O knjigama

Žarko Trebješanin

DEČJI DOŽIVLJAJ SVETA

(Vladimir Stanković: Kakav dan. „Vaša knjiga“, Beograd, 2008)

Pe­sme oku­plje­ne u ovoj knji­zi Vla­di­mi­ra Stan­ko­vi­ća, po­jav­no gle­da­ne, ve­o­ma su ra­zno­vr­sne. U nji­ma se ja­vlja­ju raz­li­či­te pri­rod­ne po­ja­ve, ljud­ski li­ko­vi, maj­ka, otac, ba­be, de­de, de­ča­ci, de­voj­či­ce, ži­vo­ti­nje, igrač­ke, kom­pju­te­ri... Ono što ih, me­đu­tim, iz­nu­tra ob­je­di­nju­je i su­štin­ski po­ve­zu­je je­ste je­din­stve­no deč­je vi­đe­nje sve­ta. Iz ni­za ovih ma­lih frag­me­na­ta mo­že­mo sa­či­ni­ti jed­nu ko­he­rent­nu vi­zi­ju vla­sti­tog pri­rod­nog i dru­štve­nog okru­že­nja.

Vla­di­mir Stan­ko­vić u svo­jim pe­sma­ma du­bo­ko psi­ho­lo­ški po­ni­re u za­go­net­ne, mno­gi­ma ne­do­ku­či­ve pre­de­le deč­je du­še. On psi­ho­lo­ški pro­nic­lji­vo po­sma­tra, pa­žlji­vo is­tra­žu­je, a on­da to što je pro­na­šao pe­snič­ki ob­li­ku­je. Ukrat­ko, on ope­va oso­be­ni deč­ji na­čin mi­šlje­nja i ose­ća­nja. De­te ni­je tek čo­vek u ma­lom, uma­nje­ni pri­me­rak ljud­ske vr­ste, ne­go je sa­mo­svoj­no bi­će, po mno­go če­mu raz­li­či­to od od­ra­slog, pod­se­ća nas pe­snik.

Pre­ma de­ci od­ra­sli se če­sto od­no­se s vi­si­ne, go­to­vo pre­zri­vo ili snis­ho­dlji­vo, ali ret­ko ka­da uva­ža­va­ju auten­tič­no nji­ho­vo, deč­je vi­đe­nje, m­išlj­enje i pr­oc­ene. O­dr­asli lj­udi, čak i oni v­e­oma d­obr­on­ame­rni, m­isle da oni zn­aju šta je za d­ete na­jb­olje ili na­jp­otre­bn­ije. Ne p­ada im n­ap­amet da p­it­aju d­ete k­ako ono n­ešto v­idi i šta ono o t­ome m­isli. P­esnik i ps­ih­olog Sta­nk­ović to o­dli­čno uoč­ava i ra­z­ume:

Svi k­ažu za m­oju s­obu da je m­ala.
Oni ne v­ide d­obro m­oju s­obu.
Tr­eba da p­it­aju m­ene
K­ol­ika je ona.
                                       (T­e­od­or­ina s­oba)

Ko pa­žlji­vo či­ta jed­nu za dru­gom pe­sme u knji­zi Ka­kav dan, neo­set­no ula­zi u po­se­ban na­čin deč­jeg mi­šlje­nja, ko­je se pri­lič­no raz­li­ku­je od na­šeg, od lo­gi­ke od­ra­slog. Deč­je mi­šlje­nje, re­ci­mo, od­li­ku­je an­tro­po­mor­fi­zam, od­no­sno ten­den­ci­ja da se ži­vo­ti­nja­ma, pa čak i pri­rod­nim po­ja­va­ma pri­da­ju oso­bi­ne lju­di („ve­se­le pti­ce”, „ža­be glu­me”, pa­hu­lje „ša­pu­ću” dok pa­da­ju). Deč­je po­i­ma­nje sve­ta je i ego­cen­trič­no, tj. de­te na­iv­no, be­za­zle­no sve po­sma­tra sa svo­je sop­stve­ne tač­ke gle­di­šta, za ko­ju  ve­ru­je da je je­di­no mo­gu­ća (za­lju­blje­ni de­čak je ube­đen da sva­ko ko uđe u raz­red od­mah „spa­zi Na­ta­ši­ne lok­ni­ce“). De­te­tu je te­ško (ali, bog­me, če­sto i od­ra­slom!) da se sta­vi u po­zi­ci­ju ne­kog dru­gog, ko­ji istu stvar če­sto po­sma­tra na dru­gi na­čin, svo­jim oči­ma. Na­ma od­ra­sli­ma, po pra­vi­lu, deč­ja lo­gi­ka je stra­na jer smo se mi „oslo­bo­di­li“ ani­mi­zma (da li za­i­sta?), a de­ca još uvek ve­ru­ju da je Sun­ce „ži­vo“, da je ve­tar „ljut” i da či­ta­va pri­ro­da ima svo­ju „du­šu“.

Ove pe­sme ne ot­kri­va­ju sa­mo deč­je mi­šlje­nje, ne­go i deč­ja ose­ća­nja, deč­je po­tre­be, nji­ho­vu ma­štu i in­tu­i­ci­ju. Deč­je emo­ci­je su bur­ne, go­to­vo vul­kan­ske, one se br­zo ja­ve, ima­ju ve­li­ki in­ten­zi­tet i — br­zo ne­sta­nu (ljut­nja jed­ne de­voj­či­ce tra­je „či­tav mi­nut“ ili de­ča­ko­vo odu­še­vlje­nje no­vom igrač­kom — ce­la tri da­na!) De­ca su ne­skri­ve­no ra­do­zna­la, ima­ju sna­žnu po­tre­bu da na sva­ko pi­ta­nje do­bi­ju od­go­vor, da is­tra­že za­ni­mljiv i ču­de­san svet oko se­be. Pa, ipak, mo­žda je naj­ve­ća po­tre­ba, naj­sna­žni­ja že­lja de­te­ta – da po­ra­ste, da po­sta­ne od­ra­stao čo­vek, da vi­še ne bu­de de­te, ko­je „vi­še stva­ri ne sme ne­go što sme“. Za­hva­lju­ju­ći svo­joj spo­sob­no­sti em­pa­ti­je, ima­gi­na­ci­ji i in­tu­i­ci­ji de­ca po­put ra­da­ra ot­kri­va­ju du­bo­ko skri­ve­ne na­me­re, ose­ća­nja i mi­sli ro­di­te­lja, mno­go bo­lje i ja­sni­je ne­go dru­gi od­ra­sli. U ovim pe­sma­ma če­sto ima­mo pri­li­ku da se uve­ri­mo ka­ko su od­ra­sli na­iv­ni ka­da mi­sle da mo­gu de­te da ob­ma­nu re­či­ma i da pri­kri­ju ono što za­i­sta mi­sle i že­le.

U Stan­ko­vi­će­vim pe­sma­ma ima sjaj­nih za­pa­ža­nja, do­bro oda­bra­nih zna­če­njem bre­me­ni­tih de­ta­lja, iz­vr­sno opi­sa­nih od­no­sa de­te – od­ra­sli, kao i pro­nic­lji­vih re­flek­si­ja o na­či­nu funk­ci­o­ni­sa­nja deč­jeg uma. Pa ipak, či­ni se da je u ovoj neo­bič­noj knji­zi naj­lep­še i naj­dra­go­ce­ni­je ono što je – pre­ću­ta­no, ne­is­ka­za­no, a što se tek slu­ti. To „ne­što“, ne­iz­re­če­no, od­sut­no u sa­mom tek­stu pe­sme a pri­sut­no u nje­nom „od­je­ku“, u psi­ho­lo­škom efek­tu, je­su broj­ne aso­ci­ja­ci­je, pred­sta­ve, mi­sli i emo­ci­je iza­zva­ne u du­ši či­ta­o­ca. Po­sle go­to­vo sva­ke pe­sme, ne­gde u na­šoj sve­sti, ali i u du­bi­na­ma ne­sve­snog uma, za­tre­pe­ri ne­ka­kva stru­na, ja­ve se kao od­go­vor ču­de­sne sli­ke, za­bo­ra­vlje­ne uspo­me­ne, dav­na ose­ća­nja ne­žno­sti, ve­dri­ne, to­pli­ne, strep­nje, se­te i ne­ki naj­ra­ni­ji, dav­no po­ko­pa­ni deč­ji do­ži­vlja­ji.

Stan­ko­vi­će­vu knji­gu Ka­kav dan slu­ša­će i či­ta­će de­te sa za­do­volj­stvom što u njoj na­la­zi le­po is­ka­za­no upra­vo ono što sa­mo ose­ća i mi­sli, a od­ra­stao će či­ta­ti sa ra­do­zna­lo­šću i uži­va­njem da bi bo­lje raz­u­meo svo­ju de­cu i unu­ke, ali i da bi bo­lje shva­tio ono za­po­sta­vlje­no, skri­ve­no de­te u se­bi sa­mom.
 

nazad