O knjigama

Srba Ignjatović

„MOLEBNIK" MILOŠA JANKOVIĆA -
POVRATAK IZVORIMA I PRABITNOJ
FUNKCIJI POETSKE REČI

(Miloš Janković: Molebnik. „Apostrof”, Beograd, 2010)

U jed­nom Mi­lo­šu, u na­šem slu­ča­ju Jan­ko­vi­ću, či­ni se da iz­bi­va vi­še Mi­lo­ša. Vi­še (pe­snič­kih) du­ša u jed­noj, vi­še gla­so­va u jed­nom – pra­vo vi­še­gla­sje. Ta­kav će uti­sak, po svoj pri­li­ci, ste­ći pa­žlji­vi či­ta­lac nje­go­vih, po­go­to­vu no­vi­jih i naj­no­vi­jih knji­ga. Jer Mi­loš Jan­ko­vić je te­melj­no upu­ćen u pra­vo­slav­nu sta­ri­nu, na­še več­no i traj­no na­sle­đe, što pod­ra­zu­me­va oso­be­na, la­i­ci­ma, mir­skim lju­di­ma obič­no u nas ma­lo po­zna­ta zna­nja. Tvo­rac je du­hov­ne po­e­zi­je (re­li­gij­ske, ka­zao bi Đor­đe J. Ja­nić) na­slo­nje­ne na ži­ti­ja i mo­li­tve­ne ko­dek­se, o če­mu sve­do­če knji­ge po­put Sve­tač­ni­ka, Sta­reč­ni­ka, Otač­ni­ka i Sr­blja­ka – da spo­me­ne­mo sa­mo one sko­ra­šnje i sko­ri­je. U isti mah je sklon slov­no­po­et­skim pre­ple­ti­ma oli­če­nim u knji­zi (Ne)zva­ni go­sti, či­ta­vom jed­nom po­et­skom ro­ma­nu sat­ka­nom od sop­stve­nih ne­gda­šnjih i no­vih sti­ho­va i sti­ho­va ne­što sta­ri­jih pe­sni­ka i (upo­ko­je­nih) sa­vre­me­ni­ka ko­je je naš autor, kao vla­sti­te go­ste, is­ku­pio u jed­noj no­ći, iza­zvao na meg­dan i s nji­ma se ogle­dao baš kao da je po­put Odi­se­ja za­šao u Had ne bi li, iz „pr­ve ru­ke”, osluh­nuo šta da­nas mo­gu da nam pri­op­šte.

Va­lja na­gla­si­ti da ova dva ti­pa Jan­ko­vi­će­vog pe­va­nja ni­su dis­pa­rat­na. Ono što ih po­ve­zu­je-ob­je­di­nju­je je­su je­zik i ukup­na pe­snič­ka for­ma, a to je „te­ren” na ko­jem je Jan­ko­vić svoj na svo­me, na­o­ko br­zo­rek i le­po­rek, br­zo­rek ali ne i lo­go­re­i­čan. Nje­go­vi is­ka­zi ni­su pu­sta re­to­ri­ka već gra­di­vo smi­sla, če­sto i oko­sni­ca. Uto­li­ko uti­sak o la­ko­ći iz­ri­ca­nja, ma ko­li­ko bio či­ta­lač­ki za­hva­lan, mo­že bi­ti stva­ra­lač­ki, su­štin­ski var­ljiv.

Po­vrh sve­ga, obe spo­me­nu­te po­et­sko-mo­tiv­ske sfe­re u Jan­ko­vić­svom stva­ra­nju ni­su ap­so­lut­no ode­li­te već, na na­čin do­du­še ne­sva­ki­da­šnji, kao da idu u „pa­ru“. Svo­je­vr­sni nji­hov su­sret ta­ko­đe ni­je ne­mo­guć. Do­kaz za to su upra­vo jek­te­ni­ja, tro­pa­ri i slu­žbe, to jest mo­li­tve­ne pes­me oku­plje­ne u Mo­leb­ni­ku. Te pe­sme, iz­me­đu osta­log, po­sve­do­ču­ju da je, ka­ko is­ti­ču znal­ci, mo­li­tva pr­va pe­sma, od­no­sno da je mo­li­tve­na, po­dig­nu­ta, him­nič­na in­to­na­ci­ja umno­go­me pri­ro­đe­na pe­sni­štvu – od isko­na do ovih da­na.

Ci­klus Jek­te­ni­ja, s raz­lo­gom uvod­ni, u spo­me­nu­toj knji­zi za­slu­žu­je po­seb­nu pa­žnju. Jan­ko­vić je na na­čin su­ge­sti­van, sli­ko­vit, po­kad­što dra­ma­ti­čan, a po­se­žu­ći za mo­li­tve­nom for­mom i in­vo­ka­ci­jom raz­vio či­ta­vu le­pe­zu is­ku­še­nja čo­ve­ko­ve (ti­me i sop­stve­ne) du­še, ujed­no i pri­ro­de, to jest onog što pod njom pod­ra­zu­me­va­mo ima­ju­ći na umu sva pro­ti­vu­reč­ja, vi­si­ne i pa­do­ve, unu­tar­nja lo­mlje­nja, či­no­ve i po­ka­ja­nja-oka­ja­nja – ili onu „ma­te­ri­ju” či­ji je ne­za­o­bi­la­zni li­te­rar­ni ob­li­ko­tvo­rac Do­sto­jev­ski.

Ni­šta ma­nju pa­žnju ne za­slu­žu­ju ni Jan­ko­vi­će­vi Tro­pa­ri, him­ne ko­ji­ma je naš autor po­sve­tio, sma­tra­ju­ći ih oso­be­nim pod­vi­žni­ci­ma i žr­tvo­mu­če­ni­ci­ma na­ro­či­te vr­ste, ka­ko sa­mog Do­sto­jev­skog, ta­ko i Bul­ga­ko­va, Ber­đa­je­va, Ru­bljo­va, So­lo­vjo­va, Flo­ren­skog, Us­pen­skog, Le­on­ti­je­va, Tru­bec­ko­ja i Tol­sto­ja. Reč je, na­rav­no, ka­ko o ve­li­kim umet­ni­ci­ma i mi­sli­o­ci­ma, ta­ko i o na­uč­ni­ci­ma a, uop­šte uzev, pre­ga­o­ci­ma što su utka­ni u sa­me osno­ve pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti – bi­lo da su bi­li mu­če­ni sum­njom, po­put Tol­sto­ja, sum­njom i na­dom, po­put Do­sto­jev­skog, ve­li­ki tu­ma­či po­put Flo­ren­skog i Us­pen­skog ili fi­lo­zo­fi i bo­go­slo­vi ran­ga Bul­ga­ko­va, Ber­đa­je­va, So­lo­vjo­va Le­on­ti­je­va i Tru­bec­ko­ja. Iko­no­pi­sac-sve­ti­telj An­drej Ru­bljov u tom sklo­pu ima ono me­sto ko­je je, ka­ko ve­li Jan­ko­vić, „sa­mo ret­ki­ma da­no“, od­no­sno ko­ji ima­ju moć da vi­de „i du­ši­nim oči­ma”.

I u ci­klu­su Slu­žbe Mi­loš Jan­ko­vić, uz bok ka­no­nizo­va­nim sve­ti­te­lji­ma ka­kvi su Sve­ti Ju­stin Će­lij­ski, Sveti Si­me­on No­vi Daj­bab­ski i pre­po­dob­na Ka­si­ja­na Mi­le­šev­ska, po svom ose­ća­ju po­et­ski po­sve­ću­je pod­vi­žni­ke ko­je sma­tra tog spo­me­na do­stoj­nim. Reč je, na pr­vom me­stu, o bla­že­no­po­čiv­šem pa­tri­jar­hu Pa­vlu, ali i o no­vo­mu­če­ni­ci­ma me­đu ko­ji­ma po­seb­no me­sto ima pe­sma po­sve­će­na ma­loj Mi­li­ci Ra­kić, tro­go­di­šnjoj de­voj­či­ci iz Ba­taj­ni­ce ko­ja je 17. apri­la 1999. po­stra­da­la u ro­di­telj­skoj ku­ći kao žr­tva zver­ske NA­TO-ove bom­ba­ške kam­pa­nje.

Po­tre­sna je kao ne­sva­ki­da­šnji lir­ski krik ta pe­sma o ne­vi­noj du­ši, o ma­loj stra­dal­ni­ci, de­te­tu na pra­gu ži­vo­ta. Mi­slim da ne­ma či­ta­o­ca kod ko­ga ne­će po­bu­di­ti grč i gnev, sa­ži­vlja­va­nje i sa­o­se­ća­nje. O toj se pe­smi mo­ra go­vo­ri­ti ne­po­sred­no, naj­o­bič­ni­jim ljud­skim re­či­ma, bez ce­lo­mu­dre­no­sti, na na­čin ko­ji će sa­mo otu­đe­ni i od­lju­đe­ni očas pro­gla­si­ti ar­ha­ič­nim i po­tro­še­nim. Ova pe­sma, baš kao i Slu­žba no­vo­mu­če­ni­ci­ma de­ci, lir­sku po­e­zi­ju vra­ća iz­vo­ri­ma, pra­bit­nim funk­ci­ja­ma i ne­po­sred­noj de­lo­tvor­no­sti. O tim pe­sma­ma se ne mo­že go­vo­ri­ti bez emo­ci­ja, što ni po če­mu ne uma­nju­je nji­hov vi­so­ki po­et­ski do­ma­šaj.

Na­rav­no, ti­me ne uma­nju­jem vred­nost osta­lih pe­sa­ma oku­plje­nih u Slu­žba­ma ni­ti onih naj­us­pe­li­jih, naj­pu­no­znač­ni­jih sa­dr­ža­nih u po­bro­ja­nim pret­hod­nim ci­klu­si­ma. Reč je, jed­no­stav­no, o to­me da je Mi­loš Jan­ko­vić uz­mo­gao da u mno­go če­mu do­tak­ne ko­lek­tiv­no „bi­lo”, to jest da po­e­zi­ju vra­ti ono­me što je po jed­nom ne­mač­kom te­o­re­ti­ča­ru iz­gu­bi­la – do­slu­hu s ko­lek­ti­vom, s mo­ti­vi­ma i ose­ća­nji­ma, sa­zna­nji­ma i ljud­skim po­tre­ba­ma pri­me­re­nim pre­te­žnom de­lu da­naš­njeg na­šeg ro­da. Uči­nio je to na na­čin ko­ji je nje­go­vom po­et­skom ose­ća­ju bli­zak, po­u­zda­nim, ute­me­lje­nim „ru­ko­pi­som”, či­tlji­vo a sklad­no i efekt­no. Mo­že li se išta vi­še tra­ži­ti od ovo­vre­me­nog pe­sni­ka sve­snog da je i nje­go­vo vre­me, kao i to­li­ka što su mu pret­ho­di­la, po mno­go če­mu po­e­zi­ji ne­na­klo­nje­no?
 

nazad