O knjigama

Dejan Bogojević

SRKOVI I GUTLJAJI POLJUBACA I MOLITVE
ili: TAJ MODERAN MIT POSTAJE NANOVO ISTINSKA BAJKA

(Fiona Sampson: Poljupci i molitva. Književni klub „Branko Miljković – Bogojevićeva izdanja – Kulturni centar, Knjaževac – valjevo – Svrljig, 2010)

Ko se to ceri?
Tama je, i noževi prošlosti zavitlani kroz opake krvotoke
Dah vetra dah vatre
Greben vremena
Polje u nedogled. Polja bez lika. Krik pukog mesa.
Cepa noć na dvoje.
 
Dušan Matić (Da imenuješ senke zvezda)

Pred na­ma je pr­va knji­ga po­e­zi­je en­gle­ske pe­sni­ki­nje Fi­o­ne Samp­son na srp­skom je­zi­ku. Ob­ja­vi­la je če­tr­na­est knji­ga ko­je, po­red po­e­zi­je, uklju­ču­ju i fi­lo­zo­fi­ju je­zi­ka kao i stu­di­je ve­za­ne za pro­ces pi­sa­nja. Osvo­ji­la je broj­ne i bi­la u naj­u­žim kon­ku­ren­ci­ja­ma za mno­ge pre­sti­žne na­gra­de. Za knji­gu „Dnev­nik sa pu­to­va­nja“ u Ma­ke­do­ni­ji do­bi­ja „Zla­tan pr­sten“. Ured­nik je pres­tiž­nog en­gle­skog po­et­skog ča­so­pi­sa „Po­e­try Re­wi­ew“.

Knji­ga „Po­ljup­ci i mo­li­tva“ (ko­ju sam pri­re­dio za­jed­no sa pre­vo­di­o­cem Da­ni­je­lom T. Bo­go­je­vić) sa­dr­ži ukup­no de­vet­na­est pe­sa­ma ko­je se raz­li­ku­ju po obi­mu, rit­mu, sim­bo­lič­ko-zna­kov­noj i zna­čenj­skoj struk­tu­ri, ali ih iz­me­đu osta­log ob­je­di­nju­ju re­či-sim­bo­li sa­dr­ža­ni u sa­mom na­slo­vu knji­ge: po­ljup­ci (lju­bav, ero­tič­nost, za­nos, ne­mir) i mo­li­tva (ve­ra, Bog, ži­vot); ta­ko da struk­tu­ra knji­ge čvr­sto uz­no­si sve us­pe­le sti­ho­ve, sli­ke, sno­ve, pro­se­ve, pro­kap­ta­va­nja sve­tlo­sti – te mo­že­mo za­klju­či­ti da je Fi­o­na Samp­son upra­vo maj­stor u gra­đe­nju sti­ha, pe­sme, knji­ge, uop­šte struk­tu­re po­et­skog tki­va. I ka­da je u pi­ta­nju pe­sma od par stro­fa i ka­da je u pi­ta­nju pe­sma od ne­ko­li­ko stra­ni­ca, cen­tral­na nit se ne gu­bi – pe­sma se ra­čva, bo­ko­ri u je­zi­ku, u si­tu­a­ci­ja­ma, ali o(p)sta­je ce­lo­vi­ta.

U zvu­ci­ma i trep­ta­ji­ma nje­nih pe­snič­kih sli­ka, pro­ži­vlje­nih, kao i onih u ko­je sta­ju skri­ve­ni pre­de­li sna, op­sta­je bi­će ka­dro da ob­li­ku­je svet. Svet sa bu­kom pro­le­ća, le­pe­tom ra­do­sti: svet u ko­me, kao u ogle­da­lu, arit­mič­na sr­ca po­sta­ju oreol. Upra­vo oreol tra­ja­nja u stva­ra­nju ko­jim se Fi­o­na Samp­son iz­di­že iz­nad če­sta­ra iskri­ca vla­sti­te sa­mo­svoj­no­sti.

Na ru­bu sve­ti­li­šta, u pod­zem­noj že­le­zni­ci, tv-u, na­su­prot su­to­nu, u ek­sta­zi po­ni­ra­nja, na uda­lje­nim gre­be­ni­ma – ova po­e­zi­ja ma­gič­no sku­plja ble­sko­vi­te od­sja­je, osta­vlja­ju­ći upe­ča­tlji­ve tra­go­ve u flu­o­re­scent­nom su­to­nu.

Bo­je: oke­an­ski ro­ze i pla­va i osta­le, ali i mr­lje, od­sjaj skri­ve­nih ru­bo­va, ta­ma, bla­go sen­če­ne rav­ni uma, pi­to­resk­no pri­ča­ju svo­ju pri­ču o po­e­zi­ji ko­ju mo­že­mo „svr­sta­ti“ i u pig­men­ti­zo­va­nu, sa fi­nim pre­li­vi­ma, sti­ho­va­nim akva­re­li­ma ko­ji po­drh­ta­va­ju pred go­ru­ćim iz­li­vi­ma du­bo­ko lir­skog su­bjek­ta. Sti­ho­vi hr­le i ata­ku­ju na na­ša ču­la, svom si­li­nom ose­ća­mo bo­je, upi­ja­mo mi­ri­se, ura­nja­mo u zvu­ke i ob­lič­ja pe­sme. Pe­sni­ki­nja va­ja dah. Duh u nje­mu za­u­zi­ma „tre­nut­ni“ ob­lik i me­nja ci­klič­no ob­li­ke do ja­sne, pra­ve, stre­lo­vi­te li­ni­je.

Taj mo­de­ran mit po­sta­je na­no­vo istin­ska baj­ka.
Ri­tam ob­li­ku­je stih, stro­fu, pe­smu i po­sta­je znak pre­po­zna­va­nja po­e­ti­ke Fi­o­ne Samp­son. O rit­mu kao su­štan­stve­noj estet­skoj po­tre­bi go­vo­re i sti­ho­vi:

„Vo­da sjaj­no uda­ra
o pe­sak –
rit­mič­no
            iz­di­sa­nje va­zdu­ha,
a on­da gra­bu­lja­nje na­do­le
kroz oblu­tak školj­ki“ (Trum­ple­dor­ska pla­ža)

U ovoj po­e­zi­ji „udar o pe­sak“ (vo­de), „rit­mič­ko iz­di­sa­nje va­zdu­ha“, „gra­bu­lja­nje“ ili (ša­pat) „školj­ki“ obra­zu­ju je­din­stven rit­mič­ko-zvu­kov­ni za­pis od po­čet­ka pa do kra­ja knji­ge, a sa­svim si­gur­no će taj ko­lo­plet za­pa­zi­ti pa­žlji­vi či­ta­o­ci i u nje­nim pret­hod­nim, iz­u­zet­no uspe­lim po­et­skim zbir­ka­ma.

Kroz du­ge pe­sme, kao ret­ko ko, Fi­o­na Samp­son uspe­va da odr­ži na­šu pa­žnju, da nas fa­sci­ni­ra pri­stu­pom, do­ga­đa­ji­ma i opi­si­ma do­ga­đa­ja, sa za­vr­še­ci­ma ko­ji pod­se­ća­ju i u gra­fič­kom smi­sli na „la­ti­ča­vi pad“, za­dr­ža­va­ju­ći vi­sok ar­ti­stič­ki ni­vo, pod­u­prt sna­žno rit­mom, sko­ko­vi­tim i lo­mlji­vim ka­da je to po­treb­no, po­ja­ča­nim pre­ki­di­ma i pa­u­za­ma ka­da ih ne oče­ku­je­mo – te ta­ko udah­nju­je no­vi ži­vot i sti­ho­vi­ma: čas ih zgu­šnja­va, čas raz­re­đu­je po­put pre­de­la ko­je vi­di­mo u da­lji­ni kroz ma­glu, a po­tom pot­pu­no ja­sno na fo­to­gra­fi­ji. Ti­me gra­di ela­stič­nu tvo­re­vi­nu, pot­pu­no odr­ži­vu, imu­nu na pro­tiv­te­že i na­po­re re­či i sim­bo­la da se otrg­nu iz ce­li­ne šu­mo­vi­tih kra­ka, buč­ne i ne­me po­za­di­ne.

Pe­sni­ki­nja ne oko­li­ša u de­fi­ni­ci­ji sve­ta. Ga­đa pra­vo u me­tu: „Svet za ko­jim tra­gaš je raz­ja­re­nost“, „svet go­ri“ – iz pla­me­na u pla­men pre­la­ze ži­vot­ne sen­ke, raz­ga­ra­ju ja­ru nad pre­mre­že­nim ša­pa­tom mo­li­ta­va. Po­kat­kad nje­na pe­sma i je­ste mo­li­tva, pe­snič­ka – svo­je­vr­sni pre­lom sti­ša­nih ta­la­sa ko­ji za­je­ze­re dok se vra­ća­mo ra­zu­mu, na­šem su­sre­tu sa stvar­nim sve­tom. Bol­nom su­sre­tu.

Sr­ko­vi i gu­tlja­ji ove po­e­zi­je for­mi­ra­ju do­la­ske i od­la­ske zvuč­nih sig­na­la, tre­pe­ra­vih, zna­ti­želj­nih, sa „pa­ro­la­ma“ ili bez njih; sig­na­li upo­ri­šta na­la­ze u ži­vo­tu. Te­lo po­e­zi­je je pot­pu­no iz­di­fe­ren­ci­ra­no: ko­le­no, bok, ra­me, ča­ši­ce, ko­sti, bu­ti­ne, gru­di – ni­su sa­mo na­go­ve­šta­ji, već opi­plji­vi pre­de­li slat­kih i jet­kih pro­mi­sli. Pro­je­kat je ostva­ren: pe­sma po­red du­še ima i te­lo – sa­da je pot­pu­na.

Pri­me­ri nad­re­al­nih sli­ka da­ju joj di­men­zi­ju vi­še u sa­mom si­ste­mu vred­no­va­nja: „nje­ne ru­ke za­tre­pe­re i pro­đu“, „par­če sta­kla / upi­ja sen­ku / bez dna“, „gde pro­zo­ri pu­šta­ju svo­je ma­le bro­do­ve“, „po po­no­ći, na­sla­njam se na zid / da bih pu­sti­la tram­vaj da pro­đe“, „uvek ista noć / sa svo­jim ša­pa­ma u mom sto­ma­ku“... Naj­na­dre­al­ni­ja sli­ka je sva­ka­ko ona ko­ja opi­su­je kre­ta­nje mač­ke: „pot­pu­no cr­na / go­ri kroz pa­šnja­ke“ (pe­sma Ogle­da­lo).

Ero­ti­ka, ite­ka­ko pri­sut­na, mo­žda i ese­ci­jal­no bit­na, ovoj po­e­zi­ji da­ru­je ma­gi­ju su­sre­ta („vo­da uvek žu­ri ka vo­di“), ma­gi­ju upli­va, ura­nja­nja, sta­pa­nja. Ero­ti­ka je pe­sni­ki­njin taj­ni znak šar­ma. Mo­že­mo iz­dvo­ji­ti sle­de­će erot­ske sli­ke: „bra­da­vi­ca po­dig­nu­ta ... lup­ka ti o nep­ce“, „ba­če­ni su mla­ze­vi / niz tvo­ja le­đa – / be­šum­no / ceo šal / sve­tlo­sti, kru­na što pul­si­ra“, „na­še bra­da­vi­ce su bi­le ru­že“, „krv ju­ri kroz ka­pi­la­re, ne­str­plji­vo se / puls bo­ri / da pre­po­zna tvoj do­dir“, kao kon­kret­ne pri­me­re, ali da­le­ko ih je vi­še u sa­mom kon­tek­stu...

I ne­mir („ipak raz­u­meš ne­mir“) i za­do­volj­stvo („za­mr­lja­nost za­do­volj­stva, ube­dlji­va“) po­kre­ću i li­ce, i ru­ku, i du­šu ka vi­di­ku ko­ji mo­že da ugre­je, ka va­tre­nim bor­ba­ma gde je mo­li­tva kao ne­u­speh ko­ji se na­sta­vlja. Pe­sni­ki­nja na­ja­vlju­je no­vo bu­đe­nje, no­vi dan kao iza­zov i mo­tiv za na­sta­vak:

„ka­ko da pod­ne­seš
                               sve­tlost –
ko­ja se sa­ma po se­bi ra­si­pa,
otva­ra­ju­ći unu­tra­šnjost
bes­kraj­no is­pu­nje­nu.“ (Me­hr Licht)

Kroz ce­lu knji­gu se pro­te­žu opi­si na­iz­gled uobi­ča­je­ni, skri­ve­no vi­še­znač­ni, po­nor­no du­bo­ki, me­ta­fi­zič­ki, na mo­men­te po­ro­zni – kat­kad sa­dr­že čud­ne kom­bi­na­ci­je re­či i neo­če­ki­va­ne obr­te u sa­mo jed­nom sti­hu što po­tvr­đu­je či­nje­ni­cu da se ra­di o auto­ru ko­ji re­či ve­što sta­vlja u slu­žbu svo­je fik­ci­je, stvar­no­sti, unu­tra­šnjih ne­mi­re­nja – u slu­žbu pra­ve po­e­zi­je pre sve­ga. Sli­ko­vit i si­lo­vit je opis ri­be na ri­bljoj pi­ja­ci: „oči su joj bi­le fik­si­ra­ni otvo­ri / u ko­ji­ma je če­ka­lo mo­re“.

Za­vi­ri­mo li unu­tar pe­sme, bez dna i sa­vr­še­ni pad će nas raz­bu­di­ti, na­ša sve­ti­li­šta će za­tre­pe­ri­ti jer po­žu­da ni­je ni­šta lič­no.

Pot­pu­no sam uve­ren da će po­e­zi­ja ko­ja je sa­da, ob­ja­vlji­va­njem knji­ge „Po­ljup­ci i mo­li­tva“, do­stup­na i či­ta­o­ci­ma iz Sr­bi­je, po­sta­ti pra­vo ot­kro­ve­nje, neo­če­ki­va­na tek­stu­al­na avan­tu­ra, kao i da će osta­li na­slo­vi Fi­o­ne Samp­son po­sta­ti pri­vlač­ni i bi­ti ob­ja­vlje­ni na na­šem je­zi­ku.
 

nazad