Iz novih knjiga

Miloš Janković

MOLEBNIK

(„Apostrof”, Beograd, 2010)
 

JEKTENIJE PETO

Skrasi me, Gospode, u jednoj pameti,
kakav omrknem neka i osvanem,
možda ću, tako, konačno uspeti
pred svoje demone ja da stanem
i najzad smoći snage da pitam
dokle misle u meni da žive,
svakom presudu ja da iščitam,
sve ih proglasim za jednako krive,
i još ih nazovem pravim imenima,
pobrojim zla i mnoga nepočinstva,
a trena se setim u mojim noćima
u kome se odrekoh Tvoga Očinstva,
pa takav stigoh do ruba, do ivice,
na korak od tame stravnog bezdana,
sa maskom, tamo – gde bilo je lice,
prepun ožiljaka i crvljivih rana.
Šta je ovo, Gospode, ovo što živim,
ne pitam Te – kako, jer to i sam znam,
ali ne znam – zašto, i osećam se krivim
što ne umem odgovor tačan da Ti dam
i što ne znam šta je ovo u čemu sam,
što je nalik meni, na mene zaudara,
ako nisam Tvoj, kaži mi – čiji sam,
ako čovek nisam – jesam li utvara,
pa Te zato molim za mrvu pameti,
da mi bude, ista, bar nedelju dana,
možda ću tom mrvom nekako umeti
da preskočim zev tamnoga bezdana,
ili ću, uz nju, konačno spoznati
da sam rob ludila, koje vabi nežno,
pa će, valjda, duša prestati da pati
zbog onog što sledi, što je neizbežno.


JEKTENIJE ŠESTO

Prestao sam, Gospode, ljudi da se bojim,
s nadom da to je dokaz umozrenja
i počeo da se Tvojim strahom pojim,
u nadi da to je staza izbavljenja,
a postigoh samo ovo stanje bedno,
da sam čovek telom, a dušom – splačina
i došao dotle da mi je svejedno
koji život živim i kakva je istina.

Šta li se to, Gospode, meni dogodilo,
kada li je opruga smislenog napukla,
nešto me je, izgleda, mnogo povredilo,
ili me je zavela neka sila podmukla,
pa postadoh samo ova tvar bezlična,
čija sva je svrha da dane okruni,
a jedina potreba, kako-tako logična,
da sebe, praznu, bar besmislom ispuni.
 

nazad