HLEBNJIKOVLJEVO OKO
oboje smo poniženi pohotljivim anđelom
na dečakovoj slepoočnici što svetli
poput žara to je krik novorođenčeta
u zelenoj izbi futurizma pečati
vrućice na obrazima ledeno gvožđe
koje dotiče mošnice i spira božju ćutnju
noćas sam dugo gledao džinovski mesec
Zlatibora Hlebnjikovljevo oko što
razbacuje sazvežđa prirodnom stihijom
jezika – ko je uzvikivao moje ime u
kristalnoj kuli pred paklom užarenih
ruža od helijuma i kiseonika – ko je
ležao nag među nama ne pokazavši
svoju utrobu umiven zimskim pljuskom
MLEKO ISPOSNIČKO
U krišci. Gorkog hleba.
Zaborav. Rastojanje. Sada
smo. Tamno zaleđe.
Grob do vrha. Ispunjen. Okrutna
ilovača. U govoru. Krv.
Kakva nebesa! Ljubavlju
zamračena. Iz tebe. Mleko
isposničko. Košnice.
I strv.
IZBLJUVAĆEŠ MLEKO MATERINO
U govorljivom mrazu. Blistav
gost. Štenad zavijaju. Nekućnik
pred vratima. Iz zelene knjige
suklja dim. Gori istorija. Modrim
plamenom. Opominju reči. Pesma je
prebijeni pas. Čuči na pragu.
Brani dom. Izbljuvaćeš mleko
materino.
SKAZANIJE O PISMENIMA
Zašto padaju repatice. Iz
vidljivog u nevidljivi svet.
Nebolomnice. Ko plodovi. Gorki.
U tamnim kelijama. U muklini.
Sanjaju inoci. Hrušta i ognjeve.
Na retkom papirusu. Skazanije
o pismenima. U jeziku visokom
i tesnom. I tako neprestano.
Sumnja i molitve. Usovi i temelj.
Tražeći. Prohodne pravopise.
Iza štavljenih zečijih koža. Iza
crnila. Utvarni prepisivači.
Oči im vidovite. Zvezdani
brzopisi.
