sam ma­lo ljut. Isti­na je sa­svim dru­go.
ZNAJ­ŠA: Aj­de, po­gle­daj­mo reč po reč.
PAN­TA­GRUEL: Baš da ču­jem.
PA­NUR­GI­JE: Ma­to­ra ka­že: otre­bi­će da te zgre­be – kao što se ne vi­di ka­kav je pa­sulj dok se ne raz­gre­be i otre­bi, ta­ko se i mo­ja vr­li­na i mo­je sa­vr­šen­stvo ni­kad ne bi pro­ču­li, kad se ne bih že­nio. Ni­ko ne mo­že zna­ti ka­kav je sam po se­bi, unu­tra, kao što se ne zna ni ka­kav je pa­sulj is­pod lju­ske. To­li­ko što se pr­va dva sti­ha ti­če. Go­vo­ri­ti dru­ga­či­je zna­či­lo bi tvr­di­ti da čas i obraz jed­nog čo­ve­ka vi­se o stra­žnji­ci ka­kve kur­ve.
PAN­TA­GRUEL: Aj­de, do­bro. Da to pri­hva­ti­mo.
ZNAJ­ŠA: Mo­glo bi se re­ći da je sko­ro ta­ko.
PA­NUR­GI­JE: Sad dru­ga dva sti­ha: že­na će mi za­trud­ne­ti, ali ne od me­ne. Pa na­rav­no, ne­će od me­ne da bu­de trud­na, ne­go od de­te­ta ko­je no­si!Ah, šta go­vo­rim, to če­do mo­je, već sam lud za njim. To će mi bi­ti te­len­ce slat­ko. Sa­mo kad ču­jem mo­je lu­če što gu­gu­če! Bla­go­slo­ve­na bi­la ona ba­ba! Gde je brat Jo­van da je bla­go­slo­vi?
PAN­TA­GRUEL: Ostao ne­što da opo­sli...
ZNAJ­ŠA: Is­po­ve­da jed­nu se­ka-da­šu...
PAN­TA­GRUEL: Ni­šta zna­to. Ja ću joj ume­sto bla­go­si­lja­nja od­re­di­ti ren­tu po­pri­lič­nu u Đu­ve­ča­ri­ji, i to ren­tu ka­kvu ima­ju pro­fe­so­ri i dok­to­ri. Da ne bi­ste slu­čaj­no hte­li da me­ne mo­ja že­na u utro­bi no­si? Da me ona za­ne­se? Da me ona ro­di?
ZNAJ­ŠA: O, ka­ko smo sa­mo­u­ve­re­ni, bla­go me­ni!
PAN­TA­GRUEL: Pu­sti ga, nek ba­lje­zga da­lje.
PA­NUR­GI­JE: Sad – tre­će. Po­si­sa­će do­bar kraj! Pri­sta­jem. Ja­sno vam je valj­da da je to ona ba­ti­na sa jed­nim kra­jem ko­ja mi vi­si iz­me­đu no­gu. Ku­nem se da ću je uvek odr­ža­va­ti soč­nu i smoč­nu. Ne­će je uza­lud si­sa­ti. Uvek će tu bi­ti za zo­ba­nje pa i vi­še.
PAN­TA­GRUEL: Ja taj stih «po­si­sa­će do­bar kraj», tu­ma­čim či­stom ale­go­ri­jom.
ZNAJ­ŠA: Ta­ko je. Mi­sli­mo da će ti ukra­sti ime­tak, da će ti isi­sa­ti imo­vi­nu i to kri­šom.
PA­NUR­GI­JE: Ale­go­ri­ja mi se svi­đa, ali ne u va­šem smi­slu. Le­po ste to iz­mi­sli­li ne­ma šta. Ide­mo na če­tvr­to. Ve­li , že­na će mi zde­ra­ti ko­žu, ali da ne dam sve.
PAN­TA­GRUEL: Da le­pe re­či!
ZNAJ­ŠA: Ja bih re­kao da se tu ra­di o udar­ci­ma i te­le­snim ozle­da­ma.
PA­NUR­GI­JE: Bog je vi­deo! To je ono što je ba­bac upra­vo i tre­ba­lo da mi ka­že. Pre­kli­njem vas, od­voj­te ma­lo svoj duh od te ze­malj­ske mi­sli i pod­gni­te ga do vi­so­kog rza­ma­tra­nja pri­rod­nih ču­de­sa, pa on­da sa­mi se­be osu­di­te za gre­he što ih po­či­ni­ste iz­la­žu­ći iz­o­pa­če­no pro­ro­čan­ske re­či sve­šte­ne Ka­san­dre.
Raz­log ko­ji me na­go­ni da to tvr­dim za­sni­va se na naj­du­bljem sve­bo­go­slo­vlju ma­na­stir­skom. Brat Ar­te­mi­je Zad­njar is­pri­čao mi to je­da­red, jed­nog po­ne­de­o­ni­ka.
ZNAJ­ŠA: Je­ste, po­je­li ste tom pri­li­kom na uran­ku či­ta­vu me­ri­cu te­le­ćih ko­ba­si­ca i džak škem­bi­ća. A ko džak uso­lje­nih škem­bi­ća na zub met­ne, do­đe mu vo­lja da gov­na žva­će.
PAN­TA­GRUEL: Je­ste. I ako se do­bro se­ćam, pa­da­la je ki­ša.
PA­NUR­GI­JE: Bog ne­ka mu po­mog­ne i ne­ka ga ob­ra­du­je. Da­kle, is­pri­ča mi on da su že­ne u po­čet­ku sve­ta ili ma­lo po­sle, hte­le da lju­de ži­ve ode­ru, jer su hte­li svud i u sve­mu da pred­nja­če. Te se one ta­ko za­ve­re i za­ku­nu sve­tom kra­lju. Ali, o uza­lud­nih po­ku­ša­ja žen­skih. O sla­bo­sti ve­li­ke spo­la žen­skog! One po­če­še da de­ru čo­ve­ka, ili da ga gu­le, ka­ko to ka­že Ka­tul, sa onog kra­ja ko­ji im se naj­vi­še do­pa­da, a to je ud živ­ča­ni, pun šu­plji­ka. I već je pro­šlo vi­še od šest hi­lja­da go­di­na, a eto, ni do da­nas da­lje od gla­vi­ća ni­su do­šle. E, sad mo­ja že­na, ko­ja ni­je od­u­sta­la od tog žen­skog op­šteg po­du­hva­ta, ode­ra­će mi ga, ako ode­ran ni­je. Pri­sta­jem, dra­ge vo­lje, sa­mo ne dam sve, uve­ra­vam vas, do­bri mo­ji pri­ja­te­lji.
ZNAJ­ŠA: Ali vi ni­ka­ko ne re­ko­ste šta bi kad ono ba­ba po­gle­da pr­vo nas pa lo­vor gra­nu ka­ko bez ijed­nog zvu­ka i pri­zvu­ka, pa vri­snu be­snim i uža­snim kri­kom. Vi zna­te da je to ža­lo­sno zna­me­nje i pre­je­zi­vo pred­ska­za­nje, kao što tvr­de Pro­per­ci­je, Ti­bul, Por­fi­ri­je, ta­na­ni fi­lo­zof Ev­sta­ti­je go­vo­re­ći o Ho­me­ro­voj Ili­ja­di i dru­gi.
PA­NUR­GI­JE: Za­i­sta, u du­pe­tu po­se­ri­ce go­va­na uvek do­sta! Na­vo­di­te mi sve ne­ku te­lad za­ble­nu­tu u ša­re­na vra­ta. Ta oni su bi­li ša­ša­vi kao pe­sni­ci, a kao fi­lo­zo­fi uda­re­ni mo­krom ča­ra­pom. Oni su bi­lo isto to­li­ko za­hva­će­ni lu­di­lom kao i či­ta­va nji­ho­va fi­lo­zo­fi­ja.

10.
BRAT JOVAN SAVETUJE

PA­NUR­GI­JE: Raz­ve­se­li mi ma­lo de­be­lju­ško! Ose­ćam da sam se sav snu­ždio zbog pri­ča one be­so­muč­ni­ce, Ka­san­dre. Čuj dra­gi moj mu­do­njo. Slat­ki moj, moj­ski moj, uvek stoj, i u boj, ta­kav ti je kroj. Kra­ka­ti, sa­ka­ti, gr­la­ti, sla­đa­ni, mla­đa­ni, arap­ski, ba­rap­ski, si­gur­ni, dur­ni, pro­mu­ćur­ni, bur­ni, mrač­ni, pro­zrač­ni, lu­di, hu­di, pla­šlji­vi, va­šlji­vi, gu­ra­vi, br­blji­vi, smr­dlji­vi, me­tal­ni, stal­ni, be­sni, sve­sni, je­šni, gre­šni, brat Jo­va­ne, br­lja­vi, vr­lja­vi, ro­sni, po­no­sni, pr­ko­sni, div­ni, ge­run­div­ni, vi­lo­vi­ti, si­lo­vi­ti, ro­vi­ti, sve­mu vič­ni, al­ge­brič­ni, zbr­ka­ni, na­kr­ka­ni, na­dr­ka­ni, zver­ski, ka­lu­đer­ski, go­ro­sta­sni, gla­sni, stra­sni, sve­čar­ski, pre­sni, be­sni, ko­pljem ras­pa­lju­ju­ći, sve­o­ba­ra­ju­ći, mo­šnjo mo­ja ko­pljar­ska, ja­re­ća, naj­ve­ća, brat Jo­va­ne, pri­ja­te­lju moj, po­štu­jem te i ose­ćam pre­ma te­bi stra­ho­po­što­va­nje, pa sam te osta­vio za kraj kao naj­sla­đi za­lo­gaj. Daj mi sa­ve­ta, mo­lim ti se, da li da se že­nim ili ne.
BRAT JO­VAN: Že­ni se, do­đa­vo­la, že­ni se i ogla­si dvo­stru­kom zvo­nja­vom mu­da. Mi­slim i ve­lim, što pre mo­žeš. Do­kle ti, po­bo­gu, mi­sliš da se ču­vaš i ska­nje­raš. Zar ne znaš da do­la­zi smak sve­ta? Ta mi smo mu da­nas bli­ži dve vr­lji­ke i po­la hva­ta ne­go što smo bi­li pre­klju­če. An­ti­hrist se već ro­dio, ka­ko mi re­ko­še. Isti­na, za sa­da sa­mo po­ne­ki put ogre­be svo­ju doj­ki­nju i da­di­lje – ne po­ka­zu­je on još svo­je si­le i ve­le­lep­no­sti, jer je ma­li. Sve dok džak bra­šna ne bu­de tri pa­re, a bu­re vi­na šest be­lih aspri! Zar bi hteo da te sud­nji dan za­te­če sa pu­nim mo­šnja­ma, dum ve­ne­rit ju­di­ca­re!
PA­NUR­GI­JE: Duh ti je pro­zra­čan i ve­dar, bra­te Jo­va­ne, mo­šnji­ča­ru naj­glav­ni­ji, a go­vo­riš ja­sno i raz­go­vet­no. To što ti ka­žeš de­si­lo se i Le­na­dru iz Abi­do­sa u Azi­ji. Ni­je hteo da umre s pu­nim mo­šnja­ma! Od sa­da re­ša­vam kad se u mo­joj ze­mlji Đu­ve­ča­ri­ji ko­ji zlo­či­nac bu­de po­gu­blji­vao, ima dan ili dva pre to­ga da se pro­ce­di i do­ce­di do po­sled­nje ka­pi, kao mor­ski ga­vran, ta­ko da u nje­go­vim se­me­nja­ci­ma ne osta­ne ni ko­li­ko da se is­pi­še grč­ko ip­si­lon. Ta­kva dra­go­ce­nost ne sme ulu­do da pro­pad­ne. Mo­že i čo­ve­ka da ro­di, te će umre­ti bez ža­lo­sti, jer je osta­vio čo­ve­ka za čo­ve­ka.
BRAT JO­VAN: Ta­ko mi sve­tog Ri­go­mea, Pa­nur­gi­je, slat­ki po­bra­ti­me, ni­šta ti ne sa­ve­tu­jem što ne bih i sam uči­nio na tvom me­stu. Sa­mo pa­zi i obra­ti pa­žnju da svo­je po­te­ze ve­žeš i na­sta­viš. Ako ne bu­deš stal­no ve­žbao svoj tan­drk, po­vu­ći­će mu se mle­ko, pa će ti slu­ži­ti sa­mo kao is­pi­šar­nik, a mo­šnje će ti bi­ti sa­mo kao tor­ba. To te ozbilj­no opo­mi­njem. Vi­deo sam kod mno­gih ko­ji ni­su mo­gli kad su hte­li, jer ni­su ra­di­li kad su mo­gli. Od ne­u­po­tre­be gu­be se sve po­vla­sti­ce. Za­to ti, če­do mo­je, odr­ža­vaj i po­dr­ža­vaj tu svo­ju do­nju i sit­nu če­ljad, te svo­je pe­ći­na­še i ru­po­sko­ke, u ne­pre­kid­nom po­slo­va­nju. Na­re­di da ne ži­ve kao ple­mi­ći, od ren­te i u ne­ra­du.
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko je, brat Jo­va­ne, mo­šnjo mo­ja le­va, ve­ru­jem ti. Ti pri­stu­paš po­slu br­zo. Bez uvi­ja­nja i ko­pa­nja tri­ca, ti si me pot­pu­no oslo­bo­dio sva­ke bo­ja­zni ko­ja bi mo­gla da me za­pla­ši. Za­to ne­ka ti ga ne­bo da čvr­sta za mno­go go­di­na, i na po­slu da je usta­lac. Na tvo­ju reč – že­nim se. A ima­ću uvek le­pe so­ba­ri­ce, pa kad me po­se­tiš bi­ćeš za­štit­nik te žen­ska­di­je. To je što se pr­vog de­la be­se­de ti­če.
BRAT JO­VAN: Čuj zvo­na u Ram­bu­jeu. Vra­ča­ju. Šta ve­le ona?
PA­NUR­GI­JE: Ču­jem ih. Ta­ko mi že­đi, zvuk nji­hov sud­bo­no­sni­je se raz­le­že ne­go lu­pa Ju­pi­te­ro­vih ba­kra­ča u Do­do­ni. Slu­šaj! (Pe­va na me­lo­di­ju zvo­na)

Ti se že­ni, že­nom že­ni
Bla­go me­ni, že­ni, že­ni.
Već ne ble­ni
Te­bi svi­će
Do­bro bi­će, bi­će, bi­će...

Uve­ra­vam te da se že­nim, sve me na to zo­ve i po­zi­va. Reč ko­ju ti da­jem tvr­da je kao bron­za­ni zid.
BRAT JO­VAN: A ne­što si ne­za­do­vo­ljan po­vo­dom dru­go de­la mo­je be­se­de, guk­ni.
PA­NUR­GI­JE: Či­ni mi se da ti, une­ko­li­ko, do­vo­diš u sum­nju pa za­či­ku­ješ mo­je očin­stvo, i mi­sliš da mi je Pri­jap, ukru­će­ni bog ba­šten­ski, pre­ma­lo na­klo­njen.
BRAT JO­VAN: A, ne! Ni­si me do­bro raz­u­meo.
PA­NUR­GI­JE: Pre­kli­njem te, uči­ni se­vap. Pa i ve­ruj da je sa­svim pod mo­jom vla­šću, ra­di ka­ko mu se za­po­ve­di, do­bre je na­ra­vi, pa­žljiv, slu­ša va­zda šta ka­že ga­zda, svu­da i na sva­ko­me me­stu. Tre­ba sa­mo da po­pu­stim so­ko­lo­ve vrp­ce, plen po­ka­žem i rek­nem: dr­ži, dru­ga­ru. Pa da mi je bu­du­ća že­na obla­por­na na Ve­ne­ri­nu last, kao ne­ka­da Me­sa­li­na ili mar­ki­za od Vin­če­stra u En­gle­skoj, mo­lim te da mi ve­ru­ješ da bih je i za­ja­zio i pre­ja­zio. Sva­ka­ko ti je po­zna­to šta je ka­zao So­lo­mun.
BRAT JO­VAN: On je go­vo­rio kao du­hov­nik i mu­drac. Po­sle nje­ga Ari­sto­tel je iz­ja­vio da je žen­sko bi­će sa­mo po se­bi ne­si­to.
PA­NUR­GI­JE: A ja ho­ću da se zna da je i mo­ja gvo­žđu­ri­ja ista ta­kva i da za umor ne zna.
BRAT JO­VAN: Po­zna­ti su ti oni ba­sno­slov­ni blud­ni­ci Her­kul, Pro­kul, Ce­zar, Mu­ha­med u svo­me Al­ko­ra­nu tvr­di da ima pol­nu moć kao še­zde­set la­đa­ra.
PA­NUR­GI­JE: Sla­gao je raz­me­tlji­vac. Kao i Ate­nej ko­ji je, kao, po­mo­ću ne­ke trav­ke iz­vo­dio dnev­no po se­dam­de­set pu­ta, pa i vi­še. Ne ve­ru­jem mu, ama baš ni­šta.To je, ta­ko re­ći, ne­ki pro­iz­vo­ljan broj. Ne­moj mo­lim te ni ti da mu ve­ru­ješ.
BRAT JO­VAN: Ja ve­ru­jem sa­mo u ono što je isti­na.
PA­NUR­GI­JE: On­da ve­ruj da je moj ro­đe­ni či­ča-Mar­jan, moj po­no­si­ti Stoj­ko svet­ski pr­vak.

***

BU­DVA­NIN: Isti­na u po­zo­ri­štu? Po­zo­ri­šte ima i pra­vo i oba­ve­zu da po­sta­vlja ozbilj­na pi­ta­nja. Tekst se pri­la­go­đa­va po­zor­ni­ci isto ko­li­ko se i po­zor­ni­ca pri­la­go­đa­va tek­stu,a ja ho­ću da uvi­jek znam gdje sam, i ka­da, u kom vre­me­nu...
BU­DVAN­KA: Ima kod Ra­blea mno­go alu­zi­ja, ko­je bi mo­gle bi­ti ra­zu­mlji­ve sa­mo nje­go­vim sa­vre­me­ni­ci­ma, ali ima i alu­zi­ja što se ti­če na­šeg po­li­tič­kog sta­nja, i na­šeg ži­vo­ta.
GLAS OSVE­ŠĆE­NOG GLE­DA­O­CA: Ov­de se tra­ži lju­bav. I to ona lju­bav ko­ja umno­ža­va lju­de na pla­ne­ti. Bu­da­le!
BU­DVA­NIN: Kao da nje­ga ne­ko ne­što pi­ta.... A ka­ko me ner­vi­ra taj glas...

11.
PANTAGRUELOVO UDVARANJE TREĆE (PORATNO)

(Na pariskom trgu)
PAN­TA­GRUEL: (no­si pu­nu ke­su tan­tu­za) Go­spo, ko­nač­no da utvr­di­mo, ko ko­ga vi­še vo­li, vi me­ne ili ja vas?
KA­PE­TA­NI­CA: Ja vas ne mr­zim, jer kao što bog na­re­đu­je, vo­lim ceo svet.
PA­NUR­GI­JE: Ama ni­je reč o to­me. Je­ste li za­lju­blje­ni u me­ne?
KA­PE­TA­NI­CA: To­li­ko sam vam već pu­ta ka­za­la, da mi ta­kve re­či ne ka­zu­je­te: bu­de­te li mi još to go­vo­ri­li, po­ka­za­ću vam da me­ni ne mo­že­te ta­kve sram­ne po­nu­de či­ni­ti. Idi­te odav­de i vra­ti­te mi bro­ja­ni­ce, da me muž ne bi pi­tao gde su mi.
PA­NUR­GI­JE: Ka­ko go­spo!Va­še bro­ja­ni­ce!Ne da­doh ih ja, mo­ga mi bo­ra – ne­bo­ra. Ali da­ću vam dru­ge. Vo­li­te li vi­še zlat­ne i gle­đo­sa­ne, u ob­li­ku lop­ti­ca, ili na lju­bav­ni splet, ili te­ške kao krup­ne po­lu­gi­ce, ili od abo­no­so­vi­ne, ili krup­ne zum­bu­la­še, ili to­pa­ze oki­će­ne sa­fi­ri­ma. Ili ru­bi­ne is­ki­će­ne di­ja­man­ti­ma od dva­de­set osam ka­ra­ta? Ne, ne, sve je ma­lo, ne­go znam ja jed­ne bro­ja­ni­ce od fi­nih sma­rag­da u si­voj am­bri, a na ve­zi­ci per­sij­ski bi­ser kao po­mo­ran­dža. Ko­šta­ju sa­mo dva­de­set­pet hi­lja­da du­ka­ta. Te ću da vam po­klo­nim jer ne znam šta ću s nov­cem.
(Go­vo­re­ći zvec­ka tan­tu­zi­ma.)
Tre­ba sa­mo da ka­že­te. Sve do pe­de­set hi­lja­da du­ka­ta za me­ne je sit­ni­ca.
KA­PE­TA­NI­CA: (Ide joj vo­da na usta) Ne, hva­la vam le­po, od vas mi ni­šta ne tre­ba.
PA­NUR­GI­JE: Ta­ko mi bo­ga je­di­nog, ali me­ni tre­ba od vas: to vas ne ko­šta ni­šta, a osta­će­te na svo­me. Evo, to je me­štar Jo­ca Bu­lji­na, tra­ži du­plju gde će sta­no­va­ti.
(Ho­će da je so­ba­li.)
PA­NUR­GI­JE: E, le­po. Ne­će­te me pu­sti­ti da ma­lo drp­nem? Na čast vam laj­na! Ni­je za vas ni to­li­ka čast, ni to­li­ka last. Čuj­te bar šta sam za vas na­ki­tio:

O, div­na go­spo, o le­po­to buj­na,
Da­doh vam sr­ce – vi me­ni pre­zre­nje,
Ote­ra­ste me kao psa očaj­na,
Na to­li­ko mo­je pri­sno po­dvo­re­nje.
Ni­je l' to go­spo, svi­re­post bes­kraj­na?
Ta mo­gli ste me, bez tog be­sa vaj­na,
bez sva­ke pe­ze, po­sla­ti ne bde­nje
I re­ći sa­mo: nek osta­ne taj­na
Ovo­ga pu­ta!
Ja se ne lju­tim, lju­bav ste mi traj­na
I bi­ća mo­ga te­ško obo­lje­nje,
Ne tra­žim ni­šta, o le­po­to sjaj­na:
Mr­da­nje gla­vi­ćem ce­lo mi je hte­nje,
Oči­ma daj­te bla­go za­po­sle­nje –
Ovo­ga pu­ta.

HU­KA­BU­KA: Ne­ka te đa­vo no­si! Sik­ter, ro­go­no­šče!
(Vi­de­ći da je Pa­nur­gi­je bez na­kit­nja­ka, da su mu na­o­ča­ri za ka­pu ve­za­ne.)
PA­NUR­GI­JE: Ka­ko do đa­vo­la, da bu­dem ro­go­nja, kad još ni­sam že­njen, kao ti, uko­li­ko mo­gu da za­klju­čim po tom tvo­me li­cu ko­je te baš ne kra­si.
HU­KA­BU­KA: Da, zbi­lja. Je­sam že­njen, i ne bih pri­stao da to ne bu­dem ni za sve na­o­ča­re Evro­pe, ni za sve đo­zlu­ke Afri­ke, jer imam že­nu ko­ja spa­da u naj­lep­še, naj­ljup­ki­je, naj­ča­sni­je, u bra­ku naj­čed­ni­je, što ih či­tav moj kraj po­zna­je – ne bu­di osta­li­ma kri­vo. Šta se to te­be ti­če? Što ne gle­daš svo­ja po­sla? Što joj do­sa­đu­ješ? Ko si? Či­ji si? O, An­ti­hri­stov Na­o­čar­ko, re­ci mi je­si li ti uop­šte bož­ji? Ka­ko se zo­veš?
PA­NUR­GI­JE: Gri­zi­gov­no, s po­što­va­njem. A da te pi­tam, šta bi ti uči­nio kad bih ja, uz pri­sta­nak i pri­vo­lu svih ele­me­na­ta, toj tvo­joj le­po­ti­ci, toj tvo­joj ča­sno­ča­sni­ci, toj tvo­joj čed­no­čed­ni­ci, toj tvo­joj ljup­koj že­ni­ci ta­ko drm­no­skrc­ko­pr­cao, da joj se kru­ti ba­šten­ski Pri­jap (ko­ji ov­de kod me­ne na slo­bo­di ži­vi iz­van sva­kog po­dan­stva bo­ra­vi, od na­kit­nja­ka ne­u­kro­ćen) u te­lo ugla­vi, pa da vi­še i ne iza­đe iz nje, ne­go se več­no u njoj na­se­li, osim ako ga ti svo­jim zu­bi­ma ne iz­vu­češ. De od­go­vo­ri, šta bi ti u tom slu­ča­ju či­nio. Da li bi ga ta­mo osta­vio na vje­ki vje­kov, ili bi ga zu­bi­ma va­dio? Od­go­vo­ri, o Mu­ha­me­do­va ov­na­ro, da ti ta­ko ka­žem, kad već i ina­če svi đa­vo­li na te­be po­la­žu pra­vo.
HU­KA­BU­KA: Ras­pa­li­ću te ma­čem po tom una­o­ča­re­nom uvu i pre­mla­ti­ću te kao ov­na.
(Va­di mač iz ko­ri­ca.)
PA­NUR­GI­JE: Pro­bo­šću te, ta­ko mi ona če­ti­ri po­lu­du­pe­ta ko­ja mi ži­vot da­do­še! Ras­po­lu­ti­ću te, ta­ko mi ži­vo­tvor­ne či­vi­je ko­ja ih je ta­da spa­ri­la.
HU­KA­BU­KA: Haj­de da se bi­je­mo! Da po­šte­no pro­tr­lja­mo je­dan dru­gom sla­ni­nu, pa da mo­ju ča­sno­ča­sni­cu osta­viš na mi­ru!
PA­NUR­GI­JE: Slu­šaj ti gov­ne­ni sli­nav­ko! Bez mla­de sna­še – ne­ma se­ka-da­še. Su­đe­no ti je da ti ja na­bi­jem ro­go­ve.
HU­KA­BU­KA: Ru­pe mi go­spi­ne, sad ćeš mi pla­ti­ti i za one da­ne ko­je sam pro­veo u za­ro­blje­ni­štvu dok si se ti šu­njao oko mo­je že­ni­ce.
PA­NUR­GI­JE: Pra­vo go­vo­riš. Vre­de­lo je za tvo­ju go­spu na­kit­njak dre­ši­ti, ali su me va­še če­te ome­ta­le da iz­ve­de­mo onu igru di­zo­gu­za i ozgo le­đa, ozdo le­đa.
HU­KA­BU­KA: E sad će bu­de kr­ke iza­tr­ke!
PA­NUR­GI­JE: Ne ski­dam štro­ku sa se­be, dok se te­be ne kur­ta­li­šem!
HU­KA­BU­KA: On­da rat, hu­ljo!
PA­NUR­GI­JE: Rat, pre­i­spolj­ni klin­ku­re moj!
PAN­TA­GRUEL: Stoj­te, ne­sre­će be­lo­svet­ske! I oko če­ga da se po­bi­je­te? Ako na­đe­te ne­ke za ko­je vre­di mač po­te­za­ti, a vi ih slo­bod­no po­ja­ši­te i do­ve­di­te k me­ni! Ne­moj­te da se sr­di­te i že­sti­te, jer vre­me je uvek opa­sno. Ne­moj­te upo­tre­blja­va­ti si­lu ni pre­ma ko­me. Mo­že­te me na­zva­ti ov­de pred svi­ma po­sled­njim pr­di­zve­kom iz po­sled­njeg se­la, ako ni­sam u pra­vu. Ne tre­ba vi­še pr­lja­ti ru­ke kr­vlju i zu­lu­mom. Ne mo­žeš ti nje­go­vu go­spu bes­prav­no ste­ći. Ne­go će­mo mi sa­da, kao pra­vi Hri­sti­ja­ni, jel ta­ko brat Jo­va­ne, ude­si­ti jed­nu pan­ta­gru­el­sku go­zbi­cu, pa šta Bog da. A slu­či li se da se ne­što ože­niš...
PA­NUR­GI­JE:

Da se že­nim!
Trin­kaj­mo u zdra­vlje Ba­ha!
Mo­ja ra­dost lu­dog ma­ha,
raz­dra­ga­nost sva je pla­ha.
Bez bo­ja­zni i bez stra­ha!
Trin­kaj­mo u zdra­vlje Ba­ha!
Ni­je da­lek le­pi dan
kad će bi­ti po­ja­han
S do­nje stra­ne mo­jom ži­lom.
Zna se ka­kav, či­ji but
To će bi­ti bo­jak ljut!
Že­na će mi s pu­no vo­lje
Na tom po­lju da se ko­lje,
Za ve­ne­ru bi­će bit­ke,
A ja imam sa­blju brit­ku.
Uda­ri­ću kao grom
U tlom po­slu ni­sam trom.
Ne­ka oči ši­ri, be­či:
Muž u pra­vom smi­slu re­či!
Ni­čem i gde ni­sam se­jan!
Io Pean, io Pean!
Bra­ku pe­vam Pean-poj!

BRAT JO­VAN: Je­si li ti po­lu­deo ili su te op­či­ni­li? Po­gle­daj­te ka­ko je za­pe­nu­šio, čuj­te ka­ko sli­ku­će i sli­ku­ri­če. Šta li je to pro­gu­tao, do svih đa­vo­la! Pre­vr­će oči­ma u stra­nu kao ko­za kad ho­će da crk­ne. Zar ne mo­že ma­lo da­lje od nas da ba­le­ga?
PAN­TA­GRUEL:

Od vi­na mi svest se mra­či, sla­bi.
Pro­pe­vo sam, eto, vrag mu ba­bi!
I tim so­kom
sme­ho­sko­kom
Smeh i krik
sad se spre­žu.
Pe­smom ve­žu,
Sro­kom ste­žu.
Svu­da se­žu,
da­ju slik
Ra­dost ni­če,
sr­ce ti­če.
Sla­va Ba­hu, kra­lju po­bed­ni­ku,
Ple­me­ni­tom u sva­kom ob­li­ku!

BRAT JO­VAN: Ka­ko, i vi ste se da­li u sti­ho­kle­pa­nje? Ta­ko mi bož­je vr­li­ne svi smo na­će­fle­i­sa­ni. Ta­ko mi sve­tog Jo­va­na, ose­ćam da ću i ja u sti­ho­ve kao osta­li. Sa­mo iz­vi­ni­te ako mi pe­sme ne bu­du sa­vr­še­ne.
PA­NUR­GI­JE:

Za­to Jo­vo, mi­li bra­le,
kad te re­či ta­ko pa­le,
ne bil bi­lo za te bo­lje
da se ba­ciš s pu­no vo­lje
u brak kao sva­ki čo­va
po­put do­brih svih dru­go­va!

BRAT JO­VAN:

Da se že­nim?
Da me že­na zgra­bi?
Zar da me­ne sna­đe ta sra­mo­ta
Da po­ve­rim svo­je bi­će ba­bi
Da iz­gu­bim slo­bo­du ži­vo­ta!

PA­NUR­GI­JE: A ti, Znaj­ša, pri­ja­te­lju.
ZNAJ­ŠA: Šta je sve­ta na sve če­tir stra­ne...

sam ću svo­je da pro­vo­dim da­ne
Za­lju­blje­nog tu­ku mu­ke sva­ke
Ne­sre­ća mu ne ski­da se s ja­ke.

TRI­BU­LE (od­ne­kud, iz­ne­na­da ba­ne):

Ože­njen je sreć­ni­ji sto pu­ta
Pa­nur­gi­je ne staj na po pu­ta.
Za­vr­šio sam.
Plje­skaj­te mi!
Va­le­te et pla­u­di­te!

***

GLAS SA­VE­SNOG GLE­DA­O­CA: Ako je ovo te­a­tar, ja sam ...
BU­DVA­NIN: Aj­de sa­da, po­ja­vi se! Ti što mi ce­lu pred­sta­vu upro­pa­sti svo­jim pi­ska­vim gla­som. Po­ka­ži se, gde si. Da te vi­dim, ju­na­če.
(Po­ja­vlju­je se čo­vek dži­nov­ske vi­si­ne sa pro­bu­še­nim de­snim uve­tom, sa za­ka­če­nim pr­ste­nom di­mi­šća­kom, ski­nuo nad­gać­nik, pri­ka­čio na­o­ča­re na ka­pu.)
Tu sam pri­ja­te­lju, imaš ne­kih pro­ble­ma?

Tajac, u stvari, kraj.

nazad