Iz novih knjiga

Oko i muk
: fragmenti o Cincaru

(„Mida spes”, Zemun, 2010)
 

Jo­vi­ca Aćin: „Mi­to­tvo­ri se o sto­že­ru, ni­šta­vi­lu, vas­kr­sa­va­nju, žr­tvo­va­nju, dvoj­ni­štvu... I sve to ide ona­ko ka­ko je kod Cin­ca­ra po­zna­to”. Ba­rem na osno­vu dve pret­hod­ne Cin­ca­re­ve knji­ge, mo­gli smo pred­po­sta­vi­ti da je tom auto­ru mal­te­ne su­đe­no da do­spe do ove, da će ko­nač­no u raz­gr­ta­nju je­zi­ka, u nje­go­vom pr­ven­stve­no lek­sič­kom lo­mlje­nju i sto­ga nje­go­voj po­li­se­mič­noj raz­grad­nji, uoči­ti apo­ka­lip­tič­ki ho­ri­zont.

Kao da je u lju­ska­ma re­či, u lje­ska­nju je­zič­kih je­zga­ra, skri­ve­na vi­zi­ja o kra­ju jed­nog i po­čet­ku ne­kog dru­gog sve­ta. Ova apo­ka­lip­sa je va­vi­lon­ska: u jed­nom je­zi­ku tra­ži­ti i iz­na­la­zi­ti mno­štvo dru­gih je­zi­ka. U jed­noj knji­zi bi da us­kr­sne či­ta­va Va­vi­lon­ska ku­la, sa svom stro­go­šću svo­je gra­đe­vi­ne. Tu ne sme bi­ti oma­ške. Ni­šta dis­lo­ci­ra­no, ni­šta dis­funk­ci­o­nal­no. Za­to kad je pre­be­re­mo, ja­sno je da ova zbir­ka spa­da me­đu de­la kod ko­jih je na­gla­še­na po­tre­ba da bu­du  pri­hva­će­na za­jed­no sa svo­jim bri­žlji­vo ustro­je­nim si­me­tri­ja­ma.

Ne pre­te­ru­ju­ći, ne du­gu­je­mo mi Cin­ca­ru ni­ka­kvu apo­ka­lip­su. Ni­je to on bio, ni­ti će on bi­ti. On ho­će jed­no­stav­no sa­mo da ka­že po­ne­što od ono­ga što vi­di, a na­ro­či­to od ono­ga što vi­di u je­zi­ku, a po­du­da­ra se sa onim što vi­di i ču­je oko se­be, i ho­će „gra­ma­ti­ku” tog po­du­da­ra­nja. Ni­je de­mon zla u toj gra­ma­ti­ci; u njoj je de­mon na­iv­no­sti i ne­vi­no­sti, ona­ko ka­ko bi o tom de­mo­nu, po­vo­dom po­e­zi­je, re­ci­mo div­no go­vo­rio Le­sing. Di­vo­ta ta­kvog go­vo­ra mi ni­je da­ta; sa­mo da mi ne bu­de od­u­ze­ta šan­sa da po­go­dim ta­kvog „gra­ma­tič­kog” de­mo­na i da ne pro­ma­šim knji­gu uz ko­ju go­vo­rim.

U ova­kvoj ge­o­me­trij­skoj tvo­re­vi­ni is­pi­su­je se svo­je­vr­sna lič­na ko­smo­lo­gi­ja. Na­sta­nak sve­ta se usa­gla­ša­va s na­stan­kom pe­va­nja. Pred na­ma je ci­klus stva­ra­nja i umi­ra­nja. I iz­lo­žen je kao u ne­koj taj­noj na­u­ci. Otu­da sme­sta pre­po­zna­je­mo naj­ve­ći ezo­te­rič­ki je­zik ko­ji   stre­mi ana­gra­mi­ma, for­mi­ra­ju­ći unu­tar osnov­ne gra­ma­ti­ke iz­ve­snu ana­gra­ma­ti­ku. To je je­zik na­lik ka­ba­li­stič­kim ope­ra­ci­ja­ma s re­či­ma. Da, lek­sič­ko lo­mlje­nje, tra­že­nje u re­či­ma nji­ho­vih unu­tra­šnjih od­je­ka i sa­gla­sja na­li­ku­je po mno­go če­mu ka­ba­li­stič­kim for­mu­la­ma krip­ti­za­ci­je i de­krip­ti­za­ci­je zna­če­nja, s jed­ne, i bo­žan­skom de­lo­va­nju pu­tem mo­ći sa­me re­či, s dru­ge stra­ne.

Apo­ka­lip­sa na ko­ju sme­ra Cin­car je­ste apo­ka­lip­sa sa­mog uka­zi­va­nja na pro­pa­da­nje, na smrt. Tu je oči­gled­na i kri­tič­ka no­ta, po­seb­no kad je u pi­ta­nju ono što autor na­zi­va „po­li­tič­ka be­da”, kad pri­zi­va, na pri­mer, Sr­bi­ju u se­bi, pre­po­zna­je je u vla­sti­toj re­či kao svo­je ja, kao se­be, se­be kao nju, i kad je smrt pe­sme „lep­ša” od ne­ke da­le­ke, za­pra­vo od sva­ke „es­ha­to­lo­ške na­gra­de”.

Kao sliv svih na­ve­de­nih pu­ta­nja, ko­nač­ni is­hod je nag­nu­će ka po­sled­njoj, i u zbir­ci za­vr­šnoj mo­li­tvi za spa­se­nje, mo­li­tvi ko­ja je   vi­še od sva­ke per­for­ma­ci­je, per­for­ma­tiv­ni is­kaz nad is­ka­zi­ma. U njoj bi da se um, san, je­zik, sto­pe u no­vu gra­ma­ti­ku pe­sme. I to gra­ma­ti­ku u či­jim pra­vi­li­ma će grč pred apo­ka­lip­som do­spe­ti do auten­tič­nog iz­ra­za.”

...

Jo­van Pej­čić: „Ključ­nu ulo­gu u dra­mi po­e­zi­je Ni­ko­le Cin­ca­ra Po­po­skog od­i­gra­la je knji­ga „STRU­ŠKI PRO­JEKT” (1981). Po­sti­gla je že­lje­ni cilj u ma­njoj me­ri ge­stu­al­no-vi­zu­el­nim, gra­fo-ver­bal­nim, sme se ka­za­ti neo­a­van­gar­di­stič­kim svo­jim seg­men­tom, mno­go pak vi­še či­sto tek­stu­al­nim nad­gra­đi­va­njem ma­ni­fe­sta­tiv­ne di­men­zi­je knji­ge”.

Mo­glo bi se, čak, re­ći da Gra­ma­ti­ka apo­ka­lip­se po jed­noj svo­joj, ni­ka­ko spo­red­noj, mi­sa­o­no sva­ka­ko pro­vo­ka­tiv­noj di­men­zi­ji, ide u red bo­go­tra­ži­telj­skih knji­ga. Go­vor­ni su­bjekt pe­sa­ma, ko­me su ov­de lič­ni gla­gol­ski ob­li­ci uglav­nom stra­ni (što ne zna­či da ima­mo po­sla sa de­su­bjek­ti­vi­zo­va­nom, de­per­so­na­li­zo­va­nom li­ri­kom), ne­pre­sta­no „ose­ća” pri­su­stvo nu­me­nal­ne lič­no­sti u sve­tu. Do­du­še, ka­da ho­će da tom ose­ća­nju po­da­ri vi­dlji­vi­ji je­zič­ki ili me­ta­fo­rič­ki trag, ka­da pri­su­stvo Bo­ga ho­će sim­bo­lič­ki da iz­ra­zi, Cin­car Po­po­ski se naj­če­šće od­me­će od kon­ven­ci­ja re­ci­mo bi­blij­ske ili nje­noj srod­ne sli­ko­vi­to­sti dru­gih sve­tih tek­sto­va. Opre­de­lju­je se za pro­sto­čul­ni (ne­du­hov­ni) kon­kre­ti­zam vla­da­ju­ćih teh­no­lo­ških me­ta­fo­ra da­na­šnji­ce i pri to­me se ko­ri­sti po­stup­kom pe­snič­ko­ga iro­ni­sa­nja, usto­li­ču­je je­zič­ki pa­ra­doks, di­ja­bo­li­zu­je ma­te­ri­jal­nu osno­vu ozna­či­te­lja – bi­ra, jed­nom re­či, prin­cip ne­ga­tiv­ne po­et­sko-je­zič­ke te(le)olo­gi­je.

Pe­va­nje Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog je­ste, ne­sum­nji­vo, pe­va­nje – iz – re­či, jed­no ko­ren­sko, još tač­ni­je: ri­zom­sko pe­va­nje – da pri­zo­vem tu du­bo­ku Jun­go­vu reč. Bi­lo je i, na sre­ću pe­sni­ka i nje­go­vih či­ta­la­ca, osta­je to u svom iz­ra­zi­tom, ori­gi­nal­nom klju­ču.
 

nazad