Iz novih knjiga

Rastko Vasić

RUBAC

(„Alma“, Beograd, 2010)
 

Ne­u­dob­na po­štan­ska ko­la ko­tr­lja­la su se ši­ro­kim pu­tem od na­bi­je­ne ze­mlje u prav­cu ju­ga, di­žu­ći za so­bom oblak pra­ši­ne. Bio je lep av­gu­stov­ski dan, to­pao i sun­čan, ne na­ro­či­to pri­ja­tan za pu­to­va­nje. Sa obe stra­ne pu­ta na­iz­me­nič­no su se re­đa­le ze­le­ne trav­na­te po­vr­ši­ne, na ko­ji­ma je pa­slo po­ne­ko go­ve­če ili ov­ca, ko­je su ču­va­la žen­ska če­ljad ili de­ca, i sa­su­še­na žit­na po­lja ko­ja su osta­la ne­po­žnje­ve­na jer su mu­ški oti­šli na voj­sku. Tu i ta­mo vi­deo se i ne­ki ku­će­rak skle­pan od da­sa­ka ili ope­ka sa slam­na­tim kro­vom, u ko­me su se ret­ko pri­me­ći­va­li zna­ci ži­vo­ta. Ta­mo da­lje iza po­lja pru­ža­la se ne­pre­kid­na tam­na li­ni­ja gu­stog dr­ve­ća dok su siv­ka­sto­pla­vi­ča­sti bre­žulj­ci u da­lji­ni upot­pu­nja­va­li ra­zno­li­kost pre­de­la ko­ji se ši­rio una­o­ko­lo.

Us­put su če­sto na­i­la­zi­li na dru­ga ko­la ko­ja su pre­ti­ca­li ili mi­mo­i­la­zi­li, ko­la sa vo­lov­skom za­pre­gom ko­ja su pre­no­si­la na­mir­ni­ce na front, ko­la sa ko­nji­ma ko­ja su vo­zi­la slu­žbe­na li­ca ili rat­ne do­pi­sni­ke, kon­vo­je sa ra­nje­ni­ci­ma, či­ji broj i iz­gled ni­je bu­dio op­ti­mi­zam o sta­nju na fron­tu, u jed­nom me­stu su se su­sre­li sa kne­žev­skim sko­ro­te­čom ko­ji je hit­no no­sio ve­sti u pre­sto­ni­cu.

Ra­fa­el je, za­du­bljen u svo­je mi­sli, gle­dao bez ne­kog po­seb­nog in­te­re­sa ka­ko pre­deo, ta­ko i ko­la i lju­de po­red ko­jih su pro­la­zi­li. Ne­dav­no pro­iz­ve­den u čin po­ruč­ni­ka, bio je ras­po­re­đen na ju­žni boč­ni front u gar­ni­zon u Kra­ljev­cu i sad je pu­to­vao da se ja­vi na du­žnost. Ce­la nje­go­va kla­sa je do­bi­la ras­po­red tri me­se­ca ra­ni­je, čim su za­vr­ši­li vi­so­ku ško­lu, ali je on ne­kim slu­ča­jem bio za­dr­žan u pre­sto­ni­ci ra­di krat­ko­traj­ne do­de­le na slu­žbu u Mi­ni­star­stvo voj­no, tu ga je za­te­kla ob­ja­va ra­ta, ta­ko da je tu u tom pr­vom tre­nut­ku rat­nih ope­ra­ci­ja i ostao. Nje­go­va po­moć, me­đu­tim, u mi­ni­star­stvu ni­je vi­še bi­la neo­p­hod­na, pa je i on po­slat na boč­ni front, gde su u po­sled­njim okr­ša­ji­ma s ne­pri­ja­te­ljem mno­gi ofi­ci­ri iz­ba­če­ni iz stro­ja i po­pu­na ofi­cir­skog ka­dra bi­la je pre­ko po­treb­na.

U Her­ce­go­vi­ni je iz­bio usta­nak pro­tiv tur­ske vla­sti, „na­rod ni­je mo­gao vi­še da pla­ća glo­ba i tr­pi tur­sko­ga zu­lu­ma”, ve­li­ke hri­šćan­ske si­le su okle­va­le da se ume­ša­ju, gle­da­ju­ći svo­je sop­stve­ne in­te­re­se, pa je Sr­bi­ja na če­lu s kne­zom Mi­la­nom Obre­no­vi­ćem bi­la pri­mo­ra­na da sa­ma za­ra­ti s Tur­skom, s ci­ljem da po­mog­ne svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma. Oče­ki­va­nja da je tur­ska voj­ska sla­ba i da će usko­ro bi­ti po­ra­že­na, ni­su se ob­i­sti­ni­la pa je na glav­nom ra­ti­štu u do­li­ni Mo­ra­ve do­šlo do vi­še kr­va­vih bi­ta­ka ko­je ni­jed­noj stra­ni ni­su da­le ne­ku uoč­lji­vu pred­nost. Sve oči su se okre­nu­le ka boč­nom fron­tu kod Kra­ljev­ca gde su Tur­ci po­ku­ša­li da se pro­bi­ju na se­ver, ali su bi­li od­bi­je­ni uz mno­go žr­ta­va na obe stra­ne. Za­u­ze­li su ipak deo srp­ske te­ri­to­ri­je sa ne­ko­li­ko se­la i učvr­sti­li se de­se­tak ki­lo­me­ta­ra ju­žno od Kra­ljev­ca. Svi su sto­ga oče­ki­va­li da će ne­pri­ja­telj usko­ro ob­no­vi­ti na­pa­de pa je tre­ba­lo kra­lje­vač­ku od­bra­nu oja­ča­ti što je mo­gu­će bo­lje.

Ra­fa­el je bio si­ro­če, ostao je ra­no bez ro­di­te­lja i od­go­ji­li su ga stric i stri­na. Nje­go­va po­ro­di­ca je po­ti­ca­la iz Ma­lo­vi­šta, ve­li­kog cin­car­skog na­se­lja kod Pre­span­skog je­ze­ra na ju­gu, gde su mu u jed­nom pljač­ka­škom na­pa­du ba­ši­bo­zu­ka ubi­je­ni otac i maj­ka, pa je osta­tak po­ro­di­ce, su­o­čen sa mo­gu­ćim no­vim na­pa­di­ma, od­lu­čio da za­jed­no sa ne­ko­li­ko dru­gih cin­car­skih fa­mi­li­ja po­beg­ne na se­ver. Ta­ko su ko­nač­no sti­gli u Sr­bi­ju i na­se­li­li se u ve­li­kom gra­du u nje­nom sre­di­štu, pr­voj pre­sto­ni­ci no­ve srp­ske dr­ža­ve, sa sna­žnom kul­tur­nom tra­di­ci­jom, gde su na­sta­le pr­va gim­na­zi­ja, pr­vo po­zo­ri­šte i pr­va štam­pa­ri­ja. Tu je nje­gov stric us­peo da se kon­so­li­du­je, pot­pu­no uklo­pi u sre­di­nu i, za­hva­lju­ju­ći ka­pi­ta­lu ko­ji je spa­sao od raz­boj­ni­ka a još vi­še svo­joj ume­šno­sti, da se pro­ču­je kao vešt i spo­so­ban tr­go­vac, pa je ime Tri­fu­na Pa­li­go­re po­sta­lo po­zna­to i ce­nje­no una­o­ko­lo. Stric i stri­na su ima­li si­na i ćer­ku, ko­ji su bi­li ne­što sta­ri­ji od Ra­fa­e­la. Sin je u mno­go­me li­čio na oca i bi­lo je pri­rod­no da se usme­ri na po­ro­dič­ni po­sao, dok se ćer­ka, na za­do­volj­stvo ro­di­te­lja, uda­la za jed­nog mla­dog dr­žav­nog či­nov­ni­ka u mi­ni­star­stvu pra­vo­su­đa i pre­se­li­la u pre­sto­ni­cu. Je­di­no se Ra­fa­el ne­ka­ko uda­ljio od uobi­ča­je­nih cin­car­skih ži­vot­nih to­ko­va i još kao de­čak po­ka­zao in­te­res za voj­sku, uni­for­me, red i di­sci­pli­nu, či­tao bi­o­gra­fi­je Na­po­le­o­na, Fri­dri­ha od Pru­si­je, Kar­la XІІ i dru­gih ve­li­kih voj­sko­vo­đa, pa je ta­ko od­lu­čio da stu­pi na voj­nu aka­de­mi­ju i po­sta­ne ofi­cir. Mo­žda je tu ne­ka ne­sve­sna že­lja da osve­ti smrt svo­jih ro­di­te­lja ta­ko­đe igra­la iz­ve­snu ulo­gu. Stric i stri­na su ga od­vra­ća­li od to­ga, go­vo­ri­li da to ni­je bu­duć­nost za jed­nog Cin­ca­ri­na, da tu ne­ma si­gur­no­sti ni­ti ne­kih „špe­ku­la­ci­ja”, ne­go ti je ži­vot stal­no u opa­sno­sti, po­go­to­vu što se zna­lo da će usko­ro do­ći do ra­ta sa Tur­ci­ma, ali je Ra­fa­el bio upo­ran, sa­vla­dao je raz­li­či­te pre­pre­ke ko­je su sta­ja­le pred njim i ko­nač­no stu­pio u ovu vi­so­ku voj­nu ško­lu. Stric je vr­teo gla­vom, sma­trao je Ra­fa­e­la za svo­je sop­stve­no de­te i bri­nuo se za nje­ga, ali ni­je že­leo da mu se da­lje su­pro­tsta­vlja, pre­kr­stio se i po­mo­lio da mu bu­de do­bro na pu­tu ko­ji je sam iza­brao. Ta­ko je Ra­fa­el za­vr­šio ško­lu sa uspe­hom, i to upra­vo u tre­nut­ku pred sa­mo iz­bi­ja­nje ra­ta, i evo sad hi­tao do­le na front da pr­vi put omi­ri­še dim i ba­rut na boj­nom po­lju.

Imao je dva­de­set tri go­di­ne, bio je vi­sok, sta­sit, cr­no­ma­njast, uni­for­ma mu je do­bro sta­ja­la i bio je na nju po­no­sit. Mar­lji­vo i za­in­te­re­so­va­no je ra­dio ono što su mu u ško­li go­vo­ri­li i na­re­đi­va­li, ni­je bio me­đu pr­vi­ma, ali ni me­đu po­sled­nji­ma u svo­joj kla­si, ni­je se ni po če­mu raz­li­ko­vao od dru­gih, pa su ga dru­go­vi, ko­ji su u po­čet­ku bi­li sprem­ni da zbi­ja­ju ša­le na ra­čun nje­go­vog po­re­kla, pri­hva­ti­li kao se­bi rav­nog i jed­nog od svo­jih. U ne­kim pred­me­ti­ma se ni­je is­ti­cao, ali ih je upor­nim se­de­njem nad knji­gom sa­vla­dao, u dru­gi­ma je bio bo­lji od osta­lih. Stric je sve tro­je de­ce, još kao ma­le, dao da uče fran­cu­ski i ne­mač­ki, pa je Ra­fa­el, kao i nje­go­vi ku­ze­ni, sa­vla­dao ve­o­ma do­bro oba je­zi­ka, po­taj­no se na­dao da će ga po­sla­ti u ne­ku stra­nu voj­nu aka­de­mi­ju na da­lje ško­lo­va­nje, kao što je bio slu­čaj sa dru­gim ofi­ci­ri­ma, ali je iz­bi­ja­nje ra­ta spre­či­lo sve da­lje mo­guć­no­sti za usa­vr­ša­va­nje voj­ne ve­šti­ne.

Ko­la su do­sta truc­ka­la po pu­tu, ali su od­mi­ca­la i da­lje bez za­sto­ja. Vre­me je bi­lo rat­no, ni­je se mno­go pu­to­va­lo, i u ko­li­ma po­red Ra­fa­e­la bi­la su još sa­mo dva put­ni­ka, je­dan sta­ri­ji sve­šte­nik iz Kra­ljev­ca, otac Vi­ken­ti­je, ko­ji je u pre­sto­ni­ci mo­rao da za­vr­ši ne­ki neo­d­lo­žan po­sao u Pa­tri­jar­ši­ji, i je­dan do­ma­ćin iz se­la u bli­zi­ni Kra­ljev­ca, Do­bro­sav, ko­ji se su­dio zbog nji­ve sa su­se­dom, pa se pro­ces ote­gao i do­šao čak do naj­vi­še in­stan­ce. Raz­go­vor se vo­dio ma­hom o tre­nut­nom sta­nju na fron­tu i onom šta se mo­že oče­ki­va­ti u bli­skoj bu­duć­no­sti. Ra­fa­e­lo­vi sa­put­ni­ci su bi­li do­bro upu­će­ni u si­tu­a­ci­ju jer su se na­la­zi­li ne­po­sred­no uz ra­ti­šte i s do­sta za­bri­nu­to­sti su ko­men­ta­ri­sa­li ono što se do­ga­đa­lo i što ni­je obe­ća­va­lo ni­šta do­bro.

– Tur­ci sa­mo što ni­su uda­ri­li, re­če Do­bro­sav, a kad uda­re, ko zna šta će bi­ti.
– Šta mo­že da bu­de!? – od­go­vo­ri Ra­fa­el op­ti­mi­stič­ki. – Od­bi­će­mo ih, a on­da će­mo mi uda­ri­ti i od­ba­ci­ti ih sve ta­mo do Ana­do­li­je.
– Eh, eh, gos'n po­ruč­ni­če, ne­će valj­da baš ta­ko mo­ći, s ono­lic­ko voj­ske što ima­mo.
– Ono­lic­ko voj­ske, al' je u sva­kom sr­ce k'o u Obi­li­ća. S to­lic­ko voj­ske će­mo sve Sr­be oslo­bo­di­ti i oku­pi­ti ih u jed­noj dr­ža­vi sa ja­snim i čvr­stim gra­ni­ca­ma.

Do­bro­sav po­gle­da na ko­la pu­na ra­nje­ni­ka, po­red ko­jih su u tom ča­su pro­la­zi­li i re­če za se­be, kli­ma­ju­ći gla­vom: „Jes', u sva­kom sr­ce k'o u Obi­li­ća”.

– Gra­ni­ce uvek do­no­se ne­vo­lje, pri­me­ti otac Vi­ken­ti­je. Svi ho­će da od­re­de ne­ke gra­ni­ce da se zna šta je či­je, što vi­še – to bo­lje, a Hrist ni­je pro­po­ve­dao gra­ni­ce, one lju­de raz­dva­ja­ju a ne zbli­ža­va­ju, ne mi­re ih, ne­go sva­đa­ju. Gra­ni­ce su đa­vo­lja ra­bo­ta.
– Ni­je ovo sad to Hri­sto­vo vre­me, oče. To­li­ko na­ših ro­bu­je i mu­či se pod tur­skom čal­mom na ju­gu i austrij­skom či­zmom na za­pa­du. Sve će­mo njih oslo­bo­di­ti i stvo­ri­ti no­vu i ja­ku srp­sku dr­ža­vu.
– Uvek je Hri­sto­vo vre­me, si­ne, od­go­vo­ri Vi­ken­ti­je, sa­mo lju­di ne že­le da to pri­hva­te.
– Mo­re, re­če Do­bro­sav, slo­bo­da je re­la­tiv­na stvar. Na­ro­du ni­je va­žno pod či­jom je čal­mom ili či­zmom, ne­go ka­ko ži­vi. De­da mi je re­kao ka­ko mu je nje­gov de­da pri­čao da je jed­no vre­me nji­ma pod Tur­ci­ma bi­lo do­bro, bio je mir, znao se red, zna­lo se šta je ca­re­vo, šta je bož­je, a šta na­rod­sko. A on­da uda­ri­še ra­to­vi, jad i be­da, i sve ode u tan­da­ri­ju. A mi sad, ot­kad se oslo­bo­di­smo, ni­ka­ko da se or­ga­ni­zu­je­mo i sre­di­mo, opet ra­to­vi, ne­vo­lje, na­rod stra­da, ne znaš šta te su­tra če­ka.
– Ma, Do­bro­sa­ve, uz­bu­di se Ra­fa­el, ka­kav si mi ti pa­tri­o­ta kad ta­ko go­vo­riš! Slo­bo­da je jed­na i od nje ne­ma ni­šta vred­ni­je. Za to se vre­di bo­ri­ti, za to vre­di po­gi­nu­ti!
– Raz­u­mem ja vas, gos'n po­ruč­ni­če. Vi ste uči­li za voj­ni­ka, va­ma je rat pro­fe­si­ja i od to­ga ži­vi­te. Ali obi­čan se­ljak, ko­ji ži­vi od ze­mlje, ko­ji od to­ga za­vi­si, gle­da na te stva­ri dru­ga­či­je. Nje­mu je va­žno da je mir, da bi mo­gao bez smet­nje da ob­ra­đu­je svo­ju nji­vu.
– Ka­ko mo­žeš ta­ko da go­vo­riš! Zar ti ni­je sta­lo do tvo­je ze­mlje, tvo­je dr­ža­ve!?
– Ka­ko mi ni­je sta­lo do ze­mlje, od nje ži­vim, od nje za­vi­sim, ona mi je sve! Ali dr­ža­va ni­je u mo­joj nad­le­žno­sti. Ona je tu da se bri­ne o na­ma, a ne mi o njoj. Mi joj pla­ća­mo po­rez, a ona tre­ba da nas ču­va.
– Dr­ža­va se bri­ne o va­ma i zbog to­ga tre­ba da je slu­ša­te i bra­ni­te je.
– Pa bra­ni­mo je. Ote­ra­še mi dva si­na u voj­sku, nit' znam da l' su ži­vi, nit' da l' su po­gi­nu­li. Sa­zna­ću, ne žu­rim. Ako su ži­vi, do­bro je, ako su mr­tvi, daj Bo­že da do­bi­jem tu vest što ka­sni­je, da bih što du­že ve­ro­vao da su još ži­vi.

Ra­fa­el je bio ljut na svog sa­put­ni­ka što ima dru­ga­či­je mi­šlje­nje od onog ka­kvo bi, po Ra­fa­e­lu, tre­ba­lo da ima, ali kad ču da su mu dva si­na u voj­sci i da se ne zna šta je s nji­ma, smek­ša u svom na­stu­pu, shva­ti da sva­ki go­vo­ri sa svo­je tač­ke gle­di­šta i da ima od­re­đe­ne raz­lo­ge da ta­ko go­vo­ri, i raz­go­vor ode u dru­gom prav­cu.

La­ga­no se hva­ta­lo ve­če. Ne­kih po­la sa­ta ka­sni­je ko­la se za­u­sta­vi­še u jed­noj po­sta­ji, na kra­ju ve­ćeg me­sta, gde je po ras­po­re­du vo­žnje tre­ba­lo da se pre­no­ći. Me­ha­na uz po­sta­ju zva­la se „Tri hra­sta” zbog ne­ko­li­ko hra­sto­va u bli­zi­ni, i bi­la je ve­li­ka zgra­da na sprat, ima­la je vi­še so­ba za spa­va­nje, jer su ov­de svra­ća­li i oni put­ni­ci ko­ji su tu­da pu­to­va­li a ni­su se kre­ta­li po­štan­skim ko­li­ma. Mom­ci iz po­sta­je su pred me­ha­nom upra­vo upre­za­li dva ko­nja u jed­nu ma­nju pri­vat­nu ko­či­ju. Put­ni­ci iza­đo­še iz ko­la sa svo­jim stva­ri­ma i upu­ti­še se u so­be ko­je su bi­le pro­stra­ne, ali je na­me­štaj bio osku­dan i ne­u­do­ban. Ra­fa­el osta­vi stva­ri na kre­ve­tu, i on­da si­đe do­le u ka­fa­nu u na­me­ri da ne­što po­je­de.

U sa­li ni­je bi­lo mno­go sve­ta. Po­red dvo­ji­ce ili tro­ji­ce lo­kal­nih go­sti­ju sa čo­kanj­če­tom ra­ki­je u ru­ci, Ra­fa­el vi­de ta­mo u uglu je­dan par, čo­ve­ka i že­nu, ko­ji je pio ka­fu i ne­što ti­ho raz­go­va­rao. Čo­vek je bio okre­nut le­đi­ma, ta­ko da se uoča­vao je­di­no ve­li­ki cr­ni še­šir i ogr­tač, dok je že­na gle­da­la u sa­lu i on pri­me­ti da je mla­da i pla­va, mo­gla je ima­ti dva­de­set­šest-dva­de­set­se­dam go­di­na, ob­u­če­na po evro­pej­ski. Nji­hov raz­go­vor se bli­žio kra­ju, oni se po­zdra­vi­še, čo­vek se di­že, pro­đe po­red Ra­fa­e­la i iza­đe na­po­lje, ta­ko da ovaj sa­mo na čas vi­de buc­ma­sto, okru­glo li­ce s br­ko­vi­ma mu­škar­ca u če­tr­de­se­tim go­di­na­ma. Ne­što ka­sni­je spo­lja se za­ču to­pot ko­pi­ta jed­nog ko­nja ko­ji se uda­lja­vao. Mla­da že­na je osta­la da se­di za sto­lom i pi­je ka­fu, kad po­sle de­se­tak mi­nu­ta u sa­lu uđe krup­na sre­do­več­na žen­ska oso­ba, oštrog po­gle­da, u put­nič­kom ko­sti­mu, pri­đe mla­doj pla­voj že­ni i ne­što joj šap­nu. Mla­da že­na is­pi ka­fu, usta­de i po­đe la­ga­no na­po­lje za že­nom u put­nič­kom ko­sti­mu, us­put pro­đe po­red Ra­fa­e­lo­vog sto­la i on ugle­da jed­no pre­le­po ne­žno an­đe­o­sko li­ce, ble­do i za­mi­šlje­no, ko­je na nje­ga na­či­ni du­bok uti­sak. Gle­dao je ka­ko se vra­ta za njom za­tva­ra­ju, ali mu je iz­gle­da­lo da je još vi­di ka­ko se kre­će kroz sa­lu, ka­ko još ne iz­la­zi, ka­ko joj je po­treb­na či­ta­va več­nost da pre­đe tih de­se­tak me­ta­ra. On­da shva­ti da je vi­še ne­ma, da je odav­no iza­šla, osvr­nu se oko se­be i pri­me­ti na ze­mlji ne­da­le­ko od svog sto­la jed­nu be­lu ma­ra­mu, je­dan ru­bac, ko­ji ni­je bio tu kad je do­la­zio. Mo­gla ga je is­pu­sti­ti sa­mo mla­da že­na ko­ja je upra­vo tu­da pro­šla, on sko­či, di­že ga i po­žu­ri na­po­lje da joj ga vra­ti. No, na­po­lju ni­je bi­lo ni­kog, čuo je u da­lji­ni sa­mo bu­ku jed­ne ko­či­je. On po­gle­da svi­le­nu ma­ra­mu, op­to­če­nu zlat­nim ve­zom sa ini­ci­ja­li­ma A i D, za­pi­ta se šta da ra­di s njom i on­da ot­kop­ča blu­zu i sta­vi je na gru­di.

Ka­fe­dži­ja mu je do­neo ve­če­ru i on is­ko­ri­sti pri­li­ku da ga upi­ta da li zna ko je mla­da že­na ko­ja je upra­vo oti­šla.

– To je su­pru­ga dok­to­ra De­ke­ra, ko­ji vo­di bol­ni­cu do­le na ju­gu. En­gle­zi su i on i ona. Ne­ko­li­ko pu­ta je već ovu­da pro­la­zi­la. Ona krup­na go­spo­đa oštrih cr­ta joj je, što no zo­vu, dru­žbe­ni­ca i stal­no pu­tu­je s njom.
– I ta­ko, oti­šli su po no­ći?
– Da, iz­gle­da da im se žu­ri­lo. Do sa­da ni­kad ni­su spa­va­le ov­de.
– A go­spo­din ko­ji je raz­go­va­rao s njom?
– Nje­ga ne znam, pr­vi put sam ga vi­deo. Ne­ki stra­nac, se­deo je tu ce­lo po­pod­ne. Žan­darm mu je pre­gle­dao pa­pi­re, u re­du su.

Ra­fa­el ni­je do­bro spa­vao. Po­ste­lja je bi­la ne­u­dob­na i na­sta­nje­na sit­nim do­sad­nim stvo­re­nji­ma ko­ja go­sti­ma ni­su da­va­la mi­ra da sklo­pe oči ce­le no­ći. Me­đu­tim, i da ni­su bi­la ta­ko upor­na, pi­ta­nje je da li bi naš po­ruč­nik us­peo da za­spi jer je stal­no mi­slio na an­đe­o­sku go­spo­đu De­ker, ko­ja je ima­la jed­no od onih li­ca ko­je čo­vek vi­di jed­nom i vi­še ni­je u sta­nju da ga za­bo­ra­vi.
 

nazad