O knjigama

Zlatko Pangarić

RADUJTE SE

(Aleksandar Milanković: Radujte se trgovi. SKC, Kragujevac, 2009)

Knji­ga pe­sa­ma Alek­san­dra Mi­lan­ko­vi­ća „Ra­duj­te se tr­go­vi“ sa­dr­ži tri­de­set pet pe­sa­ma kla­sič­no raz­vr­sta­nih u šest pe­va­nja ili ci­klu­sa sa uvod­nom pe­smom „Slat­ka tvo­ja su­za“.

Ka­da se po­sle či­ta­nja sklo­pi knji­ga, či­ta­lac vi­di da je pe­snik sve­stan onog dru­gog, svet­ske vre­ve, zla u sve­tu, „ga­zi­te­lja du­še“ („Po­sle sve­ga“) – ali i shva­ta da pe­snik ne že­li sve to da vi­di; ni­je pru­žio ot­por, ni­je se po­bu­nio, ni­je ime­no­vao, ni­je iro­ni­čan, ni­je pro­zi­vao i po­zi­vao... O sve­mu to­me ne­ma ni sti­ha. Ne­ma od­go­vo­ra na ka­ko i za­što?

Dru­go što upa­da u oči je­ste ne­po­zna­ta i bez­i­me­na de­va, de­voj­ka pre ne­go že­na, o ko­joj pe­snik pe­va kroz ce­lu knji­gu. Ide­a­li­za­ci­ja i mi­sti­fi­ka­ci­ja „že­ne“ već odav­no je shva­će­na kao kom­pen­za­ci­ja za njen loš i sra­man po­lo­žaj u po­ro­di­ci, dru­štvu i isto­ri­ji. Ako ne mo­že na ze­mlji, mo­že na ne­bu! Po­što je po­je­di­nac, po­seb­no umet­nik, ne­mo­ćan da ras­ki­ne obi­čaj­ne i so­ci­jal­ne ste­ge, on že­nu pre­tva­ra u nad­na­rav­no bi­će ko­je ra­di i či­ni ono što re­al­na že­na ni­je u sta­nju. Npr. iz oka pe­sni­ko­ve de­ve „iska­ču ri­bi­ce bli­sta­ve“ ili „Za­sla­di­la si vo­de slat­kom su­zom“ ili „Ze­mlja nad ko­jom si kr­va­ri­la / uše­će­re­na je“ (sva tri na­vo­da iz pe­sme „Slat­ka tvo­ja su­za“) ili „I cve­to­vi za­pla­ču / ka­da pro­li­ješ su­zu“ („Čud­no srod­stvo“). Ta­kva je, da­kle, pe­sni­ko­va že­na, čas ča­rob­ni­ca čas sve­ti­ca – dok sa dru­ge stra­ne re­al­noj že­ni se us­kra­ću­je trud­nič­ko od­su­stvo, ima ma­nju pla­tu, do ne­dav­no (po isto­rij­skom me­ri­lu) ni­je mo­gla ni da gla­sa, a i dan da­nas je njen po­lo­žaj na mno­gim me­sti­ma ku­gle ze­malj­ske vi­še ne­ko ža­lo­stan. Lo­kal­ni pe­sni­ci „ža­lo­snih ge­o­graf­skih ta­ča­ka“ de­le sva­ka­ko i jed­na­ko Mi­lan­ko­vi­ćev en­tu­zi­ja­zam. To je pra­vo prav­ca­to ču­do i sva­ka­ko „čud­no srod­stvo“!

Či­nje­ni­ca je da že­ne umet­ni­ce ne od­go­va­ra­ju istim en­tu­zi­ja­zmom, one ne di­žu mu­škar­ce na ne­bo – ali sve to ni­je sa­dr­žaj i te­ma Mi­lan­ko­vi­će­vih pe­sa­ma. Ro­man­ti­čar­ska tra­di­ci­ja je ne­ve­ro­vat­no uspe­šno oži­vlje­na.

Ka­ko sam do­ži­veo Mi­lan­ko­vi­će­vu knji­gu? Kao ka­da čo­vek po­sle ki­še iza­đe na­po­lje da bi se na­di­sao i da bi ose­tio pra­vu aro­mu/mi­ris sve­ta. Kao da sam ugle­dao pre­div­nu ja­bu­ku ko­ju sam od­mah po­jeo – ali se i za­pi­tao: „Ko­li­ko li je sa­mo pu­ta pr­ska­na?“ Za­što, da­kle, tre­ba pro­či­ta­ti Mi­lan­ko­vi­će­vu knji­gu? – pa da bi čo­vek za­stao u svom tr­ku i smi­rio dah, da bi se za­pi­tao šta to ne va­lja u ovom sve­tu ili gde to ide ovaj svet? Ili: ko­ga smo sve gur­nu­li u stra­nu? Ili: šta smo sve iz­gu­bi­li?

Alek­san­dar Mi­lan­ko­vić je u knji­zi us­peo da stvo­ri onaj iz­vor­ni i to­li­ko hva­lje­ni hri­šćan­ski ugo­đaj, onu eli­ti­stič­ku at­mos­fe­ru po­je­din­ca ko­ji je okre­nut vla­sti­toj sud­bi­ni i usa­vr­ša­va­nju. Do­ča­rao je uver­lji­vo, go­to­vo opi­plji­vo, onaj sve­tač­ki ka­rak­ter čo­ve­ka ko­ji prašta i pri­hva­ta udar­ce sud­bi­ne. Ret­ki su po­je­din­ci kroz isto­ri­ju ko­ji su ta­ko pro­ži­ve­li svoj vek osta­ju­ći vred­ni i ne­do­sti­žni uzo­ri.

Po­sled­nja pe­sma, naj­vred­ni­ja ujed­no, „Po­sle sve­ga“ pot­pu­no je na tom tra­gu (kao i sko­ro bi­blij­ski sti­ho­vi: „za bu­du­će su­ze ra­do­sni­ce“ i „Ve­se­lje tvo­je pred­sto­ji.“):

„Proslavi stopala što su ti dušu izgazila,
Nosoroge razjarene, trkače zadihane.
Duša ti je razdrobljena, izmrvljena.
Izgažena. Pregažena.
Staze su utabane.
 
Staze su sada utabane.“
 
Za kraj jedan biser:
 
„Sa tvoje terase lepo se vide
prvi dani stvaranja
razigrani u bašti“

nazad