O knjigama

Milovan Vitezović

OJ SRBIJO, MEĐU SILAMA

(Miroslav Sredanović: Smešna zbilja. „Alma“, Beograd, 2010)

Ne pi­še nam se do­bro. Ali nam se pi­še do­bra sa­ti­ra! Do­kaz za ovu ne­skri­ve­nu tvrd­nju je i ovaj no­vi ru­ko­pis sa­ti­rič­nih afo­ri­za­ma Mi­ro­sla­va Sre­da­no­vi­ća pod ne­pre­ten­ci­o­znim na­slo­vom Sme­šna zbi­lja. Ako je na­slov ne­pre­ten­ci­o­zan, sa­dr­žaj ru­ko­pi­sa je pre­ten­ci­o­zan to­li­ko da pre­ten­ci­o­zni­ji te­ško mo­že bi­ti. A to­li­ko crn ni Sre­da­no­vić ne­će da bu­de, već cr­ni­lo svo­jih mi­sli pre­kri­va se­dim vla­si­ma, pre­tva­ra­ju­ći se (od mi­sli do mi­sli) u mu­dru her­ce­go­vač­ku sta­ri­nu.

Ovo je pe­ta knji­ga afo­ri­za­ma Mi­ro­sla­va Sre­da­no­vi­ća, ko­jom se on, zbi­ja­ju­ći re­do­ve mi­sli, svr­sta­va u red naj­plod­ni­jih srp­skih afo­ri­sti­ča­ra. Ova zbir­ka po­ka­zu­je ne­pre­su­šnost nje­go­vog du­ho­vi­tog iz­vo­ri­šta, u ko­jem se sve oko nje­ga ogle­da u svoj neo­do­lji­voj otu­đe­no­sti. Po­ka­zu­je da je on sam, što sta­ri­ji, sve hra­bri­ji, i da vi­še ne­ma tog cen­zo­ra ko­ji će ga usta­vi­ti, jer ži­vi­mo u naj­bo­ljem od svih sve­to­va – za sa­ti­ru.

Vre­me je ubi­stve­no. I ne sa­mo da nas sve po­ga­đa, već nas i sve raz­no­si. Vre­me se ubi­lo i za sa­ti­ru. I Mi­ro­slav Sre­da­no­vić to obi­la­to ko­ri­sti. Kao kak­tus, pu­stio je ko­ren u na­šu pu­sti­nju i raz­bo­dljao se.

Ne­ka­da je li­rik pe­vao o Sr­bi­ji me­đu šlji­va­ma, kao o pe­smi me­đu na­ro­di­ma; da­nas, evo, sa­ti­ri­čar Sre­da­no­vić pi­še o Sr­bi­ji me­đu si­la­ma kao o je­di­nom pre­o­sta­lom slo­bod­nom de­lu sve­ta, za ko­ju se i naj­moć­ni­ji, u sva­koj pri­li­ci ko­ju stvo­re, tru­de da ne bu­de ve­li­ka, a ve­li­ka je ma ko­li­ko da je ma­la.

Od Ju­ve­na­la do da­nas te­ško je sa­ti­ru ne pi­sa­ti. Po­go­to­vo da­nas. Ta­ko je na­stao ovaj ru­ko­pis, u sve­mu apo­kri­fan ko­li­ko i ta­čan. Sve što nas je ra­ni­je sna­šlo – u ovom je ru­ko­pi­su. Sve što nas sad sna­la­zi – ži­vi­mo pro­či­ta­ni. A sve što će do­ći pred­o­se­će­no je, da se ne mo­že ni­ka­ko iz­be­ći, a i vo­đe to ne bi ni­ka­ko do­zvo­li­le.

Već uvod­ni afo­ri­zam u ovoj Sre­da­no­vi­će­voj knjizi uka­zu­je na ve­li­ki srp­ski pa­ra­doks – da Sr­bi­ju, od ve­li­ke do ma­le, da­nas naj­vi­še vo­le sa­ti­ri­ča­ri, i da se je­di­ni usu­đu­ju da to na sva usta pre­ci­zno ka­žu bez ob­zi­ra na po­sle­di­ce i po Sr­bi­ju i po njih.

I u pra­te­ćim afo­ri­zmi­ma Sr­bi­ja je da­ta sa­že­ta, ali ne na me­đu­na­rod­ni zah­tev. Da­ta je bez gra­ni­ca ko­je se ne mo­gu od­re­di­ti. Pu­kla u lju­di­ma. Du­šev­na, ako se iz­u­zme ve­ći­na pro­da­nih du­ša. Sr­bi­ja se ov­de bra­ni od svih što je spo­re, sem sa­ti­ri­ča­ra.

U pret­hod­nim knji­ga­ma Sre­da­no­vić se po­ka­zao kao du­ho­vit i ne­po­gre­šiv pro­rok, gle­da­ju­ći ka­ko nas vo­de, ne gu­be­ći iz vi­da one ko­ji nas vo­de, pro­ri­cao je da nas ne če­ka ni­šta do­bro. Sad kad nas je to sti­glo i ka­da su nas do­ve­li do ni­čeg do­brog i još go­reg, on ose­ća očaj ume­sto sa­tis­fak­ci­je, ko­ji opet pre­vla­da­va pa­ra­dok­si­ma. Tu je taj­na for­mu­la po ko­joj je na­stao ovaj ru­ko­pis. Zbog tog, ova­ko pre­vla­da­nog oča­ja, ovu knji­gu bi tre­ba­lo pre­pi­si­va­ti svi­ma ko­ji smo pod slič­nim simp­to­mi­ma, ali sa stro­go pro­pi­sa­nim na­či­nom upo­tre­be zbog opa­sno­sti od pre­do­zi­ra­nja.

U ovom ru­ko­pi­su smo mi. Ma ka­ko da smo iz­o­pa­če­ni, ipak se la­ko pre­po­zna­je­mo. To je naš ži­vot, sa svim za­me­na­ma za nje­ga. Ne zna­mo od če­ga ži­vi­mo, a ne pi­ta­mo se za­što. Ži­vi­mo u pri­vi­du, to je na­ša de­mo­krat­ska re­al­nost, pod vla­sti ko­ju smo bi­ra­li taj­no – zbog sti­da. Do­pa­li smo oni­ma ko­je smo za­slu­ži­li. Oni su to­ga sve­sni – te­ško na­ma. Na sve smo pri­sta­li, sem na se­be.

U ovim afo­ri­zmi­ma pre­vla­da­va na­ci­o­nal­na svest sa ko­jom je pi­sa­na.

Ru­ko­pis je si­gur­ni­je or­ga­ni­zo­van u od­no­su na pret­hod­ne Sre­da­no­vi­će­ve knji­ge. Ali u toj or­ga­ni­za­ci­ji ne­ma ni čvr­ste ru­ke, ni dri­la.

Ne pi­še nam se do­bro. Ali se pi­še do­bra sa­ti­ra.
 

nazad