Iz novih knjiga

Kosta Dimitrijević

Razgovori i ćutanja Ive Andrića

(„Prometej”, Beograd, 2010)
 

Pro­šle su mno­ge go­di­ne. Po­čet­kom ma­ja 1970, po za­dat­ku re­dak­ci­je NIN-a, po­vo­dom pro­sla­ve če­ti­ri ve­ka ću­pri­je na Dri­ni, po­se­tio sam An­dri­ća. Ta­da je sta­no­vao na pr­vom spra­tu u uli­ci Pro­le­ter­skih bri­ga­da 2a. U tu če­tvo­ro­sprat­ni­cu pre­ko pu­ta Pi­o­nir­skog par­ka An­drić se use­lio po­sle že­nid­be sli­kar­kom po­zo­ri­šnih ko­sti­ma, Mi­li­com Ba­bić.

Kad sam za­zvo­nio na An­dri­će­va vra­ta, po­ja­vi­lo se bla­go li­ce se­de sta­ri­ce Zor­ke Ba­bić, nje­go­ve ta­šte, ko­ja po­sle iz­ne­nad­ne smr­ti od sr­ča­nog uda­ra svo­je kće­ri Mi­li­ce pre dve go­di­ne u Her­ceg-No­vom, bri­ne o iiscu.

– Opro­sti­te, sa­mo ma­lo pri­če­kaj­te da Ivu po­zo­vem – ka­že lju­ba­zna sta­ri­ca – Ne ose­ća se Ivo naj­bo­lje. Mo­ram ga pi­ta­ti da li mo­že usta­ti...

Dok sta­ri­ca od­la­zi, raz­gle­dam na zi­du pred­so­blja gra­vi­re sta­rog Be­o­gra­da i Šap­ca, a pri­me­ću­jem i mno­ge knji­ge u sa­svim obič­nim, be­lim po­li­ca­ma bez sta­kla. Ov­de je te­le­fon či­jeg bro­ja ne­ma u ime­ni­ku da ne bi pi­sca pre­vi­še uz­ne­mi­ra­va­li. Uosta­lom, ovaj prin­cip taj­no­sti bro­ja te­le­fo­na za po­zna­ti­je umet­ni­ke, uko­li­ko oni to zah­te­va­ju, spro­ve­den je u sve­tu.

Ob­u­čen u dug sob­ni ka­put, iz­ne­na­da se po­ja­viv­ši na vra­ti­ma An­drić se po­zdra­vlja sr­dač­no kao da smo se, ta­ko­re­ći, tek ju­če ras­ta­li. Pri­me­tiv­ši mo­je in­te­re­so­va­nje za nje­go­ve sta­re gra­vi­re, An­drić re­če:

– Vi­di­te, ne­kad sam sku­pljao sta­re gra­vi­re. To su bi­li ve­ći­nom na­ši gra­do­vi pod tur­skom i austrij­skom oku­pa­ci­jom...
– Da, o to­me mi je dav­no pri­ča­la i va­ša pri­ja­te­lji­ca Isi­do­ra Se­ku­lić – ka­žem An­dri­ću. – Ona je ima­la le­pu zbir­ku re­pro­duk­ci­ja od ko­jih vam je, ka­ko mi re­če, ne­ke da­la i za va­šu ko­lek­ci­ju. Da li ste sa­ču­va­li te gra­fi­ke?

Pro­pa­le su za vre­me ovog ra­ta – od­go­va­ra An­drić ti­hog gla­sa – Sta­no­vao sam na Ze­le­nom ven­cu, bio je to za­jed­nič­ki stan, pa ni­sam imao gde da dr­žim tu svo­ju vred­nu zbir­ku. Ta­ko je ta­mo, u po­dru­mu Pri­zren­ske uli­ce, ve­ći deo mo­je ko­lek­ci­je pro­pao od vla­ge i me­mle...

Po­zvan od An­dri­ća pre­la­zim u dnev­nu so­bu is­pu­nje­nu stil­skim na­me­šta­jem na či­jem zi­du pri­me­ću­jem dva lir­ska akva­re­la Pe­đe Mi­lo­sa­vlje­vi­ća sa sim­bo­li­ma sta­re tvr­đa­ve i raz­i­gra­nih ve­ne­ci­jan­skih ko­nja. On­da stu­pa­mo u An­dri­će­vu rad­nu so­bu is­pu­nje­nu od po­da do ta­va­ni­ce knji­ga­ma za ko­je pi­sac ka­že:

– Od ne­kih se knji­ga ne odva­jam ce­log ži­vo­ta, a iz­ve­sne, od­mah po či­ta­nju, po­kla­njam bi­bli­o­te­ka­ma. Ne­mam mno­go me­sta da ih ov­de dr­žim...

Pre­la­ze­ći po­gle­dom po ra­fo­vi­ma bo­ga­te An­dri­će­ve bi­bli­o­te­ke, po­red mno­gih u ko­žu uve­za­nih do­ma­ćih i stra­nih lek­si­ko­na, ra­znih sa­bra­nih i iza­bra­nih de­la kla­si­ka, pri­me­ću­jem i sko­ra­šnja iz­da­nja: če­ti­ri knji­ge Sr­blja­ka, mo­no­gra­fi­ju Ra­do­va­na Sa­mar­dži­ća Meh­med So­ko­lo­vić, pu­to­pi­se Ste­va­na Maj­sto­ro­vi­ća U po­stoj­bi­ni sa­ga i mno­ga de­la na­ših sa­vre­me­ni­ka.

– Zdra­vlje mi ni­je u naj­bo­ljem re­du – ka­že An­drić ti­hog gla­sa sko­ro ša­pa­tom, po­nu­div­ši me da sed­nem. – Po­red gla­u­ko­ma imam još jed­no obo­lje­nje oči­ju i sad je pi­ta­nje vre­me­na ko će br­že: gla­u­kom ili ja... Za­to či­tam sa­mo dva ča­sa dnev­no... Do­du­še, či­ta­ju mi i dru­gi, ali se ja te­ško pri­vi­ka­vam na ta­kve uslo­ve, jer sam sve u ži­vo­tu ra­dio sam... A do­sta mi je od po­mo­ći i Ve­ra Sto­jić, mi­slim na teh­nič­ki deo po­sla...
– Šta sa­da či­ta­te?
– Či­tam svo­je sta­re ru­ko­pi­se od pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja po­što je to sve iz­ble­de­lo i na har­ti­ji i u me­ni. I sa­da se te­ško u to­me sna­la­zim. Po­tom či­tam bi­o­graf­sku stu­di­ju Ra­do­va­na Sa­mar­dži­ća Meh­med So­ko­lo­vić.
- Ka­ko vi oce­nju­je­te tu od kri­ti­ke po­zdra­vlje­nu Sa­mar­dži­će­vu mo­no­gra­fi­ju?
– Ona je na­sta­la du­go­go­di­šnjim ra­dom, a pi­sa­na je knji­žev­no i za­ni­mlji­vo, ta­ko da ža­lim što, ve­ro­vat­no, ne­ću us­pe­ti zbog sa­da­šnjeg sta­nja zdra­vlja ce­lu da je pro­či­tam.
– Pri­me­ću­je­te li da je pro­fe­sor Sa­mar­džić u svo­joj iz­vr­snoj knji­zi po­sve­će­noj Meh­med pa­ši­nom ži­vo­tu i ra­du, pri­me­nio stil va­še hro­ni­ke o nje­go­vom mo­stu na Dri­ni?
– Do­bro je kad na­uč­ni­ci sli­če knji­žev­ni­ci­ma...

U toj či­stoj, sve­tloj i ured­noj An­dri­će­voj rad­noj so­bi sa po­gle­dom pre­ko bal­ko­na na ze­le­ni­lo Pi­o­nir­skog par­ka pa­žnju pri­vla­či još ne­ko­li­ko sli­ka do­brih maj­sto­ra: tu je za­stu­pljen Lu­bar­da sa sna­žnim Cve­ćem, za­tim pa­da u oči iz­vr­stan Ara­li­čin pej­zaž kao i Stan­či­će­vi po­mor­ci iz Her­ceg-No­vog. Pa­žnju pri­vla­či i po­et­ska sli­ka Sku­plja­či se­na od Slo­bo­da­na Je­re­mi­ća-Je­re­mi­je, mla­dog na­iv­ca iz se­la Pe­ćin­ci kraj Be­o­gra­da. Iz­me­đu tih vred­nih ori­gi­na­la je i ve­li­ka re­pro­duk­ci­ja fre­ske An­đe­la iz Mi­le­še­ve.

Po­red knji­ga i sli­ka, sva­ko ko stu­pi u An­dri­će­vu rad­nu so­bu, po­gled će za­dr­ža­ti na tri sto­la. Na ma­lom, po stra­ni iz­re­zba­re­nom rad­nom An­dri­će­vom sto­lu je pi­šče­va be­le­žni­ca is­pi­sa­na sit­nim, oštrim ru­ko­pi­som dok je dru­gi, ta­ko­đe stil­ski, gor­njim de­lom u vi­du or­ma­ri­ća is­pu­njen mno­gim fi­jo­či­ca­ma. Za tre­ćim, vi­so­kim sto­lom, bo­lje re­ći pul­tom, mo­že se či­ta­ti ili pi­sa­ti sa­mo sto­je­ći. Sa­da se An­drić na nje­ga oslo­nio i či­ni­lo mi se kao da je hteo re­ći: „Eto, za­do­vo­ljio sam va­šu pro­fe­si­o­nal­nu no­vi­nar­sku ra­do­zna­lost po­ka­zu­ju­ći svo­ju rad­nu la­bo­ra­to­ri­ju”... Ali, do­bar di­plo­ma­ta kao što je An­drić ni­ka­da ta­ko go­stu ne bi re­kao ne­go ovo što sam ta­da za­be­le­žio:
– Me­ni je po­zna­to da lju­di ho­će da zna­ju šta se de­ša­va u pi­šče­voj ra­di­o­ni­ci, ali če­sto ni mi sa­mi to ne zna­mo. Pi­sa­nje, bar za me­ne, sa­mo je te­žak rad i mu­ka... To je če­sto kao da ži­vi­te usa­mlje­ni u pu­sti­nji... Ni­je mi po­zna­to ka­kva za­do­volj­stva mo­že stva­ra­lac ima­ti dok ra­di na svom de­lu osim tru­da, ne­iz­ve­sno­sti i od­ri­ca­nja...
– Slič­no ste ka­za­li i jed­nom mom ko­le­gi da je za vas pi­sa­nje kao kad se po­đe u lov: ne­kad se vra­ti sa pra­znom, a ne­kad sa pu­nom tor­bom.
Na taj ci­tat An­drić se bla­go osmeh­nu pa na­sta­vi:
– Da, hteo sam re­ći da je pi­sa­nje mu­ko­tr­pan i ne­pre­stan rad ko­ji zah­te­va ce­log čo­ve­ka. I za­to su pi­sci obič­no ne­sreć­ni, mi­slim oni pra­vi, na­la­ze­ći se na dru­gim du­žno­sti­ma. Dru­gi lju­di ne shva­ta­ju da je pi­sac če­sto ne­mo­ćan da se od­u­pre... I on je pro­sto pri­nu­đen da po­sle sve­ga pre­ži­vlje­nog po­ne­što sta­vi na rav­no­du­šnu har­ti­ju za ko­ju ka­žu da sve tr­pi...

Ta­da mi An­drić po­ka­zu­je na rad­nom sto­lu svo­ju is­pi­sa­nu be­le­žni­cu i mno­ge ce­du­lji­ce po­re­đa­ne kao ras­tre­sit špil ka­ra­ta i na­sta­vlja:
– Na­še glav­no oruž­je je pe­ro i har­ti­ja, a na ovom sto­lu vi­di­te mo­je be­le­ške, ko­je po­la­ko sre­đu­jem i ugra­đu­jem u ono što pi­šem. Bez njih svoj po­sao ne bih mo­gao ni da za­poč­nem, ni da do­vr­šim. One su so...

Na pi­ta­nje o stva­ra­lač­kom pro­ce­su na svo­jim de­li­ma, po­sle krat­ko­traj­nog pre­mi­šlja­nja An­drić je od­go­vo­rio da ne bi­ra vre­me za knji­žev­ni rad. „Ume­ti iz­bri­sa­ti te­že je ne­go na­pi­sa­ti”, se­tio sam se ta­da jed­ne dav­na­šnje An­dri­će­ve re­če­ni­ce iz­re­če­ne Bra­ni­mi­ru Bo­si­ću. „Tre­ba pi­sa­ti ta­ko da re­či­ma, bu­de te­sno, a mi­sli­ma pro­stra­no”...

Što se ti­če vre­me­na pi­sa­nja jed­nog de­la, An­drić ka­že da ra­di ve­o­ma spo­ro, me­se­ci­ma i go­di­na­ma sa­mo jed­nu pri­po­vet­ku:
– Je­dan pi­sac, ka­da su mu pre­ba­ci­li spo­rost u ra­du, pa­met­no je od­go­vo­rio: „Ne gla­čam ja svo­ju re­če­ni­cu, ne­go svo­ju mi­sao. Ti­me je sve re­kao”...

Ina­če, u ve­zi sa teh­ni­kom ra­da An­drić mi po­ve­ra­va da ra­di, uglav­nom od ju­tra do pod­ne. A kad ima ne­što da sa­op­šti, za­pra­vo ose­ti tu po­tre­bu, sve­jed­no mu je da li mu je u ru­ci olov­ka, na­liv-pe­ro ili ku­ca di­rekt­no u ma­ši­nu.
– Ja se po­sle, ka­že An­drić, ka­da je ru­ko­pis za­vr­šen, ni­če­ga ne se­ćam na ko­ji je na­čin on na­stao a ja ra­dio. Ali, ako pi­sa­nje ne ide, ma ko­li­ko se tru­di­li, on­da ni­šta ne po­ma­že i bo­lje je po­ći u šet­nju...
 

nazad