VODENE BOJE
Trošio sam oktane i impulse, uzalud.
Zdrav pozdrav – dugo je stajalo
suvo bilje u kipućoj vodi.
Iza nepoznatih vrata
žive anonimni sisari.
Ako dograbi strujni udar
sprovešću ga krvotokom
u srce usnule zemlje.
Oblak se umotava u mokre pelene.
Na goloj žici svira vetar,
dok munja ne prepolovi moljca
što nebesku progriza postavu.
Retko se miševi sretnu na stubištu.
Zure kroz špijunke u podrumski ulaz,
odakle dopire vonj jazbine.
Mansardo, kiša spasava tvoj
crvotočni skelet pod poroznim crepom.
Lazurni lak štiti razlivene boje
oluje u naletu.
Množe se osame, raste splin.
Zaleđeni kontinent preti novom vodom.
Prete izvori velikog bezdana
i ustave nebeske.
Ako se uskomešaju kolori
nastaće živopis vode.
Iz perspektive gavrana.
MAPA PE
Azija je dodirnuta.
Na netaknutoj maslini karijes
širi od mora.
Pustinje Evrope su leđa kornjače,
sovin ispljuvak klupko zimskog sna.
Probudi me meseče punih nozdrva
kad vetar zamete tragove miša.
Iz garavog dimnjaka izvija se
zimska košuljica,
iz okeana isparava so,
bljutava voda preliva bateriju
što srce poji.
Proceđene su stranice. Belina je
nad fusnotama. Šljašti furnir.
Samo se otisci ruku koje dodiruju plastiku
razgrađuju, mreža će nadživeti krljušt.
Mrtve muve plutaju u tanjiru,
taj obrok je pustinja Evrope.
Vri u dnevnoj kašičici, skaču makarone,
penuša božole, u knjižnicama,
u zahodima. Zbog ukusa trave
knjige su bez listova.
Mapa na ljusci.
U školjci zuje svilene bube. Azimut je
tupougla slast, i to je pustinja Evrope.
Koka na brodu leži na zlatnoj ikri
u kesicama. Slavuj kljuca
fugnu između ćerpiča. Glasovi beže
iz fuge smrti. O mahunama ni reči
a mahovina prekrila busolu.
Gusenice buše brdo, kiperi odvoze
treset. Južni se naziru karteli.
IZ ISKUSTVA
Bio sam star 1980. godine.
Star u društvu polaznika
osnovnih razreda.
Govorili su mi o iskustvu
naučenom iz knjiga.
Čitali smo ih svu noć.
I o geometriji duše su govorili,
u čiju zapreminu jedva stane
prava ljubav.
I ove sam godine star.
Nema polaznika viših razreda.
Ne mogu mi govoriti o iskustvu
naučenom iz života,
prepunog snova.
Sve sam to noću video.
Ni o čudu progresije ne mogu govoriti,
o nizu zabluda što se uvećavaju,
dok život odmiče.
BEZ PAUZE
Savladao sam rad na računaru:
Neće biti pauza u pisanju.
Zašiljenu olovku, kao bocu,
bacio sam preko ramena.
Negde su udarali talambasi,
neko je štimovao liru.
Drugi su traćili vreme
skupljajući građu.
Slagali su ožiljke
kao mrtve ribe u košari.
Snatrili i dangubili.
Munjevito sam zapisivao
hodanje vrapca po prozorskom limu.
Dugo je kljuckao, bez pauze,
po izmrvljenom nadahnuću.
I skakutao, skakutao.
