O knjigama

Voja Marjanović

ADOLESCENTNA POEZIJA I NAGON TRADICIONALNOG PATRIOTIZMA

(Velisav Đotunović: Zarudela trešnja, BMG, Beograd, 2009)

„Zarudele i usne i grudi,
telo raste, a mašta se budi.
Mnogo želja, mnogo uzbuđenja
svakim danom, sve se brže menja!“

V. Đotunović

Pu­ber­tet i ado­le­scen­ci­ja su dva pe­ri­o­da u čo­ve­ko­vom od­ra­sta­nju ko­ja osta­vlja­ju du­bo­ke tra­go­ve u nje­go­vom bu­du­ćem ži­vo­tu. Ne­mi­ri, ra­za­ra­nje on­to­lo­gi­je i fi­zi­o­lo­gi­je ljud­skog bi­ća – ume­ju da de­for­mi­šu ili sa­svim „u po­zi­tiv­nom smi­slu“ for­mi­ra­ju ljud­sku lič­nost. To naj­bo­lje zna­ju psi­ho­lo­zi, psi­hi­ja­tri i psi­ho­te­ra­pe­u­ti – ali i svi „bud­ni stra­ža­ri“ raz­vo­ja i pre­o­bra­ža­ja ljud­skog spi­ri­tu­sa i fi­zi­ku­sa. To je auten­tič­no shva­tio, i kao na­uč­nik ali i pe­snik, dr Ve­li­sav Đo­to­vić, „spe­ci­ja­li­sta i ne­u­rop­si­hi­ja­tar za de­cu i omla­di­nu“ u In­sti­tu­tu za men­tal­no zdra­vlje u Be­o­gra­du.

Po vo­ka­ci­ji „do­bar po­zna­va­lac ado­le­scen­ci­je“, ali i pe­snik, u do­sa­da­šnje tri zbir­ke pe­sa­ma („Pr­vi ko­ra­ci, Pr­ve re­či“, „Iz­gu­žva­na slo­va“, „Od mra­va do slo­na“) i, sa­da, če­tvr­toj „Za­ru­de­le tre­šnje“, on je na­sto­jao da go­to­vo za­o­kru­ži pe­riod od­ra­sta­nja mla­dih i pre­la­ska iz pe­ri­o­da de­tinj­stva u do­ba mla­de­na­štva. Sav u na­me­ri da na­uč­no i po­e­to­lo­ški za­đe u taj­ne „tog pro­sto­ra ljud­ske me­ta­mor­fo­ze pre­o­bra­ža­ja“, Đo­tu­no­vić je u če­tr­de­se­tak pe­sa­ma ka­zi­vao le­po­te i za­no­se, bri­ge i raz­bi­bri­ge, taj­ne i ću­ta­nja, isti­ne i ma­le la­ži onih ko­ji su „osta­vi­li baj­ke, lut­ke, lop­te i deč­je igre“ – i skon­cen­tri­sa­li se pre­ma te­ma­ma pr­vih za­lju­blji­va­nja, pr­vih taj­no­vi­to­sti sno­va i pr­vih uz­da­ha u ti­ši­ni ka­da se ja­vlja­ju „pla­vi sno­vi o ne­kom de­ča­ku ili de­voj­či­ci“. Pe­snik obra­zo­van na li­te­ra­tu­ri stra­nih i na­ših pe­sni­ka, pa i po­klo­nik „lju­bav­ne deč­je po­e­zi­je M. An­ti­ća, LJ. Ršu­mo­vi­ća, M. Vi­te­zo­vi­ća“, i dr., dr Đo­tu­no­vić se ni­je po­vo­dio za nji­ho­vom po­e­ti­kom „za­sa­nja­ne deč­je lju­ba­vi“, već je svo­jim do­ži­vlja­jem „za­ru­de­lih tre­ša­nja“, is­pi­si­vao svo­ju po­e­zi­ju, da­ju­ći joj vla­sti­ti i autoh­to­ni pe­čat.

Iz raz­go­vo­ra, is­po­ve­sti, su­sre­ta i sa­ve­ta, ko­je je do­ži­veo sa mla­dim ado­le­scen­ti­ma, dr Đu­to­no­vić je u for­mi sklad­noj po­et­skom ka­zi­va­nju „pro­vla­čio nit deč­jeg pre­o­bra­že­nja bi­ća“ i, ta­ko, na­pi­sao pa­le­tu sti­ho­va ko­ji se či­ta­ju sa užit­kom. Pe­sme KA­ĆA, SA­RA, MI­JA, ŠKOL­SKA LJU­BAV, SLAV­KO, PO­VRA­TAK IZ ŠKO­LE itd, de­lu­ju im­pre­siv­nim is­po­ve­sti­ma „za­lju­blje­nih Ju­li­ja i Ro­mea“, tu na tlu na­šeg pod­ne­blja, po­ne­kad ru­ral­nog a če­sto ur­ba­nog. Đo­tu­no­vić je pe­snik sen­zi­bil­ne ose­ćaj­no­sti: nje­gov pri­stup deč­joj „uz­ne­mi­re­no­sti“ uvek je na­uč­no ali i po­et­ski – ži­vot­no oprav­dan. On zna da do­ba „pre­o­bra­že­nja bi­ća i bi­će ozbilj­no­sti“, te­če spo­ro i da ga pra­te ne­mi­ri o ko­ji­ma od­ra­sli tre­ba da vo­de „istin­sku bri­gu“. Sto­ga, pe­snik zna: „za­što Sa­ra ho­će uši da pro­bu­ši“; za­što se „vo­li pe­ga­va Ta­nja“; zbog če­ga se de­voj­či­ca u pe­smi PR­VA LJU­BAV „tru­di da se za­lju­bi“; Đo­tu­no­vić ose­ća „sve fo­re i fa­zo­ne deč­jih ko­le­ba­nja i ne­mo­guć­no­sti da ih re­še“ – ali zna i da „je slat­ko kad se div­no sa­nja“, kad „Mi­li­ca, Mi­lan, Og­njen, Na­đa i Ta­nja... zna­nje i lju­bav u sr­cu no­se“.

Ce­la po­e­tič­na i de­skrip­tiv­na ska­la ose­ća­nja, ne­mi­ra i mi­ra u Đo­tu­no­vi­će­vim lju­bav­nim sti­ho­vi­ma sli­va se u tu­ma­če­nje „ne­mi­ra u mla­dim bi­ći­ma“ (BRE­ZA, PU­BER­TET, KAD SI TU­ŽAN), pa sve do ose­ća­nja „bli­skog i ne­za­o­bi­la­znog u lju­ba­vi – lju­bo­mo­re“ (LJU­BO­MO­RA). Ovo ose­ća­nje, pe­snik opi­su­je is­ku­stve­no. Zna­no mu je da je „lju­bo­mo­ra zlo­ba“; da je ona „ime ru­žne ljud­ske oso­bi­ne“; da je „lju­bo­mo­ra ozbi­ljan te­ret ili bri­ga“, pa za­to NJU tre­ba „pri­gu­ši­va­ti u se­bi, jer sa njom se le­pa de­tinj­stva i mla­dost kva­ri“.

Sa­svim, di­ja­me­tral­no su­pro­tan, pe­snik Ve­li­sav Đo­tu­no­vić nam se pred­sta­vlja u dru­gom ci­klu­su svo­je zbir­ke „Za­ru­de­le tre­šnje“. Lju­bav spon­ta­nog do­mo­lju­blja, ve­ra u svoj na­ci­o­nal­ni ko­ren, na­klo­nost ide­a­li­ma po­to­ma­ka, žal za vre­me­ni­ma „što za­bo­ra­vlja­mo ide­a­le pra­de­do­va i de­do­va“ – kao i te­žnju da „bu­de­mo svo­ji“ i da „ce­ni­mo sve što je u na­šoj avli­ji a ne u An­ge­li­ji“ (D. Ob­ra­do­vić), kao da su lajt mo­tiv ovih šest pe­sa­ma. Pi­sa­ne iz men­tal­nog sklo­pa pa­tri­jar­hal­nog Sr­bi­na, bez do­ze bo­le­snog šo­vi­ni­zma i „mr­žnje dru­gih“, Đo­tu­no­vić ve­li­ča mi­nu­la vre­me­na srp­ske isto­ri­je, ko­ja ima „svoj ko­ren i znak“, ha­ri­zmu i tra­di­ci­ju, svo­je ime i pre­zi­me, jer je to „mo­ja ze­mlja, moj ka­men, ze­mlja ko­ja se bra­ni; to je an­to­lo­gij­ski KRF“ – i ze­mlja či­ji „lju­di ne sme­ju da bri­šu osme­he sa li­ca“.

U pe­sma­ma sa pa­tri­ot­skim ose­ća­njem ko­je spon­ta­ni Sr­bin ne ve­ru­je da je nje­go­va ze­mlja „iz­mi­šlje­ni El­do­ra­do“ ili da su „Sr­bi ne­be­ski na­rod“ – već na­rod tra­di­ci­je sa in­te­gri­te­tom i svo­je­vr­snom agen­dom „mo­ra­la i od­go­vor­no­sti“, Đo­tu­no­vić pe­va otvo­re­nog sr­ca, jer je po­no­san na sve što je bi­lo i što se le­po i ru­žno de­ša­va­lo u „ma­loj ze­mlji da br­do­vi­tom Bal­ka­nu“ (D. Mak­si­mo­vić). Nje­go­va Sr­bi­ja je oslo­nac za bu­duć­nost ce­lo­ga sve­ta. Ona ni­je „je­di­na ko­ja ima Dri­nu i Sa­vu“; u njoj se sla­vi So­lun­ska epo­pe­ja; u njoj sta­nu­je Alek­sa, pro­ta Ma­te­ja, Ka­ra­đor­đe – ali i Pi­rot, Ko­lu­ba­ra, Cer i Ljig. Kroz ta­kvu ze­mlju su ne­ka­da vo­je­va­li i se­lja­ci i gra­đa­ni, sa Uba, iz Va­lje­va, sa Po­vle­na i Ma­lje­na, no­se­ći na le­đi­ma „ma­lo pro­je, ba­ja­tog hle­ba i ko­mad sla­ni­ne“. Isto­ri­ju i lju­de svo­je do­mo­lju­bi­ve ze­mlje, Đo­tu­no­vić je ove­ko­ve­čio re­či­ma „sa dna sr­ca i po­vr­ši­ne mo­ral­nog čo­ve­ka iz na­ro­da“. Otu­da pe­sme ZE­MLJA MO­JA SE PO­NO­VO BRA­NI, KRF, MO­JA ZE­MLJA, PE­SMA O NE­ZNA­NOM I NE­PO­ZVA­NOM i dr., odi­šu za­lju­blje­nič­kom odič­no­šću „svo­jim na svo­me“. To su him­ne na­še an­to­lo­gij­ske po­et­ske re­či

Zbir­ka „Za­ru­de­le tre­šnje“ dr Ve­li­sa­va Đo­tu­no­vi­ća do­no­si po­e­zi­ju ko­ja im­po­nu­je i auto­ru i na­šoj srp­skoj deč­joj i pa­tri­ot­skoj po­e­zi­ji. Reč je o li­te­rar­nom učin­ku ko­ji za­vređu­je bud­nu i spon­ta­nu pa­žnju i mla­dog i od­ra­slog či­ta­o­ca.
 

nazad