|
Iz novih knjiga
Kim Njuman
POVRATAK U SSAD
(„Paladin“, Beograd, 2010)
TOM DŽOUD
1937.
„Prolazio sam ja ovuda“, reče Pervis dok
su čekali konobara da se vrati. „S Akcijom protiv sujeverja i
perverzije.“
Nes srknu kafu i odluči da još ne
dopusti sebi da zapali jednu cigaretu od svog maksimalnog
sledovanja od tri komada dnevno. Na sićušnom stolu ispred njih
bili su ostaci večere za partijske zvaničnike. Njegov partner je
olizao svoj tanjir dovoljno dobro da naruši pravo na rad perača
sudova u vozu, ali Nes je ostavio pola svog odreska i sav masni
krompir.
Pervis odmahnu glavom, prisećajući
se. „Gadna su to bila vremena“, primeti. „Mnogo je ljudi nestalo…“
Bio je nervozan još od Jute. Sve je
shvatao lično.
„Vraška zemlja“, reče Pervis, pa klimnu
glavom da kroz prozor pokaže nestalni purpurni obris Crvena
zvezda specijala na narandžastom pesku. Sunce je bilo toliko
nisko na nebu da se senka pružala skoro do pustinjskog obzorja.
Nes slegnu ramenima.
„U pravu su kada pričaju ono za tebe,
Eliote“, kaza mu Pervis. „Jesi nedodirljiv.“
Salon za zvaničnike, dvostruko duži
od susednih običnih kola za ručavanje, bio je skoro prazan. Dva
inspektora Poljoprivrednog komiteta prežderavala su se na
drugom kraju. Neki drugi čovek, verovatno određen da motri na
njih, jeo je skromno i sam, pretvarajući se da čita knjigu.
Njihov konobar klatio se prateći
klackanje vagona, noseći pod miškom nešto umotano u novine. Bio
je impresioniran kada je čuo da je ružan i sitan putnik s
prevelikim slamnatim šeširom zapravo Melvin Pervis,
socijalistički heroj koji je uklonio narodne neprijatelje kao
što su Dilindžer i Flojd. Zamolio je Pervisa za autogram za svog
sina koji želi da postane ajmen kada poraste. Osmehnuvši se
skromno i razdragano, Pervis naškraba svoj potpis ispod želje za
sreću. Klincu će sreća biti potrebna: jedini crnja koji radi u
FBI jeste onaj što čisti direktorov lični toalet. Pervis je tada
nešto šapnuo konobaru na uvo i tutnuo mu u šaku novac – srebro, a
ne hartiju u koju reakcionari nemaju poverenja.
„Sve je to deo glavnog plana“, objasnio
je sada njegov partner. Nes je svoju plaketu
socijalističkog heroja zaradio tako što je mesecima marljivo
radio na papirologiji u Odseku za regulaciju parazita i tako
što je nenaoružan stajao u pozadini dok su prohibicioni
službenici vršili hapšenje koje je u Čikagu prekinulo šverc
alkohola Boston Džoa Kenedija. Shvatao je da se Pervisov glavni
plan obično sastoji od pucanja na nekog sve dok taj neko više ne
može da se preda, a onda poziranja nad mecima nafilovanim lešom
sa zadimljenim oružjem i cigaretom.
Pervis uze paket. Skide papir s grlića
i diže robu naspram svetla.
„Imam dugara na vozu za Bafalo“,
objasni konobar. „Donosi stvari iz Kanade.“
Pervis se nasmeši. Nes nije dozvolio
da mu se išta vidi na licu.
„Samo najbolje za Čoveka koji je ubio
Džona Dilindžera“, izjavi crnja.
Poljoprivredni zvaničnici i onaj
ljubitelj poezije odmeravali su piće s čežnjivom žeđu. Pervis
tužno vrati bocu.
„Izvini, druže“, kaza, „ovo je
predobro. Ja hoću brlju koju piju obični ljudi.“
Konobar, očigledno zabezeknut, nije
imao namere da se raspravlja s Čovekom koji je ubio Džona
Dilindžera.
„Daj ovo onim tamo drugovima, s
pozdravima druga s knjigom.“
Pervis se isceri kao vragolan a crnja
požuri da izvrši njegovo naređenje. Jedan od poljoprivrednih
inspektora zakašlja se i bezalkoholno pivo pođe mu na nos. Čitač
iskolači oči kao riba. Nes se nije smejao.
Pervis baci pogled na knjigu koju je
ovaj čitao, Belu traku. „Mislim da je slavljenje velikog
železničkog štrajka druga Paunda najbolje napisana poezija na
američkom jeziku“, preglasno reče. „Šta misliš, kakva je u
poređenju sa onim zloglasnim reakcionarom Tomasom S. Eliotom?“
Čitač zalepi pogled za stranicu i
ostade da ćuti. Pervis se nasmeja sebi u bradu, uživajući u
pometnji koju je izazvao.
„Ko će da nas prijavi?“ upita. „Ne
zaboravi, mi smo Federalni ideološki biro.“
Konobar se iz susednih kola vrati s
bocom pića boje meda. Pervis odvrnu zatvarač i Nesove nozdrve
uloviše smrad jakog sredstva za čišćenje bojlera. Bazdelo je gore
od Kenedijevog skladišta na uglu Tridset osme i Šildsove, nakon
što su bačve razbijene.
„Ahh“, izusti Pervis lecnuvši se,
„savršeno.“
„Elko!“ viknu kondukter odnekud
napolju. „Elko, Arizona! Pauza od sat vremena!“
Voz uspori. Umiruće svetlo pade na
siluetu male varoši. Dva konja, jedna šklopocija, niz drvenih
zgrada, dronjavi Indijanci, klinci koji igraju bejzbol.
„Hajde“, reče Pervis, „idemo da se
prošetamo.“
Voz treba da utovari gorivo i vodu.
Kada su se pre trideset sati ukrcali u Čikagu, Crvena zvezda
bio je putnički voz, ali malo je ljudi imalo dozvolu da putuje sve
do Kalifornije. Na svakom stajališu jedna putnička kola bivala
bi otkačena i zamenjena teretnim vagonima.
Pervis je ustao, pokupio svoju kesu i
diskretno je tutnuo pod mišku. Kada je Nes bio u SPR, naučio je da to
prepoznaje kao naviku čestih prekršilaca prohibicionih
zakona.
Izašli su na platformu. Na plakatu
pored šaltera bio je prikazan predsednik partije kako se
blistavo osmehuje i grli neku pionirku. „Napred za
socijalističku omladinu“. Umetnik je propustio da prikaže
krzavi ožiljak na obrazu svog objekta, ali nekako mu je pošlo za
rukom da Kaponeovu blagodarnost uravnoteži pogledom koji je
krišom nagoveštavao neočinsko zanimanje za vitku plavušu. Nes
se nimalo neće iznenaditi ako ubzo pročita da je Norman Rokvel
angažovan da kičicom zabeleži naftne bušotine na Aljasci.
U zamršenom i glasnom baletu,
železničari su zakačili za kompoziciju dva stočna vagona.
Pervis je pošao napred, pokazujući Nesu prstom da pođe za njim.
Iza voza, podalje od ono malo veštačkog svetla što ga je bilo u
Elku, Pervis je pokazao nešto u mraku. Nes ništa nije video.
Pervis stavi prst preko usana, pa dlan iza uva. Kroz šištanje pare i
dovikivanje železničara, razaznavao se šum ljudi što čekaju.
Nisu pričali, već disali teško i koncentrisali se. U mraku iza
železničke stanice i varoši, bili su se okupili neki muškarci.
„Šinski pacovi“, prošapta Pervis. „Idu
u našem smeru.“
Zakon o kretanju radne snage bio je
donet s ciljem da maksimizuje efikasnost planirane
socijalističke ekonomije, ali sve su pruge u zemlji bile
preplavljene lutalicama. Nes je jednom prilikom proveo nedelju
dana s izvesnim pametnim inženjerom, menjajući dizajn teretnih
vagona kako bi se potpuno onemogućilo upadanje u njih. Primili
su pohvalu, ali izveštaj je završio u nekoj fioci.
„Kada voz krene, izaći će i popeti se“,
reče Pervis. „Nas dvojica ćemo da nađemo lep i topao stočni vagon,
pa da popijemo piće sa onima koji se tamo pojave.“
Pervis pođe prema prvom zakačenom
vagonu. „Skini kravatu“, reče. „Izgužvaj odeću. Zamisli da si
poslednjih mesec dana na ulici. Huver neće znati, sem ako sam sebe
ne prijaviš.“
„Ovo nije samo kršenje odevnog
kodeksa FBI. Kršimo zakone za koje smo se zakleli da ćemo ih
čuvati.“
„Nedodirljivi, postoji nešto što se
zove glup zakon. Čak i u Sjedninjenim Socijalističkim Američkim
Državama.“
Pervis se prebaci preko vrata. Jedan
inženjer prođe pored, mašući fenjerom. Nes se taman spremio da
izvadi značku kako bi opravdao njihov prestup, ali železničar im
se samo nasmeši i požele im srećan put.
„Bez ljudi kao što je on ne bi ni bilo
revolucije“, kaza Pervis i baci kesu u vagon. „Oni umeju da
razlikuju zakon i pravdu.“
Uskoči unutra. Nes odbi pruženu ruku i
pažljivo se pope. Unurašnjost vagona bila je prljava.
„Dobro došao, skitaro“, kaza Pervis.
Nes ne razmišljajući poče da trlja
prašinu s kolena. Partner mu se zasmeja. Shvativši, Nes ostavi
odelo na miru.
Pored viskija sumnjivog porekla, u
Pervisovoj kesi bila je jedna sveća, dve pakle cigareta,
nekoliko starih jabuka i malo sušene govedine. U jednom uglu
vagona našao je neke prazne sanduke, pa je jedan stavio u sredinu
i približio još dva da služe kao stolice, nakon čega je svoj sto
namestio s precizošću gozbe plutokrata u Netoleranciji.
„Ukrcaaavanje“, viknu kondukter na
jedno stotinu metara od njih. Voz se zatrese i krenu. U vagonu se
kao grom iz vedra neba odnekud pojaviše dva muškarca i dečak. Nes
se baš bio pitao kakav je to novi smrad.
„Zatvaraj vrata“, kaza Pervis mlađem
čoveku, žgoljavom i smotanom. „Imamo koješta za delenje, al’ ga
nema za mlogo.“
„’Bem ga u usta!“ uzviknu ovaj. „Ima da se
provedemo sve u šesnajes’, jel’?“ Nes je po njegovom naglasku
zaključio da je odnekud s juga. Teksašanin? „Fala vam lepo,
gospo’n.“
Čovek baci ranac i umotano ćebe i
privuče kofer. Dečak, koji je nosio kačket dva broja veći od
njegove glave, samo je piljio u hranu. Kada je skinuo kačket, iz
njega se prosula zamršena kosa i Nes je shvatio da je „on“ zapravo
devojka nadomak punoletstva. Pervis perorezom odseče kaiš
suvog mesa i pruži joj. Ona ga pohlepno zagrize i umalo se ne
udavi.
Onaj novi smrad dopirao je od drugog
lutalice. Nosio je prevelike vrećaste pantalone i premali
sako, sićušni polucilindar i smešan mali štap za šetnju. Oštrih
brkova na nausnicama i razrogačenih plašljivih očiju,
neobično je podsećao na Reichskanzlera Hitlera. Nes je imao
prilike da upozna neke protuve, ali nikad u životu nikoga ko je
bazdeo tako ogavno kao ta propalica što je sada pružala ruku. Usne
su mu se smešile, ali iz očiju mu je zračila čista mržnja.
Pervis mu pruži meso, a on ga zgrabi i
odgega se u najdalji ugao da jede, pipavo komadajući hranu
vrhovima prstiju.
„Molim vas, oprostite mojem
prijatelju š’o je nepristojan“, reče Teksašanin. „Čudan je on
starac. Uopšte ne priča. Ne zna čak ni kako mu je pravo ime. Mi ga
zovemo Lunja. Devojka se zove Tompson. Neće joj smetati ako je
zovete ’Berta Vagonka’. Berta, kaži fala za jelo.“
Ona samo klimnu glavom Pervisu i
nastavi da žvaće. Teško je bilo oceniti, ali možda je bila i lepa
pod tom silnom prljavštinom.
Preveo s engleskog Ivan Jovanović
nazad
|