O knjigama

Voja Marjanović

NEKE ISTINE O MILOŠU CRNJANSKOM

(Mihael Jurman: Još neke istine o Milošu Crnjanskom. „K.K. Branko Ćopić“, Beograd, 2009)

Me­di­ta­ci­je i la­men­ta­ci­je o kla­si­ku srp­ske knji­žev­no­sti i pi­scu va­ne­vrop­skih li­te­rar­nih do­stig­nu­ća – Mi­lo­šu Cr­njan­skom kao da su dav­no is­pi­sa­ne i ute­me­lje­ne. Uz Ivu An­dri­ća, Me­šu Se­li­mo­vi­ća, De­san­ku Mak­si­mo­vić, Bran­ka Ćo­pi­ća, Do­bri­cu Ćo­si­ća, Da­ni­la Ki­ša, Bo­ri­sa­va Pe­ki­ća, Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća i još ne­kih, Cr­njan­ski je sam vrh na­še na­ci­o­nal­ne li­te­ra­tu­re i kul­tu­re. Sva­ko vra­ća­nje u smi­slu afir­ma­ci­je po­e­to­lo­škog ti­pa o auto­ru – pe­sni­ku, pri­po­ve­da­ču, ro­man­si­je­ru, pu­to­pi­scu, dram­skom pi­scu i ese­ji­sti – Cr­njan­skom, kao da bi bi­lo su­vi­šno, ka­da se zna da je autor Ita­ke, Stra­ži­lo­va, Lju­ba­vi u To­ska­ni, pa pri­po­ve­dač i pu­to­pi­sac  Dnev­ni­ka o Čar­no­je­vi­ći­ma, Se­o­bi i Dru­ge knji­ge Se­o­be – sve do ka­pi­tal­nog ro­ma­na Ro­man o Lon­do­nu, ostva­rio je go­to­vo mak­si­mum svog kre­a­tiv­nog da­ra, osta­viv­ši onim dru­gim, sa­mo di­vlje­nje i po­nos pre­ma nje­go­voj stva­ra­lač­koj lič­no­sti.

Me­đu­tim, kao lič­nost-čo­vek ne­mir­nog du­ha, pr­zni­ca, ve­li­ki avan­tu­ri­sta u ži­vot­nim i ide­o­lo­škim stre­mlje­nji­ma, Cr­njan­ski je za­ni­mlji­va lič­nost, pa se i nje­go­vo vi­še­go­di­šnje emi­grant­sko otu­đe­nje, iz ze­mlje ali ne i od svo­ga na­ro­da, mo­že shva­ti­ti kao vid svo­je­vr­sne po­me­re­no­sti od usta­lje­nih po­na­ša­nja (B. M. Mi­hiz), da bi sve svo­je gre­he mla­do­sti i za­blu­de ne­sa­vr­še­nog po­gle­da na lju­de i svet, ipak, jed­no­ga da­na do­veo u ra­van rav­no­te­že i vra­ća­njem u pla­vi krug za­vi­čaj­ne Sr­bi­je, po­mi­rio ljud­ska i ži­vot­na is­ku­še­nja.

U ru­ko­pi­su – sa­da ne­ve­li­koj knji­zi se­ća­nja i do­ku­men­tar­nih is­ka­za do­ga­đa­ja, ko­ja ba­ca­ju sve­tlo uglav­nom na Mi­lo­ša Cr­njan­skog kao čo­ve­ka, i emi­gran­ta, i ne­ga­to­ra bes­kom­pro­mi­snog ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma, auto­ra Mi­ha­e­la Jur­ma­na pod na­slo­vom Još ne­ke isti­ne o Mi­lo­šu Cr­njan­skom,  o ko­ji­ma je autor pi­sao, pri­se­ća­ju­ći se pi­šče­vog emi­gran­stva u En­gle­skoj u svo­jim knji­ga­ma (uglav­nom sa osvr­tom na nje­gov emi­grant­ski ži­vot i te­ške da­ne oko nor­mal­ne eg­zi­sten­ci­je). Ta­ko­đe, Mi­hael Jur­man, naš ko­nzul u Tr­stu, di­plo­ma­ta u Be­ču, Ri­mu i ge­ne­ral­ni kon­zul u San Ma­ri­nu, si­tu­i­rao je uvek svo­ja tvr­đe­nja na re­le­vant­nim či­nje­ni­ca­ma. Kao uva­že­ni kon­zul i opu­no­mo­će­ni mi­ni­star (SFRJ) u po­me­nu­tim ze­mlja­ma, ča­sno je i uz di­rek­ti­ve pretpo­sta­vlje­nih, gra­dio mo­sto­ve na­še ta­da­šnje dr­ža­ve, a u isto vre­me, za­ni­mao se i za nje­ne ugled­ne kul­tur­ne emi­sa­re, ka­kav je bio Mi­loš Cr­njan­ski. To sve­do­če broj­ni Jur­ma­no­vi na­pi­si u na­šim gla­si­li­ma, ko­je autor ove knji­ge do­sled­no ci­ti­ra.

No, ka­ko se ljud­ska mi­šlje­nja če­sto su­če­lja­va­ju sa isti­na­ma dru­gih, po­ja­vom Jur­ma­no­vih tek­sto­va, ka­ko u knji­ga­ma ta­ko i u po­je­di­nač­nim na­pi­si­ma ni­su od­go­va­ra­li ne­kim no­vi­na­ri­ma, po­li­tič­kim moć­ni­ci­ma, do­la­zi­lo je i do su­ko­ba oko isti­ne o Cr­njan­skom i nje­go­vom po­vrat­ku u ze­mlju. Ti na­pi­si su se po­ja­vlji­va­li u Po­li­ti­ci, Ilu­stro­va­noj po­li­ti­ci, Bor­bi, Knji­žev­nim no­vi­na­ma i dru­gde. Auto­ri, ko­ji su neo­ba­ve­šte­no hte­li da po­tru ne­ke Jur­ma­no­ve  isti­ne o Cr­njan­skom, bi­le su uvre­dlji­ve za iskre­nog Slo­ven­ca, ko­ji je ver­no oba­vljao svoj di­plo­mat­ski po­sao i za­la­gao se za na­še  lju­de od kre­di­bi­li­te­ta, ko­ji tre­ba da se po­sle emi­gra­ci­je slo­bod­no i bez mr­lje vra­te u do­mo­vi­nu i ta­mo na­sta­ve svoj ži­vot. Čak, ta­kve su­ge­sti­je su ka­zi­va­le po­dat­ke: da će im bi­ti omo­gu­ćen nor­ma­lan ži­vot u do­mo­vi­ni, da će mo­ći da stek­nu krov nad gla­vom, a da će nji­hov knji­žev­ni rad bi­ti mak­si­mal­no po­što­van i, na­rav­no, ka­da je reč o Cr­njan­skom, i vred­no afir­mi­san.

Ta­kvi na­pi­si o Jur­ma­no­vim  iskre­nim po­da­ci­ma o na­či­nu vra­ća­nja Cr­njan­skog u do­mo­vi­nu, nje­go­ve strep­nje, dvo­u­mlja i stra­ho­vi, pa i ko je Cr­njan­skog iz Tr­sta pre­ve­zao u Opa­ti­ju u vi­lu Sr­đe Pri­ce, is­po­lja­va­li su i jav­no pi­sa­li M. Pe­ša­ko­vić i T. Ni­ko­lov­ski. Zdu­šno i za­vi­čaj­no, bez re­zer­ve, pi­še u svo­joj knji­zi Mi­hael Jur­man, bi­li su uz nje­ga Stan­ka i Jo­van Ve­se­li­nov, raz­u­me se i Mo­ša Pi­ja­de, Sr­đa Pri­ca, Ru­di Jan­hu­ba, pa Alek­san­dar Ran­ko­vić, za­tim mno­gi knji­žev­ni­ci, me­đu ko­ji­ma, pr­ven­stve­no, Ta­na­si­je Mla­de­no­vić i dru­gi. Oni su zna­li šta zna­či vra­ća­nje u svo­je gne­zdo, jed­nog spi­sa­telj­skog ve­li­ka­na, ge­ni­jal­nog ro­man­si­je­ra Ro­ma­na o Lon­do­nu i Se­o­ba. Za­ni­mlji­vo je, na­po­mi­nje Jur­man, da Ko­ča Po­po­vić, ta­da­šnji mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va, ni­je bio odu­še­vljen dvo­u­mlje­njem Cr­njan­skog da se vra­ti u ze­mlju, što tvr­di Mi­len­ti­je Pe­ša­ko­vić.

Knji­ga Još po ne­što o Mi­lo­šu Cr­njan­skom ne do­ti­če se ni u jed­nom seg­men­tu tek­sta nje­go­vog knji­žev­nog de­la. Autor Jur­man ni­je hteo da bu­de ni  kri­ti­čar ni este­ti­čar. Nje­ga je in­te­re­so­va­la go­la či­nje­ni­ca, ono što se i ka­ko de­ša­va­lo sa Cr­njan­skim i nje­go­vim po­vrat­kom u Be­o­grad. To in­te­re­so­va­nje se, do­du­še, če­sto pre­tva­ra­lo u epi­zo­dič­ne op­ser­va­ci­je: ka­ko se u pu­tu od Tr­sta do Opa­ti­je po­na­ša Cr­njan­ski – ho­će li ga sa­če­ka­ti u vi­li Sr­đan Pri­ca – da li će u Lon­do­nu mir­no do­ži­ve­ti nje­gov po­vra­tak su­pru­ga Vi­do­sa­va – Vi­da – kao i to sa ka­kvim će ga osme­hom pri­mi­ti ze­mlja­ci, sa­da u no­voj i druk­či­joj Ju­go­sla­vi­ji, ko­ju je ostra­šće­no kao pro­tiv­nik ta­da­šnjeg re­ži­ma na­pu­stio i otu­đio se u ino­stran­stvu?!

Jur­ma­no­va knji­ga je pi­sa­na spon­ta­no i mir­no. Vre­me je, po mi­šlje­nju auto­ra, naj­me­ri­tor­ni­ji su­di­ja. On je, ta­ko­đe smi­ren i is­po­ved­no ta­čan i po­šten. Sto­ga će ova knji­ga pa­žlji­vom či­ta­o­cu – do­bro do­ći, a ko­re­ni bu­du­ćim pro­u­ča­va­o­ci­ma de­la Mi­lo­ša Cr­njan­skog ko­ji, ma­da do­sta is­tra­žen, ipak ni­je sa­svim ot­kri­ven.

Ne kri­je li se vred­nost ove knji­ge dvo­ji­ce ne­ka­kvih Slo­ve­na­ca, ka­ko ih je jed­nom pri­li­kom ogla­sio, po­ma­lo ma­li­ci­o­zno naš vr­sni i lu­cid­ni sa­ti­ri­čar i afo­ri­sta Bra­na Crn­če­vić, u onoj po­zna­toj Mi­hi­zo­voj mi­sli: da ni pi­sci, a ni kri­ti­ča­ri ni­ka­da ne mo­gu da do­spu do dna isti­ne ka­da su u pi­ta­nju lič­no­sti i nji­ho­va de­la, jer im to ne omo­gu­ća­va­ju ne­spret­nost ili ne­u­hva­tlji­va in­tu­i­ci­ja?
 

nazad