O knjigama

Miroljub Todorović

SJAJ SRPSKE AVANGARDE

(Gojko Tešić: Srpska književna avangarda. „Institut za književnost i umetnost“ – „Službeni glasnik“, Beograd, 2010)

Ime Goj­ka Te­ši­ća (1951) bi­će is­pi­sa­no zlat­nim slo­vi­ma u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti. To što je ovaj ne­u­mor­ni is­tra­ži­vač i na­uč­ni rad­nik ura­dio za pro­te­kle če­ti­ri de­ce­ni­je mo­že se me­ri­ti sa­mo sa ra­dom ne­ko­li­ko in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re. Pre­ko­pa­va­ju­ći i is­tra­žu­ju­ći srp­sku (i ne sa­mo srp­sku) knji­žev­nu ba­šti­nu po broj­nim bi­bli­o­te­ka­ma, dr­žav­nim i pri­vat­nim ar­hi­vi­ma ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je, Goj­ko Te­šić je us­peo da iz pra­ši­ne za­bo­ra­va, tam­ni­la mra­ka, a po­ne­kad i na­mer­nog ot­klo­na i za­me­ta­nja, iz­vu­če dra­go­ce­na de­la i auto­re ko­je je srp­ska kul­tu­ra u svo­joj po­slo­vič­noj krat­ko­vi­do­sti, le­njo­sti, ne­ma­ru, a po­če­sto i po­li­tič­koj ostra­šće­no­sti, naj­bla­že re­če­no – za­ne­ma­ri­la.

Naj­zna­čaj­ni­ji deo Te­ši­će­vog na­po­ra fo­ku­si­ran je na is­tra­ži­va­nje, ot­kri­va­nje i tu­ma­če­nje srp­ske me­đu­rat­ne avan­gar­de. Za­hva­lju­ju­ći nje­mu mi smo mo­gli da se upo­zna­mo sa broj­nim de­li­ma i auto­ri­ma pr­ve po­lo­vi­ne dva­de­se­tog ve­ka bez ko­jih bi srp­ska knji­žev­nost i kul­tu­ra bi­le mno­go si­ro­ma­šni­je. Pre­ma op­štoj oce­ni kri­ti­ke, Goj­ko Te­šić je je­dan od  naj­o­ba­ve­šte­ni­jih i „naj­po­u­zda­ni­jih isto­ri­ča­ra srp­ske avan­gar­de“ ko­ji je „ostva­rio pod­vi­ge bez prem­ca u srp­skoj knji­žev­no­sti“. Ti pod­vi­zi, ko­ji tra­ju već vi­še de­ce­ni­ja, ogle­da­ju se u pro­na­la­že­nju, ob­ja­vlji­va­nju i tu­ma­če­nju knji­ga, tek­sto­va i ru­ko­pi­sa: Sta­ni­sla­va Vi­na­ve­ra, na­šeg da­da­i­ste Dra­ga­na Alek­si­ća, osni­va­ča hip­ni­zma Ra­de­ta Dra­in­ca, iz­vor­nog nad­re­a­li­ste Mo­ni­ja de Bu­li­ja, kao i go­to­vo  sa­svim ne­po­zna­tog Mi­te Di­mi­tri­je­vi­ća Mi­da, tvor­ca „me­ta­fi­zi­ke ni­če­ga“, či­ja je „Sek­su­al­na ekvi­li­bri­sti­ka nov­ca“, za­jed­no sa ver­bal­no-vi­zu­el­nim is­ko­ra­ci­ma i eks­pe­ri­men­ti­ma da­da­i­sta i ze­ni­ti­sta, bi­la pret­hod­ni­ca onog što će se u neo­a­van­gar­di še­zde­se­tih go­di­na na­zva­ti kon­kret­nom i vi­zu­el­nom po­e­zi­jom (Con­cre­te and Vi­sual Po­e­try).

Po­seb­nu pa­žnju za­slu­žu­je Te­ši­će­vo re­ha­bi­li­to­va­nje ze­ni­ti­zma ko­ji je po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta pod pre­si­jom, i uz raz­ne fal­si­fi­ka­te vla­sto­dr­žač­kog nad­re­a­li­zma i nje­go­vog vo­đe, osi­o­nog Mar­ka Ri­sti­ća, bio pot­pu­no pro­skri­bo­van i ba­čen u za­bo­rav.

U svo­joj knji­zi „Knji­žev­na po­li­ti­ka“ iz 1952. go­di­ne Ri­stić će po­vo­dom osni­va­ča ze­ni­ti­zma Lju­bo­mi­ra Mi­ci­ća na­pi­sa­ti: „Lju­bo­mir Mi­cić, srp­ski spi­sa­telj, an­ti­ta­le­nat i mi­sti­fi­ka­tor, ured­nik 'Ze­ni­ta', ide­o­log bar­ba­ro­ge­ni­ja, i eto, ta­ko: ni­šta...“.

Tri­de­set go­di­na ka­sni­je, po­vo­dom ve­li­ke iz­lo­žbe ze­ni­ti­zma u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du, pe­snik, ese­ji­sta i po­zo­ri­šni kri­ti­čar Jo­van Hri­stić, u ča­so­pi­su „Knji­žev­nost“, od­go­vo­ri­će na ovo Ri­sti­će­vo „ni­šta“ sle­de­ćim re­či­ma: „Kroz pe­de­set go­di­na, mo­žda će i o nad­re­a­li­sti­ma ne­ko iz­re­ći to su­ro­vo ni­šta. Ali, eto, ni­šta po ni­šta – NE­ŠTO.“ (Pod­vu­kao M. T.).

Ovo ne­što, ne sa­mo u ze­ni­ti­zmu već i u osta­lim, po­kre­ti­ma, pro­jek­ti­ma, ak­ci­ja­ma i de­li­ma na­še avan­gar­de, u pu­nom nji­ho­vom sja­ju i zna­ča­ju za srp­sku kul­tu­ru, ot­kri­va, ana­li­tič­ki tu­ma­či i vred­nu­je u svo­joj stu­di­ji Goj­ko Te­šić.

Ključ­nom lič­no­šću srp­ske knji­žev­no­sti dva­de­se­tih go­di­na, ka­da su se de­ša­va­le sud­bo­no­sne pro­me­ne, Te­šić vi­di u Sta­ni­sla­vu Vi­na­ve­ru i nje­go­voj pro­gram­sko-ma­ni­fest­noj knji­zi „Gro­mo­bran sve­mi­ra“ ob­ja­vlje­noj 1921. go­di­ne u „Bi­bli­o­te­ci Al­ba­tros“. Pe­snik, sja­jan ese­jist, iz­u­ze­tan pre­vo­di­lac sa ne­ko­li­ko svet­skih je­zi­ka, pa­ro­di­čar i vi­spre­ni po­le­mi­čar, Vi­na­ver je, za­i­sta, svo­jom ogrom­nom ener­gi­jom, in­te­lek­tu­al­nom ši­ri­nom i zna­njem bio pro­mo­tor i vo­de­ća lič­nost na­šeg kul­tur­nog i li­te­rar­nog pre­o­kre­ta.

U svo­joj stu­di­ji Te­šić re­ša­va još je­dan za na­šu knji­žev­nu isto­ri­ju va­žan pro­blem. Ra­di se o ti­po­lo­škom od­re­đe­nju i ime­no­va­nju ovog ve­o­ma zna­čaj­nog pe­ri­o­da u srp­skoj kul­tu­ri. Broj­ni knji­žev­ni isto­ri­ča­ri tu ni­su bi­li slo­žni. Jed­ni su taj pe­ri­od ozna­ča­va­li kao mo­der­ni­zam ili mo­der­ni­stič­ka knji­žev­nost. Ova dva poj­ma su na kra­ju ne­a­de­kvat­nom upo­tre­bom za sve i sva­šta, kroz je­dan du­ži vre­men­ski pe­ri­od, po­sta­li go­to­vo obe­smi­šlje­ni. Dru­gi su po­ku­ša­li da na­met­nu na­ziv eks­pre­si­o­ni­zam što ni­je bi­lo u re­du jer eks­pre­si­o­ni­zam pred­sta­vlja  avan­gard­ni po­kret ko­ji je na­stao u Ne­mač­koj i de­li­mič­no se pro­ši­rio u ze­mlja­ma pod ne­mač­kim je­zič­kim i kul­tur­nim uti­ca­jem. Sve izme tog vre­me­na: fu­tu­ri­zam, eks­pre­si­o­ni­zam, da­da­i­zam, ze­ni­ti­zam, hip­ni­zam, nad­re­a­li­zam, kon­struk­ti­vi­zam, itd, Te­šić, sa­svim is­prav­no, ob­u­hva­ta nad­re­đe­nim poj­mom avan­gar­da ko­ji, po nje­mu, „obe­le­ža­va umet­nič­ke i knji­žev­ne ten­den­ci­je ra­di­kal­nih stva­ra­lač­kih mo­de­la“ či­ja se kre­a­tiv­na prak­sa  pr­ven­stve­no te­me­lji­la na ne­ga­ci­ji tra­di­ci­je i iz nje pro­is­te­klih kla­sič­nih knji­žev­nih for­mi i obra­za­ca.

Ocr­ta­va­ju­ći knji­žev­no-kri­tič­ki por­tret Goj­ka Te­ši­ća u „Isto­ri­ji srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke“, Pre­drag Pa­la­ve­stra će za­klju­či­ti da je on „mo­der­ni­zo­vao sta­ru pri­ro­du srp­ske na­uč­ne isto­rij­ske kri­ti­ke. Pri­me­nio je po­stav­ke no­vog isto­ri­zma i kul­tur­nog ma­te­ri­ja­li­zma ko­ji po­la­ze od pret­po­stav­ke da je knji­žev­na pro­šlost sa­ču­va­na u tek­stu, is­pi­tu­je isto­rič­nost tek­sta, pra­ti iz­me­ne sti­la i kre­ta­nje dru­štve­nih ide­ja i pre­ko struk­tu­re tek­sta u kon­tek­stu ide ka op­štim mo­de­li­ma kul­tu­re.“

Na na­ma osta­je sa­mo da za­klju­či­mo da je knji­ga „Srp­ska knji­žev­na avan­gar­da“ ka­pi­tal­no de­lo, su­ma i vr­hu­nac u sve­mu iz­u­zet­nog i na ovim kul­tur­nim pro­sto­ri­ma ret­ko vi­đe­nog i ne­mer­lji­vog is­tra­ži­vač­kog i kre­a­tiv­nog ra­da Goj­ka Te­ši­ća.
 

nazad