O knjigama

Miroljub Todorović

JEDAN POGLED NA NOVE UMETNIČKE FORME

(Sreten Petrović: Za autonomiju umetnosti. „Službeni glasnik“, Beograd, 2010)

Sreten Petrović: Za autonomiju umetnosti

Sre­ten Pe­tro­vić (1940) je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih este­ti­ča­ra i fi­lo­zo­fa kul­tu­re. Pro­fe­sor na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, gde ra­di vi­še od če­tr­de­set go­di­na, autor je broj­nih knji­ga iz este­ti­ke i so­ci­o­lo­gi­je kul­tu­re: „Este­ti­ka i ide­o­lo­gi­ja“ (1972), „Re­to­ri­ka“ (1975, 1995), „Kul­tu­ra i umet­nost“ (1991), „Mi­to­lo­gi­ja ras­kr­šća“ (1993) i dru­ge.

U svom naj­no­vi­jem de­lu „Za auto­no­mi­ju umet­no­sti“ („Este­ti­ka pre­i­spi­ti­va­nja“), Pe­tro­vić ka­ko sam na­vo­di, „raz­ma­tra u isto­ri­ji este­ti­ke do sa­da 'po­nu­đe­ne' te­o­rij­ske op­ci­je, ko­je su pro­mi­ca­le mi­mo ide­je auto­no­mi­je umet­no­sti a kat­ka­da joj bi­le i ra­di­kal­no su­prot­sta­vlje­ne.“ U odelj­ci­ma svo­je obim­ne stu­di­je: „Umet­nost i iza­zo­vi mo­der­nom su­bjek­ti­vi­zmu“, „Mo­der­na umet­nost i iz­me­na sve­ta“, „Mit, re­li­gi­ja i umet­nost“, „No­ve umet­nič­ke mo­guć­no­sti“, ovaj este­ti­čar će, osla­nja­ju­ći se na ide­je ve­li­kih mi­sli­la­ca pro­šlog i na­šeg vre­me­na kao što su: Ari­sto­tel, Kant, He­gel, Ni­če, Haj­de­ger, Ga­da­mer i Ador­no, po­ku­ša­ti da od­re­di umet­nost kao naj­vi­šu for­mu, za­sno­va­nu, u naj­bo­ljim slu­ča­je­vi­ma, na me­ta­fi­zič­kom, ko­ja u se­bi no­si „ce­lo­vi­tost du­hov­nih osno­va Čo­ve­ka“. Umet­nost je za nje­ga na­čin na ko­ji pra­vi umet­nik (stva­ra­lac no­vih i auten­tič­nih du­hov­nih vred­no­sti), is­po­lja­va svo­ju du­bo­ku ljud­sku po­tre­bu za pre­va­zi­la­že­njem smr­ti – za tra­ja­njem.

U odelj­ku „No­ve umet­nič­ke for­me“ („Este­tič­ke apo­ri­je sig­na­li­zma“), Pe­tro­vić će po­seb­nu pa­žnju po­klo­ni­ti srp­skom (ju­go­slo­ven­skom) neo­a­van­gard­nom stva­ra­lač­kom po­kre­tu sig­na­li­zmu na­sta­lom kra­jem še­zde­se­tih go­di­na u na­šoj kul­tu­ri.

Ana­li­zi­ra­ju­ći ma­ni­fe­ste sig­na­li­zma, pro­kla­mo­va­ne tih go­di­na, ovaj na­uč­nik po­seb­no iz­dva­ja i is­ti­če jed­nu od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­pro­vo­ka­tiv­ni­jih ide­ja na­šeg po­kre­ta, ide­ju o raz­bi­ja­nju osno­ve je­zič­ke ma­te­ri­je na mo­le­ku­le (re­či) i ato­me (slo­va) i  pot­pu­nom oslo­ba­đa­nje ener­gi­je je­zi­ka. Do ove ide­je sig­na­li­sti su do­šli stva­ra­ju­ći po­et­ske tek­sto­ve po­mo­ću  ta­da još ne­sa­vr­še­nih kom­pju­ter­skih si­ste­ma.

Pe­tro­vić, ta­ko­đe, is­ti­če či­nje­ni­cu da su sig­na­li­sti, po­red upo­tre­be kom­pju­ter­ske teh­ni­ke i osla­nja­nja na oru­đa i me­to­de no­ve elek­tron­ske ci­vi­li­za­ci­je, svo­ju in­spi­ra­tiv­nu pod­lo­gu vi­de­li i u te­o­ri­ji in­for­ma­ci­je klo­ne­ći se „afir­ma­ci­je ozna­če­nog“ i u en­tro­pij­skom po­ten­ci­ja­lu tra­ga­li za „neo­bič­nim for­ma­ma po­e­zi­je“. Tim no­vim kre­a­tiv­nim for­ma­ma, za­klju­ču­je on, sig­na­li­sti su iza­zi­va­li ču­đe­nje, šok i ata­ku­ju­ći „na usta­lje­ni ukus re­ci­pi­jen­ta“ me­nja­li „nje­go­vu za­to­mlje­nu svest“.

U za­vr­šnom de­lu svog ese­ja „No­ve umet­nič­ke for­me“ („Ide­o­lo­ški po­ten­ci­ja­li mo­der­ne umet­no­sti“), Pe­tro­vić na­še do­ba vi­di kao do­ba sig­na­li­zma „u ko­jem se pro­mo­vi­šu ko­eg­zi­sten­ci­ja umet­no­sti i teh­ni­ke, ne­sve­snog i sve­sti“ i, što je, mo­žda, naj­va­žni­je us­po­sta­vlja mir „me­đu dve­ma bit­nim za­ra­će­nim stra­na­ma – Vo­lje i Ra­zu­ma, Ima­gi­na­ci­je i Lo­go­sa“.
 

nazad