Iz novih knjiga

Dragan Radojičić

BELA PAPIRNA KESICA PUNA PRALINA

(„Alma“, Beograd, 2009)
 

„TOSCA 20“ STEREO

Da­nas slu­šam sta­re plo­če, da li mi za­vi­di­te? De­ca su ra­do­zna­la, pr­vi put u ži­vo­tu vi­de ču­do zva­no gra­mo­fon.

Za­bo­ra­vlje­ni sta­ri gra­mo­fon „To­sca 20”, ko­ji sam pre par da­na iz­va­dio iz osta­ve, oči­stio i oti­šao kod tv-audio me­ha­ni­ča­ra ko­ga su mi pre­po­ru­či­li. „Ako te i on od­bi­je, on­da ne­ma šan­se da ga bi­lo ko po­pra­vi.” Za­pu­tim se kod nje­ga, ma­la rad­nji­ca, al` po­šte­na, u na­se­lju van cen­tra gra­da u po­lu­po­drum­skoj pro­sto­ri­ji pri­ze­mlja stam­be­ne zgra­de.

– Do­bar dan, sre­ćan rad, maj­sto­re.
– Ko­jim do­brom?
– Imam ne­is­prav­nu „To­scu 20”, po­ma­gaj, vo­leo bih da je po­pra­viš.
– Gde na­đe taj ra­ri­tet? Gde je, daj da je vi­dim?

Ja tr­kom do auta, pa iz ge­pe­ka „to­ski­cu” pra­vo u rad­nji­cu.

– Ka­ko da ga pro­bam, imaš li ko­ju plo­ču?

Lu­pim se po če­lu.

– Imam, od­mah do­la­zim. Če­kaj me, idem do ku­će da je uzmem.

On se na­sme­je i ka­že:
– Tu sam ja, ne žu­ri i ne bri­ni!
– Iz­la­zi su cr­kli, je­dan vi­so­ko­to­nac i ova ti igla ko okla­gi­ja, te­ško će bi­ti za iglu, po­ku­ša­ću da na­ba­vim, ali ne obe­ća­vam.

Raz­go­va­ram te ve­če­ri sa dru­ga­rom i spo­me­nem gra­mo­fon kad on me­ni, sta­ro šnju­va­ra­lo, ka­že: „Ima u rob­noj ku­ći „Be­o­grad” na spra­tu, je­dan deo je sta­ra rob­na ku­ća i vi­deo sam, ima­ju gra­mo­fon­ske igle”.
– Ne ve­ru­jem.
– Ima, kad ti ka­žem, ne ze­zam te, vi­deo sam pre ne­ki dan.

Ne ve­ru­jem do kra­ja, ali odem, pop­nem se onim sta­rim po­kret­nim ste­pe­ni­ca­ma, ni­sam ušao u tu zgra­du ne pam­tim, od ka­da su iz­da­li pro­stor sit­nim pre­pro­dav­ci­ma i šver­ce­ri­ma tre­će­ra­zred­ne ro­be iz Tu­r­ske, Ki­ne itd., ne gle­dam uop­šte če­ga ima, idem pra­vo na dru­gi sprat, pri­la­zim de­lu te­zgi na ko­je me je Đo­r­đe upu­tio i sti­žem pra­vo u se­dam­de­se­te – osam­de­se­te pro­šlog ve­ka. Isti oni tr­gov­ci, sta­ri­ji jed­no dva­de­set-tri­de­set go­di­na, ose­de­li ili oće­la­vi­li, ali iste po­li­ce, te­zge, rad­ni man­ti­li, kao da je vre­me sta­lo. Vra­ća se u se­ća­nje za­bo­ra­vlje­no vre­me, ka­da sam tu do­la­zio da ku­pu­jem naj­no­vi­je plo­če. Plo­ča vi­še ne­ma, ali ima sta­rih ži­ca za gi­ta­ru spa­ko­va­nih u već po­žu­te­le pa­pir­ne ke­si­ce i na nji­ma sa­mo ozna­ka.

– Iz­vo­li­te, mla­di­ću – mah­nu mi ru­kom is­pred po­gle­da, da mi pri­vu­če pa­žnju, me­ni za­ne­tom u mi­sli­ma u tom vre­me­nu ko­je je oti­šlo u ne­po­vrat, ali na­la­zi se ne­gde u me­mo­ri­ji.
– Iz­vi­ni­te, za­neo sam se, ni­sam ov­de bio dav­no, pa su me se­ća­nja op­hr­va­la.
– Ni­šta, ni­šta, že­li­te li ne­što?
– Je­dan dru­gar mi re­če da ima­te gra­mo­fon­ske igle.
– Da, na­rav­no, ima – go­vo­ri mi to non­ša­lant­no kao da ni­je pro­šlo tri­de­set go­di­na od ka­da su pro­iz­ve­de­ne. – Za ko­ji gra­mo­fon?
– „To­sca 20”.
– Evo, osta­lo je dva ko­ma­da.
– Ko­li­ko ko­šta jed­na? – pot­pu­no zbu­njen pi­tam iako na ce­ni dva pu­ta tri san­ti­ma vi­dim pi­še 178,00 din.
– Sto se­dam­de­set osam di­na­ra.

Ja kao zom­bi od­go­va­ram:

– Daj­te mi obe – i ne mo­gu da se vra­tim u stvar­nost. Ne bih umeo pre­ci­zno da ob­ja­snim ka­kvi su to bi­li ose­ća­ji, me­ša­vi­na sve­ga i sva­če­ga, se­ćao sam se pe­sa­ma, luk­su­za rob­ne ku­će iz se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih, ra­znih ku­po­vi­na, ga­r­de­ro­be u ko­ju je ta­da bio ob­u­čen na­rod, sve­tla upa­lje­nih lam­pi i ti­he mu­zi­ke....

Gra­mo­fon je po­pra­vljen, po­ne­kad ma­lo uspo­ri, na krat­ko, par tak­to­va, valj­da ne­ma vi­še tih gu­mi­ca, a sta­ra je po­ha­ba­na od mno­go slu­ša­nja, du­go­go­di­šnjeg, ce­lo­dnev­nog, jer ja sam istu plo­ču, istu stra­nu slu­šao te­me­lji­to i ni­sam je me­njao da­ni­ma, ne­ka­da ne­de­lja­ma, a „Ido­le” – „Od­bra­na i po­sled­nji da­ni” slu­šao sam pre­ko me­sec da­na dav­ne 85–86. Za­pam­tio je taj gra­mo­fon mno­ge lu­de žu­r­ke, od­svi­rao mno­go sen­ti­ša, pro­veo u mom dru­štvu mno­go tu­žnih ne­pre­spa­va­nih no­ći, iz­vr­teo, po mom ra­ču­nu, na de­se­ti­ne hi­lja­da sa­ti. Dr­žao sam ga uvek na auto i on je ja­dan od ra­nog ju­tra, pre umi­va­nja, ne­bro­ja­no pu­ta u to­ku da­na vra­ćao na po­če­tak. Ko­li­ko sam sa­mo pu­ta za­bo­ra­vio na nje­ga i osta­vljao ga sa­mog dok sam ja van ku­će, a ka­da se vra­tim, on me ve­r­no če­ka vr­te­ći i da­lje.

Ve­če­ras sam pre­slu­šao par pe­sa­ma sa al­bu­ma „Do­đi­te na show” od „Pa­r­nog Valj­ka” i ce­log Roj El­dri­dža. Is­pu­nja­vao sam mu­zič­ke že­lje, že­na je hte­la Dže­nis, a će­r­ka „Va­ljak” (valj­da joj je bio za­ni­mljiv omot, po­sle se po­ka­ja­la, ali je sto­ič­ki iz­dr­ža­la Aki­je­vo mla­da­lač­ko kre­šta­nje). Sin ni­je hteo ni­šta po­što ne­mam ni­šta od „To­kio Ho­tel”. Ha, ha, ha, ha... To­kio Ho­tel, ne ka­pi­ra još šta su LP. Ne­ka ga, ima vre­me­na...
 

nazad