Iz novih knjiga

Ijan Mekdonald

KNJIGA IZGUBLJENIH SNOVA

(„Paladin“, Beograd, 2010)
 

RESTORAN IZGUBLJENIH SNOVA

Ve­tar sa vi­so­rav­ni du­vao je Is­ku­plje­njem či­ta­ve tre­će go­di­ne Po­ša­sti Ne­sne­va­nja.

Mo­žda je to trep­taj mu­nje što se zbog vru­ći­ne ob­ru­ša­va pre­ma ze­mlji me­đu eli­sa­ma ve­tre­nja­ča ko­ji se okre­ću na noć­nom ve­tru s vi­so­rav­ni. Mo­žda ne­stal­ni duh pla­zme za­ro­bljen u za­štit­nim po­lji­ma te­glja­ča Kla­se 88 ko­ji dre­ma uz ivič­njak kraj br­zog iz­la­znog ko­lo­se­ka. Mo­žda za­muc­ki­va­nje sve­tle­ćeg zna­ka iz­nad Ko­na­či­šta za mor­na­re Vi­so­rav­ni ko­ji ob­ja­vlju­je LE­DE­NO HLAD­NO PI­VO pla­vim neo­n­skim le­de­ni­ca­ma što ka­plju sa re­či LE­DE­NO HLAD­NO. Mo­žda su­dar ho­lo­gra­ma, po­ziv­ni mig sig­nal­nog cr­ve­nog i ze­le­nog sve­tla ko­lo­se­ka za uspo­ra­va­nje, mo­žda de­lić ju­tra re­flek­to­van od bi­lo ko­je me­đu sto­ti­na­ma hi­lja­da ma­ši­na što u or­bi­ti obra­zu­ju me­sec-pr­sten. Bi­lo šta od to­ga. Sve to. Ni­šta od sve­ga to­ga. Mo­žda. Ali sa­mo je jed­no si­gur­no: da sve­tlost drh­ti bo­jom ko­ju ni­ko ni­ka­da ra­ni­je ni­je vi­deo, ali bo­jom ko­ja bi u cr­ve­nim ze­mlja­nim uli­ca­ma Is­ku­plje­nja sva­ku du­šu ma­nje pro­kle­tu od Le­pe Al­bu­ker­ki, ako ta­kve uop­šte ima, na­veo da se za­ku­ne da je to bo­ja Bož­jih oči­ju.

I on je tu.

Kao što oba­ve­zno bi­va u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma, vr­tlo­že­nje ve­tra no­si mu pe­še­ve pu­stinj­skog man­ti­la, po­ku­ša­va da mu po­ne­se še­šir u ras­ka­la­šnu za­ba­vu ne­gde na­po­lju, na vi­so­rav­ni­ma, na­no­si mu cr­ve­nu ze­mlju oko či­za­ma.

Te či­zme…

Le­pa Al­bu­ker­ki mo­ra da usta­ne sa sto­li­ce – Za­bav­nik 881 le­pr­ša na pod kao osa­ka­će­na pti­ca – da bi sti­snu­la nos usne ša­ke če­lo uz pro­zor. Ruž i oti­sci pr­sti­ju svu­da po sta­klu. Te či­zme… gle­da ih ka­ko pre­la­ze pre­ko sre­br­nih ši­na ko­je se pru­ža­ju 10.000 ki­lo­me­ta­ra na ovu stra­nu i 10.000 ki­lo­me­ta­ra na onu stra­nu pra­vo kroz sr­ce Is­ku­plje­nja. Te ši­ne, su­šti­na i du­ša po­sto­ja­nja Is­ku­plje­nja. Pi­sta za po­stro­ja­va­nje več­no­sti. Sva­ke no­ći u dva­de­set pet mi­nu­ta do dva­de­set pet sa­ti vre­men­ski voz do­la­zi ko­lo­se­kom sa zvi­ždu­kom s uda­lje­nog kra­ja vre­me­na, sa svo­jim to­va­rom du­ša ko­je su po­sla­li na­trag da po­ku­ša­ju da pro­ži­ve svo­je ži­vo­te od ve­li­ke be­zna­čaj­no­sti ma­lo dru­ga­či­je. Ali to je opet sa­svim dru­go su­je­ver­je. Ono za šta Le­pa Al­bu­ker­ki ma­ri je­su či­zme. I Po­šast Ne­sne­va­nja.

Vi­di­te, pr­vi put se za­lju­bi­la u par tih či­za­ma na ne­kom ge­ne­rič­ki zgod­nom mu­škom mo­de­lu iz ka­ta­lo­ga za po­štan­ske po­rudž­bi­ne. Pet stot­ki za par či­za­ma. Dve­sta pe­de­set po ko­ra­ku. Ruč­ni rad tro­glo­dit­skih pa­tu­lja­ka-obu­ća­ra iz Be­la­do­ne. Sa­nja­la je o to­me da ta­kav je­dan par či­za­ma mo­že da joj iz­me­ni ži­vot, da je po­ne­se ko­ra­ci­ma pre­ko tih sre­br­nih ši­na da­lje od Is­ku­plje­nja i nje­go­vih vi­so­kih, po­sto­ja­nih si­lo­sa. A dru­gi put ka­da se za­lju­bi­la, ovaj put fa­tal­no, za­lju­bi­la se upra­vo u par tih či­za­ma. I sa­da tih sno­va vi­še ne­ma. Ali, ka­ko ve­le ve­šti­ce, tre­ća – sre­ća.

Či­zme su pre­šle pre­ko po­sled­njih ši­na i ho­da­ju pre­ma njoj. Je­dan od­lu­čan ko­rak za dru­gim. Pre­šle su ve­li­ki put te či­zme, kroz mno­ge sno­ve. Go­vo­re one re­či­ti­je od vi­si­ne, eks­tra­va­gant­no ulic­ka­nih br­ko­va – ozna­ke jed­nog De­u­te­ro­nom­ca s vi­še­slo­žnim ime­nom – čak i od iz­u­zet­nog ran­ca, na­lik na pred­sta­vu ne­kog go­sta na Stok­ma­no­vom ma­sken­ba­lu o opre­mi vre­men­skog put­ni­ka-ama­te­ra. Sto­pa­la ko­ja su u na­ma je­su sto­pa­la čo­ve­ka ko­ji je bio da­le­ko i vi­deo mno­go. Iz­u­zet­na sto­pa­la iz­u­zet­nog čo­ve­ka.

Ona za­sta­je da bi oslu­šnu­la okre­ta­nje ve­tre­nja­ča po­re­đa­nih duž ru­ba gra­da. Sna­žni šum obr­ta­nja, ta­mo na­po­lju, u no­ći. Bli­zu. Ali ne baš. Ali či­zme su ta­ko iz­u­zet­ne. Plus tre­ća – sre­ća. A bio je tu i taj trep­taj bo­žan­ske sve­tlo­sti. I grad se zo­ve Is­ku­plje­nje.

Ona is­klju­či sve­tla Re­sto­ra­na – klo­zet­sko ru­ži­ča­sto RO­ŠTILJ/POM­FRIT/ČA­LA­BRC – uklju­či ra­dio, Ha­mil­ton Bo­a­non i Aso­vi rit­ma svi­ra­ju slat­ko i ti­ho iz ne­kog gre­šnog i za­di­mlje­nog klu­ba du­bo­ko is­pod Be­la­do­ne. Kr­pom za po­li­ra­nje, ona da­je ča­ša­ma onaj po­sled­nji sjaj i sta­vlja sa­mo­var da vri. Men­tu sec­ka u mik­se­ru – iako maj­ka, ko­ja hr­če na kra­ju lan­ca, na ma­dra­cu u su­sed­noj so­bi, in­si­sti­ra na to­me da je ukus bo­lji ka­da se ruč­no isec­ka sr­pom – i da, da, da, ne sme da za­bo­ra­vi, uklju­ču­je di­ja­de­mu LED di­o­da oko iko­ne Na­še go­spe od Tar­zi­sa i si­pa u ča­ši­cu-na­pr­stak bren­di iz Be­la­do­ne za Bla­že­nu sv. Ka­ta­ri­nu.

Do­la­zi gost.

Re­sto­ran iz­gu­blje­nih sno­va pri­pa­da (na isti na­čin na ko­ji si­ro­če pri­pa­da si­ro­ti­štu) onoj sa­mot­noj i lju­ba­vi li­še­noj ško­li za­vi­čaj­ne ar­hi­tek­tu­re ko­ja svoj naj­re­ski­ji iz­raz na­la­zi u jef­ti­nim ka­fa­na­ma. In­že­nje­ri sa že­le­zni­ce ko­ji su, oma­škom, jed­ne no­ći po­sle pre­vi­še pi­va i pre­vi­še noć­nog ra­dio-pro­gra­ma iz­mi­sli­li Is­ku­plje­nje, za so­bom su osta­vi­li i va­gon „Ve­li­ki ju­žni, Tip III“. On je le­žao na naj­u­da­lje­ni­jem spo­red­nom ko­lo­se­ku u sen­ci si­lo­sa, po­put one jed­ne ci­pe­le ko­ju uvek pro­na­đe­te na rav­nom kro­vu. Maj­ka Le­pe Al­bu­ker­ki – ista ona usnu­la ma­sa ko­ja se zno­ji i škri­pi zu­bi­ma na ma­dra­cu u su­sed­noj so­bi – ugle­da­la je na­pu­šte­ni va­gon i usni­la san o vra­ti­ma, pro­zo­ri­ma i ža­lu­zi­na­ma od bam­bu­sa ka­ko oštro sun­ce po­dne­va na vi­so­rav­ni ne bi pro­di­ra­lo unu­tra, o hlad­nja­ku za pi­vo, sa­mo­va­ru od vul­kan­skog me­sin­ga, o ra­di­ju i klo­ze­tu s du­bo­kom ja­mom (ka­ko su sa­mo bo­žan­ski pi­ja­ni sto­ča­ri vo­le­li da se na­sa­de i čuč­nu po­put pi­li­ća na zi­du, da ku­ku­ri­ču dok se olak­ša­va­ju u ja­mu), o ga­lak­si­ji vi­lin­skih sve­tilj­ki i neo­na do­volj­noj da sa­me an­đe­le na­gna da za­po­ma­žu i ža­mo­re. U te da­ne, dok je sno­va još bi­lo, sla­va Re­sto­ra­na ra­ši­ri­la se kao ma­la, bla­go za­ra­zna bo­lest ši­rom Stam­po­sa. On se ni­ka­da ni­je za­i­sta sma­trao, ni­ti su ga sma­tra­li, de­lom gra­da. Uvek je gle­dao pre­ma rav­ni­ca­ma. U se­zo­ni ve­tra ta­mo je mo­glo bi­ti ukot­vlje­no čak i dva­de­set pre­rij­skih šku­na, svi­je­nih je­da­ra, što se bla­go uz­di­žu i spu­šta­ju na si­dri­štu. A ne­gde me­đu tim je­dri­ma od mi­la­ra s na­sli­ka­nim og­nje­nim toč­ko­vi­ma sa de­vet ši­lja­ka, me­đu tim ga­u­čo-či­zma­ma vi­so­kih pot­pe­ti­ca po­dig­nu­tih na šip­ku is­pod šan­ka s li­me­nom gor­njom po­vr­ši­nom, na­la­zi­la su se dva­de­set če­ti­ri hro­mo­zo­ma Le­pe Al­bu­ker­ki.

Jer sa­ma Le­pa Al­bu­ker­ki pro­iz­vod je te iste ško­le iz­gu­blje­nih i lju­ba­vi li­še­nih. Sa­mot­na i okret­na, du­gih ko­sti­ju, od ve­tra ogru­be­lih ša­ka, ma­lih pljo­sna­tih gru­di ko­je kao da se sa­sto­je sa­mo od bra­da­vi­ca. Ma­sne ma­sne ma­sne ko­se: ne­ka­ko ne­iz­be­žno, po­mi­sli­te, kad već ra­di na ta­kvom jed­nom me­stu. Pred­o­dre­đe­na za ži­vot u tek­sa­su i cvet­nim top-kor­se­ti­ma. Bez ci­pe­la. Le­pa Al­bu­ker­ki. Nje­na le­po­ta je le­po­ta ogra­de od bo­dlji­ka­ve ži­ce du­gač­ke 500 ki­lo­me­ta­ra, ili kr­ho­ti­ne ve­trom is­po­li­ra­ne pla­sti­ke, ili da­le­kih pu­stinj­skih te­re­na.

Maj­ka ne­što gun­đa, zvec­ka i okre­će se na kra­ju lan­ca. Le­pa Al­bu­ker­ki pre­sre­će mlaz klju­ča­le vo­de iz sa­mo­va­ra ča­šom sa isec­ka­nom men­tom pre ne­go što ijed­na kap pad­ne na da­ske. Ve­žba­la je či­ta­vog ži­vo­ta. Le­po je to vi­de­ti.

Pu­na ča­ša če­ka na li­me­nom šan­ku dok se čo­vek u ču­de­snim či­zma­ma pe­nje uz je­dan dva tri ste­pe­ni­ka i pro­la­zi kroz lep­ti­ra­sta vra­ta.

„Naj­bo­lji čaj u gra­du“, ka­že Le­pa Al­bu­ker­ki.
„Je­di­ni čaj u gra­du“, ka­že ne­zna­nac. „Su­de­ći po iz­gle­du.“

Ona se osmeh­ne. Ta­ko. On pi­je. Ta­ko. I to je­ste do­bar čaj. Srk po srk, on ga pi­je, a ona po­no­vo oslu­šku­je ve­li­ke eli­se ve­tre­nja­ča. Bli­zu. Bli­že ne­go ika­da pre. Pra­zna ča­ša s tu­žnim mu­ljem na­kva­še­nog bi­lja sto­ji na šan­ku. Ne­zna­nac oslu­šku­je nje­no oslu­ški­va­nje.

„Ne ču­jem“, ka­že.
„Ni­je to ni­šta na­ro­či­to“, ka­že ona. „Jed­na od onih ma­lih stva­ri ko­je iz­mi­sliš za se­be. Po­put obi­ča­ja, ve­ro­va­nja ili su­je­ver­ja. U stva­ri, glu­post.“
„Lič­na ve­ro­va­nja ni­ka­da ni­su glu­pa. Is­pri­čaj mi.“
„O, sa­mo to da sam kao ma­la ube­di­la se­be da se sve eli­se jed­nom u mno­go, mno­go vre­me­na, uskla­de, po­re­đa­ju se i okre­ću za­jed­no, na se­kund. Sa­mo na se­kund. Ali ako mo­žeš da uhva­tiš taj se­kund ka­da se okre­ću u jed­no­gla­sju, on­da sve mo­že da se do­go­di.“
„Po za­ko­ni­ma ha­o­sa, to mo­ra da se do­go­di. A on­da je za­i­sta sve mo­gu­će.“
„Za­ko­ni ha­o­sa“, sme­je se ona. „Do­bar štos.“ Ali pri­me­ti­la je nje­gov ra­nac na po­du i to ka­ko joj na­mi­gu­je sve­tli­ma i ble­ska cr­nim broj­ka­ma na si­voj pod­lo­zi, ta­ko da sve to ni­je na­ro­či­to sme­šno. Da bi pri­kri­la svo­ju ne­si­gur­nost, po­no­vo iz­vo­di trik sa sa­mo­va­rom.

Ta­ko.

„Oče­ki­vao sam vi­še lju­di, po­što je je­di­no ovo me­sto otvo­re­no.“
„Ni­ko vi­še ne iz­la­zi mno­go če­sto otkad su sno­vi umr­li, go­spo­di­ne. Zbog če­ga bi iko uop­šte i do­la­zio na jed­no ova­kvo me­sto, osim da s ne­kim po­de­li sno­ve?“
„Za­i­sta“, ka­že noć­ni put­nik i po­sled­nji tr­zaj du­go­traj­nog rav­ni­čar­skog ve­tra uđe kroz lep­ti­ra­sta vra­ta, kli­zne kraj šan­ka s li­me­nom plo­čom i po­ne­se mu pe­še­ve man­ti­la. Vre­me je da kre­neš da­lje, dru­že. Vre­me, za­i­sta. Zvec­ka­nje cen­ta­vo­sa po li­mu. „Hva­la ti za vre­me i čaj, ali sa­da mi je vre­me da po­đem.“
„Da po­đeš? Ve­če­ras? Ku­da?“
„Tri pi­ta­nja. Ka­da te pi­tam tri­put, mo­raš da od­go­vo­riš. Sta­ra de­u­te­ro­nom­ska iz­re­ka. Da po­đem? Odav­de. Ve­če­ras? Sa­mo sam is­ko­ra­čio iz več­no­sti da bih za­o­ku­pio tre­nu­tak tvog vre­me­na. Ku­da?“ Okre­ne se na bar­skoj sto­li­ci. Na­po­lju, iza nji­ho­vih od­ra­za na pro­zo­ri­ma, mu­nja vre­li­ne do­dir­ne ovlaš rub sve­ta. „Svu­da i ni­ku­da.“
„Ne­moj ići.“ Dve re­či, ali pu­ca­ju jed­na o dru­gu po­put sto­čar­skog bi­ča u pra­ši­ni.
„Pla­tio sam ti i za­hva­lio. Ka­kav raz­log mo­žeš da mi na­ve­deš za to da ne odem?“
„Ni­si sa mnom po­de­lio svo­je sno­ve. A me­ni tre­ba­ju tvo­ji sno­vi.“
„Sne­vaj sop­stve­ne sno­ve, se­stro.“ Čvr­sto na­bi­ja še­šir da bi odo­leo is­ku­ša­va­nju noć­nog ve­tra, na­ba­cu­je ču­de­sni ra­nac na ra­me­na.
„Zar ne shva­taš? Ja ne sa­njam ni­ka­kve sno­ve. Ni­ko od nas sa­nja ni­ka­kve sno­ve. Svi su pro­ždra­ni.“ Mr­ša­va Le­pa Al­bu­ker­ki ma­sne ko­se iz­la­zi iza šan­ka Re­sto­ra­na iz­gu­blje­nih sno­va.

A do­le, na spo­red­nim ko­lo­se­ci­ma, lo­ko­mo­ti­ve se bu­de iz ki­ber­net­skog sna i je­če mla­ze­vi­ma pa­re i fu­zi­o­nih fan­to­ma.

„Tre­ba­ju mi tvo­ji sno­vi, go­spo­di­ne s ne­ve­ro­vat­nim či­zma­ma, jer sa sva­kim snom ja sam za dan bli­že slo­bo­di.“

La­nac je gla­dak, svi­len­kast. Ime „Če­lik Vi­tle­jem Ares“ ot­ko­va­no je na sva­kom be­o­ču­gu. Go­la ko­ža oko nje­nog stru­ka iz­me­đu tek­sa­sa i cvet­nog top-kor­se­ta kra­sta­va je od či­re­va sta­rih i no­vih ta­mo gde la­nac gri­ze me­so.

„Za­bo­ga, de­te, šta se ov­de do­go­di­lo?“
„Iza­zva­la sam Po­šast Ne­sne­va­nja, go­spo­di­ne. Do­ve­la sam žde­ra­ča sno­va. Gle­daj.“ Okre­ne ga na obrt­noj bar­skoj sto­li­ci, gde je po­no­vo seo pre­ne­ra­žen i zbu­njen, da bi po­gle­dao pre­ma pro­zo­ru. Uklju­či glav­ni izo­la­tor: ta­ma je vi­dlji­va u Re­sto­ra­nu iz­gu­blje­nih sno­va. Neon se obra­ća neo­nu s dru­ge stra­ne že­le­znič­kih ši­na: LE­DE­NO HLAD­NO PI­VO ba­ca ho­lo­gram­ske ru­že na RO­ŠTILJ/POM­FRIT/ČA­LA­BRC. Sva­ki je pro­zor gra­da okre­nut de­pou ogle­da­lo.
„Mi u De­u­te­ro­no­mi­ji ve­ru­je­mo da je do­bra me­di­ci­na ka­da se dva ogle­da­la okre­nu jed­no pre­ma dru­gom“, ka­že ne­zna­nac. „Sva­ki put ka­da po­gle­daš u ogle­da­lo, je­dan deo te­be osta­ne ta­mo, tre­nu­tak tvog ži­vo­ta za­ro­bljen u od­ra­zi­ma, a ka­da dva ogle­da­la po­gle­da­ju jed­no dru­gom u od­raz, ta­kvi tre­nu­ci bu­du oslo­bo­đe­ni.“

Ona se nag­ne bli­že nje­mu. On ose­ti njen mi­ris zno­ja i pu­stinj­skih ru­ža. Ona ose­ti nje­gov mo­šus is­tro­še­nog vre­me­na i pro­sto­ra.

„Ov­de je slič­no“, ka­že ona. „Ali dru­ga­či­je. Mno­go dru­ga­či­je. Vi­di.“

On pro­pra­ti po­gle­dom vrh nje­nog pr­sta u vre­lu, bli­sku noć. A ta­mo, iz­me­đu re­sto­ra­na i „Ku­ti­muj­ske re­li­gi­o­zne ku­ri­je i tr­žni­ce iko­na“, vi­di to. Vi­di, ali ne mo­že tač­no da od­re­di šta se ta­mo na­la­zi. Isto­vre­me­no, jed­na stvar i mno­štvo njih; po­vr­ši­ne i fa­ze, bez de­fi­ni­ci­je ili sup­stan­ce. Po­li­morf­no. Frag­men­tar­no. Kao ka­da ru­kom pre­đeš pre­ko dug­me­ta za bi­ra­nje sta­ni­ca na ra­di­ju go­re go­re go­re uz va­zdu­šne ta­la­se, glas, po­vik, sta­tič­ko br­blja­nje or­bi­tal­nih en­ti­te­ta ko­ji ša­pu­ću je­dan dru­gom, mo­li­tva, pe­sma, ša­mar, sak­so­fon, akord or­ke­stra, lup­ka­nje do­bo­ša, ras­par­ča­ni svet ko­ji ti se tum­ba iz zvuč­ni­ka.

To je ne­što sa­zda­no u pot­pu­no­sti od sno­va.

Tu je ljud­ska gla­va od cr­ne gu­me. Ta­mo igu­a­na s toč­ko­vi­ma ume­sto no­gu. Ov­de po­la ku­će, s po­lo­vi­nom be­log per­na­tog kri­la. On­de ot­kos let­nje do­li­ne. Tu je mi­ris ka­fe u hlad­no zim­sko ju­tro. Ta­mo zvuk hi­ste­rič­nog sme­ha. To je naj­sla­đa pe­sma ko­ju ni­ka­da ni­si čuo. Naj­o­štri­ji nož tvo­je naj­cr­nje no­ći. Kar­ne­val u su­mrak. Po­ni­že­nje dok sto­jiš nag pred či­ta­vom pa­ro­hi­jom. Pre­po­zna­va­nje pri­ja­te­lja u pot­pu­no ne­pre­po­zna­tlji­vim te­li­ma. Stra­ho­vi za ro­di­te­lje, mu­ža, že­nu, lju­bav­ni­ka, de­te. Na­de, pla­no­vi, lju­ba­vi odu­že­ne i ne­uz­vra­će­ne, naj­mrač­ni­je fan­ta­zi­je, naj­ple­me­ni­ti­je te­žnje. Sva­ki dra­go­ce­ni san i vi­zi­ja pod zve­zda­ma.

Žde­rač sno­va.

Dok on zu­ri op­či­njen – jer ko­ga to još sno­vi ne mo­gu da oča­ra­ju – ona ša­pu­će: „Ve­ro­va­nje. Su­je­ver­je. Ma­le stva­ri ko­je iz­mi­sliš za se­be. Re­kao si da lič­na ve­ra ni­ka­da ni­je glu­pa. Ve­ra je stra­šna stvar. Ima­ti ve­re u ne­što zna­či uči­ni­ti to stvar­nim, udah­nu­ti mu ži­vot. A po­ne­kad taj ži­vot po­sta­ne i vi­še od ono­ga što si stvo­rio za se­be, otrg­ne se od te­be i oslo­bo­di, po­sta­ne to­li­ko sna­žan da mu vi­še ni­je po­treb­na tvo­ja ve­ra da bi po­sto­jao. Ži­vi, ho­da i hra­ni se sam. Po­čuj, ne­znan­če.“

I po­što je Bog Pa­nar­hič­ki, što osta­vlja re­sto­ra­ne da če­ka­ju kraj iz­la­znog ko­lo­se­ka na zvi­žduk noć­nog po­lar­nog te­ret­nja­ka, od­re­dio da oni bu­du sr­ce i du­ša ta­kvih stva­ri, ona mu is­pri­ča ka­ko je Le­pa Al­bu­ker­ki iza­zva­la Po­šast Ne­sne­va­nja.

Bi­le su to do­bre go­di­ne; go­di­ne či­za­ma od 500 do­la­ra na­ni­za­nih duž šip­ke šan­ka, go­di­ne zvi­ždu­ka sa­mo­va­ra, go­di­ne le­da na piv­skoj fla­ši, go­di­ne pu­nog dže­pa i obr­ta­nja cen­ta­vo­sa na li­me­nom šan­ku. Go­di­ne ra­di­ja, ka­da je nje­na maj­ka pe­va­la uz sving tri sak­so­fo­na i tru­ba dok je išla duž šan­ka i oko sto­lo­va, a sto­ča­ri gu­ra­li za­mo­tulj­ke pla­vih nov­ča­ni­ca pre­ko šan­ka, ru­kom uvi­je­nih u čvr­ste ci­ga­ri­lo­se. Evo ma­lo, da sa­ču­vaš za Al­bu­ker­ki. Go­di­ne ple­sa: ni­ka­da ni­je mo­gla da se se­ti pri­li­ka ka­da ni­je ple­sa­la uz noć­ni ra­dio, a sto­ča­ri su vi­ka­li: Hej vi ta­mo po­za­di, daj­te de­voj­ci ma­lo pro­sto­ra, tap­ša­li i lju­bi­li joj ru­ku, kla­nja­li se uč­ti­vo uč­ti­vo uč­ti­vo Smem li ima­ti tu čast da sle­de­ći ples bu­de moj? To­kom svih tih go­di­na, ona je ple­sa­la, kroz spon­ta­nost de­tinj­stva, bol­nu sa­mo­svest pu­ber­te­ta, u spo­zna­ju da su njen mr­ša­vi ples uz me­lo­di­je sa ra­di­ja i lup­ka­nje piv­skih fla­ša po šan­ku je­di­na le­po­ta u ži­vo­tu tih lju­di s ve­trom ero­di­ra­nih rav­ni­ca.

Ka­fa­na je đu­ska­la. Sa­mo­var po­ska­ki­vao. Vre­la mast puc­ka­la. Ma­ma zvi­žda­la i me­ko ho­da­la iza šan­ka. Ra­dio se lju­ljao rit­mom pla­ne­te. A rav­ni­čar­ski mor­na­ri po­re­đa­ni duž šan­ka vi­ka­li su Al­bu­ker­ki Al­bu­ker­ki haj­de Ma­ma daj tu tvo­ju sek­si kćer­ku ’va­mo i ona je iz­la­zi­la iza hlad­nja­ka za pi­vo i sta­ja­la u sre­di­štu nji­ho­vog kru­ga od piv­skih fla­ša i či­za­ma sa Be­la­do­ne.

A on­da je ugle­da­la nje­ga.
Od­u­vek je bi­la lu­da za de­u­te­ro­nom­skim še­ši­ri­ma.
A on je ustao, ski­nuo ve­li­ki, okru­gli še­šir sa gla­ve i na­klo­nio se ona­ko ka­ko to ra­de u toj drev­noj, drev­noj ze­mlji, a on­da re­kao: „Mo­gu li ima­ti tu čast da sle­de­ći ples bu­de moj?“

Je­dan do­dir, i tre­pe­ra­vi neo­ni, mr­ka li­ca opr­že­na pra­ši­nom, ši­ro­ki osme­si uma­za­ni be­te­lom, bub­nja­nje piv­skih fla­ša, sve je bi­lo po­ni­šte­no. Osta­li su sa­mo oni, da se okre­ću uz ra­dio pod okre­ta­njem toč­ka me­se­ca-pr­ste­na.

Pre­da­la mu se sa uz­da­hom i kri­kom u ka­bi­ni nje­go­ve pre­rij­ske šku­ne. Užad i je­dra uda­ra­li su o ka­tar­ku od uglje­nič­kih vla­ka­na; pre­rij­ska šku­na lju­lja­la se i uz­di­za­la na svo­jim pro­mag­net­nim le­vi­ta­to­ri­ma; nje­na kr­ma is­cr­ta­va­la je ta­jan­stve­ne hek­sa­gra­me u pra­ši­ni Is­ku­plje­nja.

„Ću­ti“, re­kla je ka­da je spu­sti­la prst na nje­go­ve po­hlep­ne usne, po­mi­sliv­ši da je ču­la ne­što u ve­tru, pro­la­zak ne­kog du­ha, ili bla­go­na­klo­nog an­đe­la, ali on ju je po­no­vo pri­vu­kao se­bi uz is­pre­ki­da­no ste­nja­nje i po­vi­ke i ona ni­ka­da ni­je ču­la, ni­ka­da ni­je uoči­la taj sve­ti tre­nu­tak ka­da su se eli­se ve­tre­nja­ča sve okre­ta­le u jed­no­gla­sju i ka­da su di­vlje stva­ri bi­le pu­šte­ne na ze­mlju. Sa­te­li­ti i du­hov­na stvo­re­nja bes­kraj­no su se tum­ba­li vi­so­ko iz­nad ma­le pla­stič­ne šku­ne. Zve­zde su ble­de­le. Sun­ce se di­za­lo iz­nad si­lo­sa.
„Šta će ti“, za­pi­tao se u tom po­lu­u­snu­lom po­lu­de­ti­nja­stom po­lu­sve­snom sta­nju ra­nog ju­tra ka­da je žen­ska lju­bav pre­ma mu­škar­cu naj­či­sti­ja, „ča­ša bren­di­ja?“ (dok je raz­vrat­no po­sma­trao ka­ko ona pu­zi go­la po pre­tr­pa­noj ka­bi­ni i tra­ži tra­ži tra­ži u ju­tar­njoj hlad­no­ći vi­so­rav­ni).
„Tre­ba da is­pri­čam svo­je sno­ve“, re­kla je ona, uočiv­ši ma­lu bo­cu pi­ća „vo­da sve­te Eka­te­ri­ne“ i jed­nu čaj­nu ča­šu s frag­men­ti­ma men­te sle­plje­nim za rub.
„Zbog če­ga tre­ba to da ura­diš?“
„Da ih se ne bi do­ko­pao žde­rač sno­va.“
„A ra­ki­ja?“
„Sno­vi su se od­u­vek ras­tva­ra­li u al­ko­ho­lu.“
„Ne mi­sliš to valj­da ozbilj­no.“
„Znam da je ble­sa­vo. Pro­sto, ta­ko sam vas­pi­ta­na. Ov­de su­je­ver­ja, ve­ro­va­nja, te­ško umi­ru.“
„Pu­sti sa­da žde­ra­ča sno­va“, re­kao je on, uz­bu­đen pri­zo­rom nje­ne go­lo­ti­nje, dok se sa­gi­nja­la iz­nad ča­še ra­ki­je. „Ja ho­ću da pro­žde­rem te­be. Daj mi to.“ I pro­gu­tao je ra­ki­ju, za­ur­lao kao pu­ma u lo­vu i ona se po­no­vo spu­sti­la na nje­ga me­đu ći­li­mi­ma i ko­nop­ci­ma, por­ci­ja­ma hra­ne i či­zma­ma od 500 do­la­ra par, a pra­zna ča­ša je pa­la i ot­ko­tr­lja­la se po po­du ka­bi­ne; u njoj ni­je osta­lo ni­čeg osim pro­klet­stva i sa­su­še­ne men­te.

(Ov­de na­sta­je krat­ka pa­u­za u pri­či, jer sva­ki pri­po­ve­dač ta­ko vešt po­put nje zna za dram­sku vred­nost pa­u­ze u sa­vr­še­nom tre­nut­ku.)

„Re­kla sam mu da ga vo­lim“, ka­že ona ne­znan­cu. „Re­kla sam mu da ću oti­ći sa njim, sa­mo tre­ba da ka­že jed­nu reč i mi će­mo za­jed­no je­dri­ti pre­ko Stam­po­sa. Ali na­rav­no, on tu reč ni­ka­da ni­je re­kao, jer ni­je ni znao ka­ko ona gla­si, a ja sam gle­da­la ka­ko mu ve­tar na­di­ma je­dra i od­no­si ga i zna­la sam da se vi­še ne­će vra­ti­ti. Ose­ća­la sam ka­ko mi po­sta­je sve ma­nji i ma­nji u sr­cu sve dok, u je­da­na­est mi­nu­ta do je­da­na­est, ta jar­ka tač­ki­ca u sr­cu ni­je pot­pu­no ne­sta­la, a ja sam shva­ti­la da lju­bav, kao i sno­vi, mo­že da bu­de ilu­zi­ja ogle­da­la, ne­što što se opa­zi na­čas ka­da se dva ži­vo­ta na tren okre­nu je­dan pre­ma dru­gom.“

(I ona na­sta­vi da­lje s pri­čom, bez za­staj­ki­va­nja, bez okle­va­nja.)

Ta­mo, na ru­bu gra­da, dok let­nje mu­nje se­va­ju nad ze­mljom duž og­rom­nog ho­ri­zon­ta, ose­ti­la je da će se ne­pro­me­nji­vi Stam­po­si pro­me­ni­ti. Uz bru­ja­nje kri­la ve­tre­nja­ča, ro­to­ri su se spre­ma­li da se su­o­če je­dan s dru­gim i ona je, dok se pra­ši­na di­za­la pod njom, ho­da­la na­trag pre­ma neo­nu Re­sto­ra­na. I u tom istom tre­nu, svi su u gra­du sta­li, di­gli po­gled i onju­ši­li va­zduh: go­spo­din Pe­sko­va­do u „Tr­žni­ci ver­ske ku­ri­je“, Čan­dra Džas u kan­ce­la­ri­ji za ot­kup ži­ta, go­spo­đa Ki­li­mam­bo­te u Že­le­znič­kom ure­du Vi­tle­jem Ares, dve pe­ga­ve de­voj­ke-ma­ši­no­vo­đe oka­če­ne o ka­bi­nu te­ret­nja­ka „Tran­spo­lar­na vu­ča“ Tip 16 na boč­nim ko­lo­se­ci­ma, svi su ose­ti­li ka­ko im trep­taj du­hov­ne strep­nje pro­ba­da du­šu.

U tri mi­nu­ta do tri, ka­da Bog Pa­nar­hič­ki ša­pa­tom te­ra du­še u smrt, go­spo­din Pe­sko­va­do iz „Ku­ti­muj­ske ver­ske ku­ri­je i tr­žni­ce iko­na“ spa­vao je u svom kre­ve­tu, iza rad­nje pu­ne iko­na i sve­ća, de­ve­to­kra­kih zve­zda i mo­li­tve­nih zma­je­va, i sa­njao igru s gu­mom i ve­zi­va­njem uz uče­šće ne­iz­mer­no de­be­le že­ne iz Be­la­do­ne, ka­da je, pri sa­mom vr­hun­cu – ka­ko psi­ho­lo­škom, ta­ko i fi­zi­o­lo­škom – san na­glo bio okon­čan. Ni­šta. Cr­ni­lo. Bez sli­ka, bez zvu­ka, bez sna. Ne­sta­lo. Go­spo­din Pe­sko­va­do ni­je mo­gao čak ni da se se­ti da je sa­njao, a ka­mo­li šta je bi­lo pred­met nje­go­vog sna.

Sle­de­će no­ći, rad­nik u si­lo­su po ime­nu Ade Džan­de­ram­be­lo, tri se­stre Pen­te­kost i H. Vil­son Ne­zbit, zva­nič­ni grad­ski klo­šar, svi su na­glo pre­sta­li da sa­nja­ju tač­no u tri mi­nu­ta do tri. Sle­de­će no­ći, svi sa le­ve stra­ne Si­lo­ske uli­ce pre­sta­li su da sa­nja­ju u tri mi­nu­ta do tri. Ne­be­sa, pa­kle­ne ja­me, strast i otro­vi, sno­vi o slat­kom ubi­stvu i hi­ta­nju kroz bes­kraj­ne ša­re­ne ha­lu­ci­na­ci­je, sno­vi o pro­ga­nja­nju, ki­šo­bra­ni­ma i sta­ja­nju sa­mo s flu­o­re­scent­nim ru­ži­ča­stim uni­hop­ka­ma na se­bi na­sred sta­ni­ce Brem Čaj­kov­ski, nu­đe­nju bu­ta pe­če­nog psa od stra­ne Le­gen­dar­nog Gle­na Mi­le­ra ume­sto na­gra­de za svi­ra­nje Zvi­ždu­ka u pet na trom­bo­nu (ko­ji u stva­ri ne ume­te da svi­ra­te, ama čak ni jed­nu je­di­nu no­tu) i slu­ša­nju naj­sme­šni­jeg vi­ca na sve­tu ili taj­ne va­se­lje­ne u ša­pa­tu Bo­ga Pa­nar­hič­kog. Svi su oni ne­sta­li. Okon­ča­ni. Am­pu­ti­ra­ni. Pro­gu­ta­ni u ta­mi.

A sle­de­će no­ći, u pi­ta­nju je bi­la sva­ka ku­ća s ne­par­nim bro­jem u Is­ku­plje­nju i ka­da star­ci vi­še ni­su mo­gli jed­ni dru­gi­ma da pre­pri­ča­va­ju sno­ve uz pi­rin­ča­no pi­vo i čaj od men­te na ve­ran­di Od­mo­ri­šta za rav­ni­čar­ske mor­na­re, po­sta­lo je oči­gled­no čak i naj­tu­pa­vi­jem sta­nov­ni­ku da je Ne­što s ve­li­kim „N“ kre­nu­lo po Zlu s ve­li­kim „Z“. Ali tek ka­da se udo­vi­ca Vi­kra­ma­sin­gi (njen po­koj­ni muž po­gi­nuo je pri­li­kom ne­sreć­nog pa­da u pun si­los: uda­vio se u gen-for­mi­ra­noj ra­ži. Sva­kog le­ta nje­gov grob po­sta­jao je ma­lo žit­no po­lje za­hva­lju­ju­ći ko­jem je nje­go­va udo­vi­ca pri­pre­ma­la ma­le, po­bo­žne ra­ža­ne vek­ne u ob­li­ku na­sme­še­nih li­ca) pro­bu­di­la u tri mi­nu­ta do tri zbog iz­ra­zi­tog ose­ća­ja ne­či­jeg pri­su­stva u spa­va­ćoj so­bi, lju­di su shva­ti­li pra­vu pri­ro­du svo­je za­jed­nič­ke mu­ke.

Pre­vi­še pre­pla­še­na da bi se po­me­ri­la, vri­snu­la, uči­ni­la bi­lo šta osim da se mal­či­ce upi­ški u ga­će, udo­vi­ca Vi­kra­ma­sin­gi le­ža­la je i drh­ta­la u strep­nji dok je ne­što pu­za­lo pre­ko nje­nog uz­nož­ja i jor­ga­na da bi se po­sa­di­lo, ne­vi­dlji­vo, neo­pi­plji­vo, ali ne­po­re­ci­vo pri­sut­no na nje­nim po­za­ma­šnim gru­di­ma.

Ka­ko je to bi­lo? pi­ta­li su upla­še­ni, uz­bu­đe­ni lju­di iz Is­ku­plje­nja, a ona im je od­go­vo­ri­la, ko­lu­ta­ju­ći oči­ma, na­gi­nju­ći se na­pred pod od­go­va­ra­ju­će kon­spi­ra­tiv­nim uglom, da ta­mo ni­je mo­glo ni­šta da se vi­di, ni­šta da se vi­di, ni­šta da se omi­ri­še ili do­dir­ne. Sa­mo se čuo zvuk.
Zvuk? pi­ta­li su lju­di iz Is­ku­plje­nja. Ka­kav zvuk?
Ova­kav, od­go­vo­ri­la je udo­vi­ca Vi­kra­ma­sin­gi i, po­što je na­su­la čaj od men­te u tac­nu, usi­sa­la ga na od­vra­tan na­čin kroz na­pu­pe­le usne.
Si­sa­nje.
Si­sa­nje ju je ne­ka­ko oslo­bo­di­lo pa­ra­li­ze, po­put ko­šmar­nog či­ra ko­ji pr­ska na pro­sja­ko­vom vra­tu. Udo­vi­ca Vi­kra­ma­sin­gi us­pra­vi­la se na kre­ve­tu i vri­snu­la iz pu­nih po­za­ma­šnih gru­di. Na do­dir tog iz­u­zet­nog vri­ska, ne­što je sko­či­lo sa kre­ve­ta i, pro­šav­ši iz­me­đu ogle­da­la na zi­du i to­a­let­nog sto­la, na tren bi­lo uhva­će­no unu­tar bes­kraj­nih od­ra­za. Udo­vi­ca Vi­kra­ma­sin­gi na­čas je ugle­da­la par gu­mom ob­lo­že­nih li­si­ca, že­nu s pip­kom ko­ji joj je ra­stao iz pup­ka usred šu­me dži­nov­skih pa­prat­ni­ca, vek­nu ra­ža­nog hle­ba, na­sme­še­nog mu­škar­ca sa sre­br­nim opa­sa­čem, go­mi­lu lju­di ko­ja ju­ri za vo­zom dok ne­bo pa­da iza njih u ki­ši raz­lo­mlje­nih ko­ma­da. On­da je to kli­znu­lo is­pod vra­ta na uli­ce Is­ku­plje­nja.

Ta noć je­se­nje rav­no­dne­vi­ce, ka­da su zve­zde ne­pri­met­no pro­me­ni­le ori­jen­ta­ci­ju, pro­gla­še­na je zva­nič­nim Pr­vim da­nom Po­ša­sti Ne­sne­va­nja.

Te no­ći, Is­ku­plje­nje je umr­lo. Ni­šta ne ži­vi du­go ka­da osta­ne bez sno­va. Za­tvo­re­ni­ca u svo­joj će­li­ji. Pu­sti­njak na vr­hu svog pu­stinj­skog stu­ba. Bo­le­šlji­vo de­te u kre­ve­tu na ve­ran­di dok dru­ga de­ca ju­re oko­lo po pra­ši­ni i ze­mlji. Že­na smr­vlje­na pod pe­sni­com de­pre­si­je, u zam­ci u sop­stve­nom do­mu. Sno­vi. Od­re­di­šta. Na­de. Te­žnje. Sve to či­ni nji­hov bol pod­no­šlji­vim. Uzmi­te im to, uni­šti­te, pro­žde­ri­te, i ubi­će­te ih pod­jed­na­ko si­gur­no kao da ste ih za­kla­li.

Ni­ko se ni­je sme­jao. Ni­ko ni­je pla­kao. Ni­ko ni­je iz­la­zio. Ni­ko se ni­je ša­lio. Ni­ko ni­je či­tao knji­ge. Ni­ko ni­je sta­jao na noć­nom ru­bu gra­da da bi po­sma­trao ka­ko se me­sec-pr­sten tum­ba na ne­bu. Ni­ko se ni­je bu­dio iz sna na zvuk noć­nog te­ret­nja­ka ko­ji vu­če voz od sto­ti­nu va­go­na ru­de od­o­zgo, s po­la, ni­ti se pi­tao ku­da on to ide ta­ko da­le­ko kroz ta­ko du­gu du­gu noć ili po­mi­šljao da po­đe s njim. Ni­ko ni­je igrao. Ni­ko ni­je pe­vao. Ni­ko ni­je vo­dio lju­bav. Ni­ko ni­je po­pu­nja­vao for­mu­lar dr­žav­ne lu­tri­je ni­ti ku­po­vao no­ve ci­pe­le. Ni­ko ni­je slao pi­sma ni­ti pi­sao pe­sme. Ka­da su se neo­n­ske ce­vi u nat­pi­si­ma duž dru­ma kraj de­poa po­kva­ri­le, ni­ko ih ni­je za­me­nio; ka­da su ho­lo­gra­mi za­tre­pe­ri­li kao svr­še­tak krat­kih i be­zna­čaj­nih ži­vo­ta, ni­ko ni­je po­no­vo po­de­sio la­se­re. Star­ci na ve­ran­di čaj­dži­ni­ce pri­ča­li su o ce­na­ma pi­rin­ča, is­po­ru­ka­ma ži­ta i tr­ži­štu sto­ke, ili o spor­tu na te­le­vi­zi­ji i po­vra­ća­ju po­re­za, o pred­no­sti­ma dru­gog mo­de­la fri­ži­de­ra, i ni­ka­da ni­su pre­vi­še pi­li u vre­li­ni po­dnev­nog sun­ca. De­ca su se igra­la ško­li­ce i mbao, ra­di­la do­ma­će za­dat­ke skri­ve­na, od­la­zi­la u kre­vet po­sle ve­čer­njeg dnev­ni­ka bez ijed­ne re­či pro­ti­vlje­nja i ni­ka­da ni­su bi­la dr­ska pre­ma ro­di­te­lji­ma, pre­ska­ka­la obro­ke ni­ti do­la­zi­la ku­ći pr­lja­va od svinj­ske ba­le­ge.

Ni­ko se ni­je na­dao.
Ni­ko ni­je če­znuo.
Ni­ko ni­je ma­štao.
Ni­ko ni­je sa­njao.
Ni­ko ni­je ži­veo.

Du­go­traj­ni si­vi ve­tar is­to­va­rio je svoj te­ret pra­ši­ne na Is­ku­plje­nje, trun po trun po trun, kao po­krov.

Sa­mo je jed­na oso­ba bi­la imu­na. Sa­mo je ona sa­nja­la i ona je i bi­la ta ko­ja je pri­zva­la žde­ra­ča sno­va da tre­pe­ri i is­pre­da se iz svo­jih me­tal­nih ogle­da­la bes­kraj­nih od­ra­za.

„Ta­ko su me ot­kri­li“, ka­že Le­pa Al­bu­ker­ki i noć­na pri­ča s vi­so­rav­ni do­šla je do svr­šet­ka. „Li­ce mi je bi­lo su­vi­še ve­dro. Ho­da­la sam su­vi­še us­prav­no. Za­sta­ja­la sam da gle­dam na ru­bu gra­da, me­se­ce, zve­zdu, oslu­ški­va­la sam eli­se ve­tre­nja­ča. Ta­da su shva­ti­li. Ro­đe­na maj­ka od­re­kla me se pred grad­skim ve­ćem. La­nac je ona iz­mi­sli­la. Kao ce­nu. Vi­diš, sva­ko ko do­đe ov­de, u grad, u Re­sto­ran, mo­ra da pro­ve­de noć sa mnom, da spa­va sa mnom i da mi dâ svo­je sno­ve.“

Ona sta­vi bo­cu na šank. Pri neo­n­skom sve­tlu i u sne­nim sen­ka­ma, ne­zna­nac je is­pi­tu­je vr­šci­ma pr­sti­ju, s ču­đe­njem. Bren­di iz Be­la­do­ne. Do­nja tre­ći­na bo­ce is­pu­nje­na je mut­nim ta­lo­gom.

„Sno­vi, go­spo­di­ne.“ La­nac gmi­že po li­no­le­u­mu; sa­vest u li­ku zve­čar­ke. „Sva­kog ju­tra, pri­ča­ju mi šta su sa­nja­li, a ja to be­le­žim na li­sto­vi­ma pa­pi­ra. On­da pa­pir umo­tam i uba­cim u bo­cu. Ka­da se na­pu­ni, svi će do­ći ova­mo, svi sta­nov­ni­ci Is­ku­plje­nja, sva­ki će ot­pi­ti po na­pr­stak i do­bi­ti na­trag svo­je sno­ve. Sno­vi se ras­tva­ra­ju u al­ko­ho­lu, go­spo­di­ne. Ka­da ru­ko­pis na pa­pi­ru iz­ble­di, to za ne­ko­ga zna­či no­vi san.“

Ne­zna­nac is­pi­su­je po šan­ku ši­fre i broj­ke ka­ži­pr­stom umo­če­nim u hlad­ni čaj.

„Pro­ći će de­set go­di­na dok se ta bo­ca ne na­pu­ni“, ka­že. Uhva­će­no me­se­či­nom, stvo­re­nje ko­je je­de sno­ve tr­za se i drh­ti na uli­ca­ma. „Osta­vi­lo ti je tvo­je sno­ve, ali ti je pro­gu­ta­lo ži­vot. Ti si pod­jed­na­ko žr­tva po­ša­sti kao i svi oni. Još i vi­še.“

On dig­ne la­nac, od­me­ri ga be­o­čug po be­o­čug. Maj­ka gun­đa. Maj­ka hr­če. Maj­ka se pre­vr­će u du­bo­kom, sno­va li­še­nom spa­va­nju.

„Mo­gla si da se oslo­bo­diš kad god si hte­la. Da si hte­la. Svi oni či­ji su sno­vi sme­šte­ni u tu bo­cu uči­ni­li bi to, po­ve­li bi te sa so­bom, bi­lo ku­da, bi­lo gde na sve­tu. Kri­vi­ca je ono što te ve­zu­je za ovo me­sto i za maj­ku.“

Hvuš hvuš hvuš ču­ju se eli­se dok se okre­ću u du­bo­koj, tam­noj no­ći. Ne­zna­nac po­dig­ne put­ni ra­nac na šank, od­mo­ta cr­nu, za­tu­pa­stu spra­vu po­ma­lo na­lik na sklo­pi­vi ki­šo­bran, a po­ma­lo i ne. Smo­ta­ni kabl po­ve­zu­je to s neo­bič­nim ran­cem.

„Glup je onaj put­nik ko­ji pu­tu­je sta­za­ma ka­kve ja bi­ram, ako ne­ma iz­ve­snu za­šti­tu“, ka­že on, smrk­nu­to, dok ce­vi si­ja­ju, na­mo­ta­ji zu­je, po­ka­zi­va­či tre­pe­re. Okre­ne se pre­ma Le­poj Al­bu­ker­ki. „Mo­gu da pre­ki­nem taj la­nac. Evo tu. Od­mah. Za tren. Ali ti mo­raš da ka­žeš da že­liš da to ura­dim.“
„Ne mo­gu. Ne mo­gu, go­spo­di­ne. Sno­vi…“
„Ali šta ako bih ti re­kao da isto ta­ko mo­gu da vra­tim i sno­ve? Ne no­ve sno­ve, ni­ti sno­ve dru­gih lju­di, već one sta­re. Pra­ve sno­ve. Šta bi ta­da re­kla?“
„Mo­žeš li to? Za­i­sta?“
„Mo­gu da ih vra­tim. Po­ka­za­la si mi ka­ko to mo­že da se uči­ni. Ali od te­be za­vi­si, kao što od sva­ke grad­ske du­še li­še­ne sno­va za­vi­si da po­no­vo uzme svo­je sno­ve na­trag.“
„Ka­ko? Go­spo­di­ne?“
„Ve­ruj mi. Da li mi ve­ru­ješ?“
„Ja… ve­ru­jem ti.“
„A da li že­liš da bu­deš slo­bod­na?“
„Da! Da! O, bo­že, da!“

Ne­zna­nac upe­ri cr­ni ki­šo­bran u me­sto gde la­nac do­di­ru­je pod. Mu­nja naj­či­sti­je mo­gu­će be­le sve­tlo­sti oba­sja tam­nu unu­tra­šnjost Re­sto­ra­na iz­gu­blje­nih sno­va. Sa­mo­var, pr­lja­ve ča­še, bo­ce po­sla­ga­ne u po­li­ce iza li­me­nog šan­ka, sve to za­zve­či od ko­tr­lja­nja mi­kro­gr­mlja­vi­ne. Maj­ka se pro­bu­di u ta­mi, s po­vi­kom; po­no­vo se ob­ru­ši u san. Dim se vi­je iz ru­pe gde je ta­hi­jon­ski zrak u pa­ru pre­tvo­rio la­nac, pod i dva­de­set cen­ti­me­ta­ra pod­u­pi­ra­ča Is­ku­plje­nja.

„Ho­di!“ ka­že ne­zna­nac i za­ši­lji br­ko­ve, do­gra­bi jed­nom ru­kom ra­nac, dru­gom Le­pu Al­bu­ker­ki. „Ho­di! Od­mah! Br­zo!“ Po­vu­če je kroz vra­ta ko­ja ni­je bi­la u sta­nju da osta­vi pro­te­kle tri go­di­ne, niz ste­pe­ni­ce, na uli­cu gde is­to­plje­ni kraj lan­ca osta­vlja zmij­ski trag u si­voj pra­ši­ni vi­so­rav­ni. Sr­ce joj buk­ne unu­tra kao fe­sti­val­ski va­tro­met, oma­mlje­no vr­to­gla­vi­com slo­bo­de po­put mo­li­tve­nih zma­je­va ko­ji se ob­ru­ša­va­ju i pra­ve pe­tlje no­še­ni spi­ri­tu­al­nim ve­tro­vi­ma. U sta­nju je da kre­ne kud god po­že­li: i to­me ne­ma kra­ja. Ne­ma kra­ja. „Ho­di“, ka­že ne­zna­nac, „ho­di“, i uz smeh, su­ze, Le­pa Al­bu­ker­ki pu­sti da je on od­vu­če pra­znim uli­ca­ma is­pu­nje­nim sen­ka­ma neo­na i ne­u­ro­za.

Na li­me­nom šan­ku, bo­ca po­zajm­lje­nih sno­va za­ko­tr­lja se i za­kla­ti, pad­ne na tle i raz­bi­je, a sve te go­di­ne ras­tvo­re­nih sno­va po­cu­re iz­me­đu da­sa­ka po­da.

S ru­kom u ru­ci, oni otr­če do ru­ba gra­da, do me­sta gde ne­zgrap­ni kran mi­kro­ta­la­sne ku­le Is­ku­plje­nja di­že mo­li­tve­nu či­ni­ju od is­pre­ple­ta­ne ži­ce pre­ma Bo­gu.

„Sa­da“, ka­že ne­zna­nac i či­ni se da je sa sva­kim ko­ra­kom u tr­ku, po­sle sva­kog iz­go­va­ra­nja re­či ho­di, za ko­rak i reč po­stao mla­đi na onom me­stu gde pra­va mla­dost ni­ka­da za­i­sta ne umi­re. Mu­nja sjaj­na kao ka­di­lak ble­šti mu u oči­ma, osmeh mu je kao neon džu­bok­so­va u čaj­dži­ni­ca­ma po­re­đa­nim duž ma­gi­stral­nih dru­mo­va sve­ta. Ve­re se uz mi­kro­ta­la­snu ku­lu, ru­ka pre­ko ru­ke, na­re­đu­je za­pa­nje­noj Al­bu­ker­ki (ko­ja ne shva­ta baš sa­svim šta se de­ša­va, osim da je u pi­ta­nju ne­što div­no) da mu do­ba­ci kabl iz ran­ca i, po­što se pri­klju­čio na pla­ne­tar­nu mi­kro­ta­la­snu mre­žu, ma­lu ruč­nu ta­sta­tu­ru. Pr­sti mu kuc­ka­ju po me­kim ta­ste­ri­ma i ve­li­ku ti­ši­nu Is­ku­plje­nja is­pu­nja­va iz­ne­nad­no br­blja­nje zri­ka­va­ca ko­jim or­bi­tal­na bi­ća raz­go­va­ra­ju jed­no s dru­gim dok se ob­ru­ša­va­ju kroz noć pre­ma ju­tru. Ne­zna­nac okre­ne li­ce ne­bu i osmeh mu je pun zve­zda pa­da­li­ca.
„Du­žni su mi“, do­vi­ku­je joj. „Na ve­li­koj vre­men­skoj uda­lje­no­sti odav­de, uči­nio sam im, či­nim, uči­ni­ću im – pro­kle­ti je­zik, za­što ne­ma od­go­va­ra­ju­ća vre­me­na? – ve­li­ku uslu­gu. Oni su mo­ral­na stvo­re­nja, kao svi an­đe­li, i ima­ju sup­til­ni ose­ćaj za ugo­vor­no pra­vo i obli­ga­ci­je, ali, kao sva spi­ri­tu­al­na bi­ća, ma­nje su ve­za­ni vre­me­nom od nas. Gle!“

I dok vi­si o jed­noj ru­ci s ku­le, po­ka­že dru­gom iza že­le­znič­kih ši­na, iza neo­n­skog zna­ka RO­ŠTILJ/POM­FRIT/ČA­LA-BRC, iza si­lo­sa, iza si­vih Stam­po­sa, iza ru­ba pla­ne­te pre­ma me­stu gde upra­vo pa­da jed­na usa­mlje­na zve­zda. Le­pa Al­bu­ker­ki sto­ji sr­ca pro­bo­de­nog sa de­vet de­se­ti­na ču­đe­nja i jed­nom de­se­ti­nom strep­nje dok zve­zda na­i­la­zi u pa­du pre­ko sve­ta, pre­ma njoj, na­ra­sta, tum­ba se i pre­me­će kroz sve­mir, ble­šta­va sve­tle­ća le­te­li­ca. Za­kla­nja oči od nje­nog pro­dor­nog sja­ja.

„Gle!“ za­po­ve­di ne­zna­nac po­no­vo i ovaj put po­ka­že po­no­vo pre­ko gra­da, iza Is­ku­plje­nja i nje­go­vih cr­ve­nih cre­po­va, dim­nja­ka i od du­ho­va iz­li­za­nih, is­ce­pa­nih, bes­ko­ri­snih mo­li­tve­nih zma­je­va, pre­ma ju­tar­njem ru­bu sve­ta. A na vr­hu nje­go­vog is­pru­že­nog pr­sta dru­ga zve­zda odva­ja se iz me­se­ca-pr­ste­na i pre­me­će dok hi­ta pre­ma Is­ku­plje­nju i nje­go­voj vi­so­rav­ni.
„Gle!“ uz­vik­ne ne­zna­nac tre­ći put, na­sme­je se i mah­ne de­u­te­ro­nom­skim še­ši­rom, a sve­tlu­ca­vo tum­ba­nje pre­sta­ne i u za­sle­plju­ju­ćem trep­ta­ju dva sve­tlo­sna di­ska poč­nu da se ne­u­mo­lji­vo kre­ću pre­ko ze­mlje, pre­ma gra­du.
„Kri­la!“ vi­če on. „Or­bi­tal­na ogle­da­la, iz drev­nih da­na ka­da ih je RO­TEH ko­ri­stio da sun­če­vu sve­tlost usme­ra­va­ju na po­lar­ne ka­pe i pre­tva­ra­ju ih u pa­ru. Sva­ko je pro­me­ra pet ki­lo­me­ta­ra, ali la­ga­no po­put kri­la an­đe­la. Ne sme­ju da se spu­ste u at­mos­fe­ru ni­že od tri­de­set ki­lo­me­ta­ra.“

Sve­tlo­sni di­sko­vi pri­bli­ža­va­ju se pre­ko Stam­po­sa i Is­ku­plje­nje je tač­no iz­me­đu njih. Le­pa Al­bu­ker­ki šti­ti oči dok se kru­go­vi su­sre­ću iz­nad nje i spa­ja­ju. Sve­tlost. Bes­kraj­na sve­tlost. Pr­vo­bit­na sve­tlost. Is­ku­plje­nje ču­či, tam­ni i pre­stra­še­ni rep­til, is­pod dva leb­de­ća ogle­da­la. U nji­ho­voj ži­ži, Le­pa Al­bu­ker­ki se okre­će, ču­di, ose­ća sve­tlost na li­cu, u ko­si, na ša­ka­ma. Sta­ri lu­di ne­za­nanc lju­lja se kao de­te oka­čen o mi­kro­ta­la­snu ku­lu, sme­je se i sme­je i sme­je.

A iz bes­kraj­ne re­gre­si­je, iz od­ra­za od­ra­za od­ra­za, iz bes­kraj­nog sma­nji­va­nja Is­ku­plje­nja uhva­će­nog iz­me­đu dva or­bi­tal­na ogle­da­la tri­de­set ki­lo­me­ta­ra vi­so­ko, na ru­bu tro­pos­fe­re, iz­vi­re sva­ki ukra­de­ni san, sva­ka iz­gu­blje­na na­da, sva­ka dra­go­ce­na po­mi­sao i vi­zi­ja. Sve je po­sta­lo vi­dlji­vo. U trep­ta­ju sve­tlo­sti uli­ce su is­pu­nje­ne kr­ho­ti­na­ma i rav­ni­ma vi­zi­ja: kri­la­te ku­će, de­ca ko­ja ma­ze mač­ke, pre­te­ći ro­đa­ci na ko­tu­ralj­ka­ma, fu­zi­o­ni an­đe­li, mi­go­lje­nje pu­ti, pla­me­no­vi pa­kla, obla­ci­ma is­pu­nje­na ne­be­sa što mi­ri­šu na mar­ci­pan; svi pla­no­vi, am­bi­ci­je i za­mi­sli; sve bri­ljant­ne ka­ri­je­re i ži­vo­ti po­sve­će­no­sti, vi­so­ka, gor­da i sa­mo­stal­na de­ca što ko­ra­ča­ju sve­tom, ku­hinj­ska po­ma­ga­la i neo­če­ki­va­na ro­đen­dan­ska sla­vlja, du­go pla­ni­ra­ni od­mo­ri i div­ni pen­zi­o­ner­ski da­ni, za­vo­dlji­vi ša­pat ve­tra po če­lič­nim ši­na­ma u ko­je je svet umo­tan, sta­ja­nje na ru­bu gra­da i gle­da­nje u ne­bo, s ču­đe­njem i na­dom: sve se to obr­će i tum­ba uli­ca­ma po­put iš­ču­pa­nog ko­ro­va no­še­nog olu­jom sno­va.

„Šta da ra­dim?“ upi­ta Le­pa Al­bu­ker­ki ne­znan­ca. „Ne znam šta da tra­žim!“
„Se­be!“ vik­ne on i ma­še joj pu­stinj­skim še­ši­rom. „Šta dru­go?“

Za­i­sta, šta dru­go? Ona po­tr­či uli­ca­ma pu­nim tu­đih sno­va, pro­gu­ra se kroz ču­de­sa i di­vo­te, in­tim­ne fan­ta­zi­je, jav­ne te­žnje, po­raz­bi­ja rav­ni na­mre­ška­nog cve­ća, ku­ća od čo­ko­la­de, že­na s ra­znim du­vač­kim in­stru­men­ti­ma ume­sto gla­va, dži­nov­skih pu­tu­ju­ćih ge­ni­ta­li­ja, stra­ho­va od smr­ti iza­zva­ne pa­dom me­se­ca i na­da­nja da će spi­ri­tu­al­ni ve­tar sne­va­ča po­ne­ti u dru­štvo sve­ta­ca i an­đe­la; tra­ži, tra­ži, tra­ži i na ćo­šku Uli­ce Džam­bo­la­ja, pro­na­la­zi. Se­be. Le­pu Al­bu­ker­ki ka­kvu je Le­pa Al­bu­ker­ki od­u­vek sa­nja­la. Pru­ži ru­ku se­bi iz sna, a Al­bu­ker­ki iz sna pre­po­zna je, osmeh­ne se i od­go­va­ri ta­ko što i sa­ma pru­ži ru­ku, i dok pa­da u za­gr­ljaj one ko­ja že­li da bu­de, bi­će iz sna eks­plo­di­ra u hi­lja­du Al­bu­ker­ki, mi­lion Al­bu­ker­ki, u sve mo­gu­će Al­bu­ker­ki ko­je bi bi­le ka­dre da na­sta­ve da­lje po­sle tog tre­na: bo­ga­te i si­ro­te, le­pe i sa­ka­te, moć­ne i skrom­ne, lju­bav­ni­ce, bu­da­le i pri­tvo­ri­ce, is­pu­nje­ne lju­ba­vlju i is­pu­nje­ne mr­žnjom, is­pu­nje­ne na­dom i is­pu­nje­ne oča­ja­njem, is­pu­nje­ne sve­tlom i is­pu­nje­ne ta­mom; to su svi mo­gu­ći ži­vo­ti ko­je je ika­da sa­nja­la.

„Da!“ uz­vik­ne ona. „O, da!“ i na­jed­nom, olu­ja tih ži­vo­ta be­sni u njoj, hi­ta da is­pu­ni to me­sto ko­je je ta­ko du­go bi­lo šu­plje da je za­bo­ra­vi­la šta ga je uop­šte ra­ni­je is­pu­nja­va­lo.

I ta­da ču­je. Sa ve­li­ke da­lji­ne, iz Stam­po­sa. Da­le­ko niz ši­ne. Zvi­žduk noć­nog te­ret­nja­ka ko­ji na­i­la­zi.

„Mo­žeš da stig­neš ako to že­liš“, ka­že ne­zna­nac, na­jed­nom, neo­bja­šnji­vo, kraj nje. „Još imaš do­volj­no vre­me­na.“
„Ali osta­li…“
„S nji­ma će sve bi­ti u re­du.“

Pro­bu­đe­ni ne­pri­rod­nim osvi­tom iz du­bo­kog i sno­va li­še­nog spa­va­nja, sta­nov­ni­ci Is­ku­plje­nja na­vi­ru kroz svo­je ula­ze i ka­pi­je u tih ne­ko­li­ko uli­ca, ju­re svo­je sno­ve, hva­ta­ju i gra­be ve­li­ke pre­gr­šti i tr­pa­ju ih u tor­be, še­ši­re i ku­ti­je. Ne­ki sto­je na pra­šnja­voj uli­ci i tr­pa­ju pu­ne ša­ke sit­no is­ki­da­nih sno­va u gu­šu; dru­gi se opre­ma­ju mre­ža­ma i uzda­ma, sto­čar­skim ko­nop­ci­ma ka­ko bi la­som ukro­ti­li di­vlje sno­ve. Na ćo­šku Se­va­sto­polj­ske i De­ve­te, dva star­ca tu­ku se jer bi da ima­ju istu le­po­ti­cu iz sna, go­lu, pre­kri­ve­nu sre­br­nim kr­znom pu­me; do­le, kraj de­poa „Že­le­zni­ce Vi­tle­jem Ares“, su­pru­ga gr­di mu­ža za­to što ga je uhva­ti­la s na­ruč­jem pu­nim sno­va o že­ni nji­ho­vog pr­vog kom­ši­je. Ro­di­te­lji okret­no kon­fi­sku­ju frag­men­te raz­vrat­nih i la­sciv­nih sno­va ko­je su na­pa­bir­či­la nji­ho­va de­ca, jar­ke, bli­sta­ve i gre­šne iz sliv­ni­ka; omla­din­ci kri­šom ku­pe una­o­ko­lo sve još ne­za­tra­že­ne vi­zi­je ko­je mo­gu da pro­na­đu, uz po­mi­sao da ih ka­sni­je pro­da­ju pra­vim vla­sni­ci­ma dok se pri­ja­te­lji i kom­ši­je tu­ku i za­ma­hu­ju ka­sap­skim se­či­vi­ma da bi od­se­kli što ve­će ko­ma­de sa bli­sta­vih gra­đe­vi­na naj­u­zvi­še­ni­jih sno­va.

Po­no­vo se ču­je zvi­žduk vo­za. Bli­že. Do­la­zi ko­lo­se­kom, ne­za­u­sta­vljiv kao smrt. Koč­ni­ce cvi­le; hi­lja­du to­na noć­nog te­ret­nja­ka uspo­ra­va pre­ma skret­ni­ca­ma. Osta­je još sa­mo ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, a ona se još ni­je od­lu­či­la.

Ne­zna­nac uhva­ti Le­pu Al­bu­ker­ki za ra­me­na. Iz­van nje­go­vih ru­ku i nji­ho­va dva te­la, vi­še ne po­sto­ji ni­šta, baš ni­šta.

„Od­lu­či se. Iz­bor je tvoj. Bol je tvoj. Ali šta god da ura­diš, ne smeš da se osvr­neš.“

Jer ta­ko je uvek bi­lo u le­gen­da­ma. I ona po­gle­da, ne na­trag, već na­vi­še, pre­ma dva di­ska be­le sve­tlo­sti, ki­lo­me­tri­ma iz­nad gra­da. Za­ču­je zvi­žduk vo­za i nje­gov zvuk is­pu­nja­va svet.

„Da“, ka­že, tre­ći put. „Da, da, o bo­že, da.“
„Kre­ni on­da.“

Tr­či, da­lje od uli­ca is­pu­nje­nih po­lu­de­lim lov­ci­ma na sno­ve i sve te smr­ska­ne i raz­bi­je­ne na­de; da­lje od ne­znan­ca, ko­ji se osme­hu­je po­seb­nom vr­stom osme­ha is­pod ru­ba de­u­te­ro­nom­skog še­ši­ra. Tr­či pre­ma si­lo­si­ma i boč­nim ko­lo­se­ci­ma, pre­ska­če sre­br­ne ši­ne jed­nu po jed­nu pre­ma fu­zi­o­nom te­glja­ču „Vi­tle­jem Ares“ Kla­se 88 ko­ji uz škri­pu uspo­ra­va pre­ko skret­ni­ca pre­ma iz­la­znom ko­lo­se­ku, umo­tan u pa­ru i re­ak­tor­ske mag­net­ne du­ho­ve, i na­sta­vlja kraj spo­re pa­ra­de otvo­re­nih va­go­na i he­mij­skih re­zer­vo­a­ra. Po­sa­da ne mo­že da je vi­di, su­vi­še je is­pu­nje­na ne­ve­ri­com i ob­u­ze­ta po­sma­tra­njem tog ma­log frag­men­ta lu­di­la ko­ji je iz uma Pa­nar­ha is­pao na uli­ce ma­log gra­da u Stam­po­su. Ne­zna­nac po­la­ko apla­u­di­ra dok Le­pa Al­bu­ker­ki, u svom tek­sa­su i cvet­nom top-kor­se­tu, i da­lje bo­so­no­ga, na­ska­če na spoj­ni­cu i, u tri ko­ra­ka od ka­kvih se osta­je bez da­ha, us­pi­nje se le­stvi­ca­ma na krov, dok mag­net­ni re­ak­to­ri gr­me, a lo­ko­mo­ti­va do­da­je sna­gu i ubr­za­va iz Is­ku­plje­nja. On­da se on okre­ne, od ši­na, od lju­di, od sve­tlom is­pu­nje­nih uli­ca; sve­mu to­me okre­ne le­đa i jed­nim ko­ra­kom svo­jih ču­de­snih či­za­ma is­tu­pi iz sve­ta u sne­va­nje, a za so­bom osta­vi sa­mo ma­le trep­ta­je mu­nja, vr­tlo­ge pra­ši­ne i bo­ju u sva­kom neo­nu duž Uli­ce De­poa, za ko­ju bi sva­ko, da je sa­mo po­gle­dao, re­kao da je to upra­vo bo­ja Bož­jih oči­ju.

Voz do­bi­ja na br­zi­ni. Le­pa Al­bu­ker­ki se ne osvr­će. Ni­ka­da se ne osvr­ći. Gle­daj na­pred, duž vi­ju­ga­vog ni­za va­go­na i tan­ke­ra dok se gur­ka­ju na skret­ni­ca­ma, gle­daj na­pred, da­lje od ko­nu­sa pred­njeg fa­ra lo­ko­mo­ti­ve, duž ši­na, kud god da vo­de. Ko­su joj no­si ve­tar što du­va sa ivi­ce sve­ta. Ne vi­di maj­ku ko­ja, po­sled­nja pro­bu­đe­na iz sno­va li­še­nog spa­va­nja, sto­ji na ste­pe­ni­ca­ma Re­sto­ra­na iz­gu­blje­nih sno­va s pre­ki­nu­tim lan­cem u jed­noj ru­ci i raz­bi­je­nom bo­com bren­di­ja iz Be­la­do­ne u dru­goj, ne mo­že da joj ču­je glas od gr­mlja­vi­ne fu­zi­o­nih mo­to­ra i klo­pa­ra­nja ka­re­ta, ka­ko je do­zi­va. Tri pu­ta.

„Al­bu­ker­ki! Al­bu­ker­ki! Al­bu­ker­ki!“

Voz pre­la­zi pre­ko oštrog ru­ba di­ska sun­če­ve sve­tlo­sti u mrak no­ći na vi­so­rav­ni.

A ta­mo, iza si­lo­sa, duž ru­ba gra­da, ro­to­ri ve­tre­nja­ča okre­ću se na du­go­traj­nom si­vom ve­tru. U jed­nom tre­nut­ku, kri­la im se okre­ću u sa­vr­še­nom skla­du.

Hvuš hvuš hvuš.
Hvuš hvuš hvuš.

Izbor i prevod s engleskog: Goran Skrobonja
 

nazad