SUBOTA
Tek što je svanulo,
Gazda već zamahuje bičem,
Zateže dizgine, upravljajući konjska kola,
S poljskog puta na kaldrmu.
Prema belom bregu, povrh male varoši.
U sanduku, s malo slame na mokrom podu,
Leže prasići. Ah, leže!
Spavaju. Hrču. Sanjaju. Kao dečica.
Cakle im se ovlaš prekrštene nožice
I naziru prepunjeni stomačići.
Samo što stignu na stočni pijac,
Kupci navale, zagledavaju...
Gospoda ih merka za kućne ljubimce.
Neki su protiv. Zar svinje po kućama,
Kao kod Starih Egipćana?!
Žena u crnini skreće pogled,
Nisu za sahranu, slatki su.
Kasapin, s dugim nožem
U zamašćenom džepu,
Otkupljuje ih đuturo.
Neko od njih vrti repićem.
Subota je.
CVET
Vetar podiže sasušeno cveće
Povrh glave stare majke
Nagnute nad otvorom prevrnute vaze
Kao mirišljavim grobom
Usnule zunzare.
Kako je taj buket plamteo
Ovlaš oslonjen na grudi
Srećne neveste
Pred oltarom!
Kakav je to pupoljak bio!
Onaj što ga ponekad neko krišom daje...
A možda i ne zna zašto.
Prvi put osvanuo
Među njenim kao sneg belim prstima.
Seća se kako je blago podrhtavao
Na jutarnjem povetarcu
I ne otvorivši se sasvim u srcu devojčice...
Ali ne pamti jare
Koje ga je istrglo i pojelo
A ona pokrila lice rukama.
Ovim istim koje lelujaju
Nad kozjim zubima
Davno okrnjene vaze.
NALOG
Pogrebni radnik,
Kad dobije umrlicu,
Smrt pretvara u posao.
Kopa dva metra u dužinu.
Nešto više od metra u širinu.
U dubinu koliko da stane život.
Dobar majstor uklapa prema broju godina.
Duša kad je ispuštena,
Sanduk s telom lako klizne niz konopac.
Ne zatezati, polako popuštati...
Sve najlepše o pokojniku,
Dok se ne slije i suza koju zakasneli pustio,
Ako već nije i grudvicu bacio.
Novo vreme teče kad lekar i pop obave svoje.
Komarac, ne đavo, poslednji je
Koji bi i krv uvampirenog...
Pre i nego tuđa zemlja primi uljeza
Kao dobrovoljnog davaoca.
Na kraju, ta večita krvopija samo je mrlja
Na obrazu prebega
S ovog na onaj svet.
Muzika utihne.
Pogrebnik slegne ramenima,
Okrećući se novom nalogu.
