Iz novih knjiga

Dragutin Minić Karlo

KONTRAEVOLUCIJA I TREĆE PRIČE

(Autorsko izdanje, Beograd, 2010)
 

MAGARAC KOJI JE SUVIŠE ZNAO

Ma­gar­ca Oska­ra ni­ka­da ne­ću da za­bo­ra­vim.
Le­to i škol­ski ras­pust sam obič­no pro­vo­dio kod tet­ke i te­če, u gra­di­ću iz­me­đu Sa­ve i Ko­lu­ba­re, ne­da­le­ko od Be­o­gra­da. Ose­ćao sam opoj­ni mi­ris re­ke, šu­mi­ce, kal­dr­me, uop­šte uzev­ši – slo­bo­de. Či­ni­lo mi se da sam Tom So­jer. U stva­ri, vi­še Haklbe­ri Fin. Te­ča je ra­dio na že­le­zni­ci, ali je znao sva­šta i umeo je sa de­com. Mno­go je či­tao i go­li­cao nas ra­znim pri­ča­ma.

Tog le­ta sam mo­žda na­pu­nio dva­na­est go­di­na i ma­gič­no me je pri­vla­čio je­dan ma­li, ras­kli­ma­ta­ni cir­kus na po­lju zva­nom Va­ša­ri­šte. Bi­li su tu i rin­gi­špil i još ne­ke atrak­ci­je. Ali, me­ne ni­su in­te­re­so­va­li ni že­na sa bra­dom, ni tra­pez, ni ma­đi­o­ni­ča­ri... Ne­po­gre­ši­vo sam se u šest po pod­ne na­la­zio iza ša­tre, gde je je­dan Čeh, oma­nji, će­lav i sa de­be­lim cvi­ke­ri­ma, pri­ka­zi­vao „Oska­ra, naj­pa­met­ni­jeg ma­gar­ca na sve­tu“. I za­i­sta, taj si­vo­nja, sa be­lom ša­rom u ob­li­ku ru­že na če­lu, znao je sva­šta. Čeh bi is­kva­re­nim srp­skim po­zi­vao ra­do­zna­le da pla­te kar­tu i vi­de ču­do ne­vi­đe­no: ma­gar­ca ko­ji ni­je išao u ško­lu, jer ima tek šest go­di­na, ali ko­ji zna da ra­ču­na. Iza ša­tre je, na­i­me, bio kva­drat po­rav­na­tog pe­ska na ko­jem je Oskar ko­pi­ta­ma is­pi­si­vao ču­da. Čeh bi na pe­sku na­pi­sao 3 plus 2, a Oskar bi ko­pi­tom do­dao 5. Sva­ki put kad bi po­go­dio re­zul­tat, pu­bli­ka se odu­še­vlja­va­la, i, uz hlad­no pi­vo, te­ra­la Oska­ra još bez­broj pu­ta da de­mon­stri­ra svo­ju ve­šti­nu.

– Bo­ga­mi, ovaj si­vo­nja je kao Ajn­štajn – ču­dio se ču­var obli­žnjeg fud­bal­skog sta­di­o­na.
– Ma, ka­kav Ajn­štajn, još ma­lo pa je kao pro­fa ma­te­ma­ti­ke iz na­še gim­na­zi­je – vi­kao je je­dan ori­jaš u atlet­skoj ma­ji­ci sav cr­ven u li­cu, što od vre­li­ne, što od pi­va.

Do­tad sam slu­šao o dre­si­ra­nim ži­vo­ti­nja­ma ko­je po­ka­zu­ju bro­je­ve, ali ne is­pi­su­ju. Ovo je za me­ne bi­lo ne­što ne­pri­rod­no, u naj­ma­nju ru­ku sum­nji­vo, što se ubr­zo i po­ka­za­lo. Jed­nog pred­ve­čer­ja pu­bli­ka se to­li­ko odu­še­vlja­va­la Oska­rom, da je onaj de­be­li do­neo ko­fu pi­va za ma­gar­ca, a fla­šu za Če­ha. Čeh je uzeo svo­je pi­vo, ali je upor­no od­bi­jao da pri­ne­se Oska­ru nje­go­vo. Tek po­sle po­pi­je­ne če­tvr­te bo­ce, si­tu­a­ci­ja mu je iz­ma­kla iz ru­ku. De­be­li je Oska­ra na­po­jio pi­vom. Ovaj je ha­la­plji­vo po­lo­kao pu­nu ko­fu, ob­li­zu­ju­ći se pri tom. I ta­da je na­stao onaj tre­nu­tak – cr­ven u li­cu i pod­na­pit, Čeh je drek­nuo: „Zna Oskar ono što vi i ne sa­nja­te!“ Go­mi­la je utih­nu­la, a on je po­be­do­no­sno na­re­dio ma­gar­cu: „Oska­re, na­pi­ši go­spo­di he­mij­sku for­mu­lu ono­ga što je tre­ba­lo bi­ti u ovoj ko­fi za vo­du!“ Oskar je po­di­gao uši i za­stao.

– Haj­de, pi­ši – na­re­đi­vao je Čeh i da­lje.

Oskar se te­tu­ra­ju­ći pri­bli­žio pe­sku i ne­si­gur­nim ko­pi­tom is­pi­sao N₂0₂. Šta ovaj ra­di, pa to je te­ška vo­da, si­nu­lo mi je kroz gla­vu. To­li­ko sam znao he­mi­ju, i kao u iz­ma­gli­ci mi je osta­lo da se od to­ga pra­vi atom­ska bom­ba.

Pre­nuo sam se, i pa­žlji­vi­je po­gle­dao i Če­ha i ma­gar­ca. Čeh, kad je ugle­dao for­mu­lu, is­tre­znio se tre­nut­no i po­gle­dom kao mu­nja oši­nuo Oska­ra. Ovaj se zbu­nio i sti­gao sa­mo da ko­pi­tom iz­bri­še onu dru­gu dvoj­ku, kad ga je Čeh zgra­bio za ular i br­zo od­veo ne­kud.

Ovo je mno­go sum­nji­vo, po­mi­slio sam, i ni­je mi pa­da­lo na pa­met da idem ku­ći. Šu­njao sam se iza ša­tre i vre­bao pri­li­ku da se pri­bli­žim Oska­ru, ve­za­nom za je­dan od če­ti­ri stu­ba. Naj­zad smo osta­li nas dvo­ji­ca sa­mi. Oskar me je gle­dao sa­da ne­kim tu­pa­vim po­gle­dom i ne­za­in­te­re­so­va­no gric­kao slam­ku. Po­ku­šao sam da mu ot­kri­jem ne­što u oči­ma i jed­nog tre­nut­ka sam pro­mr­mljao: „Ti si, Oska­re, pa­met­ni­ji ne­go što se mi­sli.“ Ma­ga­rac se tr­gao i ljud­skim gla­som mi od­go­vo­rio: „Sve pi­še u knji­ga­ma, deč­ko. Uči­ti i sa­mo uči­ti.“

Za­ma­lo ni­sam pao u pra­ši­nu. Ma­ga­rac ko­ji go­vo­ri! Po­čeo sam da obi­la­zim oko nje­ga, za­pa­njen i, mo­ram da pri­znam, ma­lo upla­šen. Iz­ne­na­da mi je pri­vu­kla pa­žnju pra­ši­na pod nje­go­vim ko­pi­ta­ma. Na njoj su bi­li već po­lu­o­bri­sa­ni tra­go­vi ne­kih for­mu­la. Ba­cio sam se na ko­le­na i po­ku­ša­vao da pro­tu­ma­čim na­pi­sa­no, kad sam ose­tio sna­žan uda­rac u le­đa, ko­ji me je od­ba­cio ne­ko­li­ko me­ta­ra da­lje.

– Deč­ko, ti si čo­vek ko­ji su­vi­še zna. Gu­bi se! – re­kao je opet onim či­stim ljud­skim gla­som, sa­da za­po­ved­nič­ki.

Ustao sam i po­tr­čao. Kroz gla­vu su mi se ro­ji­le uža­sne mi­sli. Pa, da, Čeh je stra­nac, a njih dvo­ji­ca su ili ne­ki lu­di na­uč­ni­ci ili špi­ju­ni. Ru­ski ili ame­rič­ki, sve­jed­no. Kao bez du­še sam otr­čao te­či i zgra­bio ga za ru­ku. „Te­čo, do­đi da vi­diš ma­gar­ca ko­ji go­vo­ri i ko­ji je špi­jun.“ Po­gle­dao me je kao da imam tem­pe­ra­tu­ru, ali je po­šao za mnom.

Kad smo sti­gli do Oska­ra, on je mir­no gric­kao slam­ku, a is­pod ko­pi­ta ni­je bi­lo ni­čeg is­pi­sa­nog. Za­lud sam te­či ob­ja­šnja­vao šta se do­go­di­lo, za­lud sam či­kao Oska­ra, on je sa­mo jed­nog tre­nut­ka go­to­vo tu­žno za­nja­kao. Te­ča me je uhva­tio za ru­ku i sa­mo re­kao: „Haj­de ku­ći, mo­raš do­bro da se ispa­vaš. I re­kao sam ti da ne ro­niš mno­go u Sa­vi.“

Od­la­ze­ći, ba­cio sam po­gled pre­ko ra­me­na i mo­gu da se za­ku­nem da sam vi­deo ka­ko mi Oskar na­mi­gu­je.

Pro­šlo je otad de­se­tak go­di­na, već sam za­bo­ra­vio tu avan­tu­ru sa Oska­rom. Le­to sam pro­vo­dio sa svo­jim dru­štvom u Grč­koj. Obi­la­zi­li smo egej­ska ostr­va i ta­ko se na­šli ne­gde na ju­gu, mi­slim da se ostr­vo zva­lo Hi­dra. Iz­naj­mi­li smo ma­gar­ce, vi­še kao atrak­ci­ju, ka­ko bi­smo se po­pe­li na vi­so­ku li­ti­cu iz­nad mo­ra. Me­ni je za­pao je­dan si­vo­nja, ko­ji mi je pre­se­kao dah: imao je istu onu be­lu ru­žu na če­lu. Opre­zno sam ga obi­la­zio i za­gle­dao, dok ni­sam smo­gao sna­ge da ga uz­ja­šim i kre­nem uz ser­pen­ti­ne za osta­li­ma. Ma­ga­rac kao ma­ga­rac, ali je me­ni bio sum­njiv. Jed­nog tre­nut­ka, na opa­snoj kri­vi­ni, ma­ga­rac se spo­ta­kao i za­ma­lo ni­sam pao sa nje­ga. I to vr­lo bli­zu li­ti­ce. Pre­stra­vio sam se. Pa, ovaj ho­će da me ubi­je, po­mi­slio sam i sja­hao. Dru­go­vi i crn­pu­ra­sti vo­dič su mi se sme­ja­li, ali ja sam na vrh iza­šao pe­ške.

Dok smo se­de­li u hla­du, a ma­gar­ci mir­no pa­sli oko­lo, ra­ču­nao sam u se­bi: da li je mo­gu­će da je ovo onaj isti Oskar, zar je to­li­ko po­ži­veo? Jed­nog tre­nut­ka sam ustao i pri­šao Gr­ku.

– Je l' te, ko­li­ko du­go ži­ve ma­gar­ci? – upi­tao sam ga.
– Mi­ster, ma­gar­ci ži­ve krat­ko, ali je glu­post več­na – od­go­vo­rio mi je i gro­ho­tom se na­sme­jao, dok je li­ti­ca od­zva­nja­la nje­go­vim sme­hom. Utom mu se i onaj ma­ga­rac pri­dru­žio nja­ka­njem, ko­je mi je li­či­lo na smeh.

Ni­sam mo­gao da se ot­mem uti­sku da su se baš me­ni sme­ja­li.
 

nazad