Iz novih knjiga

Ranko Babić

KRUK

(„Progeto”, Beograd, 2010)
 

1.

Na ko­rak je od ivi­ce li­ti­ce. Is­pre­la­man hri­di­ma, pod njim je ko­vi­tlac ta­la­sa i ve­tra, sa iz­bri­sa­nom gra­ni­com uzroč­no­sti. Za­stra­šu­ju­će je ka­ko mo­re be­sni, ili mo­žda ste­nje pod ve­trom ko­ji iz­mi­če oči­ma a osta­vlja oti­ske na vo­di. Ili to mo­re uz­vra­ća ve­tru? Si­li­nom uti­snu­ti jed­no u dru­go, pot­pu­no bi da mu za­o­ku­pe vid. Kr­sta­ri po­gle­dom tra­že­ći u ne­koj ne­pra­vil­no­sti ta­la­sa­nja mo­guć od­go­vor.

Bre­go­vi vo­de le­njo se pri­mi­ču ste­na­ma, kao da ne­ma­ju vo­lje da se us­pu­žu uz njih, a on­da na­sta­je tu­pi tre­sak i na­o­ko mi­ran breg se pro­met­ne u ogrom­ne pe­nu­ša­ve je­zi­ke. Iako isti, pri­zor sva­ki put bu­de neo­če­ki­van. Spo­koj­na si­li­na ta­la­sa do­spe da u krat­kom uz­ma­ku umi­ri nje­gov po­gled. Iz­me­đu spo­ko­ja i be­sa ste­šnje­na je ne­ve­ri­ca i u jed­no i u dru­go. Svo­jom ogrom­nom sna­gom, za ko­ju mu se či­ni da je po­ma­lo i nje­go­va, ovi mu pre­la­zi vu­ku do­ži­vljaj od smi­re­no­sti do pra­vog us­hi­će­nja. Re­klo bi se da su u nje­mu stal­no pri­sut­na dva su­prot­na ras­po­lo­že­nja a da ova si­la sa­mo bi­ra jed­no od njih i stva­ra uklo­plje­ni niz, to­li­ko is­pre­ki­dan a, opet, ne­pre­ki­nut.

Ve­tar mu sti­ska kap­ke, ali mu ni za tren ne pre­ki­da po­gled. Ose­ća da ne­što no­vo po­sto­ji u nje­mu i da sto­ji tik iza gra­ni­ce nje­go­vih ja­snih mi­sli i se­ća­nja. Ni­je to gra­ni­ca kao iz­me­đu kop­na i mo­ra, pre li­či na onu iz­me­đu šu­me i otvo­re­ne rav­ni­ce. Gu­sta i iskon­ska šu­ma po­ste­pe­no se pro­re­đu­je svo­de­ći se na ostr­va sta­ba­la. Iz­me­đu njih su gu­sti­ši, is­ki­da­ni pro­plan­ci­ma i po­ja­si­ma tra­ve, ko­ji se spa­ja­ju i ši­re ono­li­ko ko­li­ko se ši­pra­zi te­sne, dok se ne sto­pe u ne­pre­gled­nu trav­na­tu rav­ni­cu. Tek po­ne­gde osta­ne ču­pe­rak šu­me, kao za­u­sta­vljen u na­me­ri da se pri­po­ji tam­no­ze­le­noj ma­si.

To­li­ko pu­ta je pre­la­zio ta­kvu gra­ni­cu, na­vi­ka­va­ju­ći svoj um na od­la­ske i vra­ća­nja. Či­ni­lo mu se da je kat­kad sko­ro na do­hvat pa od­jed­nom da­le­ko, pla­ho­vi­ta zbog nje­go­vih mi­sli. Ja­sni po­če­ci i ne­iz­ve­sna okon­ča­nja, ko­ja su se če­sto gu­bi­la u ta­mi gde bi se mi­sli jed­no­stav­no ras­pli­nu­le ne uspe­va­ju­ći da stvo­re no­ve. Ni­ka­kvo um­no na­sto­ja­nje ni­je mo­glo da ih vra­ti. Po­ne­kad su sa nji­ma ble­de­le i mi­sli ko­je su im pret­ho­di­le a se­ća se da su bi­le ta­ko ja­sne i obič­ne.

Upr­kos iz­ma­gli­ci od ras­pr­še­nja pod ko­sim sun­cem, pri­zor mu iz­gle­da pro­zrač­no: us­ko­me­ša­no mo­re iz­bra­zda­no je osun­ča­nim bre­go­vi­ma i tam­nim udo­li­na­ma ta­la­sa, na sva­koj hri­di je sli­ka da­na i no­ći. U nje­mu je ne­što što ra­ni­je ni­je pri­me­ći­vao, ali ose­ća da mu to stal­no iz­mi­če, iako mu se či­ni da je po­tre­ban sa­mo ma­li na­por pa da pro­nik­ne kroz neo­d­re­đe­nu gra­ni­cu iz­me­đu rav­ni­ce i za­pre­te­nih šu­ma. A ka­da ga uči­ni, pro­ša­ra­na rav­ni­ca se na­mah pre­tva­ra u zid ne­pro­hod­ne tam­ne šu­me. Kad na­sto­ja­nje spla­sne, taj isti zid se raz­re­đu­je i po­pu­šta trav­na­tim je­zi­ci­ma. Ri­tam mo­ra ga ome­ta da se usred­sre­di. Iza ili is­pod ta­kvih na­sto­ja­nja pro­vi­ru­je pri­jat­nost, kao u igri ne­ve­što sa­kri­ve­no de­te. Kroz ta­la­sa­vo raz­mi­šlja­nje pro­bi­ja­ju se one mi­sli ko­je na­sta­ju nje­go­vom na­me­rom, nad­vi­su­ju­ći pro­men­lji­vost i osta­ju­ći do­volj­no ja­ke da bu­du ko­ren na­red­nim mi­sli­ma. Hip­no­tič­ko lju­lja­nje mo­ra stal­no ih vu­če za so­bom, ali one u za­glu­šu­ju­ćim od­je­ci­ma ta­la­sa op­sta­ju i ple­tu se.

Pu­nim sto­pa­li­ma sto­ji na ste­ni ko­ja mu da­je ose­ćaj si­gur­nog oslon­ca dok isto­vre­me­no ta ista si­gur­nost od hlad­nog do­di­ra, pe­nju­ći se uz no­ge, pre­la­zi u la­ku je­zu. Ve­tar ga bla­go nji­še, ali mu to ne li­či na lju­lja­nje sta­bla već na ples ko­ji mu go­di. Je­dva vi­dlji­ve pra­me­no­ve ras­pr­še­ne vo­de ve­tar no­si pre­ko za­rav­ni li­ti­ce stva­ra­ju­ći ne­bro­je­ne sit­ne ka­plji­ce na ko­si i kr­znu sklad­no skro­je­nog ogr­ta­ča. Po­ne­gde se sta­pa­ju i po­la­ko ra­stu dok se ne sko­tr­lja­ju. Ko­plje, či­ji je kraj uti­snut u ma­lo udu­blje­nje na ka­me­noj pod­lo­zi, da­je mu do­dat­ni oslo­nac. Ni­kad ra­ni­je ni­je ose­ćao ova­kav sklad sa so­bom, mo­rem, ve­trom i sun­cem.

Kroz huk ve­tra i tut­nja­vu ta­la­sa od­jed­nom za­ču­je ,,-ru-“, dvo­glas sa ne­raz­go­vet­nim pra­sko­vi­ma na po­čet­ku i kra­ju. Zna da ga do­vi­ku­ju ime­nom, ne­ko­li­ci­na iz kla­na ko­ji sto­je na ne­ko­li­ko ko­ra­ka iza nje­ga. Na­pe­to po­sma­tra­ju nje­go­vo nji­ha­nje na ve­tru stra­hu­ju­ći da će se već u sle­de­ćem na­le­tu str­mo­gla­vi­ti. Ta­ko su, ne­ho­ti­ce, kad im se uči­ni­lo da će se za­no­še­nje na­sta­vi­ti u pad, svi od­jed­nom za­vi­ka­li „Kruk!“ po­ku­ša­va­ju­ći da ga opo­me­nu i pre­nu. Kruk se u tom tre­nut­ku iz­vio to­li­ko da je za nji­ho­vo po­i­ma­nje pre­ko­ra­čio pret­po­sta­vlje­nu gra­ni­cu pa­da, pa su svi re­a­go­va­li isto­vre­me­no i isto­vet­no. Ali ono što ni­ko od njih ni­je pri­me­ći­vao bio je nje­gov za­nos i sto­plje­nost sa nji­ma stra­šnim si­la­ma mo­ra, ve­tra i li­ti­ce. Nji­ha­nje je za njih bi­lo znak sla­bo­sti i opa­sno­sti. Ni­ka­ko im ni­je bi­lo ja­sno za­što Kruk ta­mo sto­ji to­li­ko du­go, na me­stu gde po­sto­ji sa­mo zeb­nja, to­li­ko za­o­ku­plja­ju­ća da po­ta­pa dru­ga­či­je do­ži­vlja­je.

Kruk ih je kra­jič­kom oka vi­deo ka­ko sto­je u dvo­smi­sle­no gr­če­vi­tim po­za­ma, sprem­ni da ustuk­nu ili da kre­nu ka nje­mu da bi ga spa­sli. Li­či­li su na fi­gu­re s gri­ma­sa­ma, za­u­sta­vlje­ne usred po­kre­ta ko­ji su od­ra­ža­va­li nji­ho­vo po­je­di­nač­no po­i­ma­nje onog što se zbi­va­lo pred nji­ma: gle­da­ju svog rod­stve­ni­ka na ovom opa­snom me­stu a ta­mo se, pre­ko nje­go­ve pri­li­ke na ivi­ci, pre­pli­ću mno­gi vi­dlji­vi a po­seb­no ne­vi­dlji­vi iza­zo­vi. Ne­po­zna­ni­ca se pro­te­za­la od ne­spo­ko­ja do stra­ha.

Vi­deo ih je pre­ma po­za­di­ni šu­me i če­sta­ra ko­ji su se oda­tle po­ste­pe­no uz­di­za­li pa­di­na­ma do pra­vog be­de­ma br­da sa ste­no­vi­tim vr­ho­vi­ma. Ni­su sta­ja­li u li­ni­ji – ne­ki su bi­li bli­že nje­mu ne­ki da­lje, pre­ma svo­joj od­va­žno­sti. Si­gur­nost gru­pe je sma­nji­la raz­li­ke u od­no­su na ra­sto­ja­nje na ko­je bi sva­ko od njih stao da je sam na ovom me­stu. Zeb­nju od Du­ha li­ti­ce ne bi mo­glo da uma­nji ni pri­su­stvo či­ta­vog kla­na. Na­pro­tiv.

2.

Za­zi­rao je od li­ti­ce ot­ka­ko mu je pr­vi put is­pu­ni­la vid. Kao iz­ra­sla iz vo­de i iz ze­mlje, na­ro­gu­še­na svo­jim ve­či­tim sen­ka­ma, ma s ko­je stra­ne osun­ča­na, bi­la je pre­kid i mo­ra i oba­le, sa­ma za se­be, mi­mo njih, kao klin ko­ji ih je dr­žao spo­je­ne ili ih, kao kost u gr­lu obo­ma, spre­ča­vao da se do kra­ja spo­je. I ka­da bi joj ne­stao s ob­zor­ja, u nje­mu bi osta­ja­la ona dru­ga, stvo­re­na pri­ča­ma o njoj i o Du­hu u njoj, gde joj je sva­ka pri­ča pri­do­da­la po ko­ji de­talj a za­vi­si­la od to­ga ko je pri­po­ve­da. Ka­da bi o to­me pri­čao sa vr­šnja­ci­ma, ču­di­lo ga je što ima­ju ne­ja­snu, i raz­li­či­tu od nje­go­ve, sli­ku o Du­hu li­ti­ce, čak i Okar, vr­šnjak sa ko­jim je naj­vi­še bio za­jed­no.

Zbog če­ga Duh li­ti­ce svo­jim mo­ći­ma ne iza­zo­ve isto­vet­nu i ja­snu sli­ku u svi­ma nji­ma? Sva­ki rod­stve­nik ima svoj iz­gled i svi osta­li ga vi­de upra­vo ta­kvog, pa bi isto ta­ko tre­ba­lo da vi­de i Du­ha, raz­mi­šljao je Kruk. Ka­ko to da se Duh me­dve­da ili Duh bi­zo­na mo­gu vi­de­ti? Me­đu mno­gim bi­zo­ni­ma u kr­du uvek se po iz­gle­du i po­na­ša­nju je­dan iz­dva­ja.

Ako se Duh li­ti­ce ne mo­že vi­de­ti oči­ma mo­gao bi se do­ži­ve­ti unu­tra­šnjim vi­dom, u tran­su ob­re­da ili u snu. San je ta­jan­stven svet, pra­vo me­sto gde Duh mo­že da se po­ja­vi. Ipak, Du­ho­vi bi ret­ko za­la­zi­li u sno­ve, bi­li bi ne­ja­snog ob­li­ka, kao da ni­su ni bi­li sa­nja­ni. Da se bar jed­nom ja­sno po­ja­vio u snu ne­kog pre­tka taj bi on­da opi­sao ka­ko Duh iz­gle­da, pa bi osta­li zna­li šta da oče­ku­ju u svo­jim sno­vi­ma.

Mo­žda se Duh po­ja­vlji­vao no­ću na li­ti­ci, ali ni­ko­ga od njih ta­mo ni­je bi­lo da ga vi­di. Noć, sa­ma, bu­di zna­ti­že­lju, drh­ta­vu kao pla­mi­čak na ve­tru. Ne­ma pla­mič­ka ko­ji bi se pro­mo­lio u no­ći ko­ja skri­va Du­ha. Ka­da je jed­nom pri­li­kom svo­je ne­do­u­mi­ce po­ku­šao da pre­do­či ne­kom sta­rom rod­stve­ni­ku, po­sle nje­go­ve du­ge pri­po­ve­sti o Du­hu, ovaj ga je sa me­ša­vi­nom ozbilj­no­sti i pre­ko­ra sa­mo po­gle­dao i pre­ću­tao od­go­vor. Kao da je ne­što krio, uči­ni­lo se Kru­ku.

Duh neo­d­re­đe­nog li­ka du­blje pro­ži­ma lju­de. Po­ku­šaj da ga ne­ko pre­do­či se­bi ne uspe­va u su­da­ru s ne­ja­snim pre­da­njem, kao me­ša­vi­nom po­je­di­nač­nih za­mi­šlja­nja, ko­je sve­do­či i o uza­lud­no­sti ta­kvih na­sto­ja­nja. Ma ko­li­ko da je ne­ko­me iz­gled Du­ha iz­mi­cao, či­nio mu se bli­skim i sa­mo nje­go­vim. Sva­ko­me pri­vid­no pri­san i po­znat, svi­ma za­jed­no bio je ne­ja­san i ne­po­znat, zbu­nji­vao jed­ne po­mo­ću dru­gih.

Nje­gov ja­san lik ne­mi­nov­no bi iz­ra­ža­vao sklo­no­sti i oso­bi­ne onog ko­ji ga je za­mi­šljao. Ta­ko bi raz­li­či­ti lju­di mo­gli da upo­re­đu­ju svo­je pred­sta­ve Du­ha, po­ja­vio bi se ne­sklad i na­čeo nje­go­vu nad­na­rav­nost. Pre­u­zi­man od pre­da­ka i pre­no­šen po­tom­ci­ma, po­sta­jao je sve ne­ja­sni­ji a isto­vre­me­no sve bli­ži. Sa ko­le­na na ko­le­no se pre­no­si­la ma­glo­vi­tost pred­sta­ve ko­ja je ta­ko po­sta­ja­la je­di­na pra­vil­nost ovog pro­ce­sa, što je mo­glo da stvo­ri uti­sak da je to smi­šlje­no ra­đe­no. Mo­žda su sa­mo na­slu­ći­va­li da je ta­ko naj­bo­lje i pro­du­ža­va­li ono do če­ga su pret­hod­ni­ci kla­na spon­ta­no do­šli.

Duh ve­tra se ne vi­di, a ne vi­di se ni ve­tar. Duh me­dve­da se vi­di ma ko­li­ko da su me­dve­di me­đu­sob­no slič­ni. Pam­ti se da su jed­nog ta­kvog, sa be­le­gom na če­lu, na­šli mr­tvog. Ubr­zo su uoči­li dru­gog, odav­no po­zna­tog me­dve­da, ko­ji im je sa­da iz­gle­dao dru­ga­či­je. Duh je isti, ali se me­dve­di me­nja­ju. Či­ni se da dok pre­la­zi iz jed­nog u dru­gog po­pri­ma raz­li­či­ta ob­lič­ja. Ali još ni­ko ni­je vi­deo ka­ko se po­na­ša isti me­dved ka­da ga po­sed­ne Duh i ka­da ga na­pu­sti. Ne mo­že se zna­ti ni ka­ko ih bi­ra ni zbog če­ga ih na­pu­šta. On­da se ni Duh me­dve­da ne vi­di ni­ti mu se mo­že zna­ti iz­gled, bez ob­zi­ra što po­se­da ži­vo­ti­nju sa me­dve­đim ob­lič­jem.

Ta­ko je Kruk za­pi­ti­vao se­be i se­bi od­go­va­rao, ne zna­ju­ći gde da ot­poč­ne i na šta da se oslo­ni. Ka bi­lo če­mu da je ko­rak­nuo to bi se od­mah iz­mi­ca­lo a on osta­jao da vi­si jed­nom no­gom nad pra­zni­nom, za­ču­do ne str­mo­gla­vlju­ju­ći se u nju, što bi ga ohra­bri­lo da opet is­ko­rak­ne.

Li­ti­ca je jed­no od sve­tih me­sta gde se za po­seb­ne po­vo­de iz­vo­de ob­re­di, če­mu či­tav klan pri­su­stvu­je. Ta­da sva­ko mo­že da bu­de na tom me­stu. Dru­ga­či­je, la­ko mo­že da se iz­met­ne u sve­to­gr­đe.

Ne­kom pri­li­kom, ne­ko­li­ci­na njih, već od­ra­slih de­ča­ka, igra­la se lo­va. Igra je su­vi­še sla­ba reč za ozbilj­no de­la­nje ko­je se pre pra­ve pro­ve­re mo­ra do­bro uve­žba­ti. Mla­di­će je igra po­ne­la pa su, go­ne­ći onog ko je pred­sta­vljao zver, iz­le­te­li iz šu­me pra­vo na pla­to li­ti­ce. Shva­tiv­ši šta su ura­di­li, ustuk­nu­li su i br­že-bo­lje se vra­ti­li, ne­si­gur­ni da li da po­tr­če i ti­me još vi­še skre­nu pa­žnju na se­be ili da se po­la­ko sklo­ne a da se to ne pro­tu­ma­či kao ote­za­nje. Kruk u to­me ni­čim ni­je za­štr­čao, ali je ose­tio da mu no­ge ni­je no­sio nje­gov strah već strah osta­lih. Ni­je im se ni­šta de­si­lo. Ni­ti su oni, kao po ne­kom ne­mu­štom do­go­vo­ru, bi­lo šta ko­me re­kli, ni­ti ih je Duh li­ti­ce zbog sve­to­gr­đa ka­znio. Po­sle ne­ko­li­ko da­na, ka­da im se uči­ni­lo da su sve mo­gu­će po­sle­di­ce oskrv­nu­ća ne­sta­le, svi su sem za­mi­šlje­nog Kru­ka bi­li upa­dlji­vo ras­po­lo­že­ni.

Ve­li­ka pi­ta­nja za ma­la ple­ća. Nje­gov po­ku­šaj kod dvo­ji­ce sta­ri­jih rod­stve­ni­ka da svo­jim le­đi­ma pre­u­zmu deo ovog te­re­ta za­vr­šio se ta­ko što su ga svo­jim ču­đe­njem pro­sto uko­ri­li, ne shva­ta­ju­ći zbog če­ga  pi­ta ta­ko oči­gled­ne stva­ri.
 

nazad