Iz novih knjiga

Danilo Jokanović

NENAPISANE PRIČE

(„Gramatik”, Beograd, 2009)
 

TRAGOM VESTI

Vest da je u na­šem gra­du ro­đe­no oka­me­nje­no de­te mu­nje­vi­to je ob­i­šla svet i vra­ti­la se u pri­če i na­ga­đa­nja su­gra­đa­na.

Ovom već fan­ta­stič­nom do­ga­đa­ju le­ka­ri su do­da­li još je­dan seg­ment ne­ve­ro­vat­nog. U zva­nič­nom sa­op­šte­nju tvr­de da se de­te u sto­ma­ku nor­mal­no raz­vi­ja­lo i da je bi­lo ži­vo sve do mo­men­ta ka­da mu je pre­se­če­na pup­ča­na vrp­ca, a on­da se – ne­zna­no ka­ko – oka­me­ni­lo.

Lju­di ko­ji su ču­li i naj­ma­nji deo čar­šij­skog ra­sve­tlja­va­nja do­ga­đa­ja od­mah­nu­će ru­kom i pre ne­go sa­slu­ša­ju ovu pri­ču.

Njen za­če­tak na­šli smo u jed­noj, dav­no ob­ja­vlje­noj no­vin­skoj ve­sti: „Iz mu­ze­ja u Kne­že­vom dvor­cu ukra­de­na je jed­na od skulp­tu­ra kom­po­zi­ci­je Ži­ve fi­gu­re M. M. Ka­lju­gi­na. Na fi­gu­ra­ma ko­je su osta­le pro­na­đe­ni su oti­sci pr­sti­ju po­či­ni­o­ca, a na po­du oti­sci bo­sih žen­skih no­gu, što je po­li­ci­ju na­ve­lo na za­klju­čak da se ra­di o naj-ma­nje dvo­je pro­val­ni­ka...“

U sud­skom ar­hi­vu gra­da pro­na­šli smo do­ku­men­ta­ci­ju o tom slu­ča­ju.

Pri­ča bi se mo­gla sve­sti sa­mo na iz­ja­ve op­tu­že­nih.

Pr­vo­op­tu­že­ni V. Ž. So­fro­nov, osu­đi­van za sit­ne pre­stu­pe i kra­đe, ka­da je slu­čaj­no ušao u Kne­žev dvo­rac iz­ne­na­dio se vi­dev­ši da mu­zej­ske dra­go­ce­no­sti ni­su do­volj­no do­bro obez­be­đe­ne i ču­va­ne. Po­čeo je če­šće da do­la­zi, smi­šlja­ju­ći ka­ko da se do­mog­ne ple­na. I ta­ko se upleo u oka­me­nje­ne po­gle­de go­lih že­na.

Jed­ne no­ći, dok je ču­var mu­ze­ja, kao i obič­no u to do­ba, dre­mao, pro­val­ni­ko­ve ru­ke, pr­sti i ka­la­u­zi, iz­go­vo­ri­li su se­za­me i bez i naj­ma­njeg šu­ma vra­ta su se otvo­ri­la.

Ka­da se pri­bli­žio skulp­tu­ra­ma, iz de­tinj­stva mu se ja­vi­la pri­ča o prin­cu i ka­me­noj sta­tui ko­ja se u po­noć pre­tva­ra­la u pre­le­pu de­voj­ku. Po­že­leo je u tom tre­nu da jed­na od ka­me­nih že­na oži­vi pa da je od­ve­de u kne­že­ve oda­je. Se­tiv­ši se pri­tom i sta­re lo­pov­ske pri­če o Mo­na Li­zi i ogle­da­lu kao da je za­i­sta za­ko­ra­čio u baj­ku.

Skulp­tu­ra pred či­jim se usna­ma od da­ha za­ma­gli­lo pri­ne­se­no ogle­da­lo, po­kre­ću­ći tre­pa­vi­ce, iz ugla u ugao usa­na po­me­ri­la je osmeh i oži­ve­la ga u re­či za­hval­no­sti...

Pri­ča iz dru­ge iz­ja­ve još je ne­ve­ro­vat­ni­ja, a iz­van­red­no se ukla­pa u pret­hod­nu. Da­la ju je že­na ko­ja tvr­di da je ona ukra­de­na skulp­tu­ra.

„Umet­nik ko­ji je na­pra­vio ce­lu kom­po­zi­ci­ju bio je ube­đen da se tim de­lom pri­bli­žio sa­vr­šen­stvu. Oda­brao je me­ne da kru­ni­še svo­je de­lo i da mom ka­me­nom te­lu da ži­vot.

U ze­ni­ce mi je ulio moć da sa­ma se­be oži­vim. Tre­ba­lo je sa­mo da iz pri­ne­se­nog ogle­da­la uhva­tim svoj po­gled. Da naj­i­stu­re­ni­ja tač­ka oka, spa­ja­ju­ći se po­gle­dom, za­klo­pi ap­so­lut­ni mr­tvi ugao s okom iz ogle­da­la.

Nje­gov iz­ne­nad­ni i ta­jan­stve­ni ne­sta­nak osta­vio je po­sao ne­do­vr­šen i me­ne oka­me­nje­nu. A ka­ko o svom ra­du ni­kom ni­šta ni­je re­kao, bi­la sam osu­đe­na na če­ka­nje i na­da­nje da ću uhva­ti­ti svoj po­gled ma­kar u sta­kli­ma ču­va­re­vih na­o­ča­ra.

Sve vre­me pro­ve­de­no u mu­ze­ju bi­la sam sve­sna svo­je ne­mo­ći da bi­lo šta ura­dim – osim da če­kam.“

Sud je iz­ja­ve tre­ti­rao kao be­smi­sli­ce i la­ži i, po­red to­ga što skulp­tu­ra ni­ka­da ni­je pro­na­đe­na, obo­je je osu­dio za pro­va­lu i kra­đu.

Na­kon iz­dr­ža­ne ka­zne ot­po­če­li su za­jed­nič­ki ži­vot, a po­sle iz­ve­snog vre­me­na, že­na ko­ja je na su­du tvr­di­la da je ona, u stva­ri, ukra­de­na skulp­tu­ra, ro­di­la je de­te, ko­je se, pre pr­vog pla­ča, oka­me­ni­lo.
 

nazad