O knjigama

Milijan Despotović

ENERGIJA DUHOVNIH SVETIONIKA

(Verica Tadić: Fluorescentni prsti – sentence. Centar za kulturu, sport i turizam opštine Lučani „Dragačevo”, Guča, 2008)

Sa­vre­me­ni­ci sva­kog do­ba bi ka­za­li: vre­me je da poč­ne­mo i mi­sli­ti. Uisti­nu, da­nas je opet ta­kvo vre­me. Odav­no već, ka­ko to ka­že sen­ten­ci­o­zni mi­sli­lac Ve­ri­ca Ta­dić, čo­vek ni­je čo­ve­ku „naj­čed­ni­ja reč na usna­ma“. A ka­da ci­vi­li­za­ci­ja do­đe u taj sta­dij, sve osta­le re­či gu­be smi­sao. Vra­ti­mo, za­to, smi­sao re­či­ma i smi­sao ži­vo­tu. Poč­ni­mo mi­sli­ti i te mi­sli sta­vlja­ti u po­zi­tiv­nu slu­žbu ži­vo­ta. Za sa­da „mi­sli­ti zna­či igra­ti ulo­gu is­po­ved­ni­ka“, ka­ko je to re­kao Um­ber­to Eko.

Ve­ri­ca Ta­dić, pe­snik, pri­po­ve­dač, ese­ji­sta i gno­ma­stič­ki mi­sli­lac, svo­jom no­vom knji­gom sen­ten­ci „Flu­o­re­scent­ni pr­sti“ na­sto­ji da jed­nom po­seb­nom vr­stom du­hov­ne sve­tlo­sti pro­zra­či tam­ni­lo u oni­ma ko­ji ni­su raz­u­me­li „sr­mu ne­žno­sti u ljud­skom gla­su“, i uka­že na po­tre­bu da ima­mo dva ne­ba: „ljud­sko i bo­žan­sko“. Na­rav­no, Ve­ri­ca je kao pi­sac sve­sna da nje­ni „pr­sti“ zra­če tu sve­tlost kroz knji­gu, ni­šta dru­ga­či­je.

Još u pro­šlo­sti afo­ri­zam se na­šao na mu­ka­ma da oču­va svo­ju prag­ma­tič­nost, ali i prag­ma­tič­nu sum­nju i svo­je zna­če­nje u pra­vom smi­slu. On se, u ne­ku ru­ku „po­vu­kao“ sa po­zor­ni­ce, sa­zre­vao je u sen­ten­ci­o­znom je­zgru. Ja­čao je svo­ju sve­vre­me­nost i sve­op­štost. Po­la­ko mu se vra­ća estet­ska draž¹. „Flu­o­re­scent­ni pr­sti“ do­la­ze iz tog je­zgra, sa ru­ke ko­ja je pru­že­na svi­ma oni­ma što lju­be pri­ja­telj­stvo kao li­tur­gi­ju „ne­žno­sti u naj­sve­ti­joj oda­ji du­še“.

Da bi se u čo­ve­ku sa­mom uz­di­gao čo­vek, po­treb­no je ne bi­ti stra­nac u sop­stve­nom ži­vo­tu. Ko­li­ko to zbi­lja je­smo osta­vi­mo atri­bu­ci­ja­ma stva­ra­la­ca i tu­ma­ča, ali pod­se­ti­mo se šta je re­kao Es­hil: „Za­jed­nič­ka nam je sud­bi­na a mi­sao po­je­din­cu pri­pa­da“. Mi­sli ko­je od­li­ku­je sen­ten­ci­o­znost kod Ve­ri­ce Ta­dić sud­bi­nu, je­dan njen ve­ći deo, vra­ća­ju na svo­je me­sto, u ru­ke čo­ve­ka. Pri tom, Ve­ri­ca osu­đu­je ego­i­zam: „Bi­ti svoj ne zna­či ce­ni­ti sa­mo se­be“. Ona je je­dan ra­ci­o­nal­ni pro­mi­šlje­nik, sve­sna da „Ži­vot je kra­tak da se uzme sve, al' do­volj­no dug da se ne­što da“.

Ra­dost da­va­nja, asket­ski je dar. To je naj­vi­ši ste­pen po­se­do­va­nja. Da­kle, po­se­do­va­nje da­va­njem. Na­ma se sa­mo da­to vra­ća. Sve dru­go što nam pri­pad­ne ni­ti je ra­ci­o­nal­no, ni­ti je bla­go­slo­ve­no. Ono je iz po­se­da ne­kog dru­gog, a uzi­ma­ti tu­đe zna­či se­be iz­dvo­ji­ti u po­se­ban en­ti­tet ne­čo­več­no­sti. Ci­vi­li­za­ci­ja je (ne)sve­sno kre­nu­la ka stva­ra­nju tih ma­lih en­ti­te­ta ko­ji se pro­sti­ru na te­ri­to­ri­ji od la­ži do iro­ni­je. U je­zič­kom smi­slu nji­ma se ne slu­ži ni sen­ten­ca, afo­ri­zam sa nji­ma po­le­mi­še. Shva­ta­ju­ći po­tre­bu da se i tu ra­ci­o­na­li­zu­je njen knji­žev­ni pri­stup, Ve­ri­ca se opre­de­li­la za sen­ten­cu. Pr­vo, njo­me je obez­be­di­la sve­vre­me­nost, stal­nu po­u­ku, ona je pro­dukt se­lek­tiv­nog sa­ži­ma­nja ka­za­nog ko­je je pro­šlo is­ku­stvo, ne sa­mo jed­ne ge­ne­ra­ci­je. Dru­go, sen­ten­ca kao za­mi­sli­ca i kod onog ko je či­ta, tra­ži pro­du­ho­vlje­nost, zna­nje, i po­nov­ni rad na njoj. Du­ža je od svo­je for­me i u se­be uklju­ču­je i dru­ge knji­žev­ne ob­li­ke i dru­ge na­u­ke. Tim ele­men­ti­ma odi­šu i ove zre­le sen­ten­ce Ve­ri­ce Ta­dić.

Od dru­gih pi­sa­ca ove for­me nju iz­dva­ja ne­na­me­ta­nje ni­čeg ne­pri­hva­tlji­vog ili po­le­mič­nog, ona za­go­va­ra ve­ro­va­nje, lju­bav me­đu lju­di­ma, i stal­nu na­du. Ako te vred­no­sti čo­vek uspe da do­seg­ne „on­da je – ka­že ona – sve­jed­no da li se taj bes­kraj zo­ve Bog ili ima ne­ko dru­go ime“. Za­to i sta­vlja ak­ce­nat na sva­ki tre­nu­tak u ži­vo­tu, va­žno je ka­ko će on bi­ti pro­ži­vljen. Pri­da­ju­ći zna­čaj tre­nut­ku u na­šim ži­vo­ti­ma, a tre­nu­tak je osno­va i nje­ne po­e­ti­ke, Ve­ri­ca je raz­li­sta­la jed­nu mi­sao u ob­lik sen­ten­ci­o­zne pe­sme da bi bo­lje ob­ja­sni­la i još vi­še na­gla­si­la šta sve tre­nu­tak zna­či u nje­nom fi­lo­zof­skom i po­e­tič­kom shva­ta­nju tog de­li­ća vre­me­na, tog Sad i Tu, kao u ha­i­kuu, na pri­mer:

Tre­nu­tak je do­dir dve ru­ke, su­sret
za­lju­blje­nih po­gle­da, ra­dost
pu­polj­ka u cva­tu, smeh isti­ne.
Tre­nu­tak je plač la­ži, tu­ga ra­stan­ka,
ti­traj sen­ki u po­ža­ru ilu­zi­ja.
Ži­vi u da­hu ve­tra, cvr­ku­tu pti­ca,
pe­smi jedâra, u svim po­ra­ma
na­šeg ži­vo­ta.
Pa ipak, ta­ko če­sto i ne­mi­lo­srd­no
ga­zi­mo nje­go­vu du­šu.

Ko­li­ko je ovoj spi­sa­te­lji­ci sta­lo do vred­no­sti tre­nut­ka ka­zu­je i ova nje­na sen­ten­ca: „Vred­ni­ji je je­dan tre­nu­tak sa pra­vim lju­di­ma ne­go ceo ži­vot sa po­gre­šnim“. Za oču­va­nje du­še tre­nut­ka, čo­vek mo­ra po­se­do­va­ti do­bro­tu. Do­bro­ta je po­se­ban seg­ment sa­dr­ža­ja ovih mi­sli. Za­sno­va­na je na sen­ten­ci. „U ka­len­da­ru du­še sva­ki gest do­bro­te je cr­ve­no slo­vo“. Ve­ri­ca pred­la­že sa­da­šnjo­sti, da sa­ču­va ma­kar pel­cer od do­bro­te za bu­duć­nost. Po­treb­no je ši­ri­ti do­bro­tu, ka­ko bi u se­bi oja­ča­li i nju i opa­žaj­ne ob­li­ke ra­zu­ma. Do sta­nja do­bro­te ko­ji je „ener­gi­ja du­hov­nih sve­ti­o­ni­ka“, tre­ba se uz­di­ći.

Ka­da raz­mi­šlja o te­mi „ima­ti – ne­ma­ti“, o bo­gat­stvu i la­žnom bo­gat­stvu, Ve­ri­ci je bli­zak Lu­dvig Bor­ne ko­ji je re­kao. „U bo­gat­stvu ljud­sko sr­ce stvrd­ne br­že ne­go ja­je u ki­pu­ćoj vo­di“. Za­to ona sma­tra da je na­še „sa­mo ono što mi­sli­mo i ose­ća­mo“. I uisti­nu sve ove mi­sli su pro­o­se­ća­ne, one su bo­gat­stvo ko­je sva­ko od nas mo­že po­se­do­va­ti, no­si­ti sa so­bom u ma­lom dže­pu na ko­šu­lji, u du­ši. Za ža­lje­nje su oni ko­ji­ma „sun­čev zrak u ka­pi vo­de ne bli­sta kao di­ja­mant“, nji­ma „ni to­ne zla­ta ne vre­de mno­go“. Za­to ona stal­no po­zi­va na odr­ža­va­nje či­sto­te du­še, na du­šev­ni mir ko­ji nam je pred­o­dre­đen ro­đe­njem i ka­sni­jim ži­vo­tom. Oni ko­ji su po­že­le­li vi­še od to­ga za­pa­li su u be­du, ni­su zna­li da se bo­gat­stvo me­ri „ve­li­či­nom du­še“.

Ako su bla­ga, i nji­ho­va pre­ra­spo­de­la, stal­ni uzro­ci pa­da­nja u ne­mi­lost ma­kar ijed­nog ljud­skog bi­ća, on­da je ma­lo ko­ri­sti od či­ste sa­ti­re ko­joj da­ju ulo­gu po­pra­vlja­nja pri­li­ka. Bi­lo bi mu­dri­je na­o­ru­ža­ti se mi­sli­ma i mu­dro­šću, je­di­nim is­prav­nim sred­stvi­ma u bor­bi za pra­vič­nost.

Za­ni­mlji­va su nje­na pro­mi­šlja­nja o me­ri či­nje­nja, o pr­ko­su, na pri­mer. Ona pr­kos ob­ja­šnja­va kao sna­gu bra­ne od ne­čeg, po­seb­no ne­pra­vič­nog. Ali, u isto vre­me, is­ku­stvo to po­tvr­đu­je, opo­mi­nje na po­tre­bu mi­šlje­nja i do­la­ska do sa­zna­nja gde su gra­ni­ce te od­bra­ne. Pre­đu li se te la­tent­ne li­ni­je raz­gra­ni­če­nja ko­ja su pod­re­đe­na uza­jam­noj za­vi­sno­sti, one će stvo­ri­ti su­prot­ne ten­zi­je: „Pr­kos je trn u ru­ži ži­vo­ta. Šti­ti ugro­žen in­te­gri­tet. Ako je pre­o­štar i neo­b­u­zda­no ra­ste, pro­bo­šće ne­žne la­ti. A taj čin sa­mo­u­ni­šte­nju je bli­zak“. Naj­bo­lje bi bi­lo, mi­sli ona „otvo­ri­ti pro­zo­re“ na ko­je će do­ći uspa­va­na sve­tlost spa­sa. Mo­žda je to str­plje­nje, če­ka­nje ne­kog tre­nut­ka ka­da uz­ne­mi­re­ni od­sja­ji ob­u­zda­ju svo­je ža­ri­šte. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, ka­že ona, da je „mo­li­tva otva­ra­nje pro­zo­ra iz­me­đu se­be i dru­gih sve­to­va“.

I sko­ro da ne­ma te­me ko­je se Ve­ri­ca ni­je do­ta­kla svo­jim „pr­sti­ma“. Isti­ne, la­ži, lju­ba­vi, prav­de, pat­nje, hra­bro­sti, op­ti­mi­zma, gre­ha, su­je­te, iz­daj­stva, ča­sno­lju­blja, li­ce­mer­stva, pr­ko­sa, ali i smr­ti za ko­ju ka­že: „Smrt je tren u ko­me se pe­har za ve­li­ka sla­vlja u ur­nu za pe­peo pre­o­bra­ža­va“. Da­kle, tu le­ži oprav­da­nje za njen po­ziv na du­hov­no ra­ci­o­na­lan ži­vot. Za­pra­vo, na­la­zi­mo se u kru­gu ko­jim tre­ba ho­da­ti is­prav­no, us­prav­no i za­do­volj­no. To je pla­vi ne­be­ski krug či­ji kon­cen­trič­ni ta­la­si pul­si­ra­ju iz čvr­ste tač­ke skla­da. On je okvir za sve ono što se u nje­mu do­ga­đa, a ono što se do­ga­đa tre­ba da se pro­fil­tri­ra i iz­va­ga u se­bi, kao i sam ljud­ski ži­vot.

„Flu­o­re­scent­ni pr­sti“ i je­su ne­ka­ko od­je­ci te sa­mer­lji­vo­sti, ili ne­sa­mer­lji­vo­sti. Oni su sa­da do­bi­li sve­tlo ko­jim spi­sa­te­lji­ca skre­će pa­žnju na se­be i na de­lo ko­je pi­še. Ako je smrt sim­bol ži­vo­ta, ta­man ko­li­ko i ro­đe­nje, on­da iz­me­đu ta dva gra­nič­ni­ka, a ras­pon se pre­đe br­zo, tre­ba us­po­sta­vi­ti ta­kav put da ži­vot mo­že iza­ći iz kru­ga i pre­ći u sve­vre­me­nost. Umet­nost je je­dan od na­či­na da se to po­stig­ne. Svoj do­pri­nos sve­mu to­me da­je i Ve­ri­ca Ta­dić.

Na kra­ju ove knji­ge Ve­ri­ca da­je od­go­vor pi­ta­nju: Šta su to flu­o­re­scent­ni pr­sti, ko­ji su joj po­slu­ži­li za na­slov ove ret­ke knji­ge.

To su Re­či, ka­za­će, ko­je „mo­gu da do­dir­nu i osve­tle sve pro­sto­re i sva vre­me­na“. Na taj pro­stor pru­že­na je ova ru­ka što zna­la je i su­ze da pri­mi na dlan, sve­sna da su one „sve­ta vo­da bi­ća, Jor­dan na­ših ži­vo­ta“.

______________
1. O ovoj temi videti moj pogovor knjizi aforizama: Stalno teramo svoje, Žiravac, Požega, 2005, str. 31–34. Tada je na konkursu za ciklus aforizama Verici Tadić dodeljena nagrada „Momčilo Tešić“.
 

nazad