Iz rukopisa

Predrag Milojević

SPAVAČ

Sr­bi­ja je pro­mr­zla. Pu­sti­la se pre­ko za­le­đe­nih ora­ni­ca, po­red hlad­nih re­ka, mu­lje­vi­tih i mo­čvar­nih udo­li­na. Iz­me­đu njih ga­mi­žu cir­ku­si, pro­tu­ve, ši­bi­ca­ri, te­sa­ri, pi­jan­ci, Ci­ga­ni svu­da, sve se cr­ni od njih i že­le­zni­ča­ra, kao da vek ni­je pro­šao, kao da je stao još na svom po­čet­ku vr­te­ći se po ivi­ci kru­ga iz ko­ga ne­ma iz­la­za. Svi se dr­že van gra­do­va ili im se mo­ta­ju po obo­di­ma, ne ha­ju­ći za svet što se dru­ži na tr­go­vi­ma i to­pli­jim kut­ci­ma.

Ni­je ni tre­ba­lo da se bu­dim. Tre­ba­lo je da spa­vam, sve i da sam znao da se ne­ću pro­bu­di­ti. A đa­vo ne mi­ru­je; nit’ ore, nit’ ko­pa, ali ne mi­ru­je. Pro­klet da je moj la­ki san. Tre­ba­lo je od­mah da mi do­đe, da me ob­u­hva­ti i ne pu­šta do uju­tru, je­di­no mi je do nje­ga sta­lo i sa­mo mi je on bio imo­vi­na. Ali, ne do­la­zi ima­nje ko­me tre­ba, ne­go ko­me ono ho­će.

Bio sam umo­ran od pu­ta, od lu­ta­nja, od za­po­ma­ga­nja i cvi­le­nja. Sa­mo sam se pre­tu­rio u kre­vet ko­ji mi je ga­zda po­nu­dio, ne ma­re­ći što je pr­ljav i va­šljiv, ne pi­ta­ju­ći za će­be i dr­va za fu­ru­nu. Sta­ri zi­do­vi skri­va­li su ne­ve­što okre­če­ne pu­ko­ti­ne, ko­ja je sa oti­sci­ma čet­ke za kre­če­nje i po­ne­ku dla­ku osta­vi­la na be­lom zi­du. Pi­ljio sam u te iz­re­ze i mo­tao do­ga­đa­je po gla­vi. Kad sve ode, osta­nu do­ga­đa­ji. Na kra­ju, sve se sve­de na njih. I kad iz­gu­biš du­šu i kad osta­neš bez do­ma i iko­ga, osta­nu ti do­ga­đa­ji, da od do­sa­de i ni­šta­vi­la na tan­kom kon­cu ču­va­ju ono ma­lo ži­vo­ta što ti je osta­lo. Valj­da sam ko­nač­no i za­dre­mao, jer sam se u ne­ko do­ba sa bu­đe­njem oti­mao o ne­ko to­plo me­sto. Čki­ljav ka­kav sam, ni­su ni vi­de­li da sam bu­dan. 

Is­pr­va, uči­ni­lo mi se da su na dru­gom kre­ve­tu u so­bi mo­gli bi­ti otac i ćer­ka. Eh, to sa­mo za pr­vi uti­sak. Jer, iako je de­voj­ka mla­da, de­voj­či­ca još ta­ko­re­ći, pa je­dva da ima pet­na­est – še­sna­est go­di­na ka­da se bo­lje po­gle­da, ne­ma tog oca ko­ji bi je do­veo u ovu stra­ća­ru, po­red ra­ba­džij­skog smr­dlji­vog i pi­ja­nog sve­ta što vla­da ovim dru­mo­vi­ma, ske­la­ma spo­je­nim iz­me­đu le­de­nih re­ka. Ni­ti bi sa ćer­kom le­žao na taj na­čin i gle­dao je sa to­li­kom gla­đu. Ne­što su ša­pu­ta­li i ču­lio sam uši da ču­jem šta go­vo­re.

„...Ah­met mi je re­kao... Ah­met mi du­gu­je...“, brun­dao je čo­vek pri­gu­šu­ju­ći se ne­ve­što. Crn, neo­bri­jan, u ne­ka­kvoj žu­toj is­kr­za­noj bun­di le­žao je gr­malj, mo­gao je i on bi­ti ne­ki ra­ba­dži­ja, po­red de­voj­ke ko­ja je po­kri­va­la gru­di, oti­ma­ju­ći mu ru­ka­ma džem­per ko­ji je vu­kao ka se­bi.

Ah­met. Znao sam jed­nog Ah­me­ta. Pod­li­jeg čo­ve­ka, ro­bi­ja­ša i ubi­ce ni­je bi­lo. Sve zlo ko­je se ko­tr­lja­lo od Dri­ne do Mo­ra­ve ima­lo je nje­gov pe­čat, pa i mo­je: od je­di­nog su­sre­ta s njim imam oži­ljak od no­ža is­pod bra­de. I svi do­ga­đa­ji ko­je sam pre­vr­tao po gla­vi po­či­nja­li su s njim, kao sa pr­vim da­nom ovog sve­ta.

„Ja ni­šta ne du­gu­jem, ni te­bi ni tom Ah­me­tu“, go­vo­ri­la je, po­ku­ša­va­ju­ći da ga od­gur­ne.

Ja­ke ru­ke su kao kle­šta ste­za­le de­voj­čin struk. Vi­deo sam šta sle­di. Na­ka­šljao sam se. Ra­ba­dži­ja je po­gle­dao ka me­ni, ali sam se ve­što pra­vio da spa­vam. Od­mah me je za­bo­ra­vio.

„Ću­ti, ako ne­ćeš da te vra­tim Ah­me­tu, pa ne­ka ra­di s to­bom šta že­li“, ućut­ki­vao je de­voj­ku.

On­da je pro­me­nio glas, je­dva da sam ga čuo.

„...Tvo­ja maj­ka mu du­gu­je, on du­gu­je me­ni... da se ovo re­ši ljud­ski... ni­šta ti ne­ću... le­zi mir­no po­red... olak­šaj i se­bi i me­ni... sa­mo ću da te ma­zim, za­mi­sli da sam ti drug... “

Mo­žda je de­voj­ka vi­de­la da sam bu­dan, sa­mo je pi­lji­la u me­ne, dok je ra­ba­dži­ja le­žao iza nje­nih le­đa, gu­ra­ju­ći joj ru­čer­de is­pod džem­pe­ra. Gle­dao sam je u oči, tra­žio ne­ki sig­nal, ne­ki znak stra­ha, tu­ge, bo­ja­zni da će bi­ti iz­lo­že­na ne­prav­di. Ni­šta se od to­ga ni­je vi­de­lo. Ali, vi­de­lo se da joj ne tre­ba ovaj te­ški se­ljak, da ne že­li s njim, da ne mo­že da ga se otre­se. U ko­ga je ra­slo ovo de­te, ko­je se ne pla­ši? Ni­je ona bi­la sprem­na da pla­ća du­go­ve, si­gur­no će sad da iz­va­di ne­ku bri­tvu i da ga iz­bo­de. Gde si pro­šla tu obu­ku, mo­ta­lo mi se po gla­vi.

Sr­ce mi ni­je bi­lo či­sto. A ko­me je­ste? Če­kao sam da vi­dim šta će bi­ti. Di­sao sam du­bo­ko i na­vla­čio će­be pre­ko li­ca, sa­mo su mi oči vi­ri­le. Ko­li­ko god bio jak, de­voj­ka mu je iz­mi­ca­la. Da li se ski­dao, ne znam, ni­je se vi­de­lo od nje­nih ku­ko­va. Mo­žda je sa­mo ras­kop­čao pan­ta­lo­ne, ne­što se vr­po­ljio iza nje, ali ako je hteo to što je go­vo­rio, gre­šio je. Ova­ko ne­će ni­šta po­sti­ći.

Neo­bri­ja­ni te­žak se uz­vr­po­ljio. Te­ško je di­sao iza de­voj­ke, de­be­lim usna­ma je lju­bio po vra­tu. Mo­ra da smr­di, mi­slio sam. De­voj­ka se sku­pi­la i ste­gla. Sa­vi­la se u stru­ku, a on se mu­čio oko nje. Ni­ti je mo­gao da joj ski­ne pan­ta­lo­ne, ni­ti je mo­gao da je okre­ne ka se­bi. Ka­ko bi je po­me­rio, ona bi mu se iz­mi­go­lji­la i okre­nu­la na stra­nu, sku­plje­nih ko­le­na.

Kroz pro­zor ko­ji pro­pu­šta hlad­ni noć­ni ve­tar vi­di se pri­laz ka­fa­ni sa se­o­skog dru­ma. U ko­žnim jak­na­ma, bun­da­ma i gu­nje­vi­ma, stal­no ne­ki lju­di od­la­ze i do­la­ze. Vi­di se i polj­ski klo­zet. U nje­ga pi­jan­ci od­la­ze sa­mi ili vo­de­ći pe­valj­ke i ka­fan­ske kur­ve, ci­gan­ke i me­šan­ke, či­ja je bo­ja ko­že sve­tli­ja od bo­je bron­ze; njih naj­vi­še vo­le, one ni­ti su ova­mo ni­ti ona­mo, mo­gu sa nji­ma i jed­ni i dru­gi i one sa­me mo­gu sa svi­ma. Bi­lo je i bi­će im sve­jed­no, mo­že se i ta­ko ži­ve­ti.

Mi­sli su mi od­lu­ta­le. So­ba je i da­lje bi­la hlad­na, pr­lja­va. I ono što se de­ša­va­lo na dru­gom kre­ve­tu u so­bi je ši­ri­lo hlad­no­ću i pro­mr­zli­ne, kao i ono što se de­ša­va­lo u ostat­ku so­be, u ka­fa­ni, kao i me­đu de­voj­či­nim no­ga­ma, kao i me­đu re­ka­ma u Sr­bi­ji. Ni u mom sr­cu ni­je bi­lo to­pli­ne, mo­žda je ima u ne­kom da­le­kom snu, ali te­ško je do­ći do nje­ga... Na da­ska­ma po­da je sko­re­lo bla­to, na sa­mom pra­gu upi­ša­na po­nja­va; ni­sam je ni vi­deo ka­da sam ula­zio. Za­kleo bih se da sam vi­deo pa­co­va ka­ko ne­sta­je u ru­pi na zi­du. Jed­na sta­ra lam­pa osve­tlja­va so­bu, a od nje­nog sve­tla ne­rav­ni­ne na zi­du ba­ca­ju sen­ke oko se­be. To je ono ma­lo što se sa vi­de­la sa­kri­lo od smr­za­va­nja.

Opet me hva­tao dre­mež. Gla­so­vi ko­ji su ša­pu­ta­li na dru­gom kre­ve­tu su se uda­lja­va­li, mu­ški ko­ji je na­va­lji­vao i žen­ski ko­ji se bra­nio. Ho­će li se ne­što de­si­ti, ho­će li se na­pla­ti­ti Ah­me­to­vi du­go­vi? Sve me je ma­nje bi­lo bri­ga.

Po­no­vo se tr­goh. Za­škri­pa­la su te­ška vra­ta i pro­bu­di­la me. Na­sta­vio sam da čki­ljim. To je ve­šti­na ko­ju sam do­bro sa­vla­dao – ne gle­daj otvo­re­nih oči­ju, čki­lji i pro­vu­ci se kroz ži­vot. Šta god da se de­si, ne­ka pro­đe mi­mo te­be. U vra­ti­ma je sta­jao vi­so­ki, mr­ša­vi Ah­met. Sit­ne oči stre­lja­le su po so­bi, is­tu­re­na ne­ljud­ska vi­li­ca je cvo­ko­ta­la mr­žnjom. Ba­civ­ši po­gled ka me­ni, na­sme­jao se – si­gur­no je pre­po­znao svoj oži­ljak. Uči­ni­lo mi se da žu­ta bun­da za­mi­če iza Ah­me­to­vih le­đa, ka ste­pe­ni­štu. Ah­met je iza­šao i za­tvo­rio vra­ta za so­bom.

Br­zo sam se okre­nuo ka dru­gom kre­ve­tu. Ski­nu­ta do go­le ko­že, u ne­sve­sti, de­voj­ka je le­ža­la na pr­lja­voj po­nja­vi. Te­ško je di­sa­la, a na li­cu, sto­ma­ku, po gru­di­ma i bu­ti­na­ma cr­ve­ne­le su se sve­že mo­dri­ce. Šta li sam pre­spa­vao?

Pr­ga­vi Ariks je kroz mo­je se­ća­nje re­že­ći vu­kao Mir­sa­du za sto­pa­lo; za­to je od­u­sta­la od si­la­ska niz ogra­du od te­ra­se. Vra­ti­la je no­gu na dr­ve­ni sims. Sta­jao sam ne­moć­no u mra­ku i po­sma­trao. Ako bi Ariks za­la­jao, mo­žda bi je Ah­met čuo i on­da bi sve bi­lo go­to­vo i pre ne­go što bi po­če­lo.

Mir­sa­di sam do­la­zio kao i dru­ge mu­šte­ri­je. Ima­la je ce­nu, ja sam tu ce­nu pla­ćao. Do­no­sio sam joj mo­bil­ni te­le­fon da zo­ve ćer­ku.

„Ne že­lim da te vi­dim“, vi­ka­la je ćer­ka u slu­ša­li­cu. „Ni­si mi vi­še maj­ka!“
„Mo­ra­la sam, zbog te­be...“,  od­go­va­rao je kroz plač pro­mu­kli Mir­sa­din glas.
„Zbog me­ne? Ka­da me pi­ta­ju či­me mi se ba­vi maj­ka, ka­žem: ona je kur­va, to je sve zbog me­ne! “
„Du­šo, dr­ži te za­tvo­re­nu, pla­šim se da će ti na­u­di­ti. Mo­ram da ra­dim sve što tra­ži. “
„Zna­či, ja sam kri­va što si kur­va?“
„Ne, ne, ni­sam to re­kla...“, prav­dao se glas maj­ke, ali ćer­ka je vi­še ni­je slu­ša­la.

Pre Mir­sa­de ni­je bi­lo že­na za me­ne. Da bi mi je dao, Ah­met je tra­žio ot­kup. „Mi­ras­da mi du­gu­je, mo­raš da pla­tiš i za nju i za nje­ne du­go­ve“, po­ru­čio mi je pre­ko mo­li­o­ca ko­je sam mu slao. Ni­je ga za­ni­ma­lo ni ka­ko se zo­vem, ni ka­ko iz­gle­dam. Ah­met je bio mo­ćan, a mi osta­li smo cvi­le­li oko nje­ga.

Ni­ko me ni­je mo­lio da to ura­dim, sam sam kre­nuo. Ni­je Ah­met ni­šta kriv, sa­mo je bra­nio nje­go­vo. Za­le­teo sam se ka te­ra­si da po­mog­nem Mir­sa­di da si­đe, pas je la­jao, vu­kao me za no­gu, po­de­rao mi pan­ta­lo­ne. Iz mra­ka su is­tr­ča­li ču­va­ri, uhva­ti­li me, iza­šao je i Ah­met, iz­va­dio nož i bez gle­da­nja, ku­nem se, sa­mo jed­nom za­mah­nuo. Ose­tio sam to­plu krv, a oni su me sa­mo ba­ci­li u sneg i vra­ti­li se u mrak. Da li su mi­sli­li da sam mr­tav? Ni po­gle­da­li me ni­su. Da li su me jed­no­stav­no pre­zre­li? Mir­sa­da je za­tvo­ri­la vra­ta bal­ko­na i ne­sta­la iza za­ve­sa.

To je bi­la je­di­na že­na ko­ju sam znao. Mraz se ste­zao. Isti taj mraz sa­da ula­zi u sr­ce ove de­voj­ke, a u mom sr­cu je du­go, mo­žda su ga spre­ma­li za me­ne i pre ne­go što ću se ro­di­ti. Mo­že bi­ti da je baš ovo Mir­sa­di­na ćer­ka. Mo­že bi­ti i da Ah­met ima ceo ha­rem ova­kvih.

Ko­ga sam dru­gog mo­gao da okri­vim za svo­ju ne­sre­ću do Ah­me­ta? U nje­go­voj sam krč­mi pro­pi­jao ima­nje, u nje­go­voj sam klop­ci kao uhva­ćen upla­še­ni miš tro­šio ku­ću, ko­ja je iona­ko već bi­la pra­zna. Ni­sam ni mo­rao da idem kod nje­go­vih kur­vi, pla­ćao sam da mi pu­ste sa­mo da gla­vu na­slo­nim na nji­ho­ve ve­li­ke ras­to­če­ne gru­di. Dao sam Ah­me­tu svu svo­ju ne­sre­ću i oče­ki­vao sam da mi za­uz­vrat ne­što du­gu­je. Ne. Od Ah­me­to­ve ute­he još se ve­ća zi­ma sa­ku­pi­la u mom sr­cu.

Pri­šao sam kre­ve­tu. Le­po, be­lo te­lo je le­ža­lo opu­šte­no i ne­moć­no pre­da mnom. Šta da ra­dim? Da je po­kri­jem? Da odem i osta­vim je ova­ko? Seo sam na kre­vet i po­sma­trao je. Tra­go­vi kr­vi ko­ja se raz­ma­za­la po čar­ša­vu po­ti­ca­li su od de­voj­či­nog me­đu­nož­ja. Mo­žda ipak ni­je bi­la is­ku­sna u ovo­me, mo­žda ni­je pro­šla sve ško­le smr­znu­te ka­lju­ge u ko­joj se ob­re­la. Da ni­je mo­dri­ca, da sa­mo spa­va, ne bi se ni na­zi­ra­lo da se ne­što ma­lo­čas de­si­lo. Kad ra­ne za­ra­stu, za­ra­šće svi tra­go­vi ono­ga što joj se de­si­lo. Za­što sam za­spao? Na gra­ni­ci sam bio da ne­što pre­du­zmem. Za­što se ni­sam bo­rio sa snom? Šta će su­tra bi­ti sa ovom de­voj­kom? Ho­će li pri­ča­ti ne­ko­me o ovo­me? Ho­će li joj ve­ro­va­ti? Ho­će li tu­go­va­ti za ovim do­ga­đa­jem? Ho­će li ga pre­vr­ta­ti po gla­vi kao što ja pre­vr­ćem onaj ne­u­spe­li Mir­sa­din beg? Ho­će li ona za svo­ju ne­sre­ću kri­vi­ti Ah­me­ta kao što ga ja kri­vim?

Ga­zda je ušao i po­čeo da dr­mu­sa de­voj­ku. Još ni­je sva­nu­lo. Osve­sti­la se i pri­di­gla. Po­la­ko je usta­la, po­gle­da­la se u od­raz pr­lja­vog sta­kla na pro­zo­ru, go­la, bez sti­da. Na me­ne ni­je ni obra­ti­la pa­žnju. Obu­kla se, a za­tim iza­šla iz so­be. Ga­zda je za njom po­ku­pio po­nja­ve, a na kre­vet ba­cio dru­ge, je­dva ma­lo či­sti­je.

Spa­vao sam. Spa­vao sam kao ni­ka­da u toj sta­roj smr­dlji­voj so­bi. Pre­spa­vao sam ceo sle­de­ći dan i ce­lu noć, na­da­ju­ći se da se ni­ka­da vi­še ne­ću pro­bu­di­ti. Za­kleo bih se da mi je Ah­met na­mig­nuo ka­da sam od­la­zio.  Za nje­ga, zi­me ov­de ni­je bi­lo.

Is­pred me­ne se pru­ža­la mo­ja ze­mlja; od Ko­so­va, pa Ibrom i Mo­ra­vom do voj­vo­đan­ske rav­ni­ce, Sa­vom ka za­pa­du, Du­na­vom ka is­to­ku. Led je plu­tao tim mu­lje­vi­tim re­ka­ma, ske­le i mo­sto­vi su pre­vo­zi­li put­ni­ke spa­ja­ju­ći pu­te­ve. Le­de­na vo­da je slu­ži­la za­bo­ra­vu, sa­kri­va­ju­ći ne­či­je se­ća­nje i to­plo­tu du­bo­ko u svo­joj utro­bi.
 

nazad