Iz novih knjiga

Saša Milenković

POSNE GODINE

(„Alma“, Beograd, 2010)
 

Ra­no ju­tro. Či­ni se kao da ni­ka­da ne­će sva­nu­ti. Dan se vu­če ta­ko la­ga­no da iz­gle­da kao da je ze­mlja sta­la. On i noć nad­vla­če ko­no­pac. Ovaj put je iz­gle­da­lo kao da će dan iz­gu­bi­ti, ali ni­je.
Ipak je te­ško i ne­volj­no po­be­dio.
Ma­gla se vu­kla kao sta­ri iz­an­đao pas po do­li­na­ma.
Nju ni­ko ni­je mo­gao upla­ši­ti. Ni rat, ni stra­da­nja, ni užas.
Ona je išla svo­jim pu­tem la­ga­no, ne osvr­ću­ći se.

Sve su to ja­sno mo­gli da vi­de njih dvo­ji­ca jer su se na­la­zi­li na jed­nom br­du, a is­pod njih se pro­sti­ra­la ve­li­ka za­ra­van. Bi­la je pot­pu­no pre­kri­ve­na be­lom jam­bo­li­jom, iz ko­je su iz­vi­ri­va­li vr­ho­vi dr­ve­ća ob­gr­lje­ni sla­nom. Sve je iz­gle­da­lo kao ve­li­ki se­ljač­ki ured­no na­me­šten kre­vet ko­ji je če­kao ne­ke dra­ge go­ste. Uteg­nut i lep. Tek ta­mo ne­gde pred kraj, ta­mo gde ni oko vi­še ne mo­že da do­pre, po­či­nja­la su opet br­da i pla­ni­ne.

Dva rat­na dru­ga su ne­tre­mi­ce gle­da­li ka­ko ma­gla po­pušta pred na­le­ti­ma sve ja­čeg i ja­čeg sun­ca. Sva­ki nje­gov zrak kao mač ju je la­ga­no pro­ba­dao, dok je naj­zad ni­je svu ote­rao.

Čud­na ze­mlja, još čud­ni­ji lju­di.

Bo­sna je u ova­ko le­po ju­tro iz­gle­da­la kao mir­no jag­nje sprem­no na igru. A ustva­ri ni­je bi­lo ta­ko. Bio je to vuk pre­vr­tljiv i opa­san za sva­ko­ga ko se na­đe u nje­go­voj bli­zi­ni. Njih dvo­ji­ca su bi­li tu is­pred nje­go­vih oštrih če­lju­sti, a on, on je bio spre­man da za­gri­ze i ot­ki­ne sve le­po što je­dan čo­vek mo­že da po­ne­se iz voj­ske. Sva­ku uspo­me­nu, sva­ki san.

Bi­li su u Ju­go­slo­ven­skoj na­rod­noj ar­mi­ji. Ali ni­je bio to obi­čan voj­ni rok. Po­šli su od ku­će u mi­ru, a evo ih u sred naj­kr­va­vi­jeg ra­ta.

Rat ih je pri­gr­lio kao do­bre dru­go­ve i iz tog za­gr­lja­ja ni­su us­pe­li da se iz­vu­ku do da­nas. Bi­li su u is­ku­še­nji­ma da odu, da osta­ve sve i vra­te se ku­ći pa šta bu­de, da bu­du de­zer­te­ri. Ali od ko­ga bi po­be­gli. Od voj­ske ko­ja ne po­sto­ji, od dr­ža­ve ko­je ne­ma, od dru­go­va ko­ji su ih već odav­no osta­vi­li, ili od zle sud­bi­ne. Ov­de se ni­je zna­lo ko pi­je, a ko pla­ća. Ni pro­tiv ko­ga se bo­re, ni za šta se bo­re, ni sa kim se bo­re, ni­šta.

Je­di­no što se zna­lo je da gla­va osta­ne na ra­me­ni­ma i te­lo u jed­nom ko­ma­du.

A na­po­lju oko njih ču­le su se pti­ce. Cvr­kut pti­ca. Ali ne obi­čan. Kao da su se pro­se­ja­li svi le­pi cvr­ku­ti i od­le­te­li. Osta­li sa­mo oni stra­šni, kre­šte­ći gla­so­vi vra­na i ga­vra­na, pti­ca zloslutnica.

I baš po­red nji­ho­ve stra­ža­re, ma­le brv­na­re uko­pa­ne u ze­mlju na dr­vo sle­te je­dan cr­ni ga­vran. Čud­no je ga­kao, kao da ho­će nešto da ka­že. Oni ga ni­su raz­u­me­li, a tre­ba­lo je. Da su sa­mo ma­lo bo­lje oslu­šnu­li, ču­li bi nje­gov glas: be­ži­te, be­ži­te gla­vom bez ob­zi­ra odav­de. Odav­de do Dri­ne vla­da smrt, tu­ga, jad i be­da. To je sa­mo ov­de osta­lo. Sve dru­go je oti­šlo, i sre­ća, i na­da, i ži­vot, i ra­dost.

Oni su odav­no ne­sta­li i po­ne­li sve sa so­bom.

Osta­li su sa­mo oni ko­ji ni­su ima­li gde po­be­ći, oni ko­ji su bra­ni­li svo­je par­če ze­mlje, i oni ko­ji su mi­sli­li da iz ovo­ga mo­gu iz­vu­ći ne­ka­kve ko­ri­sti. Ali ka­kve? Bi­lo ka­kva ko­rist u ra­tu pri­gra­blje­na je pro­klet­stvo. Na ža­lost, to se ot­kri­je tek na kra­ju, ka­da je za isti­nu i za po­ka­ja­nje ka­sno.

Za­što su njih dvo­ji­ca osta­li? Ni­su zna­li. To ni­su ume­li da ob­ja­sne.
Ne­da­le­ko od njih tr­čao je po­to­čić pre­ko glat­kog ka­me­nja i po­vi­je­ne tra­ve.

I on je hu­čao svo­ju tu­žnu pe­smu. Svo­je ja­de je hteo ne­ko­me da is­pri­ča, ali ga ni­ko čuo ni­je. Ili su ga svi ču­li, a ni­su raz­u­me­li.

Od nje­go­vih pri­ča, da ih je ko imao ču­ti, mo­gao je do sa­da knji­gu da na­piše. Ali, avaj, re­či su mu bi­le ne­ra­zu­mlji­ve za ljud­sko uho.

I on je hteo da is­pri­ča šta je sve pre­ži­veo u zad­njih ne­ko­li­ko me­se­ci.
Ko­li­ko je ljud­skih du­ša pre­ve­zao u re­ku, pa da­lje u mo­re, iz mo­ra na ne­bo.

Da je jed­na du­ša bi­la jed­na ci­gla, do sa­da bi ku­ću sa­gra­dio. I ogra­du na­pra­vio i ce­lo dvo­rište po­plo­čao. A da ih je re­đao jed­nu na dru­gu, do ne­ba bi sti­gao. Mo­gao bi i sa­mo­ga bo­ga do­zva­ti da mu ka­že da se sa­ža­li na ove lju­de do­le na ze­mlji da se pri­zo­vu pa­me­ti. Ali ga ni­ko čuo ni­je.

Ko­li­ko je kr­vi sa ljud­skih ru­ku sprao, od nje je mo­gao i sam re­ka po­sta­ti.

Ni­je bi­lo hlad­ne gla­ve u ovoj usi­ja­noj ze­mlji da ga ču­je, a i ako je bi­lo, ta gla­va ne bi ni­šta od­lu­či­va­la.

Oni ko­ji su ga tre­ba­li ču­ti ni­su bi­li ov­de. Bi­li su za­klo­nje­ni ne­gde da­le­ko de­be­lim zi­do­vi­ma i svo­jim lu­dim za­mi­sli­ma o to­me ka­ko se pra­vi jed­na ze­mlja ili još bo­lje, o to­me ka­ko se ru­ši jed­na ze­mlja.

Oni nje­gov je­zik ni­su go­vo­ri­li, oni su go­vo­ri­li je­zi­kom stra­ha, mrž­nje, be­sa i ja­da. Sa­mo su taj je­zik raz­u­me­li.

Dr­vo na ko­je je pti­ca sle­te­la i ono je hte­lo ne­što da ka­že. Ma­ha­lo je bez­u­spešno svo­jim gra­na­ma ne bi li pri­vu­klo ne­či­ju pa­žnju. Kla­pa­ra­lo lišćem, kri­vi­lo se, ali bez­u­spešno.

Sun­ce je ko­nač­no iza­šlo iza br­da ce­lo, mo­gao ga je sva­ko vi­de­ti, ali ono to ni­je že­le­lo. Bi­lo mu je mr­sko da oba­sja ovu ze­mlju, da osve­tli sve stra­ho­te ko­je je noć za so­bom osta­vlja­la.

Da se ono pi­ta­lo, pu­sti­lo bi da noć tra­je go­di­nu da­na ili du­že. Da se sve za­vrši u toj jed­noj stra­vič­noj no­ći i da ko­nač­no ono na­sme­ja­no iza­đe i ka­že svi­ma: sa­da je mir.

Ali taj dan je bio mno­go, mno­go da­le­ko odav­de.
Sun­ce je iza­šlo tu­žno jer ništa ni­je mo­glo da pro­me­ni.
Sve ove re­či, ge­sto­ve i mi­mi­ku Mla­den pre­ki­de i ote­ra u za­bo­rav pi­ta­njem:
– Ko­li­ko je vre­me­na prošlo od pr­vog na­pa­da go­re u Ri­je­ci, se­ćaš se?
– Mi­sliš od kad smo se iz­vu­kli – re­če Ismet, Al­ba­nac, ina­če Mla­de­nov naj­bo­lji drug u voj­sci. Ka­kve li iro­ni­je, za­kle­ti „ne­pri­ja­te­lji” nji­ho­va dva na­ro­da a ov­de u ovoj ja­zbi­ni, naj­bo­lji pri­ja­te­lji. Šta ih je zbli­ži­lo, mu­ka ili ne­što dru­go. Iz­gle­da da je mu­ka bi­lo uzrok, ali ne i po­sle­di­ca ovo­ga dru­gar­stva. Mo­žda je od­lu­či­lo to ko je ka­kav čo­vek. Njih dvo­ji­ca, ne­ma sum­nje, bi­li su do­bri lju­di.
 

nazad