|
Iz rukopisa
Oliver Janković
VRATA
u spomen Brunu Šulcu
Jedne noći otac je naglo ušao u našu
spavaću sobu i upalio svetlo. Gledali smo ga prenuto i sanjivo.
Po tome što je imao piljevinu u kosi znali smo da je spavao u
stolarskoj radionici. On je imao običaj da svaku noć provede u
drugoj prostoriji naše velike, porodične kuće, jer je tvrdio da
ponekad, noću, pojedine sobe jednostavno iščezavaju.
Mnogobrojna rodbina koja je živela sa nama u kući nije
verovala u to, ali pošto je on bio glava familije, rođaci su
morali da se priklone njegovom mišljenju.
– Moramo noćas naći...
počeo je da pravi nejsne pokrete rukama. – Znate već... Hajdemo
svi u potragu!
Iako meni, mojim sestrama,
braći i malim rođacima nije bilo u potpunosti jasno šta to otac
traži, mogli smo naslutiti. Svi smo istrčali iz sobe i svako je
bio ubeđen da će čim ugleda tu stvar, znati da baš nju tražimo.
U velikoj dnevnoj sobi
čekala nas je čitava vojska stričeva, strini, tetaka, deda i
baba sa noćnim kapama i svećama, jer u udaljenim delovima kuće
nije bilo struje.
– Osećam da će se to desiti
noćas – otac je mahao rukama u prepunoj sobi. – Moramo sprečiti
da nam nestane još jedna prostorija, zaključati, otrgnuti...
Ljudi i žene su pospano i
bezvoljno klimali glavama. U magnovenju mi prođe kroz glavu da
otac zapravo traži nekakav ključ, ili tako nešto.
Otac je krenuo na čelu
povorke tragača mrmljajući usput poluglasno:
– Ovo je ukleta kuća...
Stvari nestaju i pojavljuju se same od sebe...
Kad smo zašli u manje
hodnike, razdvojili smo se u grupe. Ja sam se držao majke i
starijeg brata. Majka je šapatom izgovarala molitve i rukom
zaklanjala plamen sveće.
Onda smo počeli da po malim
sobama otvaramo komode, fioke, ormare, sanduke. Uplašeni
svetlošću sveće pred nas su počeli da izleću slepi miševi,
vilini konjici, različiti leptiri i razni bezimeni insekti.
Majka bi se ponekad trzala
i brzo krstila. Prah sa krila uplašenih leptirica svetlucao je
obasjan plamenom sveće i padao na zemlju poput komadića
kaleidoskopa.
Pred našim radoznalim očima
počeo je da se širi svet davno zaboravljenih predmeta. Lula
morskog vuka, štap nekog čukundede sa posrebrenom drškom, sablja
sa nekoliko urezanih reči na francuskom, možda još iz doba
Napoleona.
Na dnu nekog već skoro
raspadnutog sanduka našli smo geografske karte Sredozemnog
mora i severne Afrke. Izgledale su toliko pradavne, da
bojažljivo upitah majku:
– Kada li je živeo naš predak
koji se koristi ovim kartama?
Majka je samo odmahnula glavom.
Hodnici kojima smo išli opet
su se spajali u jednu veću prostoriju. Skoro svi tragači su se
opet okupili – ali praznih šaka. Otac je nervozno češljao dugu,
prosedu bradu. Neodlučnim pogledom osmatrao je četvora vrata
koja su vodila u dalje hodnike.
U jednom trenutku vrata
trokrilnog ormara se otvoriše i iz njega izađe bledunjavi,
omanji čovek.
– Gospodine – obrati se mom
ocu. – Da ne tražite možda ovo?
Tek tada primetismo da u
desnoj ruci drži veliki ključ. Otac ga odmeri više rasejanim no
začuđenim pogledom.
– Pa da, ključ... Ja sam to i...
– Sad moram poći, a vi brzo
zatvorite vrata za mnom. Tamo je hladno.
Čovek se začas nađe kraj
jednih do tad neprimećenih vrata zastrtih starim tapetama. Na
okrajku tapete je pisalo „18.11.1942. Drohobič, Poljska“. Otvori ih
i stavivši ocu ključ, zakorači u maglovito jesenje popodne.
Posle nekoliko koraka priđe mu čovek u uniformi gestapoa.
– Bist du Schulc? – upita
kratko. Bledunjavi čovek potvrdi, a gestapovac izvadi revolver
i ispali u njega dva metka.
Otac koji je dotle stajao u
ragastou otvorenih vrata, saže glavu, naglo ih zatvori i
zaključa ključem koji je maločas dobio.
– Hajdemo svi na spavanje...
Noćas smo našli... mada, možda bolje da i nismo... Sačuvali smo
jednu prostoriju od, od... – njegov šapat se gubio duž slabo
osvetljenih hodnika.
Te noći sam bio tužan zbog
neznančeve smrti i imao sam groznicu. Sledećeg jutra u našu kuću
je došla jesen.
nazad
|